Internet konkurs za SF&F priču

SUSRET U PARKU

Šifra: J919

Prvi deo

1.

Bila je kasna jesen, bližio se Dan mrtvih. Sedeo sam na klupi u parku, čitao knjigu i pijuckao vinjak iz pljoske. Dan je bio siv i mrtav. Ništa se nije dešavalo. Umorio sam se od čitanja, sklopio knjigu i pripalio cigaretu. Bila je to cigareta pred polazak.

Parkom se razleže veseli ženski smeh. Pogledao sam u tom pravcu i ugledao grupu devojaka kako se kosinom penje u park. Bilo ih je desetak. Odmah se podeliše u dve grupe. Jedna grupa sede na klupu s naslonom, a druga, njih pet, pridje klupi bez naslona. Jedna od njih sede, a ostale se rasporediše oko nje i rukama počeše da rade nešto iznad njene glave. Na kratko se umiriše, rastaviše tu figuru i napraviše novu. Spojiše kažiprste svojih ruku i staviše ih ispod mišica i kolene one što je sedela. Jedna glavom dade znak i njih četiri je podigoše pola metra iznad klupe, a zatim je lagano spustiše.

”Šta li im ovo znači?” upitah se.” Igra? Obred?”

Odgovor nisam znao. Jedini način da dodjem do odgovora bio je da im pridjem i da ih pitam. Ideja mi se nimalo nije svidela, ali radoznalost je bila jača. Otpio sam gutljaj iz pljoske, duboko uzdahnuo, prekrstio se u sebi, ustao i krenuo ka njima.

- Zdravo, lepotice! - rekoh prišavši.- Izvinite što smetam, ali zanima me šta ste to maločas izvele i kako? Ili... da li biste to još jednom izvele?

- To je nešto u vezi s bio-energijom,- reče smedjokosa devojka lepo izvajanog tela.- Prošle nedelje smo nas četiri na taj način podigle mog oca koji ima skoro sto kilograma, a da uopšte nismo osetile njegovu težinu.

- Stvarno?!- rekoh.- Da li biste to ponovile?

- Naravno, samo da popušimo cigarete.

Zatim smo pričali o knjizi koju sam držao u ruci, pa o njima i o meni. Sve su bile srednjoškolke i iz okoline grada.

- Hajdemo!- razgovor prekide smedjikosa.- Daco, tebe ćemo podići.

- Ali, Biljo!- reče Daca.

- Hajde!- reče Bilja.

Dacu je izabrala zbog kilaže.

Ponovile su ono što sam posmatrao iz daljine. Podigle su buckastu Dacu bez vidljivog napora. Čestitao sam im, pa smo se vratili do ostalih i započeli razgovor o onostranom, o duhovima, životu posle smrti, reinkarnaciji... Devojke se dobrano zagrejaše za temu. Jedna visoka, stasita crnka tamnih krupnih očiju uspe da se izbori za reč.

2.

U našem selu je bio neki Zoran. Dok su mu roditelji bili živi živeo je raspusnim životom. Posle njihove smrti još više se odade piću i kocki. Kad potroši očevu uštedjevinu poče bud-zašto da prodaje zemlju. Na kraju mu osta samo malo zapušteno dvorište sa kućicom od tugle. Zoran pokuša i to da proda, ali ne nadje kupca. Ubrzo napusti naš kraj i nekoliko godina niko ga ne vide niti išta ču o njemu.

Kako je iznenada otišao, tako se iznenada i vrati. Nije bio sam. S njim je bila žena – i to trudna! Niko ne uspe da sazna kako su se i gde upoznali, ali neko saznade da je žena nekoliko godina radila u Sloveniji, pa joj dadoše nadimak – Slovenka.

Zoran se beše promenio – prestao je da pije i da se kocka. Slovenka beše donela poveću uštedjevinu. Počeše razumno da je troše za domaćinstvo, da se kuće! Svi su bili iznenadjeni ovom promenom. Ali to ne potraja dugo! Čim im se rodi sin, Zoran se od radosti opi i vrati starom životu. Poče da tuče Slovenku, da je naziva kurvom i da nemilice troši njenu uštedjevinu na piće i kocku.

Godinu dana kasnije rodi im se i kćerka, a od Slovenkine uštedjevine ne osta ni pare. Zoran poče da iznosi stvari iz kuće i da ih prodaje ne bi li koliko-toliko izmirio kockarske dugove. Sve češće je dolazio kući pijan, pocepan i zamazan i sve teže se sećao gde je bio i šta je radio.

Jedne noći se beše jedva dovukao kući, ali je imao dovoljno snage da premlati Slovenku i da je istera iz kuće.

Te noći se Slovenki izgubi svaki trag, a Zoran se više ne podiže iz kreveta. Kad ljudi to čuše, sažališe se na decu i organizovaše da na smenu odlaze i pomažu deci, da nose hranu, stvari, da peru posteljinu, veš...

Nekoliko meseca kasnije pojavi se Slovenka. Bila se popravila i obukla novu haljinu. Zahvali svima koji su se brinuli o deci, obuče decu u novo i, ni ne pogledavši Zorana, napusti selo.

Po njenom odlasku svi u selu zaboraviše na Zorana. Zaboraviše ga i oni s kojima se družio, pio i kockao.

Ne znam koliko je vremena prošlo od Slovenkinog odlaska kad u našu kuću dodje teta-Vera. Zoran je često odlazio kod nje na kaficu, čašicu rakije i partiju pokera sa njenim mužem.

- Noćas sam sanjala Zorana,- reče ona mojoj majci.- Sigurno mu se nešto dogodilo!

- Stvarno?!- reče majka.- A kako si ga sanjala?

- Pa... kao on sedi na obali reke sa svojim pokojnim ocem i peca, a reka nekako crna i gusta, kao da katran njom teče, a ne voda,- reče tetka-Vera prekrstivši se.

- Umro je, jadnik,- reče majka, a oči joj se napuniše suzama.

Pošto ispiše kafu odoše u selo.

Sat kasnije celo selo se okupi pred Zoranovom kućom. Zvali su ga, lupali na vrata, ali niko ne odgovori, niti otvori vrata. Najsmeliji razvališe vrata i udjoše unutra. Dvorištem se raširi miris plesni i izmeta. Ljudi se s gadjenjem povukoše.

One što su ušli unutra dočeka grozan prizor. Zoran je ležao na krevetu razdrljen, polugol, umazan izmetom i krvlju. Grudi i lice behu mu izgrebani, a pod noktima komadi kože, mesa i krvi. Prozor nad glavom bio je sav zamazan tragovima njegovih prstiju. Videvši to neki istrčaše napolje da povraćaju. Drugi se savladaše i kako-tako ga opremiše za sahranu.

Sutradan ga sahraniše. Celog dana je bilo nevreme. Kiša je padala uz jak vetar, a nebo su parale munje. Samo nekoliko ljudi podje za kovčegom, ali i oni, pre ulaska u groblje, odustadoše. Zorana na brzinu sahraniše dva seoska grobara kojima je masno platio teta-Verin muž. Vreme se tek narednog dana stiša.

Desetak dana kasnije sretoh Suzanu, teta-Verinu kćerku. Bila je bleda i uplašena

- Suzo, šta ti je?- upitah je.

Moje pitanje je uplaši i ona htede da pobegne. Uhvatih je za ruku.

- Šta ti je, Suzana!?!- ponovih oštrije.

Pogledala me u oči. Bila je niža rastom od mene i išla u šesti osnovne.

- Dobro,- reče šapatom.- Rećiću ti ako mi obećaš da nikom nećeš da kažeš.

- Obećavam!- rekoh.

Odvela me iza jedne stare kuće. Osećala sam kako sva drhti.

- Čula si za Zorana?- upita me.

Potvrdno sam klimnula glavom.

- On se pojavljuje u našoj kući – mislim, njegovo prividjenje, duh, šta li... Ne veruješ mi?!

Nisam znala šta da kažem, samo sam gledala u nju.

- Ni ja nisam verovala da tako nešto postoji, ali sinoć je...- sva je uzdrhtala i nastavila šapatom.- Pre tri noći sam čula neku buku u kući. Mislila sam da se moji svadjaju, da je tata kući došao pijan. Sledeće noći se sve ponovi, samo bučnije. To već nije ličilo ne moje roditelje! A kad se buka i sinoć ponovi ustadoh iz kreveta i provirih u kuhinju. Tata je stajao nasred kuhinje s nožem u ruci i grozno psovao nekog kog nisam mogla da vidim. Mama je stajala kraj njega i uplašeno gledala u istom pravcu. Kosa mi se podigla na glavi! Odškrinula sam vrata još malo, ali, mada sam videla onaj deo kuhinje u koji su oni gledali, nisam videla ništa.

- Mama zavuče ruku pod kecelju i izvuče veliki drveni krst. Koraknu napred, ka zatvorenim vratima terase, držeći krst pred sobom i viknu:” Odlazi!” Kućom odjeknu neljudski krik, stakla na prozorima zazvečaše, a iznenadni vetar zavitla stvarima po kuhinji. Vrisnula sam. Sve se umiri i utiša. Vetar stade, a zatim zavitla stoljnjak i jurnu ka meni. ” Zatvaraj vrata!” viknu tata. Ali, pre nego što sam uspela da se pokrenem, vetar grunu u vrata i ulete u moju sobu. Stvari u sobi oživeše – posteljina besno zaleprša, sveske i olovke poleteše po sobi, vrata ormana počeše da se s treskom otvaraju i zatvaraju. Sklupčala sam se na pod i zacvilela – mislim da sam se i upiškila. Kao iz daljine čula sam kako tata i mama utrčavaju u sobu i neku užasnu buku, a onda sam izgubila svest.

Obadve uzdahnusmo.

- Jutros sam se probudila kod komšija,- završi Suzana šapatom.

Ćutala sam ne znajući šta da kažem.

Te večeri je u našu kuću došla teta-Vera, Suzanina majka. Bila je u žurbi i pitala za oca. Tata nije bio tu, pa je mama pozva na kafu i da se ispričaju. Teta-Vera je ne odbi.

- Ako bi Dragan hteo...- započe teta-Vera. Ako bi hteo da baba-Stanikiju i mene, sutra, noću, odveze do reke...

- Baba-Stanikiju?!- upita majka.

- Da. Nju i mene,- reče teta-Vera.- E, kono, muka nas natera da odemo do nje! Nego, eto, ona nam se sažali i posavetova nas šta i kako da činimo da se prokletinje oslobodimo. Sutra je pun mesec, a ja sam spremila sve što mi je ona rekla – beskvasnu pogaču, tamjan, Zoranovu čarapu, a sa njegovog groba sam uzela dve šake zemlje. Ona će poneti neke svoje stvari i u ponoć treba da odemo do reke i tamo udavimo Zoranovo prividjenje.

- Hoće on,- reče majka.- Pomoći ćemo koliko možemo. Komšije smo!

Tata je uskoro stigao. Nije lako pristao, ali mama je umela s njim. Pristao je samo da ih odveze i ništa više.

- Ludih li žena!- progundja on.

Naredna noć je bila vedra. Na nebu je sijao pun mesec. Tata se spremi, upali auto i ode.

Bila sam u svojoj sobi i pokušavala da zaspim. San nije hteo na oči. Ustala sam i čekala da se tata vrati. Došao je tek pred zoru. Majka izadje pred njega. Dočekao je psovkama. Iskrala sam se iz sobe i sakrila u kuhinju. Tata udje i iz džepa izvadi cigaretu i kutiju šibica. Pokuša da pripali cigaretu, ali ruke su mu toliko drhtale da polomi palidrvce. Opsova, baci cigaretu i kutiju šibica, pridje ormanu, izvadi flašu rakije i otpi dobar gutljaj. Nikada ga nisam videla takvog!

Mama udje u kuhinju.

- Jesi li očistila i okadila kola?- upita kroz zube.

- Jesam,- reče majka.- Šta je bilo? Pričaj, čoveče!

Otac grozno opsova, otpi iz flaše i sede ne ispuštajući flašu.

- Odvezao sam ih do reke. Uzele su stvari i otišle. Ubrzo do mene dopre njihovo šaputanje, a zatim se začu babin unjkav glas. Govorila je, zapevala neku bajalicu. Vazduh oko mene postade odjednom leden, kao usred zime, a jeza mi se uspuza uz kičmu. Izvadih cigaretu i htedoh da je pripalim, ali ruke su mi toliko drhtale da ni palidrvce nisam uspeo da zapalim. Tad začuh šuštanje u grmlju nedaleko od mene, kosa na glavi mi se podiže uvis, a hladan znoj me sveg obli. Iz grmlja izroni veliki crni pas besno režeći. Bacio sam cigaretu i uskočio u kola. Pas je bio velik kao tele! Nije me ni primetio. Išao je ka reci gde su bile Vera i baba. Otvorio sam prozor i osluškivao. Do mene je dopirao babin glas izmešan sa psećim režanjem. Što je pas jače režao to je babin glas bio višlji. Trajalo je i trajalo! Činilo mi se da je protekla čitava večnost, a zatim pas gromko lanu, a baba zasikta kao zmija i sve se utiša. Uskoro se Vera i baba vratiše. Izgledale su jadno.

3.

Devojčin glas se izgubi u ogolelim krošnjama kestena i zamre. Tišina potraja. Zatim se devojke pokrenuše.

- Jeziva priča,- rekoh.

- Ali istinita,- ubaci crnka.

- Ijao!- ciknu neka ledeći nam krv u žilama.- Zakasnićemo na čas.

Smeh ispuni prazne krošnje kestena u parku Devet Jugovića.

Drugi deo

1.

Sedeo sam u parku Devet Jugovića i posmatrao vevericu kako trčkara oko moje klupe. Bili smo stari znanci. Doneo sam joj kesu kikirikija, otvorio je i, na korak-dva od sebe, bacio nekoliko mahuna. Zastala je kraj njih, onjušila ih, uzela jednu i vešto je otvorila. Nasmešio sam se. Pogledala me svojim krupnim kestenjastim očima i kao da se i ona nasmešila. Sve je pojela, pogledala me i odjurila svojim poslom.

Bila je jesen i park je bio prekriven opalim lišćem. Osećao sam se kao to lišće – mrtvo i bezvredno.

Začuo sam korake kako mi prilaze stazom. Nisam podigao pogled sa staze – nije me bilo briga ko je to, a ni njega ili nju nije bila briga ko sam ja! Zatim sam ugledao crne ženske cipele sa niskim potpeticama. Pratio sam ih pogledom. Stale su ispred mene. Polako sam podigao glavu. Iznad cipela su bile farmerke tesno pripijene uz lepe, skladne butine. Zatim sam ugledao crnu široku jaknu i na kraju mlado lepo žensko lice senzualnih usana, prćastog nosa i kratke kestenjaste kose.

- Zdravo!- reče uz smešak gledajući me svojim krupnim kestenjastim očima.

- Zdravo!- protisnuh kroz slepljene usne.

- Slobodno?

- Aha.

S ramena je skinula školsku torbu, stavila je na klupu i sela kraj mene. Pogledom sam preleteo po klupama u parku – samo dve su bile zauzete.

- Da, možda, ne smetam?- upita.

- Ne! Ne smetaš,- zbrzah ulovljen.

Nasmešila se.

- Odnekud mi je poznat tvoj lik...- počeh.

- Naravno!- reče devojka.- Pre dve-tri nedelje smo pričali o natprirodnim pojavama. Tamo kod one klupe.

- Ah, da!- živnuh.- Sad sam se setio! Tvoje ime je... Bilja!

- Da. A tvoje?

- Zar se nisam predstavio?

- Ne, nisi.

- Hmmm... Mladen,- rekoh.- Otkud ti sama u parku?

- Pa... Nisam htela s drugaricama na kolače. Držim liniju.

Pogledao sam u njeno vitko, skladno gradjeno telo, a zatim je pogledao u oči.

- Da budem iskrena,- reče stidljivo skrenuvši pogled.- Videla sam te kako ideš ka parku i došla zbog onog razgovora.

- Da?

Uozbiljila se, a obrazi joj porumeneše.

- Ne brini, neću pogrešno razumeti, jer meni se tako nešto ni u snu ne može dogoditi.

Stidljivo me pogledala.

- Znaš, onda smo pričali o svemu i svačemu, a vreme je proletelo kao od šale i baš kad sam htela da ispričam jednu zanimljivu priču morale smo na čas.

Izvadio sam pljosku i ponudio je. Odbila je. Zavukao sam ruku u džep jakne i izvadio kesu kikirikija.

- Može?- pitao sam.

- Rado,- rekla je.

Otpio sam gutljaj, zatvorio pljosku i vratio je u džep. Očistila je nekoliko mahuna i pojela kikiriki. Pripalio sam cigaretu, a ona pročisti grlo.

2.

Mira je bila najlepša devojka u selu. Udvarali su joj se momci i iz svih okolnih sela, ali ih je ona hladno odbijala. Ubrzo se pronese glas da se uobrazila i svi se povukoše. Godinu dana kasnije ona rodi devojčicu i nikom ne reče ime njenog oca. Bruka pade na nju i njene roditelje.

Devojčica je brzo rasla i učila i pored stalnih prepirki u kući. Kad dete napuni tri godine svadje u kući postadoše nepodnošljive za nju i Miru. Jednog jutra Mira spakova stvari i sa devojčicom napusti selo. Niko ih nije video kada su otišle. To se veoma često dešavalo, pa se niko i ne zapita kuda su otišle.

Nedelju dana kasnije Mira se vrati sama bleda u licu i vidno smršala.

- Gde ti je dete?- upitaše je.

- Kod jednih daljih rodjaka,- reče ona.- Nemaju dece, pa su je usvojili.

- Tako je najbolje,- složiše se svi.

Mira udje u kuću, spakova svoje stvari i bez pozdrava napusti dom svojih roditelja. Posle dve godine umre joj majka, a godinu dana kasnije otac. Seljani ga sahraniše o svom trošku i obavestiše nadležne.

Mira se u selo pojavi godinu dana kasnije u luksuznom automobilu, sa mužem Vladanom i trogodišnjom kćerkom Jelenom. Odmah srušiše staru kuću i na njeno mesto sazidaše novu i veliku. Do jeseni je opremiše, samo ostade da u prizemlju otvore prodavnicu, no novca više nije bilo. Vladan odluči da sam ode u Nemačku i da za šest meseci zaradi dovoljno novca da to završe. Mira se usprotivi, ali je on ubedi da je tako najbolje, spakova se i ode.

Čim on ode Mira se povuče u kuću. Retko je izlazila i to samo u kupovinu, da plati račune, ili do lekara. Jelena se redovno igrala s decom.

Vladan se ni posle šest meseca ne vrati kući. Mira se još više povuče u kuću – zatvori vrata i navuče zavese na prozore; Jelenu prestade da pušta iz kuće; a noću poče da uključuje sva svetla u kući.

- Nešto se noću dešava u toj kući,- reče jedna baba.

- U kući ima duhova,- reče druga

- Aha!- reče treća.- Treba javiti Vladanu.

Tako i uradiše.

Kad Vladan dobi pismo, izmedju gomile budalaština, razabra da sa Mirom i Jelenom nešto nije u redu. Spakova stvari i vrati se kući. Kad otvori vrata zapahnu ga miris ustajalosti. Sve je bilo u neredu ili zapušteno. Jelena se šunjala po kući tražeći hranu koje nije bilo. Bila je prljava i mršava. Mira je spavala obučena na kauču u dnevnoj sobi. Vladan je jedva probudi, zatim povuče zavese, širom otvori vrata i prozore, okupa i nahrani Jelenu, pa poče da sredjuje po kući. Mira je, za to vreme, besciljno lunjala po kući cvileći sva rasčupana i u prljavoj haljini, odbijajući da se presvuče, okupa i jede.

Predveče, kad prisredi deo kuće, Vladan natera Miru da sedne za sto da popričaju. S mukom mu ispriča o duhu neke devojčice koji se pojavljuje u kuhinji, tu kraj sudopere. Zato ona danju spava, a noću dežura. Zbog Jelene!

- Dobro,- reče on.- Noćas ćemo videti šta te to proganja i šta se dešava u ovoj kući.

Kad večeraše, Mira odvede Jelenu, uspava je i zaključa njenu sobu. Zatim udje u polumračnu kuhinju u kojoj je sedeo Vladan i pušio cigaretu.

- Tamo se pojavljuje,- ponovi ona i sede kraj njega.

Sat otkuca ponoć.

- Eno!- šapatom reče Mira bleda u licu.- Počinje...

Vladan pogleda u pravcu sudopere, ali ništa neobično ne ugleda.

- Vidiš,- šapnu Mira ustajući.- Pojavljuje se silueta deteta...

- Ja ništa ne vidim,- reče on normalnim glasom.

- Pst! Tiho!- uplašeno prosikta Mira.- Eno devojčice! Vidiš kako su joj nogice vezane, i ručice na ledjima, a preko ustašca ima povez... Vidi kako se uvija pokušavajući da skine povez... I kako me molećivo gle...

- NE!- vrisnu ona.- NE GLEDAJ ME TAKO! NE GLEDAJ ME!

Vladan skoči sa stolice uplašeno je gledajući. Ništa nije video kraj sudopere, ali je Mira napeto gledala u tom pravcu.

- Spada joj povez sa usana,- poverljivo prošaputa Mira.

- NE!- vrisnu zatim, pade na kolena i stavi ruke na ledja molećivo gledajući uvis.

- Nemoj, mamče! Nemoj, molim te!- zavapi Mira dečjim glasom.- Biću dobra, mamice! Nemoj, mamče. Nemoj!

Vladan je prestrašeno gledao kako se na njenom vratu, ispod levog uha, pojavljuje debela crvena linija i polako ”ide” ka jabučici grkljana.

- Mama! Mamice mila!- ciknu Mira dečjim glasom.- Boli me, mamice! Boli!

Mira se trše, kleče na pod i postavi ruke kao da nekom drži glavu i nečim prelazi preko grla te osobe.

- Znam, dete moje milo!- reče svojim glasom dok su joj niz obraze tekle suze.- Zna mama, ćero mila, ali tako mora...

Istog trena sede na pod s rukama na ledjima, a crvena linija na njenom vratu dodje do ispod desnog uha. Mira zabaci glavu unazad, krkljavo cvilnu i sruši se na pod.

Vladan krenu ka njoj, trže se, prekorači je i otrča ka Jeleninoj sobu. Otključa vrata, udje u sobu i uključi svetlo. Kućom se razleže krik ranjene zveri. Jelena je ležala na krevetu vezanih nogu i ruku na ledjima, sa povezom preko usana i prerezanog vrata.

3.

Dugo je u parku vladala tišina, a ja nisam mogao da pomerim pogled sa neke nevidljive tačke ispred sebe. Kada sam se trgnuo i pogledao kraj sebe susreo sam pogled krupnih kestenjastih očiju male veverice koja se gostila kikirikijem iz kese.