Internet konkurs za SF&F priču

INTERVJU SA...

Šifra: H336

Vampiri?!

Pitaš za vampire?

Pičke.

Da, naravno, to znači da postoje. Itekako postoje. Dođavola, vama ljudima baš sve mora da se crta! Da, jeste, to su one čike i tete sa zubima, što piju krv ljudima i stoci (mada, da se oni pitaju, to bi bilo samo ljudima), zaskaču vodeničare, dave putnike namernike kasno noću po nedođijama, itd, itd. To ti ja sad crtam, da bi skapirala, inače, više i ne rade baš sve to nabrojano.

A i gde da nađu vodeničare sad?

Mm?

Pitaš se šta mi je značilo ono – pičke.

Pa, to je značilo ono što obično i znači, jedino, što je možda trebalo drugačije da se izrazim.

Pizde.

Jel’ sad bolje? Karakterna osobina. Rade Šerbedžija. Variola vera. Sounds familiar? Da. E pa..?

Imao sam prilike da ih srećem tu i tamo, u mračnim prolazima na Novom Beogradu, zabačenim autobuskim stanicama u predgrađu, oko mostova i tako tim mestima. Obično me osete jako brzo, pa zbrišu što dalje mogu (a mogu dosta daleko za kratko vreme, mamicu im njihovu). Valjda se slični prepoznaju, jebem li ga...

Ali nije uvek tako. Ovo kako me ti vidiš, stopedeset kilograma mišića, kandže ko brijači, šmekerska njuška, crvene oči i zubni aparat koji bi mogao da pregrize šinu ko grisinu, nisu baš preporučljivi outfit kada se šetam među vama Božjim miljenicima. Ova crna glavudža sa uvijenim rogovima i šiljatim ušima meni sasvim odgovara, ali, moguće je da bi neko to mogao pogrešno da protumači... ustvari, neko bi to mogao ispravno da protumači. I...šta onda.

OK, ne sumnjam ja u vaš beogradski kosmopolitizam, al’ znaš, ne treba mi baš da se neko seti egzorcizma, isterivanja demona, i tih zajebancija. Zato imam jedan, za ovo područje, prihvatljviji oblik. Visok, vitak mladić, smeđe kose i plavih očiju, simpatičnog, neupadljivog izgleda. I, taj oblik koristim za izlaske, i tako to.

Uglavnom, bilo je to ovako...

Osetio sam ga kilometar pre nego što je on osetio mene, i praktično nisam ni obratio pažnju na njega. Jebiga, svakakva bića šetkaju noću u potrazi za hranom, sebi sličnima, ili bar – dobrim provodom. Tako da sam ga smetnuo s uma i nastavio da idem...da, bila je to Ibarska magistrala, ako ti nisam to pomenuo. Nisam?... E sad znaš koja mesta da preskočiš ako poželiš da odeš u šetnju, sama u noći bez meseca. Ili noći punog meseca, svejedno. Nema na čemu.

Dakle, šetam ti ja tako u ljudskom obličju magistralom, kad onjušim njegov smrad živog mrtvaca kako leluja oko mene, dolazeći čas iz ovog, čas iz onog pravca, levo, pravo, iza, menjajući položaj vrlo brzo. A onda je počelo dozivanje, prvo tiho, jedva čujno, dovoljno da se čovek zapita da li je to stvarno ili samo plod njegove mašte.

Da se čovek zapita, rekoh.

E, tu se zajebao. Mislio je da sam čovek.

Sledeće što je uradio, bilo je da je počeo da se približava sve bliže, jurcajući po senkama, praveći sumnjive šumove, igrajući se sa svojom žrtvom (tojest, samnom).

Vole oni to tako da rade, da dobro preplaše plen pre nego što ga zagrizu, meso postane rastresitije, ukusnije, krv proključa kad adrenalin krene kroz nju, bude življa i crvenija.

Posle tih zapevanja, ujanja, i dozivanja oooj Života! (očigledno seljačko dete, šta ćeš. naviklo to na livadu pa da ga jebeš, može sto puta da bude vampir al’ seljak ostaje seljak, bez uvrede istima), počeo je da mi diše za vrat, hoda mojim stopama tiz uz mene pa pobegne kad oseti da ću da se okrenem. Vidim, uživa mali šiljokuran u zajebanciji, cakle mu se i crvene oči i sve se oblizuje. Da vampirima organ nije mrtav ko leš, osećam da bi mu se digo, mamicu mu jebem vampirsku. Super se zabavlja.

Čim sam osetio da mu miris nije nestao, tj. da nije zagrebao što dalje od ovog ubice, znao sam da nije u pitanju neki iskusniji, matoriji vampir. Takvi su svoje lekcije naučili, znaju s kim se ne trebas zajebavati.

Ovaj mali nije znao.

Verovatno mu je to bio drugi, treći lov, tek osetio krv, video šta sve može da izvede kao besmrtnik, pa pomislio da je uhvatio Boga za onu stvar (mislim na bradu, naravno).

Lekcije učiš dok si živ, što se za njega više ne može reći. Doduše, nije se moglo ni ranije, bar ne u tom bukvalnom smislu...ah, da. priča...

Dakle, pošto sam bio dobro raspoložen, odlučih da mu dozvolim da postoji još koji minut.

Mali je stvarno bio neiživljen.

Kakve sve trikove nije izvodio, mislio sam da to više niko ne radi, bio on živ ili mrtav.

One stvari koje vam bake pričaju kad ste mali, tipa – okreneš se zbog sumnjivog šuma i ugledaš daleko iza sebe ljudsku figuru, crnu u mraku, a onda je sledći put kad se okreneš nema tamo već je na istoj tolikoj udaljenosti ispred tebe. Pa onda ta dozivanja, i ono uuuuu...mislim, ko to još radi. Stvarno.

Čak mu nije bilo mrsko ni da makne negde beli čaršav i da vitla okolo pokriven preko glave. Budala.

A onda, taman kad mi je dosadilo, i kad sam hteo da mu iščupam grkljan, odlučio je da mi se prikaže. Kao fol, čovek je, ide s posla i odlično što je naišao na mene jer ga je strah da ide ovuda sam.

Odlično, rekoh, i meni je malo zort (pokupio sam to negde u nekom selu, pa rekoh ajde što da ne, poboljšaće atmosferu, a i klinac će malo da se opusti kad čuje narodski govor).

Posle nekih pet-šest minuta mali mi je pokazao zube, nadajući se valjda da će to biti pslednji začin pred iznošenje one čuvene rečenice – mešo na štolu!

Nasmešio sam se, zgrnuo sa sebe svoje ljudsko meso, i pokazao mu se onakvim kakav jesam.

Bio je prilično iznenađen, pravo da ti kažem.

I prestravljen.

Tresao se i vrištao kao svinjče dok sam ga lagano klao i čerečio.

Nije mi to uzelo više od pola sata, al’ divno smo se zabavili. Dobro, bar ja. Njemu se, sa onim njegovim vampirskim čulima, to verovatno činilo malo dužim. Kao večnost, možda.

Da nije bio toliko samozadovoljan dok je jurcao oko mene, smrdeći i vičući uu-uu, možda bih ga i pustio da se izvuče bez očnjaka i ponekog ekstremiteta, ili recimo, deformisan. Ovako...

Rkni mu ga, nadaj mu se – dobra je to filozofija. Čak bih mogao reći - životna filozofija.

Zato ti rekoh da su vampiri, u suštini, pičkice, da izvineš. Mogu oni da se kurče pred vama, kao mi smo sada neka muda i slično, al’ nisu oni ništa posebno.

A i ta urbana legenda da žene padaju na njih kao kiša. Džabe što padaju kad njima ništa ne može da ustane. Zato su i nadrkani toliko.

Zamisli naprimer, imaš dvadesetpet godina a sa spravom u onom pogledu možeš da uradiš koliko i sa oljuštenom bananom.

Ko se ne bi iznervirao...

A i vamprice su slična priča.

Ko da guraš u zamrzivač.

Oni koje sam sretao, a nisu bili dovoljno pametni, ili brzi, da mi se uklone s puta, brzo bi završavali svoju karijeru sisača krvi u lokvi iste. Nisam obraćao pažnju na to da li su muški ili ženski, tu predrasuda nemam, meni je svejedno, raskinuću i jedne i druge. I treće.

Da, da, zadesi se i poneko dete.

Deca su ubedljivo najgora. Da ne kažem deca su p....

Ozbiljno, njih, decu-vampire, ne bi nikako volela da sretneš. Dobro, ne bi ti volela da sretneš bilo kakvog vampira, bez obzira na pakovanje, ali, kažem ti, beskrupuloznijih i opakijih stvorenja od te dečje vampirske sorte, teško da ćeš naći.

Da, i njih sam proždirao. Gadan ukus.

Nego... sve mi se nešto čini da ćemo morati da završavamo ovaj intervju, sad će zora. Nisam ti ispričao sve što sam planirao, i pretpostavljam, ni izdaleka sve što tebe zanima. Žao mi je što nemamo vremena da ti ispričam za onu zgodu na mostu, kad mi je jedna jako žustra (i obaveštena) baba rekla – jebem te pod levo koleno. Verujem i da bi te zanimala istina o drekavcima, ali...

Sledeći put?

Neće biti sledećeg puta curo...

Nemoj tako da me gledaš, nisam mislio tako kako je zvučalo. To je verovatno zbog moje pojave.

Jednostavno, palim na jedan malo duži put. Dobio sam jedan ozbiljan zadatak. Strogo poverljivo.

Pa, to bi bilo to.

Nema na čemu, hvala i tebi.

Mm?

Pa onako kako sam i došao – kroz prozor.

Zbogom.

I...čuvaj se.