Internet konkurs za SF&F priču

DIM

Šifra: U502

Boban Milić je imao 32 godine i bio je karijerista. Završivši pravni fakultet i položivši pravosudni ispit sa najvećom ocenom u generaciji, imao je izvanredne mogućnosti za izgradnju svoje advokatske karijere. Sa još dvojicom svojih kolega osnovao je ortačku advokatsku kancelariju "RMR" (Radović - Milić - Ristić).

Bio je to čovek koji je oduvek bio odan poslu i dosledan u svemu. Još od ranih gimnazijskih dana zacrtao je sebi cilj da postigne nešto u životu. Bio je na pravom putu da u tome uspe. Još uvek nije bio oženjen, niti je to imao u planu u bliskoj budućnosti. Razmišljao je: najpre karijera, a potom porodica. Bio je to čovek jakih moralnih principa, bez ikakvih poroka. Pa, skoro bez ikakvih. Naime, on je bio strastan pušač. Prvu cigaretu je zapalio sa samo sedam godina. Od svoje šesnaeste, već je bio ovisnik o cigaretama. Danas je u stanju da popuši i više od dve i po kutije cigareta za samo jedan dan. Nekoliko puta je pokušao da prestane, ali nije uspeo. Izdržao bi jedva jedan dan, a onda je morao da zapali.

Boban je i ovoga puta poranio na posao. Bilo je još nešto više od pola sata do početka njegovog radnog vremena. Ostavio je svoj automobil na parkingu, uzeo akten tašnu i izašao iz kola.

- Imam još pola sata. - pomisli on u sebi. - Taman da popijem kafu i zapalim cigaretu.

On krenu prema ulazu u zgradu, i tada mu pade nešto na pamet.

- Oh, dođavola, nisam valjda zaboravio cigarete?!

Pretraživši džepove, on nezadovoljno konstatova da ih je ipak zaboravio.

- Šta mogu, kupiću drugu kutiju cigareta na trafici.

S druge strane ulice on primeti jednu malu trafiku, koja je po svemu sudeći bila skoro tu postavljena, s obzirom da je ranije nije zapazio, niti je tu pazario. On pređe ulicu i priđe trafici.

- Dobro jutro, komšija. Izvolite? - reče mu ljubazno prodavac.

- Koje cigarete imate? - upita on.

- Pa, vidite, još uvek nemamo ništa posebno od cigareta. Tek što je otvorena ova trafika, nismo još dobili svu robu. Imam samo jednu vrstu cigareta, "Talk".

- "Talk"? Nisam čuo za te, iako sam pušač već više od petnaest godina.

- Verujte, nisam ni ja. To je neka nova vrsta.

- Pa, dobro, kad je tako. Dajte mi jednu kutiju, da vidimo kakve su.

Prodavac mu dade jednu kutiju, Boban plati, otpozdravi prodavcu i krenu u svoju kancelariju.

- "Talk", a? Pa baš da vidimo kakve su.

On uze plavu kutiju u desnu ruku i pocepa najlon sa kutije. Sama kutija ga poprilično zainteresova. Nije nikada video nešto takvo. Same boje su izgledale nestvarno, prelivale su se iz jedne u drugu. Na obe strane kutije bio je naslikan lik čoveka sa crnom kosom, tamno plavim očima i izuzetno izražajnim, bledim licem. Nije mogao da pogodi da li je to obrađena fotografija ili izuzetno dobar crtež. Ispod slike, krupnim crvenim slovima stajalo je upozorenje: "PUŠENJE JE ŠTETNO PO ZDRAVLJE." On se ovome samo nasmeja:

- Da, kao da ja to ne znam.

Iz kutije uze jednu cigaretu, zaglavi je među usne, zapali upaljačem i sa zadovoljstvom povuče prvi dim. Izgleda da je ipak povukao jače nego što je trebalo, i to ga natera u kašalj. Nakašlja se nekoliko puta, a potom glasno opsova.

- Dođavola, ne znam ni da povučem dim! Ovo sranje će me stvarno jednog dana ubiti!

Kašljući, on nastavi ka ulazu u zgradu, gde je iznad vrata stajala tabla sa natpisom: "ADVOKATSKA KANCELARIJA RMR - I sprat". Pope se lagano uz stepenice, držeći cigaretu među usnama i snažno vukući dim za dimom. Izvadi ključ iz džepa, otključa vrata i uđe u kancelariju. Bila je to prilično velika kancelarija. Tri stola, pretrpana hartijama, bila su okrenuta jedan prema drugom. Onaj do prozora pripadao je Bobanu. U velikom stalku, s leve strane vrata, bilo je poređano mali milion knjiga, a naspramno od vrata nalazio se bife sa raznovrsnim flašama i kristalnim čašama. On ostavi akten tašnu na svoj sto, skide kaput i okači ga, a zatim priđe bifeu, iz jednog dela izvuče električnu đezvu, sipa vodu za kafu i uključi u struju. Sve je to radio ne vadeći cigaretu, koja je skoro bila dogorela, iz usta. Čekajući da voda provri, on ode do svog stola, otvori svoju tašnu i poče da vadi razna dokumenta iz nje. Tek tada primeti da je cigareta dogorela do filtera, i on je izvadi iz usta, ugasi i ubaci u pepeljaru.

Skuvao je tri kafe, za sebe i za svoje kolege koje je očekivao svakog trenutka. Uze svoju kafu, sede za sto, otvori dokumenta i uze još jednu cigaretu. Čitao je lagano srkćući kafu i vukući dim za dimom.

Tačno u osam sati i četiri minuta on začu galamu i smejanje ispred vrata. Prepoznao je glasove Vlade Radovića i Milana Milića, svojih kolega i ortaka. Oni uđoše u kancelariju.

- Dobro jutro, Bobane. Ti si već prionuo na posao, vidim? - pozdravi ga Milić.

- Čitam nešto uz kafu.

- Lepo, lepo, vidim da si skuvao i za nas. Odlično, u kuvanju kafe ti nema ravnog. - obradova se Radović, zadovoljno trljajući ruke.

Posle kafe, malo muških priča i razgovora, oni prionuše na posao. Važili su za izuzetno dobre advokate, tako da su stalno imali posla. Boban je svakog časa palio cigaretu, tako da mu do pauze za ručak nije ostala nijedna. Koristeći pauzu, siđe do trafike i uze još jednu kutiju.

- Izgleda da će mi se dopasti. Dobre su, jake, baš kakve volim. - reče on prodavcu, uzimajući još jednu kutiju "Talka". Prodavac mu se samo osmehnu.

Uopšte nije primetio kako mu je taj dan prošao. Kada ste skoncentrisani na posao, a imate puno posla, vreme začas proleti. Posle posla, Boban je otišao pravo kući. Još pre nego što je krenuo, počela je da ga muči glavobolja.

- Idi kući, prilezi malo, ispavaj se. Stvarno previše radiš. - posavetovale su ga kolege.

- Da, možda ste u pravu. Pa, dobro, idem ja, vidimo se sutra ujutru. - pozdravi se on sa njima i krenu kući. Usput je opet svratio do trafike, kupivši još dve kutije novih cigareta.

- Vi ste baš odlučili da se otrujete, gospodine? - upita ga prodavac, pružajući mu cigarete.

- Ja se trujem već godinama, ništa Vi ne brinite. - odgovori mu Boban, uze cigarete i krenu kući.

Dok je stigao kući, glava je užasno počela da ga boli. Jedva je uparkirao automobil, ušao u kuću, skinuo kaput i cipele i bacio se na sofu. Ležao je nekoliko minuta, i činilo mu se da glavobolja jenjava. Kada je bol postao podnošljiviji, on se uspravi, uze cigaretu i zapali je, uživajući u svakom dimu koji je povukao u pluća. Tada ga, odjednom, spopade užasan kašalj. Uhvatio se za stomak, kašljući, i presavio se skoro do poda. Osetio je kako mu je krv navrla u glavu, što je činilo kašljanje još mučnijim. Ručak iz njegovog želuca je poželeo da izađe napolje, i Boban, pritiskajući jednom rukom stomak, a drugom pokrivajući usta, polete u kupatilo, prevrćući za sobom mali sobni stočić sa vazom, koja se razbi u paramparčad, a voda iz nje se razli po podu. On odgurnu vrata kupatila ramenom, utrča unutra i isprazni ceo sadržaj iz svog stomaka, nešto u WC šolju, a više pored nje, razmazujući nesvarene ostatke ručka po plavim keramičkim pločicama. Posle tog prvog naleta, on ostade nagnut nad WC šolju, dok mu se iz usta slivala pljuvačka. Taman je pokušao da se uspravi, kada mu još jedan mlaz iz utrobe navali u usta, i on poče da povraća nešto što je više ličilo na ižvakano lišće nego na njegov ručak, i tada među tom zelenom masom on primeti i crvene kapljice, za koje je sa sigurnošću znao da ne može biti ništa drugo nego krv. Kada ga je i taj drugi nalet prošao, on se lagano uspravi, iščekujući još jednu navalu, međutim ništa se nije desilo. On ispra šolju, ode do kade i pusti toplu vodu, kojom umi lice, vrat i ispra usta, ali mu to nije mnogo pomoglo, jer je u ustima i dalje osećao ukus ispovraćane hrane. Zatim opra zube, i to malo ublaži odvratni ukus u ustima.

Kada se okrenuo po kupatilu, umalo mu opet nije pozlilo od onoga što je video.

- Jebi ga, kakav sam svinjac napravio. Kako li ću ovo počistiti?

Iz malog kredenca izvadi nekoliko starih krpa, namota ih na dršku od metle, nakvasi vodom i poče da čisti svoj nesuđeni ručak sa poda kupatila. Nekako je uspeo da sve lepo opere, tako da ništa nije ukazivalo na ono što mu se maločas dogodilo. Zatim se još jednom umi i vrati u sobu. Ne treba posebno naglašavati da je prvo čega se dohvatio bila kutija sa cigaretama.

Tako mu je uz cigarete, kafu i poneki brendi prošlo veče. Nije hteo ništa da rizikuje, tako da je preskočio večeru i otišao na spavanje praznog stomaka. Legao je u krevet, prevrtao se sa jedne na drugu stranu, pokušavajući da zaspi, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. I taman ga je san nekako prevario, kada je čuo kako ga neko doziva. Isprva nije razumeo šta mu taj glas govori, ali je kasnije shvatio da izgovara njegovo ime. Duboki glas kao da je dopirao iz velike daljine, i delovao je zastrašujuće. Boban isprva nije poželeo da poveruje u to kako ga neko doziva u njegovoj kući u sred noći, ali je ipak ustao i krenuo u pravcu iz koga je dopirao glas. Za ironiju, glas je dopirao iz kupatila:

- Bobaneee... Bobaneeee...- čulo se sa druge strane vrata.

On lagano odškrinu vrata. U polumraku je primetio kako neko stoji pored WC šolje, a svuda oko njega bili su ispovraćani ostaci Bobanovog ručka, koje je mislio da je počistio. Tamnoplave oči, koje su svetlele u mraku, fiksirale su Bobana. Te oči su mu se činile neverovatno poznatim. Kada je ugledao to izražajno, bledo lice i crnu kosu, shvatio je da je to u stvari lik koji je naslikan na kutiji "Talka".

- C, c, c... - promrmljao je lik. - Vrlo aljkavo s tvoje strane, dečko.

Boban je, ukočen, netremice posmatrao u ovaj, kako je mislio, nestvarni lik.

- Zar ti nisam lepo rekao da je pušenje štetno po zdravlje, a? - nastavio je lik istim onim dubokim, zastrašujućim glasom. - Zar ti to nisu svi govorili? Šta ti je ono rekao otac kada te je uhvatio sa cigaretom u ustima, da li priliči jednom osmogodišnjaku da puši cigaretu koja je veća od njega? Sećaš li se šta je posle bilo? Tvoja mala soba, očev kaiš po zadnjici, šamari? I nisi se opametio!

Bobanu navreše sećanja na događaj koji mu je lik pomenuo. Sećao se, i te kako, batina koje su ga zadesile. Nisu mu bili strogi roditelji, ali ovo ih je prilično razdražilo. Nekoliko dana posle toga nije mogao da sedi na stolici, a obrazi su mu goreli od silnih šamara.

Boban pokuša nešto da kaže, ali nije bio u stanju da govori. Nešto kao da mu je držalo zalepljene usne sa unutrašnje strane.

- Šta je bilo, ne možeš da govoriš? - upita ga lik, i lagano krenu ka njemu, šljapkajući po povraćki. Polako mu je prilazio, a Boban se povlačio unazad, sve dok nije stigao do zida.

- Naravno da ne možeš da govoriš. Uskoro nećeš više moći ni da dišeš. Osećaš li to što raste u tvojim plućima?

Boban odjednom oseti strašan bol u grudima i izgubi vazduh. Dohvati rukama pidžamu i pocepa je sa prednje strane, otkrivajući gole grudi. Na jednom mestu, tačno između rebara, primetio je kako se pojavljuje mala kupica, poput kratera vulkana iz koga svakog trenutka treba da izbije usijana lava. Izraslina je nastavila da raste, a zatim se povukla. Boban je došao do vazduha. Velika količina vazduha odjednom progutana učinila je svoje i Boban oseti, kao i prethodnog dana, navalu koja je krenula iz njegovog stomaka. On pade na kolena, uhvati se za kadu, i otvori usta. Međutim, umesto povraćke, iz usta mu šiknu mlaz tamnocrvene, vrele krvi. Krv se razli po emajliranoj površini kade, a Bobana ponovo spopade kašalj. Kašljao je dugo i duboko, a sa svakim kašljem osećao je kao da mu se grlo cepa u milion delova. Napokon ga kašalj popusti i on nekako uspe rukom da dohvati slavinu i pusti vodu. Voda se pomeša sa krvlju iz kade i poče da otiče kroz slivnik. Boban zahvati vodu obema rukama i pljusnu je sebi u lice. Zatim se nagnu nad slavinu, otvori usta i pusti da mu voda poteče niz grlo. Gutao je vodu sve dok nije izgubio vazduh, a onda se odmaknu i sede pored kade. Pogledao je u pravcu lika, ali ovoga više nije bilo. On se podiže, okrenu svuda po kupatilu, ali od lika nije bilo ni traga ni glasa. Po podu kupatila bila je povraćka, sada izmešana sa krvlju, i u toj smesi videli su se tragovi cipela koji su vodili napolje. Boban, ne znajući šta čini, krenu za njima napolje. Ali tek što je prekoračio prag kupatila, tragovi su nestali. Boban zakopča jedno dugme, jedino koje nije bilo otkinuto, na prednjoj strani pidžame i pođe ka svojoj spavaćoj sobi. Zaboravio je i na povraćku, i na krv, i na vodu koju je ostavio da teče. Jedino mu je bilo važno da dođe do kreveta. Hodao je pognut napred, pritiskajući stomak i grudi i jedva vukući noge. Uspeo je da nekako stigne do kreveta i stropošta se na belu posteljinu.

Probudio ga je, kao i obično, mali električni sat koji je svakog jutra zvonio tačno u šest. On lagano ustade, protežući se. U glavi mu je brujalo, a prazan želudac je zavijao. Ne obazirući se na to, on se osvrnu oko sebe: ćebe je bilo na podu sa jedne strane kreveta, jastuk sa druge, a posteljina je bila izgužvana i sabijena u donji deo kreveta. Tada mu pogled pade na pidžamu. Napred je bilo zakopčano samo jedno dugme, a na mestima ostala tri visili su beli končići. On se osvrnu oko sebe i primeti jedno dugme pored noge noćnog stočića. Sigurno su i ostala dva bila tu negde, pomisli on.

I tada ga, poput groma, pogodi sećanje na prošlu noć: zastrašujući lik sa kutije cigareta, njegov smeh, kupatilo puno povraćke, kada puna krvi, otvorena slavina. Ne čekajući ni trenutka, on pojuri u kupatilo. Vrata kupatila su bila otvorena. On polako uđe unutra, plašeći se onog što će videti. Međutim, u kupatilu nije bilo - ničega. Bilo je besprekorno čisto. Pregledao je sve ćoškove, WC šolju, zavirivao pod kadu, ali nije našao ništa.

- Jebem ti snove i ovu moju ludu glavu! Počeo sam da ludim! - povika on na samog sebe, ali ipak mu je bilo lakše kada je otkrio da je sve to bio samo san.

Pokušao je da ne misli na jelo, ali prazan stomak nije mu dao mira. Morao je nešto da jede. On uze iz frižidera tri jaja i malo slanine i spremi sebi doručak. Kad je završio jelo, obrija se, umi i krenu na posao. Dok je vozio ka kancelariji, na jedan trenutak mu se učinilo da je u grudima osetio oštar bol, kao da mu se vrelo sečivo zabilo u grudi, ali to je nestalo istog trenutka.

Izašao je iz automobila i pogled mu se zaustavio na trafici preko puta. Krenuo je prema njoj i, u inat noćašnjem snu (a možda i zbog njega), kupio čak četiri kutije "Talka". Da ne silazi ponovo, rekao je prodavcu.

Dan mu je počeo sasvim normalno. Radili su sa ortacima, išli na ručak, pili kafu i naravno - cigarete. Međutim, nešto posle ručka, Boban je počeo da oseća mučninu i slab bol u grudima. Upravo ga je taj bol najviše plašio.

- Pobogu, Bobane, kako si pobledeo! Jesi li dobro? - upitao ga je Ristić

- Ne znam, još od juče nešto nije u redu sa mnom. Imam mučninu u stomaku, povraćam i boli me u grudima. Noćas sam jedva spavao.

- Da pozovem doktora Spasića, da odeš da te pregleda? - ponudi se Radović da pozove jednog svog prijatelja doktora, kod koga su inače išli sva trojica, tako da su ga dobro poznavali.

- Ne znam, možda bih mogao da odem.

- U redu, pozvaću ga. - reče Radović, uze telefon i imenik i okrenu broj. Posle kraćeg razgovora, on spusti slušalicu.

- Rekao je da možeš da odeš, trenutno je slobodan. Da pođem i ja sa tobom?

- Da, hvala, mislim da nisam baš u stanju sam da vozim. - zahvali mu se Boban.

- Idite vas dvojica, ja ću ostati da završim šta imam i zaključaću, pa ćemo se onda videti sutra, ako ti bude bolje, Bobane.

- Nadam se da hoće. - reče Boban i pokupi svoje stvari. To isto učini i Radović i njih dvojica izađoše.

Doktor Spasić je imao svoju privatnu ordinaciju. Nije im trebalo mnogo vremena da stignu do nje. Radović pomože Bobanu da izađe iz kola i uđoše u ordinaciju. Doktor Spasić, stari, proćelavi čičica, dočeka ih za svojim stolom.

- Zdravo, momci. Znate da mi nije drago da vam ovde poželim dobrodošlicu, ali drago mi je što se vidimo. - on se pozdravi najpre sa Radovićem, a zatim uze i Bobanovu bledu i hladnu ruku.

- Vidim, Bobane, da ti nije baš najbolje.

- Da jeste, ne bih ni došao kod Vas. - pokuša Boban da se osmehne.

- Ništa ne brini, videćemo šta je. Kaži mi, šta osećaš?

Boban mu ispriča svoju avanturu u kupatilu od juče, ali nije pomenuo i snove. Ali, kad završi, on oprezno upita:

- A da li biste mogli da mi snimite pluća? Nešto sam imao i problema sa disanjem.

Doktor Spasić se najpre zbuni, ali ipak prista.

- U redu, uradićemo sve što želiš.

Pregled je trajao više od sat vremena. Radović je sve vreme strpljivo sedeo u kancelariji doktora Spasića i čekao rezultate. Napokon je Boban prošao kroz sva ispitivanja i snimanja, a ono što ga je najviše interesovalo jeste snimak pluća. Zajedno sa doktorom Spasićem pažljivo su studirali snimak.

- Pobogu, Bobane, pluća su ti puna nikotina. Iznutra kao da su premazana katranom.

- A postoji li još nešto? - upita Boban, plašeći se da upita ono što ga je stvarno zanimalo: da li ima rak na plućima?

Doktor Spasić je ipak razumeo šta Boban želi da ga pita i osmehnuo mu se:

- Ne brini, nemaš rak, ali nastaviš li tako, velika je šansa da ga zaradiš u najskorijoj budućnosti. Moraš pod hitno da ostaviš cigarete, čuješ!?

- Da, da, znam, svi mi to kažu. - reče Boban, i u tom trenutku se seti lika sa kutije i svega što mu je ovaj rekao.

- Pokušaću da ih ostavim, ozbiljno. - pokuša Boban da zvuči uveravajuće, ali ni sam sebi nije verovao.

Posle završenog pregleda, Bobanu je bilo znatno lakše. Povratila mu se boja u licu i rukama. Radović ga je povezao kući.

- Ako hoćeš, mogu sutra ujutru da dođem po tebe, pošto su ti kola ostala na parkingu. - ponudi se Radović.

- Neka, hvala, nije potrebno, stvarno. Dovoljno sam te mučio danas. Snaći ću se za dolazak, ne brini. - reče Boban i izađe iz kola.

- U redu, onda se vidimo sutra u kancelariji. - mahnu mu Radović i okrenu kola.

Boban se okrenu i uđe u kuću. Sa olakšanjem je gledao snimak svojih pluća koji je uzeo od doktora Spasića. Seo je na sofu i uključio TV. Izvadio je kutiju cigareta iz džepa i pripalio jednu, a zatim daljinskim upravljačem počeo da šeta po televizijskim kanalima tražeći neki program koji bi ga zainteresovao. Ne našavši ništa zanimljivo, on isključi TV, ugasi dogorelu cigaretu i ustade. Taman se okrenuo, kada je iz zvučnika ugašenog televizora začuo užasno poznati, zastrašujući glas:

- Nikad se nećeš prizvati pameti, dečko.

Boban oseti onaj razdirući bol u grudima. S mukom se okrenu ka televizoru, ali nije više čuo ni video ništa. Televizor je bio ugašen.

- Jel' to mene tražiš? - ponovo se začu glas, ovog puta iz pravca vrata koja su vodila u sobu. Boban pogleda u tom pravcu i vide kako kroz vrata prolazi onaj isti lik: crna kosa, tamnoplave oči, bledo lice koje mu se prezrivo kezilo. Boban ustuknu, i dalje pritiskajući svoje grudi.

- Nije lepo od tebe što si sinoć onako pobegao iz kupatila i ostavio meni da ga sredim. Aljkavo! Nego, šta je rekao doktor, dečko? Nema raka, a? Pa, ni doktori ne znaju baš sve. Šta je onda to u tvojim plućima?

Bol u Bobanovim plućima se pojača. On pade na kolena, otvarajući usta i pokušavajući da dođe do daha. Ali ono što ga je stezalo u grudima nije popuštalo. On poče pesnicama da udara po grudima i stomaku. Tada oseti kako mu se nešto kreće ispod kože. Dohvatio je crnu, svilenu košulju obema rukama i pocepao je. Svuda po njegovim grudima bile su velike izrasline, koje su sve više i više rasle, pokušavajući da probiju kožu. Boban pokuša da zaurla, ali mu iz grla ne dopre nikakav glas. On pade na leđa, razrogačenim očima posmatrajući svoje sve veće i veće grudi. Nešto mu se kretalo ispod kože, pokušavajući da izađe napolje. To isto kretanje sada je osećao i na rukama. Kao da su mu se ogromni pacovi zavukli pod kožu i jurili jedni druge.

Jedna od izraslina na grudima se odjednom poveća i nešto poče da probija kožu. Sa vrha izraslina poteče krv, i kroz krv on vide zeleni pipak koji je pokuljao napolje. Pokušao je da zatvori oči, da okrene glavu, da ne gleda ovo, ali telo ga nije slušalo. Kao omađijan, posmatrao je kako nešto komada njegovo telo. I kroz ostale izrasline, na grudima i rukama, pokuljaše zeleni pipci. Kroz maglu, on vide onog lika kako stoji ispred njega i posmatra ovo. I bez obzira na bubnjanje u ušima, mogao je da čuje njegov glas:

- Nisi hteo da slušaš. Niko ne sluša! Na kraju svi završe na podu, kao ti, boreći se za vazduh, moleći za brzu smrt. Ali nema milosti, dečko. Kad oni dođu po tebe, nema milosti. - reče lik pokazujući zelene, sada ogromne pipke, koji su izlazili iz svakog dela Bobanovog tela. I poslednje što je video bila su dva pipka koja su mu se približavala očima. Konačno je uspeo da zavrišti kada su pipci pronašli svoj put, probivši mu oči koje su jednostavno ekplodirale kao dva naduvena balona.

Crn, gust dim nadvio se nad naseljem. Nekoliko vatrogasnih kola jurilo je, zavijajući sirenama, ka jednoj kući: Bobanovoj. Vatrogasci su užurbano odmotavali creva, vikali jedni na druge, pokušavali da se približe kući. Međutim, bilo je suviše kasno. Poput zapaljene hartije, kuća je za tili čas izgorela do temelja.

Nekoliko dana su istražitelji prekopavali po ostacima Bobanove kuće. I na kraju, kada su sve povezali, objavili su sledeće: Boban Milić je nesrećno poginuo, ne mogavši da izađe iz zapaljene kuće; uzrok požara: zaspao je sa upaljenom cigaretom.

***

Sava Popović je jedva nosio svojih 130 kilograma. Doduše, ranije mu to nije tako teško padalo, ali u zadnjih par dana, otkako je počeo da ga spopada kašalj, bilo mu je sve teže i teže.

Tako je bilo i toga dana kada je hteo da iskoristi sunce da se prošeta po parku. Osećao je kako ga noge više ne drže i činilo mu se da će se svakog trenutka stropoštati na kaldrmisanu stazu.

- Uh, moram da sednem. - reče on vadeći maramicu iz džepa da obriše svoje oznojeno lice. Pogledao je ima li slobodnih klupa. Na jednoj su sedele dve starije žene i jedan čovek, raspravljajući nešto o politici; na drugoj je bio mladi, zaljubljeni i zagrljeni par, i Sava nije želeo da im smeta; na trećoj su sedeli majka i otac, lagano ljuljuškajući bebu u kolicima ispred sebe; konačno, na četvrtoj je sedeo samo jedan čovek, čije lice Sava nije mogao da vidi od novina koje je ovaj čitao.

On s teškom mukom priđe toj klupi i sa olakšanjem spusti svoje masivno telo na drvenu klupu. Opet uze maramicu i obrisa lice. Zatim iz džepa izvuče malu, plavu kutiju na kojoj je pisalo "Talk". On je otvori, uze jednu cigaretu, stavi u usta i zapali je. Povukao je nekoliko dima, a onda ga je spopao kašalj. Iskašljao se nekoliko puta, osećajući ukus nikotina u grlu. Zatim se uspravi i nasloni na naslon klupe.

- Da sam na Vašem mestu, ostavio bih cigarete. - prozbori čovek pored njega dubokim, snažnim glasom. Sava pogleda u njega. Čovek skloni novine ispred lica, i Sava vide njegove tamnoplave oči i bledo, izražajno lice, koje mu se činilo poznatim, užasno poznatim...

- Pušenje ubija...