Internet konkurs za SF&F priču

DEČAK

Šifra: M722

Trčao je kroz redak šumarak od sitnog rastinja i golih bagremova, spotičući se i upadajući povelikim cokulama u žitko, lepljivo blato koje je prštalo za njim, prateći podizanje njegovih tankih nogu gladnim, mljackavim zvukom.

Osećao je da su tu, u njegovoj blizini; da su mu svakim dahom sve bliži. Izbi na livadu, provlačeći se kroz dugo trnje koje mu je probijalo odeću, tražeci put do kože. Dečak se osvrte, ogromnim prestrašenim očima pokušavajući da prodre kroz tminu, nozdrva raširenih i uzdrhtalih kao kod životinja u klopci. U daljini ugleda svice mnogobrojnih, zbijenih svetala, kako se talasaju na sporom i oštrom oktobarskom vazduhu, neumitno mu se približavajuci – u to nije bilo sumnje.Dade se opet u trk preko livade, mokre od kiše i noćne rose, klizajući se i padajući na sve četiri, opet se dižući i nastavljajući dahtavi, bezglavi beg. Njegova odeća, koja se sastojala iz debelih, suknenih pantalona, vunenog prsluka navucenog preko jake zimske košulje sa izlizanim okovratnikom i zakrpljenim podlakticama, bila je na više mesta pokidana, žica izvučenih gramzivim trnjem. Pantalone su mu bile mokre i blatnjave do iznad kolena, pletenih čarapa natopljenih hladnom vodom koja je plivala u tvrdim radničkim cokulama, sa vlažnim, razvezanim pertlama.

Sve mu je ovo nekako ličilo na san, ustvari – na noćnu moru.

Nije mogao tačno da poveže misli – ko je; šta radi ovde usred noći; gde je uopšte to “ovde”, od koga to ustvari beži?!

Nejasno osećanje da bi trebalo da se smrzava u toj, tako mokroj i iskidanoj odeći, ispliva na jedan kratak trenutak i odmah, kao i sve ostale nepovezane misli, bi potisnuto sveopštom, ključajućom panikom – samo pobeći! Sakriti se negde dok ne prođu!

Preskoči granje koje je dužinom od otprilike petnaestak metara, odvajalo livadu od uzburkane, kao noć crne oranice, oivičene neujednacenih redom niskog drveća i opet ugleda drhtava crveno–žuta svetla.

Baklje!

Već je pod njihovim treperavim plamsajima mogao da razazna tamne, preteće prilike; neke krupne, neke tanke; visoke i niske, bez nekog pravila, kao i dugačke šiljate predmete u njihovim rukama. Kroz otupljujuću maglu koja mu nije dozvoljavala da poveže misli, slabašno je titralo neko polu-sećanje na svrhu tih predmeta.

Svetla se pojaviše levo od njega, na razdaljini od tridesetak metara. Još malo pa će ga ugledati. Panično potrča kroz blatnjavu brazdu, krećući se na desno, jedva podižući ogromne količine blata nahvatanog na mokrim cipelama. Psi zalajase ludački iz dvorišta koje odjednom izroni iza grupe teških, vlažnih plastova sena pred njim.

Nigde svetla.

Jedino što je znao, je da tu za njega nema pomoći. Zašto?… Na to pitanje nije imao odgovor. Jednostavno je znao; isto kao što je u svojoj uznemirenoj, mutno uzburkanoj svesti bio siguran da, ako ga se progonioci dočepaju – sa njim je svršeno.

Jasno ugleda dva ogromna, nakostrešena ovčara kojima je bela pena letela sa iskeženih očnjaka, dok su s, neverovatnom mržnjom cimali debele kolske lančeve ustremljujući se ka njemu, besneći dubokim i pretećim lavežom. Shvati da tuda neće moći da prođe te se okrete nazad. Ispod uznemirujućeg plamena vid mu se nekako mutio u crvenu izmaglicu, međutim na tamnim deonicama jasno je mogao da vidi gruba, namrštena lica ljudi zaraslih u čekinje brada, čvrste odlučne pokrete kojima su grabili ka mestu na kojem je on stajao. Nisu ga mogli još videti, znao je to, ali uskoro će ga svetlost obasjati, a onda…

Brzo se zagnjuri u mokro seno, čupajuci trule vlati trave, praveći rupu u njemu – mora se sakriti, i to brzo!

Gomila seljaka, u tenutku ga opkoli, svetlost baklji, posla mu pržeci bol kroz očne jabučice, sve do potiljka. Kroz bolno crvenilo mogao je da ih vidi kako stoje zbijeni na nekoliko metara od njega, mrmljajuci nepovezano, svi odjednom, u pola glasa:

“Drž’ ga sad…Ubi đavola, mamu mu…Neće, vala, on više…”

Vile mu prođoše kroz stomak, pribadajući ga čvrsto za zemlju, pridržane od strane krupnog, brkatog seljaka sa ludačkom-pobedničkim sjajem u duboko uvučenim očima. Dečak pokuša da ga dohvati očnjacima i rukama prekrivenim oštrim kandžastim noktima, ali ne uspe; sve što je mogao da uradi, bilo je da se koprca nabijen na tri oštra šiljka od čvrstog, kaljenog čelika.

Sledećeg trenutka dug, ljuspast kolac, snažnim, dobro naciljanim udarcem, probi mu levu stranu grudnog koša, zatim srce i zaustavi se na lopatici sa groznim krckanjem.

Krv prsnu i poškropi najbliže seljake, koji se prepadnuto odmakoše, krsteći se i bezglasno mičući usnama.

Grcajući; sa gorkim osećanjem nepravde i osujećenosti, dečak–vampir ispusti dušu na hladan noćni vazduh.