Internet konkurs za SF&F priču

KOLEVKA VREMENA

Šifra: G221

16. Mart. 2003.

Ne znam koliko još vremena imam, ali nije ni važno. Do sada sigurno nema nikoga živog ko bi ovo mogao da pročita, a ako sam u pravu, nikoga neće ni biti još dugo, dugo vremena. Moji trenuci su sve kraći, sa tim sam se pomirio. Ovo niko neće pročitati, jer sem mene, nikoga više nije ostalo. Ako ništa drugo, pisanje mi pomaže da ostanem pri sebi, da održim misao i koncentrišem se.

Avaj, Armagedon je stigao na Zemlju! Smrt ima svoje čudne načine, ali ovoga puta nas je sve iznenadila. Dugo vremena nismo ni znali da se nešto neobično događa. Nije stigao biblijski kraj, ne padaju vatrene kugle, nema jahača na nebu. Neće nam doći glave džinovski meteor ni napad vanzemaljaca, niti smo sami sebe digli u vazduh nuklearnim projektilima. Ali kraj je tu. I ja sam mu svedok, poslednji, jer sam nekada bio najstariji. Još uvek sam, kako mi se čini.

"Sudbina nije bez smisla za ironiju", čuo sam. Ah, kako je to samo tačno!

Vekovima su ljudi tragali za eliksirom mladosti, i nikada ga nisu pronašli. On je pronašao njih, i to je ono što nam je donelo propast. Zaista smešno, kada se razmisli o tome. Ali previše ljudi je već mrtvo, tako da je sav smeh iščileo iz mene. Užasno! Još sat ili dva, možda i manje, ko zna, i umreću i ja, i Zemlja će ostati pusta, bez ijednog živog bića. Ako ih i ima negde, ako ima starijih od mene, i oni će umreti uskoro, bez razlike.

Već sada mi misli izmiču, slike se gube, i moram da se skoncentrišem na pisanje, ako želim da ostavim poslednji trag o kraju Zemlje. Zbog sebe, ako ništa drugo. Sve dok pišem, mogu da ostanem fokusiran, da se još malo oduprem strašnoj sudbini kojoj ne vidim kraja, osim u nekoj dalekoj budućnosti, izvan mog poimanja.

Armagedon, da... kada je stigao, nismo ni znali da je tu. Dolazi u skokovima, znate, pa je proces dugo bio skriven od nas. Skok, pa mir neko vreme, pa onda novi skok. Ali prebrzo ide, sada vidim.

Kada je prvi talas došao, nismo znali o čemu se radi. Ali užasno je bilo. Počelo je pre otprilike pet meseci, kako mi se čini. Da, tako nekako, pet meseci. Novembar, rekao bih. Tako iznenada, bez najave... prvi talas armagedona je pokosio svu novorođenčad na svetu. Samo tako, u jednom danu. Umirali su u hiljadama, bez ikakvog vidljivog razloga. Doktori su bili užasnuti (ceo svet je bio, zapravo), mislili su da se radi o nekom novom virusu koji je požnjeo najslabije. Ali i pored svih mogućih pretraga, nisu otkrili nikakav virus, nikakav razlog uopšte. Samo – umrli su. Nema ih više. Širom sveta. Tada još niko nije otkrio pravi razlog, bilo je još rano. Razlog su otkrili tek dva meseca kasnije, kada je već svima postalo očigledno. Neću reći da je bilo prekasno, jer proces se i onako ne može obrnuti, barem ja ne vidim način. Nikada nisam bio naučnik, ali toliko znam.

Smrtnost novorođenčadi je bio šok, i bio je najgori šok, ali nije bio i jedini. Ljudi su bili suviše obuzeti time da bi primetili i druge stvari koje su se dešavale. Primetili su, ali novorođenčad su im bila na prvom mestu, razumljivo. Kompjuteri najnovije generacije, na primer, takođe su prestali da rade, takođe iz nepoznatog razloga. Ugasili su se, i više se nisu mogli upaliti. Računarske kompanije su bile zatečene. Serviseri su radili punom parom, ali pravi razlog tada takođe nije otkriven.

I zgrada u Hong Kongu, naravno. Trebala je da bude arhitektonsko čudo, visoka stotinu i osamdeset spratova, ali nikada nije do kraja dovršena. Slučaj je hteo da otvaranje bude istog dana kada je stigao i prvi talas. Tri hiljade ljudi je prisustvovalo otvaranju, hiljadu i pet stotina u zgradi. Sa svim tim ljudima u sebi, zgrada se jednostavno srušila, pokopavši sve te ljude pod sobom. Katastrofa! Nije bilo zemljotresa, zgrada je bilo savršeno isplanirana i izgrađena, od solidnih materijala najnovije generacije. Ipak, srušila se.

Primećujete šablon? Nova deca, novi kompjuteri, nova zgrada... ne? Neća lagati pa reći da sam već tada znao šta se dešava, nije istina. Nisam čak ni sumnjao. Tada niko nije. Trebalo je vremena da prođe, ali otprilike kada su saznali šta se dešava, znao sam i ja, bilo je očigledno. Jaš talasa je prošlo, još smrti dece (ovoga puta dvogodišnjaci i trogodišnjaci). Nisam znao, dok nisam počeo da primećujem da se i samnom nešto čudno dešava.

Imao sam tada sto i dve godine, bio sam mator, ne na izdisaju, ali sam znao da je smrt negde iza ugla, i samo me čeka. Dok sve ovo nije počelo. Tri nedelje posle drugog talasa, probudio sam se i šokirao kada sam se pogledao u ogledalu. Moja seda kosa je nestala, zamenjana crnom grivom koju sam nekada imao. Tada nisam mogao da negiram ono što vidim! Podmlađivao sam se. I, očigledno, nisam bio jedini. Za mesec, mesec i po dana, podmladio sam se za više od trideset godina. Bore su izbledele, kosa narasla i dobila boju, a reuma nestala iz kostiju. Neko vreme sam se radovao tome, ali samo zato što nisam želeo da pogledam oko sebe. Bio sam suviše zaokupiran sobom da primećujem sve ono što se oko mene dešavalo. Ali Armagedon je bio tu.

Podmladak sveta je nestajao. Počelo je sa bebama, a nastavilo se sa decom i tinejdžerima, a rezultate sam video i na sebi.

Vreme se vraćalo unazad!

Sve što je bilo novo, deca, kompjuteri, kućanski aparati, automobili, sve je prestalo da funkcioniše i umire, zato što je bilo novo. Staro, sa druge strane, postajalo je mlađe. Vreme se, na neki način, obrnulo.

Tada su izašli na videlo i sa teorijom. Ne znam koliko je tačna, ali meni deluje dovoljno ubedljivo. Zar je, u svakom slučaju, bitno?

Svemir se širi, to ste čuli. Teorija kaže da će, vremenom, prestati da se širi, i da će početi da se skuplja. Očigledno, to se upravo sada dešava. Ali pored svemira, skuplja se i vreme, to je ono što niko nikada nije mogao znati. Vreme ide u nazad. Nekada sam imao stotinu i dve, a danas... ne znam. Sve mi se čini da smo sada negde oko hiljadu devetstote. Ceo grad je razrušen oko mene, jer sve zgrade koje su izgrađene posle prvog svetskog rata, pretvorile su se u bezvrednu hrpu kamenja. Popadale su same od sebe. Nikog živog nisam video već neko vreme.

Pauza je sada, jer kao što sam rekao, dolazi u talasima. Vreme se vrati unazad za godinu ili dve, a potom neko vreme, par sati, ne više, stoji mirno. Ili, možda, ide unapred, samo da bi ponovo krenulo unazad. Ko će ga znati?

Novi talas dolazi, ne znam tačno kada, ali uskoro. Verovatno ću umreti tada, ili se pretvoriti u bebu. Bauljaću neko vreme po prašini srušenog grada, dok me ne pokupi novi talas, dok ne prestanem da postojim i...

Morao sam ponovo da pročitam sve što sam napisao, jer um mi izmiče. Sada mi već i čitanje ide teško, a um nije fokusiran kao što bi trebalo. Šta očekujete od osmogodišnjeg deteta? Dva puta sam čitao, ne shvatajući šta sam to pisao, ali onda mi je konačno sinulo. Vreme izmiče. Ne preostaje mi ništa drugo nego da sedim na ivici grada i čekam kraj da dođe i po mene. Oblak prašine stoji nad gradom, i tako je tiho. Uplašen sam. Gde ste

Gubim se, kraj samo što nije došao. Ostaje mi nada da će možda proces iznenada prestati, da ću ostati živ, ali sumnjam… vreme ide unazad… prestaće jednom. Onda će sve početi iz početka. Milionima godina u budućnosti ili prošlosti, ko zna…možda ću živeti ponovo. Nemam više šta da kažem, samo