Internet konkurs za SF&F priču

DRUGA PRILIKA

Šifra: M628

- Da, da, vraćam se brzo! - viknuo je svojoj ženi sa praga.

- Nemoj da te čekam, dragi!

- Ne brini! - uzvratio je i potrčao niz ulicu.

Osećao se najsrećnijim čovekom na svetu. Dobio je posao, nasledio kuću iz snova, dobio sina... Sve u poslednjih mesec dana. I jutros je dobio poziv iz firme. Unapređenje. Kada je napokon poverovao svemu tome, istrčao je na ulicu da kupi šampanjac. Prodavnica je bila sa druge strane ulice. Potrčao je brzo preko ulice i stigao do sredine. Dalje nije mogao.

Začuo se oštar zvuk kočenja i tup zvuk udara vozila u telo i tela na beton. Vozač je uspaničeno istrčao i nagnuo se nad pešaka. Ovaj je video samo nejasne obrise njegovog lica, a zatim je njegov vidik prekrila tama.

Sve je postalo crno. Dugo ništa nije mogao da vidi osim crnila. Napokon se postepeno, kroz sve nijanse sive, slika prostora oko njega oslikala u belo. Čisto belo, kao da i nije ni u kakvom prostoru. U stvari, mogao je da nazre crnu mrlju u daljini. Okrenuo se oko sebe da osmotri mesto. Čista belina. Okrenuo se ponovo, ka crnoj mrlji i umalo se nije sudario sa nekim čovekom. Ukoliko je to bio čovek...? Zaprepašćen, zurio je tupo u osobu. Nosila je beli sako, bele pantalone, bele cipele, belu leptir mašnu... Samo mu je glava odudarala od sveopšte beline. Čekala je na čoveka ispred sebe da progovori. Ništa. Samo je tupo zurio u osobu u belom. Napokon je otvorio usta. Ali, nikakav zvuk nije izašao iz njih. Osoba otpoče razgovor.

- Verovatno se pitaš šta se dešava sa tobom. Pitaš se ko sam ja, da li sam anđeo, da li si mrtav... Jesam li u pravu?

- Um... pa... da... Da, da, tako je... ali... ali... ko...? - mucao je nesretni čovek.

- Eh, vidiš, ti sada nisi živ... Ali, nisi ni mrtav... Kako da ti objasnim...? Sada si na granici između ta dva stanja, ukoliko ti je tako lakše.

- Ali, šta će se desiti sa mnom? Da li ću...? Ne... Nemoguće...? Ne sada, u najsrećnijem delu mog života!

- Ah, dragi čoveče. To je na tebi da odlučiš. Ali, moraš se brzo odlučiti, jer vreme ističe.

- Ta, hoću da se vratim u život, naravno!

- Jesi li potpuno siguran u ispravnost svoje odluke? Dobro porazmisli...

- Ukoliko možeš, učini to već jednom! Vrati me. Želim da vidim svoju ženu opet.

- U redu... - reče čovek u belom.

Belilo se lagano, kao što se i pojavilo, preko svih mogućih nijansi sive, pretvorilo u tamu. Tamu koja ubrzo poče da bledi. Pojavljivali su se prvi obrisi ljudi iznad njegove glave. Najpre se oporavilo njegovo čulo vida, a zatim, na njegovu nesreću sva ostala čula.

Gomila ljudi se veoma brzo povećavala. Ljudi su pristizali sa svih strana. A onda ih je užasni krik naterao da zaklone uši rukama i žurno se udalje. Bio je to krik čoveka u neopisivim bolovima. Čoveka koji nije uzeo u obzir sve činjenice kada je zaželeo želju. U presudnom trenutku mislio je na svoju voljenu ženu, svog tek rođenog sinčića, pa i na svoje zapošljenje iz snova. Jedino mu nije palo na pamet da ga je pregazilo vozilo i da će se vratiti da leži da pločniku, sa polomljenim kostima i užasnim bolom u čitavom telu.