Internet konkurs za SF&F priču

PRIČA O NESREĆNOM HAKERU

Šifra: A303

Nikad nisam razmišljao o velikim stvarima. Nikad nisam maštao o tome kako bih mogao da spasem svet (a koji zaista srlja u propast) ili kako da učinim neku golemu uslugu ovom čovečanstvu, koje to nije ni zaslužilo. Takođe, nikad se nisam zamarao golemim i "značajnim" pitanjima, nije me zanimalo da li svemir ima kraja i ako ga ima, šta je to, dovraga, na kraju. Nikad se nisam pitao u čemu je suština i smisao života, zašto postojim šta se dešava posle smrti, da li egzistira duša... Gospode! Svako ko se istinski posveti razmišljanju o tako enormnim stvarima pre ili kasnije mora da poludi. Mora! Ljudski mozak ne može da podnese nešto tako Makrokosmički, tako paradoksalno, a da ne popusti. Želeo sam da budem u okviru samo onih stvari koje su u dometu mog uma, koje mogu da shvatim. Ključna pitanja mog života smenjivala su se sa trenutnom situacijom koja bi bila aktuelna, ali bile su to uglavnom tako prozaične stvari: kako da platim stanarinu, kako da položim ispit, kuda da izađem večeras i za koje pare, kako da zbarim neku zgodnu curu... Nije me baš bilo briga o tome šta drugi ljudi misle o meni, ja živim za sebe, radim ono što želim, idem kuda hoću... Jedan moj drug bio je dugo obuzet pitanjima smisla života i postojanja boga. Sušio se kao repa na suncu. Žalio sam ga. Podsmevao sam mu se dok je trošio vreme pokušavajući da u kartama pročita sudbinu, da nađe utehu u marihuani, da doziva duhove pomrlih ljudi. Zašto je onda to baš moralo meni da se desi? Zašto kad se on toliko trudio i nikad ništa nije postigao od svojih ciljeva (a na svoju sreću), a ja koji nikad nisam želeo da okusim nešto što prevazilazi okvire realnog života, onog što shvatam i onog što sam oduvek učio, ja sam dobio to što je on želeo!!!

Bilo je to jednog utorka. Utorak je tako bezvezan dan. Zašto baš utorak? Ne znam. Više ništa ne znam. Samo želim da se vratim tamo gde sam bio pre tog utorka.

Imali smo nastavu do kasno i bilo je već 20 časova prošlo kad se završilo. Osećao sam se užasno tromo i umorno. Bio sam sam sav kilav, umoran i gladan. Svejedno, to me nije sprečilo da svratim do računskog centra. Mislio sam da će biti zaključano, ali nije. Sve prazno - pomislio sam kad sam ušao unutra. Neverovatno! Bila je to prava sreća, za mene naravno. Obično je sve bilo zauzeto. Prvo sam hteo da se bavim nečim korisnim pa sam otvorio direktorijum M2 i počeo da unosim neki program na Moduli2. Naravno, korisni rad mi je brzo dosadio pa sam se vrlo brzo ulogovao bacajući uznemirene poglede na vrata i svaki čas očekujući da neko dođe i obavesti me da se RC zaključava i da se kupim odatle, ali niko nije dolazio. Zaboravili valjda, šta li!

Tip-tip username, zatim slatki mali password od 6 slova. Opet nema pošte. Mrzim to! Jednom sam pri ulogavanju dobio poruku o "5 new mail messages". Obradovao sam se kao kuče sve dok nisam pročitao tu poštu. Svih pet bile su od system-a. Uputstva za korišćenje VAX-a. Pobesneo sam od razočarenja i izbrisao ih a da ih nisam ni pročitao. Uvek dobijem neke gluposti, nikad ništa novo!

Da vidimo koje čvorove imamo na raspolaganju – pomislio sam. "Show (tip-tip) net". BUEF78... fino, DECBG... još bolje, UBBG, BMSNS... popriličan spisak... a šta je sad ovo?! KELLE. Zamislio sam se. Nikad ranije nisam čuo za čvor KELLE. Pomislio sam da se radi o grešci i opet izlistao network. Opet KELLE. To me je zainteresovalo. Najzad nešto zanimljivo! Dugo sam nešto petljao oko phone-a i mail-a pokušavajući bezuspešno da izlistam korisnike tog KELLE-a. Najzad sam negde oko 21 časa odustao. Taman sam hteo da se izlogujem kad mi stiže telefonski poziv. Što je bilo najčudnije poruka je bila jednostavno:

KELLE is ringing you on the phone

Pomislio sam kako je to vrlo zgodno: prvi put ću pričati sa čvorom. Zato sam i odgovorio, ali bila je to greška...

Zaista, nije bilo nikakvog imena, samo naziv čvora. Počeo sam da pišem:

Zdravo, zovem se...

ali na ekranu se naglo pojavi poruka:

ŽELITE LI DA VASXA KOSA BUDE BUJNA, BLISTAVA I MEKA? ŽELITE LI DA IMATE ZDRAVU I LEPU KOSU? SAMO PRITISNITE Ctrl-Alt-K!

Zacenio sam se od smeha. Ovo je, dakle, neki šaljivdžija. Otkucao sam:

pritisnuo sam i ništa...

Pojavila se poruka od KELLE-a:

PRITISNITE Ctrl-Alt-K. NISTE DOBRO PRITISNULI!

Ma, otkud on zna jesam li ja pritisnuo ili nisam. "Pa dobro kad si zapeo", pomislio sam i stvarno pritisnuo Ctrl-Alt-K. Istog časa sam ispao iz veze. Hteo sam da telefoniram KELLE-u kad me neki glas tako iznenadi da kriknuh i skoro sruših tastaturu na patos.

"A šta vi ovde radite u ovo doba noći?"

To je domar stajao iza mene sa ključevima u ruci. Zinuo sam kao da mi je namera da progutam monitor, ali pošto sam se tako zabezeknuo da nisam bio u stanju ni da beknem, prosto sam otkucao na ekran: "Izvinite, zadubio sam se. Bilo je otključano..." Brzo sam se izlogovao i izgubio odatle.

Od tada je prošlo nekoliko dana i skoro sam zaboravio na KELLE. U međuvremenu, neverovatno, moja kosa se zaista znatno poboljšala. Bio sam iznenađen ali nisam to povezivao sa KELLE, mada je, zaista, promena bila očigledna i vrlo nagla. Ranije pepeljasto-smeđa, boja moje kose prešla je u bakarno-zlatastu. Oštećene froncle izdužile su se u glatke uvojke. Uticaj zdrave ishrane – zaključio sam isprva, ali setivši se studentske menze pomislio sam da je ipak u pitanju novi šampon. A onda sam se jednog dana opet našao sam u računskom centru blizu 8 uveče. Možete zamisliti moje iznenađenje kad sam u spisku čvorova opet ugledao KELLE. Kao što sam i mislio, nedugo potom dobio sam poziv od njega. Ovog puta, poruka je bila drugačija:

ŽELITE LI DA IMATE POGLED KOJI OSVAJA, ŽELITE LI DA MOŽETE DA ČITATE TUĐE MISLI I ŽELJE I DA IMATE MOĆ DA UPRAVLJATE LJUDIMA?
SAMO PRITISNITE Ctrl-F2!

"Ma ovo je neki ludak", pomislio sam, ali đavo mi nije dao mira. Pritisnuo sam Ctrl-F2. Kao i prošli put, to me je namah izbacilo iz veze. Brzo sam pokušao da ga nazovem, ali sam dobio poruku da niko s tim imenom nije dostupan. Kad sam kretao natrag u dom, u momentu sam se osetio vrlo čudno. U RC-u je bilo vrlo mračno, a u hodniku je bio potpuni mrak. Krenuo sam polako pipajući duž zidova do stepeništa. Usput sam, razume se, raspalio o radijator. Ma gde li je taj prekidač, mislio sam i pipao, kao slepac, po zidu. Bila je takva tišina i takav mrak da sam se osećao kao embrion.

Kad je nešto zvecnulo iz mraka u meni se nešto preseklo. Manuo sam se prekidača i stuštio niza stepenice kroz mrak. Zaustavio sam se tek u prizemlju, začudo u jednom komadu. Stvar se razvila tek sledećeg dana. Čim sam se pogledao u ogledalo da se obrijem, ispao mi je sapun jer moje oči, inače šućmurasto-smeđkasto-zelenkaste, postale su zelene kao smaragdi i nezdravo su blještale. Nisam to hteo da verujem. To se kosilo sa svim što sam dosad učio, u šta sam verovao. Pa ipak, odlučio sam da probam tek da znam...

Odlučio sam da probam na kuvarici u studentskoj menzi, mada nisam hteo da verujem da ću uspeti. Tešio sam se da je doručak i tako bedan. Fiksirao sam je svojim zelenim očima. "Još viršli", pomislio sam proždrljivo, fiksirajući je, "još jaja..."

I desilo se ono čega sam se najviše plašio. Na očigled svih užasnutih studenata, ona je zagrabila i natrpala mi pun tanjir viršli i jaja na oko. Gladni studenti oko mene tiho zagrajaše, ali brzo umukoše kad sam ih presekao jednim oštrim pogledom. Gospode bože, istina je! Mogu da upravljam ljudima a verovatno i da im čitam misli.

Kako se pokazalo, zaista je bilo tako. Ubrzo potom, bila mi je potrebna sva snaga volje da ne čitam misli profesorima na ispitima, da ih ne nateram da mi daju 10 ako to nisam zaslužio, jer dozvolićete, ja sam poštena osoba i želim da sve što dobijem i pravedno zaslužim. Isto je bilo i sa devojkama. Moj urođeni ponos i sujeta nisu mi dozvoljavali da koristim svoju moć da bi se neka cura zaljubila u mene. Želeo sam da osvajam devojke i ljude svojim urođenim šarmom i inteligencijom, je li, a ne da koristim hipnotičke moći. To me je nekako vređalo, ako shvatate šta želim da kažem. Nešto poput situacije kad bih uperio pištolj u nekoga i rekao: "Voli me ili ću te ubiti!" Ne želim da me iko voli zato što ću ga ja na to NATERATI, zato što MORA, već zbog mene samog. Isto je bilo i sa ocenama. Učim zato što želim i kakvog bi smisla imalo da završim fakultet i sa prosekom 10.00, ako ne znam ništa. To bi bilo protiv mojih principa. Hoću da budem kao i svi drugi studenti, bez povlastica. I tako je moj novi značajni dar ispao potpuno beskoristan. Nisam se nadao da ću, recimo, imati priliku da upotrebim svoju moć da spasem svet, recimo da ću onemogućiti zločeste teroriste da bace atomsku bombu na svet i unište ga ili da ću sprečiti neki rat utičući na misli glupavih političara. To se dešava samo u filmovima, a pored toga, ko sam pa ja pa da krojim sudbinu čovečanstvu? Ne želim da budem Bog, ne želim da upravljam svetom, da skrećem tokove sudbine, hoću da budem običan! Ako svet mora da eksplodira onda mora i gotovo i neću ni prstom mrdnuti da ga spasem pa makar se i sam rasuo u atome. Znam da ne smem da se mešam u sudbine drugih ljudi! Nisam ovlašćen za to! Mnogo sam patio. Napravio sam par eksperimenata i oni su nesumnjivo potvrdili da zaista imam moć koju mi je KELLE dao. Morao sam da ga nađem, da ga nateram da ponovo postanem običan, onaj stari, ali nikako više nisam viđao KELLE.

Nekoliko puta pokušao sam da pitam stručnjake da li postoji način da dođem do tog nepoznatog čvora. Međutim, ništa mi nije uspevalo, a niko živ nije čuo za nekakav KELLE. Došlo mi je da se ubijem, ali čak ni to nisam mogao. Naime, kad god bih odlučio da se, recimo, obesim, ja sam instiktivno želeo da još živim i na to bih stalno mislio, jer u stvari i nisam želeo da umrem. I tako bih uvek mislima naterao najbližu osobu da me spase.

Jednog utorka (opet taj utorak!) opet sam se našao sam u RC-u, ulogovan i očajan. A onda sam ga ugledao. KELLE. Prokleti KELLE! Sačekao sam da me pozove, a onda brzo i ne gledajući u ekran otkucao besno:

Hoću opet da budem normalan! Vratite mi moju staru, ružnu kosu i neću više da imam pogled koji osvaja i čita misli!

Posle toga, instiktivno, a i u ljutini, sam lupio ENTER.

Podigao sam pogled i očajno zavrištao.

ŽELITE LI DA UMETE DA PRORIČETE BUDUĆNOST, DA ZNATE DAN SOPSTVENE I SVAČIJE SMRTI, SVOJU SUDBINU I SUDBINE DRUGIH LJUDI?!
SAMO PRITISNITE ENTER.