Internet konkurs za SF&F priču

RED INC.

Šifra: H011

Jedan nizak, malo poguren čovek je ušetao u hol pedesetospratnice, noseći u ruci veliku kutiju za gitaru. Kutija je očigledno bila vrlo teška, jer se čovek povijao u pasu dok je hodao. Sada je stajao i merkao unutrašnjost zgrade, hol pun ljudi koji su sedeli raštrkani po klupama. Okrenuo se ka ulici sa koje je došao, a svetlost dana i vrelina sunca su ga zaslepeli. Pogledao je u hol – prijatni polumrak, sa rashladnim uređajima koji su tiho zujali. Kao da je taj kontrast bio podstrek koji mu je nedostajao, čovek se prikloni rashladnim uređajima, i pođe u unutrašnjost zgrade. Mali osmeh mu je igrao na licu.

- O, kako je prijatan i lak put do pakla – reče sam za sebe.

Čovek sa kutijom je bio Josef Klaus - ime koje ne bi ste zapamtili ni posle petog puta, a lice mu je bilo obično, jedno od onih koje zaboravite onog momenta kada skinete pogled sa njega. Do juče je to lice bilo patetično paćeničko, ali danas su mu oči blistale novim sjajem.

Klaus je bio niko i ništa, bez žene, bez dece, bez nade u budućnost. Da je juče umro, niko ne bi primetio. Danas, znao je način da ostane zabeležen u istoriji. Način da bude upamćen za večnost. Prišao je dugačkom mermernom pultu iza kojeg su stajali visoki, strogi stjuarti u belim uniformama.

Priključio se redu ljudi koji su čekali pred pultom. Pogledom je prelazio po holu, otkrivajući sitne ukrase koji su krasili čekaonicu. Sve je nalikovalo na hol nekog luksuznog hotela.

Po jedna takva zgrada se nalazila u svakom većem gradu na svetu. Ponekad je bila samo obična trospratnica, a ponekad, kao u Njujorku ili Los Anđelesu, stospratnica, već u skladu sa potrebama. Svaku zgradu je krasio isti, crveni neonski znak iznad ulaza: Red Inc.

Nije svako mogao da pronađe tu zgradu, ali onaj ko zna šta želi, uvek nađe način da to i dobije. Kao Josef, na primer. Ali on nije ovde da traži, kao što ostali čine – on je ovde da da. Uz odgovarajuću cenu, naravno.

Red se polako pomerao napred, a Josef je obratio pažnju na pult.

- Želim da budem srećna – rekla je jedna devojka.

- Molim, popunite formular – odgovorio je stjuart. Primio je formular od nje, sitničavo zagledao svaki red, a potom se nasmešio.

- Sve je u najboljem redu, gospođice. Sledeći! –

- Želim da budem basnoslovno bogat. – reče mladić.

Josef je posmatrao sve te ljude, uvek sa istim željama: novac, slava, žene, kola... zavrteo je glavom. Ljudi su tako predvidljivi.

Konačno je red došao i na njega.

- Izvolite gospodine? Šta želite? – pitao je stjuart.

- Želim na višu instancu. – reče Josef.

- Molim popunite for... Šta?! –

Strpljivo, Josef ponovi.

- Želim na višu instancu. Da razgovaram sa Vrhovnim Ugovaračem. –

- Ne dolazi u obzir, gospodine. Svi ugovori se obavljaju kod nas. –

- Moj ugovor je drugačiji. Ne želim da tražim, želim da ponudim. –

- A šta bi ste Vi imali da ponudite gospodinu Greju? – smejao se stjuart, sa nekom mešavinom humora i besa.

Josef uzdahnu i otvori kutiju koju je nosio sa sobom. Iz kutije je pažljivo izvadio jednu malu staklenu teglu, nalik na one u kojima se drži eurokrem, i spustio je na pult. U tegli je plivao plavi dim, kovitlajući se oko jedne sitne tačke, svetle poput minijaturnog sunca, ne veće od glave čiode. Recepcioner se sagnuo i sa pažnjom posmatrao ples plavog, prozračnog dima i tu tačku, čija se svetlost odražavala u njegovim očima. Polako se uspravio, kao da se budi iz sna, i počešao se po glavi.

- Da li je to ono što mislim? – pitao je.

- Jeste. –

- Mogu li da pitam kako ste došli do ovoga? –

- Ne možete. – odgovorio je Josef.

Recepcioner se namrštio i bacio jedan otrovan pogled na Josefovu sitnu figuru, ali je podigao telefonsku slušalicu. Počeo je tiho da govori u nju, dok mu je pogled neprestano šetao između Josefove pojave i tegle na pultu. Spustio je slušalicu na mesto, i pokazao Joesfu rukom prema liftu.

- Očekuju vas, gospodine. – recepcioner nije mogao da sakrije svoje neraspoloženje. On, koji je godinama radio za Red Inc., nije imao pristup višim spratovima, a ovaj mali ružni čovečuljak, odmah ide da vidi Glavnog. Svašta!

Josef je ušetao u lift, gde su ga čekala dva grmalja. Pošli su gore bez reči.

* * *

Iskoračio je iz lifta i pošao kroz dugi hodnik sa crvenim tepihom. Zidovi hodnika su bili bogato ukrašeni skupim platnima, Arapskim tapiserijama i vitrinama u kojima su blistali dragulji i skupoceni predmeti. Zastao je pred jednom od vitrina i bacio pogled na zlatnu krunu koja je na jednom kraju bila okrnjena, kao da je zadobijena kao ratni trofej. Okrnjeni kraj je bio zamrljan tamnom flekom. Rđa, pomislio je Josef, ali se setio da zlato ne rđa. Krv. Kruna je bila umrljana krvlju, starom možda i pet stotina godina.

Josef je uzdrhtao, osećajući kako mu se strah privlači. Ne sme dozvoliti da ga obuzme. Na kraju krajeva, sada on vodi glavnu reč. Ono što nosi sa sobom, napraviće cara od nikogovića. Pošao je napred, jer je znao da ako zastane, skoliće ga strah. Još gore, počeće da razmišlja i da se pita. Da se pita da li će upravo počiniti najveću ludost u svom životu, ili je sve vredno cilja koji je sebi postavio. Samo je nastavio da hoda.

Na kraju hodnika, stajala je poveća kancelarija, a za masivnim stolom je sedeo čovek koji ga je očigledno očekivao. Čovek je ustao kada je Josef prišao.

- Gospodin Klaus, prepostavljam? –

Josef je klimnuo glavom, i seo u masivnu fotelju.

- Gospodine Klaus, moram da izjavim da je ovo protiv svih pravila i regulativa. Postavljate me u neprijatnu situaciju... – rekao je čovek, a onda je dodao, malo tiše: - Mogu li da vidim? –

- Ne možete, ako baš nije neophodno. –

- E pa, neophodno je! Moram da potvrdim vest sa recepcije pre nego što vas uvedem kod mister Greja. –

Josef je uzdahnuo, pa još jednom izvukao teglu iz džepa. Čovek za stolom se nagnuo i upro pogled u nju. Josef je vratio teglu u džep, jednom kada je bio siguran da je čovek za stolom dobro pogledao.

- Jeste, to je to, nema sumnje... Zbilja interesantno. –

- Mogu li da vidim mister Greja? –

- Mister Grej vas očekuje. Obično se nalazi na mnogo mesta od jednom, ali siguran sam da ćete imati njegovu punu pažnju. –

Interfon na stolu je iznenada zazujao. Na neki čudan način, zazvučao je nestrpljivo u Josefovim ušima.

Čovek je prebledeo.

- Uđite, gospodine Klaus, očekuje vas. –

Klaus je ustao, pokupivši svoju kutiju, i pošao prema masivnim vratima iza stola. Vrata su bila crna, visoka do plafona, i hladna na dodir. Klaus se trgao na ledeni dodir kvake, znajući da mu je ovo poslednja šansa da odustane. Jednom kada otvori vrata, povratka više nema. Stajao je neodlučno – otvoriti ili ne otvoriti, pitanje je sad – kada se vrata otvoriše sama. Kao hipnotisan, Josef pređe prag.

Ugledao je visokog, u crno obučenog čoveka koji je stajao okrenutih leđa, gledajući kroz prozor. Ruke su mu bile ukrštene na leđima, što mu je davalo poseban, autoritativni izgled, mada to ovom čoveku nije bilo potrebno. Moć je prosto zračila iz njegove pojave.

- Gospodine Klaus, pridružite mi se. – reče čovek, ne osvrnuvši se. Josef priđe.

- Imam preko tri stotine sličnih zgrada širom sveta, i u svakoj kancelariju identičnu ovoj. U svakoj od tih kancelarija uživam u pogledu. Pogledajte, grad pod vašim nogama... Kako vam se dopada osećaj? –

- Sjajno. – reče Josef vrlo tiho.

- Sedite, Josefe, da radimo, ne samo da uživamo. Prvo posao, posle zadovoljstvo, zar ne, Josefe? –

Sedajući na stolicu, Josef klimnu potvrdno.

- Sad, čujem da imate nešto interesantno da mi pokažete. –

Josef je izvadio teglu i spustio je na sto. Ovoga puta nije oklevao, već se činilo kao da je pokazuje sa nekom vrstom ponosa. Tegla je stajala između njih dvojice, dok se plavi dim kovitlao u njoj. Grej se vrlo pažljivo zagledao u teglu, pogotovo u malo, svetlo sunce koje je izgledalo kao da jenjava pod njegovom senkom. Greju se učinilo kao da u kovitlacu plavog dima vidi jedno sićušno, napaćeno lice, ali ono je nestalo za tren. Nasmešio se i uzeo teglu u ruke.

- Mogu li? – pitao je Josefa.

- Naravno. To je poklon. Nazovimo ga... reklamnim uzorkom.-

Grej je pažljivom pokretom otvorio teglu, prislonio lice uz nju i duboko udahnuo, primajući plavi dim u svoja pluća. Josef je gledao kako malo sjajno sunce u letu prema Grejovim usnama postaje krvavo crveno. Sadržina tegle je nestala u tom jednom udisaju, i Grej ju je nezainteresovano spustio na sto, progutavši sadržaj. Neki novi sjaj je blistao u njegovim očima, i iznenada je izgledao mnogo svežije i raspoloženije. Osmeh mu je bio mnogo širi.

- Znate šta je bilo u tegli, zar ne, Josefe? Mislim, svesni ste toga, zar ne? – upitao je Grej.

- Naravno. U tegli je bila ljudska duša. – odgovorio je Josef.

- Ljudska duša, zaista. Duša koju sam ja uzeo u sebe. Ne grize vas savest?-

- Ne. Zar bi trebalo?-

- Već mi se sviđate – odvratio je Grej. – Mogu li pitati kako ste došli do nje?-

- Uz pomoć ovoga.- rekao je Josef, smestivši kutiju u krilo i potapšavši je.

- Zgodna stvarčica koju sam sam iskonstruisao. Radi na principu električne...-

- No, no, no, Josefe. Ne zanima me. To će te objasniti inžinjerima kada počne masovna proizvodnja, u redu?-

- Sasvim. Neću ulaziti u detalje. Dovoljno je da ovu pušku uperite u čoveka, povučete oroz, i hop, njegova duša je u magazinu. –

- Jasno. Zgodna stvarčica... preko potrebna, rekao bih. I šta tražite za nju?-

- Položaj. Želim da budem na čelu kompanije Red Inc., drugi u nizu, odmah iza vas.

- Treći, Josefe. Juda Iskariotski je drugi. Ne mogu tek tako da ga otpustim. I on je uradio neke divne stvari za mene.-

Josef je razmišljao jedan trenutak, a potom klimnuo glavom.

- U redu, treći. Želim sve povlastice, gospodine Grej, svu zaštitu i sve što sleduje. Ipak vam pod noge ne donosim jedan grad, nego ceo svet. Imamo li dogovor, gospodine Grej?-

- Josefe...-

- Da?-

- Ne zovi me gospodin Grej. To je samo... umetničko ime. Satana će biti sasvim u redu.-

- Dakle, imamo li dogovor?- pitao je Josef.

Đavolov osmeh je bio ogroman.

- Sekretarica već kuca ugovor. Dobrodošli u familiju, Josefe. –