Internet konkurs za SF&F priču

LEPO SAM IM REKAO

Šifra: U917

A lepo sam im rekao, pomisli dok se približavao cigamali utonuloj u mrak, naselju izgrađenom na debelim naslagama prljavštine i đubreta, incesta i trgovine robljem, od ostalog sveta gotovo potpuno odvojenog svojim internim zakonima i običajima, ne brinući za nehigijenu, čak postajući deo nje.

Naselje se, tek tu i tamo prošarano kojom usamljenom svetiljkom, u svojoj toploj i mračnoj prljavštini razbaškarilo kao kaljava krmača u svom blatnjavom brlogu.

Zastade i pusti da mu pogled padne na nju.

* * *

Nekad je bio srećan čovek.

Problem je u tome što ljudi sreću primete tek kad je nema. Imao je sve one sitne stvari koje život prosečnog čoveka čine udobnim - žena, dete, fina kućica na obodu Beograda, stalan posao dizajnera u agenciji za reklamiranje, sasvim dovoljno novca da bude svoj na svome.

Onda se sve srušilo.

Nikako nije želeo da potroši godišnji odmor na neko tamo zimovanje. Kome još treba smrzavanje, sneg do brade i lomljenje ruku i nogu na prokletim skijama.

On je svoj odmor zamišljao na sasvim drugačiji način - Budvanska Rivijera, ili još bolje, Herceg Novi, flaša ledenog piva magli se u ruci, među usnama dogoreva skupa cigareta, topli pesak mu greje leđa a morska voda prijatno zapljuskuje stopala. Uživanje.

Zato je odbio Suzanino navaljivanje da pođu svi troje na Zlatibor. I sam se čudi kako je odoleo njenom ubeđivanju; o da, Suzana je bila jako dobra u ubeđivanju; dobro se seća molbe u njenim nestašnim smeđim očima i njenog maznog glasa dok mu je govorila kao će im divno biti tamo gore; skijane, kupanje u zatvorenom bazenu, igranje sa malim Jovanom u snegu, zatim diskoteka uveče, baš dugo nismo bili u diskoteci, a posle, hm... noći su pred nama, govorila je umiljavajući mu se u krilu i puštajući da ga njena duga crna mirisna kosa zapljuskuje dok ga je ljubila.

Eh, što nije pristao.. .što samo jebeno nije.

Ne stvarno, ali stvaaarno, ne mogu, rekao je, znaš i sama koliko bih želeo ,ali svesna si valjda kakvi su smradovi ovi moji na poslu, samo čekaju da napraviš neko sranje pa da te izgaze nebi li se dočepali tvog položaja. A dizajnera u ovoj zemlji ima previše (mada ni sam nije verovao u to, ali ako prođe-prošlo je). Ja im svakako ne bih nedostajao. Ako želim da napredujem, da imamo više para; moram dobro da zapnem, razumeš me jel’ da. Znaš šta, ići ćemo sledeće godine, može?

Nije prošlo.

Suzana je takođe bila majstor i u tome da se odjednom pretvori u santu leda, i ostane udaljena poput Grenlanda sve dok jadni, napaljeni muškarac, čiji je školski primer u ovom slučaju bio Petar, ne popusti i ispuni joj sve želje.

Ni ovo nije prošlo.

Petar je, u stvari, samo jako mrzeo sneg; i zimu uopšte .Nije se toga dobro sećao, da ne govorimo da nikad nije ni pomislio na to, ali sa nekih šest-sedam godina ,na svom rodnom Javoru, išavši da zove pijanog oca iz kafane, ostao je zavejan u snegu. Duboko je potisnuo sećanje na paniku koja je tada u njemu brzo narastala, potpomognuta blizinom šume i laganim dolaskom mraka koji je pojačavao sumnjive zvukove iza njegovih leđa. Sporo grabeći kroz visoki sneg, otresajući ogromne pahulje sa kape, u pozadini žestokog lupanja bila u ušima začuo je otegnuto, gladno zavijanje vukova; tada ih je još bilo u velikom broju gore.

Široko razrogačenih očiju, nemoćno se batrgajući po narastajućim smetovima, prosto je mogao da ih zamisli kako grabe ka njemu, ogromni i dlakavi, poluotvorenih usta iz kojih sevaju oštri špicasti zubi. Gladni njegovog mesa i krhkih kostiju.

Sam si kriv, čuo ih je kako govore svojim podsmešljivim režećim glasovima, šta traži mali dečak sam u mračnoj noći.

Zamislio ih je kako mu rastržu udove, dok im se sa zuba cede tople bale po njegovoj koži, fine tople bale, terajući ga u san, san koji će rešiti sve njegove probleme. Samo ti spavaj dečače i neće više biti hladnoće ni snega ni vukova ni snega....

Otac ga je pronašao zgrčenog u snegu, polusmrznutog i polumrtvog, i grejući ga svojim telom odneo kroz mećavu kući.

Mlad i zdrav, oporavio se za svega nekoliko dana, ali taj psihički ožiljak ostao je u njemu. Kada je nekoliko godina kasnije, u osnovnoj skoli, naleteo na pricu “Devojčica sa šibicama” sav se tesao dok je čitao, i nije poverovao kraju, ne, ne, nije devojčica prošla tako lako, zna on dobro da su na kraju iz mraka izronila nakostešena crna čudovišta sa velikim zubima i grizli je i rastrzali a ona je vrištala dok je krv prskala na sve strane i šibice su se rasule po crvenom snegu. Nije ona zaspala da se nikada ne probudi i gotovo, odrasli lažu, ali nema veze, zna on, njega neće prevariti, neće on završiti kao devojčica...

Učiteljica ga je poslala kući jer se tresao i imao temperaturu. Već sutradan sve to je zaboravljeno a ožiljak na njegovoj psihi vremenom je izgubio onaj ružičasti izgled, sanjio se i pobeleo, ali je uvek precizno reagovao na pominjanje snega, zime i hladnoće.

Ni ovaj put nije izneverio. Petar je na kraju, ne bi li napravio bar neki kompromis sa svojom voljenom, odlucio da ih na zimovanje pošalje same. Posle malo ubeđivanja Suzana je pristala, ali je njen nadobudni nosić ipak ostao malo uperen u tavanicu - nije dobila baš ono što je želela.

Otpratio ih je na autobus posle nekoliko dana pripremanja, sređivanja karti, rezervacija i kupovanja neophodnih stvari kojih, shvatio je, večito ima premalo; uvek bi trebalo još nešto dokupiti.

Poljubio je, sad već raspoloženu dragu i malenog Jovana, i morao sebi da prizna da će mu prijati malo slobode i samoće, taman tih deset dana može iskoristiti da se vidi sa starim društvom, dolazi kući mrtav pijan, ostavlja čarape gde mu se prohte i slično. O da, i naravno, biće mu zadovoljstvo da prekrši onaj iritirajući zakon pod nazivom “nemapušenjaukućiitačka”.

“Nedostajaćeš mi Petre” - reče mu Suzana uzvraćajući mu poljubac - “Šteta što nisi pošao sa nama.”

“Nedostajaćeš i meni Tata” - reče plavokosi Jovan grleći oca.

“Nema veze” - odgovori on - “Samo se vi lepo provedite.” - a zatim se saže i dodade sinu tišim, zavereničkim glasom - “I čuvaj mi Mamu tamo gore. Pazi da je neki čika ne ukrade.”

To je bio poslednj put da ih vidi žive.

* * *

"Život je stvarno drolja” - reče pijancu preko puta sebe, koji klimnu sa razumevanjem, gledajući ga kroz poluzatvorene kapke očima zakrvavljenim od vinjaka koji je sručivao u sebe brzinom koju bi bez problema mogao da razvije samo osrednji mlaznjak.

“A znaš ti kurac” - promrmlja pijani Petar sebi u bradu, ne brinući se da li će ga ko čuti i nagnu rakiju koja mu zapali grlo.

Pijanac klimnu.

Suzanu i Jovana su našli blede i ispijene, sa groznim ranama po telu i vrlo malo krvi u sebi, sedmog dana zimovanja, na podu njihove sobe. Policija je, verovatno podmazana od uprave hotela, čitavu stvar proglasila strogo poverljivom, jer zaboga, ako gosti čuju da se po hotelu šetka manijakalni ubica koji glođe svoje žrtve i uzima im krv, za ko zna kakve potrebe, nastaće panika, a to nikakvo dobro neće doneti istrazi. Ne bojte se, istraga je toku, rekli su, činimo sve što je u našoj moći da uhvatimo zločinca. Vi pokušajte da odete negde gde ćete moći da se odmorite i ne mislite na ovu tragediju.

Petar je upravo to i uradio.Otišao je.

U prvu kafanu.

* * *

Gde sam ja zaglavio, pomisli kelner male pivnice na Zelenom Vencu gledajući svoje mušterije kako sede za grubim drvenim stolovima, trudeći se iz petnih žila da popiju više nego što to prirodni zakoni dozvoljvaju.

Dođavola, sve sama probrana klijentela - kondukteri gradskog prevoza, narkomani, kurve, alkoholičari, pederi, ubice.

Krasno.

Ali dolaze i glumci, zar ne, neko bi rekao.

Jeste, jeste, dolaze i glumci. Al’ za malo.

Onog jednog što je došao izneli su sa nogama napred. Došli skinsi i odvalili ga od batina. Rukama, nogama, palicama i štanglama. Ugušio se u sopstvenoj krvi.

A što?

Jebiga, rekao nešto u fazonu - “Izvinite momci, jel’ možete malo tiše. Hvala.”

Ova dvojica će izgleda praviti neko sranje večeras, pomisli pogledavši krupnog čoveka za stolom najbližem šanku, presamićenog preko čaše sa rakijom, koji je sevao zamućenim pogledom po pivnici. Pogled mu se za tenutak susrete sa njegovim. Konobar se strese.

“Momak”- reče Petar - “Daj još jednu.”

Mušterija je uvek u pravu, kakva filozofija, pomisli maldić, kod nas bi to trebalo da znači sipaj im dok se ne useru. Dooobro...

Petar Danilović uze čašicu i eksira je. Koja li je to budala rekla da je lakše kad se napiješ.

Nije. Samo je gore.

Osećao se kao da mu je neko skupio sav bol i propustio ga kroz neku jebenu prizmu, uvećavajući ga i umnožavajući do u beskraj, a zatim mu ga vratio direktno u lice, smešeći mu se osmehom tipa ko-te-jebe.

Nije mogao da prihvati ono što mu se dogodilo, zato je odmah otišao da se prebije, da se omami, ne bi li izbegao razmišljanje o gorkoj istini koja mu je kljucala u grlu, nesprana oštrom smrdljivom brljom koju je propuštao kroz njega. Ne, bila je to gadost sasvim drugačijeg kvaliteta, mučnina koju je bilo nemoguće pomešati sa onom rakijskom koja mu je upravo parala želudac.

Pridiže se, vadeci novčanik iz džepa kaputa. Izvadi sav preostali novac iz njega i ostavi na stolu, a zatim se istetura kroz vrata ne čekajući kusur, i ne obazirući se na poglede pune olakšanja koji ga ispratiše. Barmen odahnu i nastavi sa brisanjem čaša.

* * *

Nije stigao daleko. Sa tom količinom alkohola u sebi drugi ne bi uspeli ni da ustanu od stola. On je stigao nekih tridesetak metara daleko i tu su ga motorne funkcije izdale. Pao je na beton pored zida neke kuće i tu zaspao.

Um mu je poslao košmare.

Sedeo je u istoj kafani iz koje je malopre izašao, šljemajući i objašnjavajući nešto tipu ispred sebe. Ovoga puta to nije bio pijanac koji klima glavom već neki mladić uplašenog pogleda koji je s vremena na vreme izgovarao–“Mušterija je uvek u pravu ”. Doveden do ludila time što nikako ne može da ga ubedi da na Zlatibor nikako, ali nikako ne treba ići (nije mogao da se seti zašto, ali bio je siguran da postoji dobar razlog), odjednom shvati da se nalazi u kafani “Kod Soća”, u Kušićima na Javoru, i da ovaj čovek što sedi s njim uopšte nije mladić, već krupan, bradat seljak u gunju i sa debelom šubarom u ogromnoj žuljevitoj šaci.

“Požuri”- reče mu otac - “Malog samo što nisu pojeli kurjaci.”

Petar skoči i protrča kroz otvorena vrata pravo u snežnu mećavu koja ga je šutirala u golo lice i slala mu zaslepljujuće pahulje u oči.

Ispred sebe, na razdaljini od dvadesetak metara ugleda malu priliku zamućenu gustom vejavicom. Oko nje su se kretale zlokobne i oštre crne senke.

Nee!

Uloži sav svoj napor i kao da polete iznad visokog snega. Senke se raspršiše i on slete pored male, slabo obučene prilike koja je ležala ne boku, lica zarivenog u sneg.

“Jovane!”- prodahta, nežno pokušavajući da ga okrene. Dečak je bio potpuno bled, nestvarno lep, očiju zatvorenih kao da spava.

“Mrtav je.”- reče Suzana koja je čučala kraj njega.

“Ne! Nije mrtav, ne može da bude mrtav!”- vrisnu Petar dok su mu suze curile niz lice. Suzana okrete lice ka njemu, podiže obrve i reče –“Dobro, nije mrtav...onda je vuk!”

Petar trže glavu ka detetu koje je držao u naručju. Dečak ga je posmatrao potpuno otvorenim, bistrim očima i cerio se. Otvori usta i obliznu se crvenim vučjim jezikom. Dugi očnjaci blesnuše na mesečini, a onda Jovan skoči i zari ih u očevu mišicu. Petar vrisnu tražeci pogledom pomoć od žene, ali tamo ugleda veliku crnu vučicu koja ga je posmatala sa podsmehom i pohlepom u crvenim očima. Jovan mu nabi ruku u otvorena usta i uhvati ga za jezik a vučica mu skoči na leđa i ugrize za vrat. Bezuspešno se trzao, pokušavajući da se oslobodi oštrih zuba, koji su mu poput usijanih igli probijali meso i grebli po kostima. U ruci oseti mali četvrtasti predmet, i uz neku besmislenu nadu pokuša da vidi šta je to. Mladi vuk mu zubima zapara zglob i kutijica mu ispade pasturajući se. Šibice se rasuše po snegu. Krik i nagon za povraćanjm kretoše mu panično iz stomaka, dok su ga komadali.

Petar se probudi vrišteći i povraćajući gotovo čist alkohol. Suze mu kretoše od naprezanja i čupanja u želucu. Bezuspešno pokuša da ispljune gorak ukus koji mu je ispunjavao usnu duplju, osvrte se oko sebe pokušavajući da prodre kroz maglu boja koje su mu se topile pred očima.

Najzad, teška glava mu umorno pade na ruku i on zapade u duboki san bez snova.

* * *

Jedva se dovukao kući, sav izmučen i ispovraćan. Taksistu koji ga je dovezao, jedva je ubedio da ga poveze onako prljavog i sumnjivog. Iako mu je u glavi tutnjalo kao u metrou a u ustima imao ukus tvora koji je umro pre tri meseca, misli su mu bile začuđujuće čiste.

Odelo je bacio u veš mašinu, istuširao se a zatim pokušao nešto da pojede. Pošto je njegov želudac to bezuslovno odbio, popio je sok od pomorandže i zadovoljio se time da uzme nekoliko slanih štapića.

Seo je u kola i otišao na pijac, gde je kupio nekoliko venaca belog luka i sekiru, a zatim se uputio ka Košutnjaku.

* * *

Noćni čuvar Novog groblja se zavali u svoju stolicu i povuče dug gutljaj iz poluprazne flaše. Veče je polako prešlo u noć, pretvarajući sivilo u crni mrak.

A on je bio već dobro pijan.

Na tom poslu je već dobrih pet godina, a od kad je stari Dobrivoje umro, on obavlja i poslove sahranjivanja i još neke sitnice. Plata jeste dobra, ne može se požaliti, ali ove noći su pomalo... hm, jezive. Kad znaš da su svuda oko tebe leševi i da vas deli samo par metara rastresite zemlje, pa...nije ti svejedno. Ko kaže drugačije, sere.

Dobro, danju nema frke, sve je to smešno, al’ noću, eh. Svi spavaju a ti treba da ih čuvaš.

Od koga, dođavola?

Kome još trebaju truli leševi?

Jebem li ga, ima nas svakakvih. Podiže flašu i nategnu još jednom, a zatim je nasloni na debelo koleno i pogleda s ljubavlju. Ah, lek za strah, nesanicu, kugu i koleru. Neće me začuditi ako jednog dana objave da leči i sidu. Ono što je meni bitno je da su noći mnogo prijatnije uz kapljicu. O, da, i kraće.

U trenutku kada je krupna senka skočila na betonski zid koji je okruživao groblje, čuvar je bio već dobro zašao u besvesno stanje, oglašavajući svoju životnost samo glasnim, potmulim hrkanjem koje mu je dolazilo iz poluotvorenih usta.

Prilika se lagano spusti na zemlju a zatim sa zida skide veliki vojnički ranac i dve dugačke motke, pa krete stazicom koja je vodila ka mestu koje mu je trebalo. Prođe pored, u najmanju ruku atraktivnog, groba poznatog fudbalera Mancea i skrete levo, a zatim se spusti još desetak koraka i stade ispred grobova svojih voljenih. Spusti svoj tovar pored sebe i sede na ranac skrštenih ruku, čekajući.

Poslednje tri noći proveo je baš tu, na groblju, bdijući nad njima. Tri noći na oprezu, trzajući se na svaki šum oko sebe, budnim okom posmatrajući grobljansku zemlju i moleći Boga da ono što je ispod nje ostane tamo gde jeste.

Sve bi dao da greši, da je u pitanju samo njegova uznemirena mašta, i ludi besmisleni san koji ništa ne znači. Sve bi dao da je tako. Ali, ako nije...

Po ko zna koji put proveri čvrstinu dugih, šiljatih kočeva koje je odrezao u Košutnjaku sa drveta koje mu se činilo odgovarajućim. Glog ne bi prepoznao ni da mu mašu njime ispred nosa. I ovo će morati da posluži... ako misli da prezivi...

Negde je čuo – ne veruj svemu što pročitaš u knjigama. Zadrža tu misao u umu i usresredi pažnju na grobove.

Zaspao je posle nepunih petnaest minuta.

* * *

Da li ga je probudilo oštro krckanje sanduka koji se lomi pod zemljom, ili neki osećaj da je vreme Buđenja stiglo, tek, uspeo je samo da skoči na noge i grčevito zgrabi kolac, kada je meka zemlja ispred njega počela da pulsira.

Postoji uvreženo mišljenje da su Povratnici natprirodno lepi, i da zrače nekim magnetizmom kome ljudsko biće ne može da odoli. Možda. Kad su siti..

Prizor ovog bledog i izgladnelog stvorenja kome su drveni opiljci sanduka odeću potrgali u froncle, a zemlja isprljala kožu i nahvatala se na razbarušenoj kosi, bio je daleko od lepog. Bio je jeziv.

Da je sačekao još koji momenat verovatno bi mu creva popustila i ne bi mogao da učini ono što je naumio. U trenutku kada se izvukla do pojasa i podigla pogled ka njemu bez ikakvog iznenađenja, čak sa bljeskom neke radosti koja je govorila – o, kako zgodno, hrana je već tu, Petar podiže kolac kao kad se pobija u zemlju, i sruči joj ga svom silinom kroz grudi. Ona vrisnu tako užasno da mu mišići popustiše od strave, pa ispusti kolac i pade na kolena. U glavi mu se zamuti i on izgubi svest.

Čuvar se promeškolji u snu, sanjajući kako vrata od WC-a u koji se zaputio da se olakša ispuštaju neke čudne zvuke, nimalo prijatne. Odluči da ipak ne ide tano, okrete se i zaputi u zemlju konkubina. Na debelom licu spuštenih kapaka zaigra osmeh.

Petar otrese glavom koja je pulsirala, i kroz gomilu svitaca koji su se polako gasili pred njegovim očima, pogleda ka Suzani koja je virila iz groba sa kolcem upernim ka mračnom nebu, najzad mirna.

Olakšanje mu krete iz stomaka šireći se grudima... i zaledi se u ledene šiljke koji mu zagrebaše po plućima. Jovan!... Sranje!

Jovanov grob bio je prazan. Mala rupa i razbacana zemlja posekoše ga kao žilet. Oseti pokret iza sebe i, još klečeći, užasnut podiže ruku ka licu. Jovan mu jednim škljocajem odgrize tri prsta do zglavaka.

Nalet vrišteće agonije preplavi mu um crvenom koprenom i on snagom čiste panike i očaja ritnu demona nogama tako da malo telo odlete nekoliko metara dalje od njega, i sruči se na zemlju kao punjena lutka.

Petar dohvati drugi kolac ne skidajući pogled sa mesta gde je dete palo. U glavi mu zatreperi, neće se dići, molim te Bože da se ne digne, jel’ da da neće, reci da neće...

Povampireni dečak se podiže na noge nestvarno lako, još uvek žvaćući očeve prste ošrim krvavim zubima, izgledajući kao neko ko se divno zabavlja. Ma super, ovo mi se dopada... a znam i gde mogu da nađem još tih lepih, ukusnih stvari.

“Tata...” – izgovori polako, približavajući mu se laganim korakom.

“A za šta će ti taj grozni kolac?” - zastade i nakrivi glavu –“Ne bi me valjda povredio time?”

Nevini, meki glasić bio je u gotovo smešnom kontrastu sa gladnim izrazom na njegovom prljavom licu, ali on pogodi Petra u najbolnije mesto, i gotovo ga natera da zaboravi na to da su prsti, koji se sada oglašavaju krckanjem iz vampirskog ždrela, nekada stajali na mestu ovih bolnih, pulsirajućih rana iz kojih je upravo brizgala krv. Pred oči mu iskrsnuše slike, divni trenuci zajedno; on, Jovan i Suzana; njihovo dvorište okupano suncem; mreža kapljica iz prskalice blista i iskri se u vazduhu; smeh; sreća...

Vampir skoči mačjim skokom, malih prstiju zgrčenih u kandže i dugih oštrih očnjaka spremnih da probiju put do životvornih arterija. Petar se nagonski iskosi, oslanjajući zdravom rukom kolac o zemlju... I dočeka malo telo na šiljak, šaljući mu večni spokoj.

Na dom mrtvih spusti se tišina.

Sitna kiša poče da sipi, mešajući se sa suzama čoveka koji je pognute glave sedeo na zemlji.

* * *

Niko od onih par ljudi koji su te kišne beogradske noći videli visokog povijenog čoveka sa velikim rancem na leđima, nije obratio pažnju na njega. A i zašto bi, tu nema ničeg čudnog.

Pa i da su ga videli kako iz ranca vadi vreću sa neke dve velike oble stvari u njoj, i baca je preko mosta pravo u Savu, ne bi se mnogo uzbudio. Verovatno trule lubenice ili nešto slično. Ljudi svašta bacaju u reku ovih dana.

Da su mu se malo bolje zagledali po natmurene veđe, videli bi tup, mutan pogled čoveka koji je izgubio želju za životom.

Na sreću, ili na žalost, niko to nije učinio. Ljudi koji žive u velikim gradovima uvek na kraju prestanu da se čude svemu i svačemu, i počnu da gledaju samo svoja posla, jer shvate da je tako lakše, i zdravije.

Vesti su javile, a i u Politici se pojavio mali naslov iznad oskudnog teksta, da je u blizini Novog groblja prijavljen omanji požar. Zapaljeni predmeti su izgoreli jako brzo, tako da su organi reda zatekli samo hrpu pepela. Jedna problematična baka željna pažnje koja je živela tu u komšiluku, zaklela se policiji u oči i u sve četiri svoje mačke da su to bila dva obezglavljena tela, jedno manje, izgleda dečje, i jedno veće, i da su izgorela za nepuna tri minuta. Da, da, rekli su ljubazni policajci tapšući je po pogrbljenim leđima, Ispitaćemo. Naravno, nisu joj poverovali ni reč.

Jadni, mamurni noćni čuvar Novog groblja mogao je samo bespomoćno da sleže ramenima na bezbrojna pitanja policajaca koji su dva groba zatekla prazna. Nejasno osećanje da vrišteća klozetska vrata iz njegovog sna imaju neke veze sa praznim grobovima je, naravno, zadržao za sebe. Flašu vinjaka je dobro sakrio, ali nije bio siguran u svežinu svog daha. Noćnom čuvaru koji se umesto da čuva, opija do besvesti i sanja vrišteća vrata nužnika, teško da bi se moglo verovati što se pozdanosti podataka tiče.

Zaključak je bio – vandali. To naravno nije dovedeno ni u kakvu vezu sa obližnjim požarom. Jedna obična noć u velikom gradu.

* * *

Krupna prilika za koji bi samo retki vidoviti pretpostavili da ma bilo kakvih dodirnih tačaka sa onom od prethodne večeri, pojavila se u divljem ciganskom naselju u opštini Čukarica sledće noći. Od razgovora mrkog debelog ciganina sa gomilama zlata po prstima, i visokog krupnog čoveka kome se od duboke senke kapuljače nije moglo raspoznati lice, mali, prljavi cigančići koji su se tuda muvali uhvatili su tek po koju reč - “Pola sada, pola ćete naći tamo... Obavezno, ali obavezno odsecite...”, i slično. Ionako nisu znali šta bi s njima.

Debeli ciganin mu pruži desnu ruku sa zadovoljnim i prepredenim smeškom na licu.

Čovek sa kapuljačom mu pruži levu.

* * *

Grupa žilavih, mrkih cigana otvorila je vrata stana na dogovorenoj adresi. Bila su otključana. Ušli su oprezno se osvrćući, i raspršili se po stanu.

Jedan od njih tiho zovnu ostale u dnevnu sobu. Petar Danilović je sedeo za stolom glave klonule na ruke, mrtav.

Nisu znali da je uzrok smrti prevelika doza tableta za spavanje, nije ih ni zanimalo.

Posle kraćeg dogovaranja, visoki, namršteni ciganin autoritativnog glasa prošapta na romskom – “Zakopaćemo ga na deponiji, gazda neće ni znati.” – a zatim se osvrnu po tamnim licima koja su čekala naređenje – “Jedino ako neko od vas baš nema žarku želju da mu seče glavu i nosi je do reke kroz gradski prevoz...”

Žamor potvrdi njegovu odluku.

Kako su samo pogrešili.

* * *

Lepo sam im rekao, pomisli Petar još jednom, a zatim, povinujući se gladi, uđe u ciganmalu i napravi pokolj.