Internet konkurs za SF&F priču

BANALNA PRIČA O ZADOVOLJSTVU, KOŠMARU I STRAHU

Šifra: Y422

Jak bljesak dugih svetala nekog Forda, zaslepeo ga je, reflektujući se preko retrovizora auta i izmamio iz njega, iz samog dna duše najprostiju psovku. Bio je veoma umoran i napet tako da mu je ovaj vid pražnjenja veoma prijao. Konačno je ford dao migavac i otpočeo preticanje. Jedva se uzdržao da mu ne pokaže srednji prst. Zatim, sasvim iznenađujuće brzo, auto je nestao iz vidokruga i on je osetio izvesnu dozu nedefinisanog prijatnog osećanja i rasterećenosti.

Bio je sam na ovom prokletom putu. Mesec, zvezde, on i mrak koji je promicao devedeset kilometara na sat, samo par santimetara od njegove njuške. Mesec koji je osetio samoću, uporno je bežao oblacima o koje se spoticao i smešio mu se onako pun i zlokoban. Oblaci koji su krasili ovu augustovsku noć brzo bi ga sustizali i obarali i sklanjali na neko vreme. Sve ovo je ličilo na bespoštenu trku - večnu i bez nagrade. Ali bio je sam i nije mogao da bira društvo. Vozio je već dugo i bio umoran. Zvuk ujednačenog rada motora Juga iz '89. stvarao je monotonu, ustajalu atmosferu. Razmišljao je o prostranom krevetu i šolji jake kafe. Iz misli ga trgnu jak bol u kičmi. Znao je da do poslednje stanice nema još mnogo, pa je odbacio ideju da stane i odmori se kraj puta. Ulažući dodatne napore nastavio je dalje putem.

Ubrzo zatim počeli su da se ukazuju veštački, tačkasti izvori svetlosti-mnogo njih, na stotine. To je bio grad. Grad koje je osvojio ravnicu i obronke niskih planina. Sada je bio siguran da je veoma blizu. Dodao je gas ne obraćajući pažnju na protestovanje Juga koji je negodovao zujanjem, brujanjem i trešenjem.

Ipak je vozio dosta dugo. Noć ili jutro je postalo već svetlije i onda je na istoku primetio kako sunce počinje da viri od iza horizonta. Sada više nije bio siguran koliko još mora da vozi, samo je instinktivno dodavao gas ne misleći ni o čemu. Ponovo je sunce nestalo negde iza brda i on je znao da ga sigurno neće videti narednih par sati, jer je sa svih strana bio okružen drvećem, šumama i stenama. Pokušavao je misli da usresredi ni na šta i da pokuša da izvuče još koji atom snage iz svog smoždenog tela. Konačno ispred njega, postepeno počeo je da se ukazuje krov, a ubrzo i ostali delovi kuće, okružene drvećem i srasle se okolinom. Poslednja stanica. Ovo iznenadno pojavljivanje delovalo je kao deža vu, iako nije bilo to. To su navirala sećanja nekada davno zakopana i zalivena (ili bolje reći natopljena) alkoholom. Umor ga je potpuno obuzeo i sećanja su dolazila kao halucinacije.

Sada je polako prilazio kući koja je kao nekakvo utvrđenje stajalo na steni, izgledala je prostrano i ogromno, čak zastrašujuće. Primetio je zaravnjen prostor i pomislio da verovatno predstavlja improvizovani parking. Auto se zaustavio i on je neko vreme sedeo u njemu, zatim izvukao ključ iz brave i izašao.

Jutro je bilo predivno. Mirisao je svež i čist vazduh i trava. Okolo su bile samo šume, brda i ova kuća, milione svetlosnih godina udaljena od sveta, briga, nevolja i dnevne politike. Primetio je stepenište i lagano krenuo ka njemu. Škripa vrata naterala ga je da podigne glavu i tada je ugledao svog domaćina, ili bolje reći domaćicu. Jovana je stajala na vrhu stpeništa i njen osmeh je sijao.

- Dobar ti je auto - dobacila je od gore, dok je on pokušavao da ne umre, boreći se sa hordom strmih stepenika ovog monstruoznog stepeništa. Odavno je bio van kondicije.

- To nije auto, to je Jugo - odgovorio je, konačno uspevši da se popne na Mon-Blan.

Jovana ga je zagrlila ili bolje rečeno pridržavala, dok ju je on ščepao kao dete majčinu sisu. Bilo mu je izuzetno drago što je vidi.

- Dobro izgledaš - rekao je, ozbiljno to i misleći.

- I ti isto - znao je da se ona šali. - Gde su ti stvari?

- Dole, idem po njih, a ti zovi vatrogasce

- Nema potrebe, poslaću Mariju po njih. Sledi me.

Ušli su u kuću i posle kratkog predsoblja našli su se u prostranom salonu. Odmah je uvalio dupe u udobnu fotelju, dok je Jovana sela na kauč preko puta.

Posmatrao ju je. Sedeli su ćutke i posmatrali se. Njegov se pogled dugo zadržao na njenim zelenim očima koje su bile predivne,sjajne i bistre. Zatim, posmatrao je njene ruke: bele i nežne. Pratio je njenu desnu ruku koja se podizala i sklanjala pramenove crne kose sa savršeno ljupkog i dragog lica. Smešila se, pritom pokazujući svoje divne pravilne zube i on pomisli: bože, pa ja sedim u društvu anđela. Bio je očaran ovim religioznim priviđenjem.

- Sangrija?

- Uvek - rekao je kratko.

Jovana je ustala, i sigurnim, kao mačka, korakom i blago, ali značajno kako samo ona ume, ljuljajući kukove, otišla je iza šanka. Posmatrao ju je dok je vešto otvarala flašu pića zatim ga točila u čaše. Kao krv crvena, kao njena haljina, tečnost je potekla iz boce.

Prišla mu je i dodala čašu. Pokušao je da kaže nečujno hvala, ali ništa nije ispalo od toga. Ona je stajala par santimetara od njega i on poče da se guši, da gubi dah. Ustao je i kucnuli su se i izpraznili čaše.

- A evo i Marije sa tvojim stvarima - rekla je, zatim se okrenula i izdala naredbu devojci koja je stajala kod vrata i zurila čas u njega čas u Jovanu. - Odnesi stvari u sobu i pripremi kupatilo za gospodina.

Devojka je maltene otrčala i nestala iza nekih vrata.

- Prijaće ti topla kupka, a kad popijemo još po jednu čašu pokazaću ti sobu, OK?

Klimnuo je glavom.

Ispili su i onda ga je ona odvela do sobe koja je bila na spratu. Soba je bila prostrana sa velikim krevetom na sredini i ogromnim prozorom koji je gledao u beskraj. Bila je veoma prijatna: soba, kuća i Jovana.

Ona je stajala naslonjena leđima na zid do vrata i gledala kroz prozor. Sada je primetio i bio gotovo siguran da je na esidu. Kao i uvek, kako je mogao da zaboravi. Bila je providna, a on nije bio srećan zbog toga.

- Odgovara.

Klimnuo je glavom još jednom.

- Sredi se, i odmori, videćemo se kasnije. Imamo toliko toga da ispričamo jedno drugom.

- Ok. Kada ćeš da mi pokažeš atelje?

- Kasnije.Važi?

- Ok.

Umor zaliven sangrijom delovao je ubistveno. Izašavši iz kade odteturao se do kreveta i umro.

Borio se sa nekim odvratnim snom. Nešto mu je bilo za petama, sapleo se i pocepao lice o mokar asvalt. Onda je osetio nečije kandže na sebi... Onda se probudio...

- Gospodine, da li je sve u redu? Čula sam neku buku. Zaboga šta vam se to desilo?

Marija je stajala na korak od kreveta sa užasnutim izrazom lica.

- Zaboga, pa vi ste povređeni!

Okrenuo se i primetio da je jastuk bio umrljan krvlju.

- Ne, nije to ništa, stare rane ponovo krvare. Donesite gazu, neku tečnost za ispiranje, flastere ili tako nešto. - rekao je pomalo nervozno, ali ipak prisebno, zatim ustao i ne obraćajući pažnju na devojku, iako je bio nag, počeo da oblači pantalone.

Devojka je nestala. Par trenutaka kasnije došla je Jovana. Posmatrala ga je dok je navlačio pantalone. Prišla je i stavila ruku na njegove grudi. Gledao ju je pravo u oči i ona je imala taj melaholični pogled. Uhvatio ju je oko struka i poljubio je. Spustili su se na krevet i Jovana se iz dva poteza oslobodila svoje haljine...

Sedeo je na podu, do pola go, leđima naslonjen na krevet. Pored njega bio je jastuk umrljan krvlju.

Jovana je ležala na krevetu potpuno gola, prevrćući se svaka dva minuta.Od negde je izvadila cigaretu i zapalila. Dim je poleteo uvis i poprimao sablasne oblike.

- Zašto to radiš? - rekao je, trgnuvši se.

- Šta, zašto radim? - rekla je, okrenuvši se prema njemu.

- Znaš.

- Ne znam.

- Zveknućeš zbog toga. - rekao je umorno.

- Neću, bezazleno je poput dečije igre. - Glas joj je zvučao kao u petogodišnje devojčice.

- Sigurna si?

- Apsolutno. Mogu da kontrolišem stvari. Hoćeš jedan?

Tišina. Nije odgovarao. Ali je ipak pomislio: kasnije.

- Dođi ovamo nešto da ti pokažem - rekla je dok je ustajao i povukla ga sebi.

-A atelje?

- Prvo zasluži, pa ćeš da ga vidiš - nasmejala se i izgledala vrlo slatko.

Pala je noć. Spavao je potpuno mirno, san je bio lagan. Sanjao je da leti, da ima sposobnost da pliva kroz vazduh, kao po vodi. Divan osećaj. Ali san je pošao u nekom čudnom pravcu i on se pretvorio u ribu koja je zagrizla mamac i sada je izvlače iz vode i...

I Jovana je otvorila prozor i svetlost koja je tog trenutka provalila u sobu skinula ga je sa udice.

- Budi se, lenčugo. - rekla je, dodavajući mu tacnu sa doručkom.

- Doručak u krevetu? Čime sam ga zaslužio?

- Eee, nisi mali ne moram sve da ti crtam.

- Strava.

- Podne je, moraćeš da mi pomogneš oko nekih stvari. Dolaze nam gosti u pet.

- Ok.

Nestala je. Ostao je u krevetu još neko vreme. Osećao se prijatno i razmišljao je jučerašnjem događaju. Čak je na trenutak poverovao u svu to priču o bezazlenosti. Osetio je u neku sumanutu euforiju i znao je da će nešto strašno da se dogodi i znao je da ne može da izbegne. Video je flašu vina na podu kraj kreveta, do pola ispijenu, podigao je i potegao. Potpuno se prepustio. Vino se brzo širilo krvotokom i obuzimalo njegovo telo. Prijatna toplina ga je savladala.

Jovana je stajala, zadnjicom naslonjena na sto, u svom ateljeu, okružena bistama i fugurama ljudi i predmeta. Radila je na nekom kalupu. Podigla je glavu i uradila njome par kružnih pokreta. Zatim je otišla do jedine prekrivene figure. Bila je visoka oko sto osamdeset santimetara i sigurno je predstavljala čoveka u prirodnoj veličini. Da, Jovana je uklonila pokrivač i naspram nje se ukazala ljudska figura bez lica. Jovana je prelazila rukom preko tela svog remek-dela. Ono je bilo meko, glatko. Bilo je toplo kao telo čoveka. Osetila je blagu vrtoglavicu.

- Hej, nisam te primetila - skoro je vrisnula, zatim vešto navukla prekrivač na figuru i onda se okrenula gostu.

- Šta je to? - upitao je. - Mogu li da ga pogledam?

- Ne, nije još završen. Biće gotov ovih dana, pa ćeš da ga vidiš.

- Ko je bio model? - nastavio je.

Ona je neko vreme ćutala, zatim ga uhvatila za ruku i povukla.

- Gledaj ovo, šta kažeš? - pokazivala mu je jednu od svojih boljih rukotvorina.

- Impresivno, kao i tvoj dečko.

- Dosta o tome, biće gotov za par dana i onda ćemo o njemu.

Još neko vreme, pokazivala mu je svoje radove. Izgledala je prilično nervozno i on je to primetio. Nije hteo da je dovodi u neprijatnu situaciju, pa je zamolio da mu ostatak pokaže sutra. Izgledalo je kao da je ona to jedva dočekala. Izašli su iz ateljea i ona je dva puta okrenula ključ u bravi.

Vreme je brzo prolazilo i već je bilo pet popodne.

Sedeo je u salonu zavaljen u fotelju, pio konjak i posmatrao Jovanine prijateljice. Bile su neverovatno vesele i neprekidno su se kikotale.

- Preferiraš Courvoisier ili Martel? - rekla je Kristina, pokušavajući da preko priče o piću probije barijeru između njih.

- Nikad ne pijem konjak - odgovorio je kratko i mrzovoljno. Po prirodi je bio ćutljiv i retko kad se upuštao u trivijalne razgovore. Voleo je da sluša druge, da ih posmatra i analizira. Voleo je njihove banalne razgovore i teme, ali nije voleo da u njima učestvuje. Za njega je život bio i suviše kratak da bi ga traćio na gluposti, naročito na bezvezna ćaskanja. Ali ovog puta Martel ga je svog obuzeo, pa se njegov jezik iznenada razvezao i on je dodao:

- Ustvari, pijem ga u posebnim prilikama, a preferiram škotska žestoka pića i francusko i italijansko vino, iako nisam neki poznavalac. Obožavam Valpoličelo i Bordo. Zadovoljni?

I tako je odjednom razgovor zaživeo. Uskoro je, iz razgovora saznao ponešto o svakoj Jovanonoj prijateljici. Kristina je bila udovica. Mlada i vesela udovica. Ceo život je bezuspešno studirala i promenila je bezbroj fakulteta. Bila je očajna i na samoj ivici, jer joj ništa nije išlo od ruke. Sreća joj se osmehnula i upoznala je čoveka koji je bio stariji, mnogo stariji, ali sa veoma zavidnim računom u banci. Umro je pre pola godine i ona se nije ni trudila da glumi ucveljenu udovicu. Bila je meterijalno obezbeđena za ceo život. Neprekidno se kikotala. Bila je crna i imala je prijatne crte lica.

Sandra je bila pomalo stidljiva, malo je govorila, ali se veoma veselo smejala na Kristinine šale i Jovanine anegdote iz njenog umetničkog života. Bila je medicnska sestra i izgledala je veoma privlačno.

Mila je bila direktor gradske biblioteke, bila je plava i za nijansu ozbiljnija od druge dve prijateljice.

Razgovor je postao veoma veseo i sada kada su svi bili poprilično nacvrckani, atmosfera je bila prilično opuštena. Konverzacija više nije bila ni trivijalna, već je postala prilično prosta. Počinjalo se ozbiljno o književnosti i vajarstvu, o umetnosti uopšte, a obično se završavalo nekom vulgarnošću.

- Jovana, nema više vina u ovoj boci - rekla je Sandra umorno, ali se ipak trudeći iz ko zna kog razloga da izgleda mudro.

- Marija - viknula je Jovana, zatim dodala, onako više za sebe - Nikad je nema kada je potrebna. Idem po vino...sama...

Jovana je ustala, osvrnula se par puta oko sebe, kao da nešto traži i otišla u pravcu kuhinje. Ušla je u ostavu i potražila vino. Bila je pomalo zbunjena, jer joj se cela prostorija okretala. Znala je da alkohol osvaja njeno telo i na trenutak je zastala. Nije mogla da pronađe ni jednu flašu, sve je izgledalo nekako strano, sve je izgledalo nestvarno. Osetila je snažan pritisak u glavi. Zatvorila je oči i onda osetila nečije prisustvo. Otvorila je oči i rekla:

- Šta radiš ovde?

- Samo proveravam da li je sve Ok. - usledio je odgovor.

Osetila je na sebi ruke koje su je pridržavale i pomislila da će konačno pasti u nesvest.

- Sve je u redu. Rekla sam ti da ne izlaziš iz sobe.

- Sigurno? Ko je momak u salonu?

- Prijatelj - rekla je Jovana nervozno. Njen organizam je bio pred kolapsom.

- Ne pravi se luda. Ko je on, stvarno?

- Prijatelj...iz... On je... On zna... Šta si mi... Dođavola... Sipala SI mi nešto u... vino!

Jovana je osetila kako tama guta sve oko nje i kako je vrtlog vuče ka dnu. Skljokala se na pod uz tup zvuk.

Jovana nije imala pojma koliko je vremena prošlo od kada je pala u nesvest. Konačno je otvorila oči i shvatila da leži na krevetu u gostinskoj sobi na spratu.

Nekoliko trenutaka nije mogla da uspostavi kontrolu nad svojim telom. Osećala je kako joj je svaka ćelija u organizmu, pojedinačno otrovana ili alkoholom ili drogom. U jednom trenutku osetila je jak bol u stomaku i strašnu mučninu. Nagnula se na stranu i povratila. Pokušavala je da se seti šta se dogodilo, ali joj je memorija bila blokirana. Teškom mukom je uspela da ustane. Klatila se i padala. Nekako je uspela puzeći da se odvuče do kupatila. Umivala se i pila vodu. Konačno, njen organizam se vratio u neko relativno optimalno stanje i ona se uspravila. Iako joj se još vrtelo u glavi uspela je da se spusti niz stepenice i stigne do salona.

Kristina, vesela udovica, je zadržala osmeh i izgledala bi i dalje prijatno, iako je bila nepomična, da nije crvenog reza ispod njene brade - da joj vrat nije bio prerezan. Sandra je bila opružena na podu i oko njenog privlačnog tela bila je velika lokva neke crvene tečnosti: vina, sangrije ili... prave krvi! Mila je sedela u fotelji, povijena napred, tako da se jasno mogao videti kuhinjski nož čija je drška virila iz njenog vrata.

Jovana nije poverovala u ono što je videla. Bila je ubeđena da je sve ovo samo loš, jako loš trip. Osetila je kako joj se utruba prevrće i kako njen sadržaj poput vulkanske lave provaljuje iz njenih usta i razbacuje se po salonu. Osetila je kako joj mozak izlazi na nos, kako joj se sluzava tečnost spušta niz vrat ka grudima, koje su se topile kao i mišći i meso koje se uz to i kidalo i padalo sa njenih kostiju.

...

- Mislim da bih mogla da te savladam za pet minuta - rekla je Sandra, stavljajući ruku na njegovo koleno i zatim lagano podižući je ka njegovom međunožju, zaboravljajući pritom na svu svoju stidljivost. Kristina i Mila prasniše u smeh. Bile su veoma pijane kao i svi u prostoriji.

- Slušaj pastuvčino, dodaj konjak i radiću ti šta god poželiš - Sandra je bila uporna - A ja mogu da budem veoma maštovita.

Dokopala se flaše i muški potegla iz nje. Posmatrao ju je sa poštovanjem.

- Možda kasnije lutko, sada idem da vidim šta je sa Jovanom - zvučalo je kao da je mesecima uvežbavao tu rečenicu. Ustao je i nekako nespretno krenuo ka kuhinji, sapleo se o svoju nogu i prosuo po podu, pritom udarivši glavom o ivicu stola.

Ustao je pomalo zbunjeno.Devojke su se zacenile od smeha i prevrtale se po kauču. Opipao je glavu da vidi da li krvari.

- Jebem ga! - rekao je, iako nije krvario, onako, usput.

- Čime si se ufikso, ortak? - procedila je Kristina kroz smeh. - Mama ti nije rekla da se ne igraš šarenim tableticama!

- Nabijem vas na k.... - rekao je besno ulazeću u kuhinju.

Došao je do ostave i provirio unutra.

- Jovana, da li je sve u redu. - zastao je - Hej, gde si?

- Ovde sam! - glas je dolazio iz hodnika.

Ušao je u hodnik i primetio da su vrata od ateljea širom otvorena. Prišao je vratima i video Jovanu koja je sedela na jednom od stolova, najbližem figuri koja je bila prekrivena. Bila je okrenuta leđima i bila je gola. Prišao joj je i stavio ruku na njeno rame. Ona se okrenula i njene predivne grudi su zaigrale, podižući se i vraćajući se na svoje mesto.

- Uzmi me - izustila je tiho, dok joj se celo telo treslo, kao u groznici.

Poljubio joj je vrat i spustio ruke na njene grudi. Onda je osetio jak udarac u glavu.

Otvorio je oči i zaključio da se još uvek nalazi u ateljeu, da leži na jednom od stolova. Pokušao je da ustane i onda je shvatio da su mu ruke i noge vezane i da ne može da se pomeri. Bio je potpuno zbunjen i osećao se bespomoćno. Bio je čvrsto vezan i samo je glavu mogao da pomera. Iz druge sobe dopirao je glasan smeh. Statua je bila par metara dalje od njega i bila je otkrivena. Zaista predstavljala je čoveka u prirodnim razmerama. Nije mogao da odredi od kakvog je materijala napravljena. Bila je bez lica i iako je predstavljala nagog čoveka, njegovi polni organi nisu se nazirali.

Čuli su se koraci i on je pokušavao da podigne glavu i vidi šta se dešava. Prvo je ušla Marija, a za njom i Jovana. Bile su u širokim, zelenim haljinama koje su visile sa njih i vukle se po zemlji. Bile su blede i u njihovim pogledima nije bilo ničega.

- Koji je ovo k..... Jovana! - vrisnuo je.

Jovana ga je gledala svojim praznim očima.

- Jebem ga, šta se ovde događa? - nastavio je.

- Možda ćeš da shvatiš, a možda i ne, možda će ti zvučati logično, a možda i neće - izlazilo je glas iz zatvorenih Jovaninih ustiju - Mom remek delu fale još nekoliko organa i još koja litra krvi da oživi. A ti ćeš sve to da obezbediš. I molim te, nemoj ovo da shvatiš lično. Šta mora da se uradi, mora biti urađeno.

Hteo je da opsuje, ali iz njega nije izlazio nikakav zvuk.

- Skinućemo tvoje lepo lice i izvući tvoj bistri mozak i dati ovom davno zaboravljenom božanstvu - pokazala je rukom na statuu. - Da, i tvoje genitalije takođe, jer kada bude zaliven poslednjom potrebnom kapljicom krvi i probuđen, ovaj bog će živeti kratko, ali dovoljno dugo da vodi ljubav sa devicom - sada je pokazala na Mariju - I da posadi svoje seme u nju, da bi ona za devet meseci rodila novog mesiju - našeg boga. Tada će biti kraj sveta kakvog poznaješ.

Sada je osetio strašan pritisak u glavi i opasnu mučninu u stomaku. Oblio ga je hladan znoj i u ušima su mu odzvanjali krici i uzdasi. Jovana mu je prišla i poljubila njegovo mokro čelo i on je video skalpel čiji je odsjaj bljesnuo u njenoj desnoj ruci i zaslepeo ga poput dugih svetla forda pre neku noć. Bio je sam na ovom prokletom putu. On i mrak koji ga je gutao. Ni mesec, ni oblaci, ni trke, ni zvezde, samo on i mrak koji ga je proždirao velikom brzinom. Poslednje što je osetio je bila plima tople krvi koja mu je preplavila lice. Hteo je da vrisne, ali je ostao nem. Hteo je pa plače, ali su mu suze presušile. Negova duša, njegov glas i mozak bili su ukradeni. Tonuo je duboko ambis i potpuno se prepustio...

Jutro je bilo predivno. Mirisao je svež i čist vazduh i trava. Okolo su bile samo šume, brda i ova kuća, milione svetlosnih godina udaljena od sveta, briga, nevolja i dnevne politike.

Iako svež, ipak topao vazduh, avgustovskog jutra provalio je, nošen dahom vetra, kroz otvoren prozor u gostinsku sobu blago njišući zelene zastore.

Na krevetu su ležali muškarac i dve devojke. Medicinska sestra i muškarac bili su potpuno goli, dok su Kristinine samo grudi bile obnažene. Mila je ležala na podu do Marije i buncala nešto u snu. Njih dve su bile čvrsto zagrljene.

Muškarac je otvorio oči. Polako je sklonio Kristininu ruku sa sebe, ustao i da ne bi probudio devojke, na prstima izašao iz sobe. Otišao je do kupatila i umio se. Odteturao se niz stepenice do prizemlja. Jako mu se vrtelo u glavi i pritisak mu je sigurno bio dvesta. Shvatio je to kao danak koji sada mora da isplati na ime jučerašnje pijanke. Ničega se nije sećao, ali to nije ni želeo. Crnina i praznina. Znao je da je tako najbolje. Otišao je do kuhinje i produžio ka ostavi. Provirio je i ugledao Jovanu kako sklupčana spava na podu. Pored nje je bila prazna flaša konjaka. Podigao je Jovanu i usput pokupivši bocu Valpoličeloa, preneo je na kauč u dnevnoj sobi. Jovana se nije probudila, spavala je mirno. Izgledala je veoma slatko. Sa lakoćom je otvorio bocu vina i potegao iz nje. Prijatna toplina ga je još jednom savladala i mamurluk je nestao. Primetio je kutiju cigareta i iz nje izvukao jednu i iako gotovo nikada ne puši zapalio je i povukao dim. Pušio je i dovršavao bocu Valpoličeloa. Posmatrao je Jovanu kako spava i bio je donekle srećan. Bio je nag. Njegovi polni organi landarali su i što je najvažnije bili su na svom mestu kao i lice i mozak, najverovatnije. Sunce je bilo već dovoljno visoko na nebu i njegovi zraci probijali su se kroz krošnje drveća i otvoren prozor i milovali Jovanino spokojno lice. Mislio je o tome kako je život lep.