Internet konkurs za SF&F priču

ČUVAR

Šifra: K813

Pročitajte ove reči.

Shvatite moju dilemu.

I pomozite sebi.

Ne budite tvrdoglavi kao obično. Ovo se tiče vaših života, ove male plave planete na kojoj obitavate.

Prvo me upoznajte. Nemam drugog imena do onoga koje sam samom sebi nametnuo, a to ime je ujedno i moja svrha; moja obaveza. Ja sam Čuvar. Kada pokušam da se setim nekog drugog imena, nekog koje mi je možda dato po rođenju, sećanje me izdaje. Ne mogu da se setim ni ko mi je takvu svrhu namenio, ni zašto; sećanje ne zalazi toliko daleko u prošlost. Možda se to dogodilo toliko davno da Univerzum kakvog danas poznajete nije još bio oformljen. Ne mogu sebe da opišem rečima koje bi vama dale jasnu predstavu o tome ko sam ili šta sam. Nemam telo koje možete videti, ni za jedno vaše čulo nisam dodirljiv. Živim svuda po malo: u zemlji, u vodi, ali najviše u vazduhu. Nisam životinja, nisam čovek. Možete o meni misliti kao o Sili koju nikada niste spoznali. Neki od vas će možda pomisliti da sam neka vrsta boga – moje postojanje se poklapa sa vašim viđenjem božanskog – ali ja ni to nisam. I razlike između mene i vas idu dalje od fizičkih; nemam vaš praktični duh, nemam kreativnost kojom bih mogao da stvaram ili produžavam život. Nemam nikakve posebne moći. Osim jedne. One jedne pomoću koje štitim vaše živote.

Kako to činim i zašto? I pored sveg znanja koje ste vekovima skupljali o svetu koji vas okružuje, postoje neke činjenice koje ne znate, neke tajne koje niste otkrili, možda samo naslutili. Svet u kome ste nije jedini. Postoje hiljade drugih. Oni su ponekad slični vašem, ponekad potpuno drugačiji. Ovi svetovi su odvojeni, ali granice između njih određene su magnetnim zračenjima finim i tankim kao tkanje samih atoma. I ponekad ova tkanja popuste. Puknu. A kada se to dogodi, otvaraju se prolazi između svetova, razjapljuju čeljusti nemani koja se sprema da zagrize. U najgorim slučajevima ovi procepi mogu biti široki kilometrima, u najboljim svega nekoliko metara.

Zatvaram prolaze za vas.

Zajašem vetar i jurnem, ili se istegnem preko nebeskog svoda, ili dopustim talasima da me ponesu do procepa i zatvaram ga pre nego se načini šteta. Ponekad se borim protiv oluja, vetrova i gromova. Obično stignem na vreme. Otvor se širi, kao poderotina na tkanini, a ja ga šijem. Nemam iglu i konac, radim to drugačije, koristeći moć koju posedujem. Uletim u otvor i privučem ga. Prikupim, sabijem, spojim. Nateram da se njegove ivice, nalik na usne u pakosnom osmehu, približe jedna drugoj i stope zauvek.

Ne dozvoljavam da išta pređe iz jednog u drugi svet da se ne bi narušili uspostavljeni balansi ekosistema. Kao hirurg nakon operacije zatvaram zjapeću ranu pre nego utroba ispadne iz tela. Ožiljak koji ostaje toliko je delikatan da vaša nauka nema instrument dovoljno precizan da ga otkrije.

Ponekad se dogodi da tek što zatvorim jedan procep, otvara se drugi, hiljadama kilometara daleko. Rekoh da nisam svemoćan. Potrebno je vreme da stignem. I u tom intervalu dogode se prelazi.

Kao što se ne sećam ko mi je ovu ulogu nametnuo, niti ko je bio moj tvorac, tako se ne sećam ni da mi je nešto branjeno da učinim. Da bih vas zaštitio, učinio sam jednu stvar koja je u mojoj moći. Okrenuo sam magnetne sile suprotno od ove planete, tako da ništa ne može sa druge strane da pređe ovamo, već samo da se odavde premesti tamo. Tako se dogodilo da avioni nestanu, da brodovi otplove u nepoznate vode i nikada se ne vrate.

Znate za mesto koje se zove Bermudski trougao. Tamo je tkanje veoma tanko i otvori su česta pojava. Nisam uvek stizao na vreme. Neko od vaših su stradali. Ali bolje i to nego ono što se događalo pre. Sećam se – nije ipak bilo toliko davno da bih zaboravio – kada se iz jednog otvora uz tutnjavu koja je nadjačala svaki drugi zvuk na tle obrušio ogroman meteorit i raspao u spektakularnoj, blještavoj eksploziji. Gledao sam, na svoj užas, nestanak jednog ekosistema. Dinosaurusi su izumrli, i hiljade drugih vrsta zajedno sa njima. Bio sam svedok kada se, hiljadama godina kasnije, kiša usijanih meteorita probila iz jednog procepa i obrušila na gradove Sodomu i Gomoru, zbrisavši ih sa lica planete.

Da bih zaustavio takve događaje poigrao sam se magnetnim polovima. I uspeo sam. Okrenuo sam ih onako kako sam želeo. To je učinilo da ovaj svet bude bezbedniji nego pre. I to je funkcionisalo kako treba... do nedavno.

Od nedavno, postali ste veća opasnost za druge svetove nego što su oni po vas. I zbog toga sam u dilemi.

Vi volite spektakle i uzbuđenja. Volite izazove. Volite kreacije. Ali volite i ratove, oružja, napredak. Najblistaviji umovi među vama izumeli su predivne stvari. Praktičan duh koji vas krasi je ono što najviše poštujem. Divim se vašoj kreativnosti, idejama i hrabrosti, ali i čudim gluposti koja se ispod svega toga krije. Možda su vaši mozgovi dovoljno veliki da stvaraju ideje, a tela premala da sadrže dovoljno duha koji bi idejama dao plemenitost. U stanju ste da kreirate zlo koliko i dobro. Ne praveći razliku. Ne zaista.

Neko je od vas poželeo da još jednom isproba to jezivo oružje. Bolesni um, pretpostavljam. Možda je mislio da ovoga puta eksplozija neće podići oblak u obliku pečurke. Gledao sam kako iz jednog vojnog kompleksa poleće interkontinentalni projektil sa bojevom glavom. Pratio sam let iz bezbedne daljine, pitajući se čemu još jedno nasilje nad planetom. Video sam plameni rep i dugačku brazdu dima koji se na toj visini brzo pretvarao u ledene pahulje. Posmatrao sam kako para nebo i šiljatim nosem doziva smrt. Ciljano je neko pusto ostrvo na Pacifiku. Nije pogođeno.

Nebo se rascepilo i progutalo projektil pre nego što je pošao u silaznu putanju. Čak sam i ja bio preneražen. Toliko preneražen da je proteklo nekoliko dugih sekundi pre nego što sam se pokrenuo u pravcu otvora. Nije bio veliki, ali dovoljan da uzme smrtonosnu napravu i prenese je na neko drugo mesto. Nisam ga odmah zatvorio. Pogledao sam kroz njega na drugu stranu. Video sam svet koji je raketa pogodila, pre nego što je bljesnulo. Bio sam svedok njegovog umiranja. Planeta manja čak i od vašeg Meseca. Krhka, šuplja, ali ipak preplavljena životom koji se razvijao eonima. Projektil je udario i eksplodirao, a to je bila iskra koja je sve zapalila. Zakoni fizike i hemije su tamo bili nešto drugačiji nego u vašem svetu. Čitav taj mali svet postao je nuklearno gorivo – bomba. Njegova eksplozija bila je jača nego bilo šta što bi ste vi čak i matematički mogli da proračunate. Bljesak se proširio gutajući sve: zvezde, planete, magline, čitave galaksije. Sve što mu se našlo na putu.

Jedan Univerzum je umro. Milijarde života je zgasnulo.

Zaštitio sam vas. Zatvorio sam otvor pre nego što je udar eksplozije procurio ka vašoj planeti. Vi ste bili spašeni. Drugi nisu.

Razumete li sada zašto sam u dilemi?

Ja sam Čuvar. Vi ste bili moji miljenici i za Vas sam uvek bio tu. Štitio sam vas, pratio kako se razvijate, kako od pećinskih bića, koja ne umeju da artikulišu reči, prerastate u civilizaciju koja osvaja druge svetove. I gledao sam kako ubijate jedni druge. Nisam se mešao, shvatajući da je čak i ubijanje deo procesa vašeg uzdizanja. Ratovi su uvek značili i neku vrstu progresa.

Sada je sve drugačije.

Sada ste opasnost od koje treba zaštiti druge svetove. A to mogu samo ako ponovo okrenem magnetne puteve, ali sada na ovu stranu. Strahujem da bi još raketa moglo da odluta na druga mesta. Strahujem čak i od toga u kom pravcu bi se kretao vaš razvoj kada bi ste shvatili da drugi svetovi postoje. Da li bi se ratovi tamo preneli? Da li bi ste postali okrutni gospodari?

Mislim da bi.

Moćni ste i opasni poput bogova. Zbog toga se predomišljam.

Ako okrenem magnetne puteve neću više biti u stanju da svaki put stižem na vreme i sprečavam katastrofe. Razne stvari će dolaziti iz drugih dimenzija. Biće ponovo meteorskih kiša, novih virusa koji ubijaju. Drugačiji, vama nepoznati oblici života prelaziće iz drugih svetova među vas, a neki će biti zastrašujuće, divovske životinje prema kojima se izumrli dinosaurusi mogu svrstati u podgrupu sićušnih miševa. Smrt će dolaziti u raznim oblicima. Vaš svet više neće biti onakav kakvim ga znate. Postaćete ranjivi i izloženi. A ja ću otići. Jednom kada okrenem puteve na vašu stranu, više nema razloga da ostajem ovde. Ne mogu ujedno i da vas izložim opasnosti i da vas štitim. Moja svrha nije takva.

Mogu da predvidim vašu reakciju; dugo vas poznajem. Podsmevate se i nazivate me prljavim, ludim lažovom. To je vaš uobičajeni način. Zar bih očekivao nešto drugačije od vašeg skeptičnog duha?

Pročitajte ovo upozorenje, shvatite moje reči. Blizu je čas kada ću morati da odlučim. Živite u nadi do tada.

Sve dok se vaši životi odvijaju normalnim tokom, znajte da sam ja još uvek negde tu i pazim na vas. Čuvam. A ukoliko dođe do brzih, čudovišni promena... ako nova pošast počne da hara stanovništvom, ako se okote nepoznata ljigava bića koja jedu vaše meso, a na nebu pojavljuju ogromni plameni procepi iz kojih padaju usijani meteoriti – znajte da sam otišao. Preselio sam se u neku miroljubiviju sredinu, da čuvam neka druga bića.

I neću moći da čujem vaše dozivanje u pomoć.

Niti vaše vrištanje.