Internet konkurs za SF&F priču

TERMINACIJA PO PRESUDI

Šifra: L739

Robert Piterson Mlađi je bio vrlo potresen kada je video sebe kako umire. Veći šok čovek ne može da zamisli. Naravno, to zapravo i nije moguće, osim u romanima naučne fantastike. Bio je to samo još jedan od onih glupih klonova.

Robert je tog jutra ustao, sredio se, poljubio usnulu ženu i krenuo na posao, kao i svakog običnog dana. Pet minuta kasnije, gledao je sebe kako leži na asfaltu na raskrsnici pod gradskim autobusom. Kao i obično, išao je na posao sa jednim okom na putu, a drugim na naslovima novina, pa ga je zvuk sudara iznenadio i sledio. Krik se zaorio nad ulicom, i Robert je čuo nešto poznato u tom glasu. Šta je to, nije ni slutio dok nije čuo kako jedan od prolaznika viče: O bože! Pa to je onaj tip iz reklame!

Robert se progurao kroz masu, da bi zatekao jednog od klonova na izdisaju.

Kada je pre šest meseci pristao da se klonira za potrebe jedne eksperimentalne reklamne kampanje, nije bio ni svestan do kakvih će sve komplikacija to dovesti. Sve što je trebalo da uradi, bilo je da preda plastičnu čašu sa spermom sestri koja je strpljivo čekala ispred kabine. Užasno crveneći, dao joj je čašu, i izgubio se iz bolnice sa pet hiljada dolara u džepu, koliko su mu obećali ljudi iz kompanije. Nedelju dana kasnije, reklamna kampanja osiguravajućeg društva "International Safety" je bila u punom mahu. Bilo je strašno simpatično videti tri stotine Roberta Pitersona Mlađih, kako mašu papirima osiguranja, i složno uzvikuju slogan kampanje.

Pravog Roberta je, međutim, to počelo vrlo brzo da zamara. Ljudi na ulici su ga prepoznavali, ali su ga vrlo brzo počeli nipodaštavati i odbacivati, smatrajući ga samo jednim od bezvrednih reklamnih klonova.

Pravi užas je počeo tek mesec dana nakon reklamne kampanje: osiguravajuće društvo je bilo vrlo zadovoljno prodajom polisa osiguranja, ali klonovi su postali nepotrebni, jer su reklamni agenti došli na bolju i jeftiniju ideju. I tako se tri stotine Roberta Pitersona Mlađih našlo na ulici, bez posla, stana ili hrane. Vlada je odlučno odbila da im izda dokumenta. Neki od klonova su uspeli da se zaposle, par njih je čak zasnovalo porodice, ali i pored svega, pravom Robertu je sve to pričinjavalo neprijatnosti.

Vrlo često je morao da dokazuje identitet, bilo da ide u bar (klonovima su zabranili upotrebu alkohola i uopšte, upotrebu većine stvari, čak i gradskog prevoza) ili u javni toalet. Barem pet puta dnevno je pokazivao ličnu kartu, čak i ljudima kojima to nije morao: uličnim prodavcima, konobarima, kondukterima...

A videvši sebe, pa makar i kloniranog sebe, kako umire, prevršilo je svaku meru. Robert je odlučio da tuži osiguravajuće društvo za neprilike koje su mu pričinili.

* * *

Naravno, proces je krajao vrlo kratko, i doneo je zadovoljavajuće rezultate: osiguravajuća kompanija je trebalo da Robertu Pitersonu Mlađem (naravno, posle utvrđivanja identiteta) isplati tri stotine hiljada dolara, kao i da ukloni sve klonove o sopstvenom trošku. Terminaciji klonova treba pristupiti u najkraćem roku.

Robert je bio vrlo zadovoljan presudom ali mu je raspoloženje splasnulo kada je pred sudnicom ugledao još jednog Roberta, obučenog u dugi sivi mantil i sa šeširom na glavi.

- Zašto si to uradio? – pitao je klon, zgrabivši Roberta za rever kaputa.

Robert ga je odgurnuo, ali klon se nije dao: bacio se na Roberta, i ubrzo su se njih dvojica valjali po prašini, besno čupajući jedan drugoga. Pošto su bili ispred sudnice, slučaj nije promakao policajcima koji su potrčali da ih razdvoje. Robert je bio vrlo iznerviran ovim slučajem, sve dok nije stigao kući i spustio se u svoju omiljenu fotelju, gde je iscrpljen zaspao. Na kraju krajeva, terminacija je već u toku, i do sutra ili prekosutra, konačno će ga ostaviti na miru.

* * *

Par sati kasnije, iz prijatnog dremeža ga je probudila lupnjava na vratima.

- Otvaraj, policija! –

Robert je skočio na noge: šta je sad, pobogu?

Na vratima su stajala dva policajca, sa službenim legitimacijama u rukama i otvorenim kolima koja su čekala ispred kuće.

- Robert Piterson Mlađi? –

Robert je potvrdio klimanjem glave.

- Gospodine, današnjom sudskom presudom, određeni ste za terminaciju po kratkom postupku. Molim vas, pođite sa nama. –

- Ne, ne, ne, čekajte, to mora da je neka greška. Sigurno ste pogrešili adresu. Ima jedan klon niže niz ulicu, sigurno njega tražite. –

- Ne, gospodine, vas tražimo. –

- Ne razumete... ja nisam klon. –

- Ma, da, a ja sam Papa. – podsmehnuo se jedan od policajaca.

Robert je uzdahnuo. Ovo je poslednji put da ga maltretiraju.

- Ah, neću da se raspravljam... sačekajte, doneću isprave. – pošao je nazad u kuću, ali posle minute se vratio, noseći kaput u kojem je držao jutros dokumenta. Bio je vrlo bled i uznemiren.

- Ne razumem... dokumenta su mi bila u džepu ovog jutra. Mora da sam ih izgubio...

- Ma, da... tako sam i mislio. Naravno da nemate dokumenta, ona su kod gospodina Pitersona. – reče detektiv i rukom pokaza iza sebe. Robert je tek tada video još jednog Roberta, odevenog u sivi mantil. Nije nosio šešir, ali je Robert po mantilu prepoznao klona koji ga je tog jutra napao pred sudnicom.

- Ti?! – uzviknuo je Robert.

Klon je klimnuo glavom, osmehujući se, a dva policajca zgrabiše Roberta, i počeše ga odvlačiti u kola.

- Ne, stanite! Ne razumete! Ovaj čovek je klon, a ne ja! Jutros me je napao a verovatno i opljačkao... –

Krici su se utišali kada su policajci zalupili vrata, a potpuno su prestali tek kada su policijska kola zamakla za ugao.

Klon je zamišljeno gledao prema kolima koja su nestajala, a onda se okrenuo i pošao niz ulicu, tiho zviždućući. Pošao je ka zgradi osiguravajućeg društva, gde ga čeka advokat sa čekom na tri stotine hiljada dolara. Hodao je polako, sa rukama u džepovima, ne ispuštajući iz ruke neprocenjivi novčanik sa dokumentima.