Sva prava umnožavanja i kopiranja u bilo kom obliku zadržana.
"Ko ne pije, nije čovek. Ko pije, pogotovu!" pomislio
je Fehni Gara, vrludajući po obilato osvetljenim ulicama rudarskog
grada. "I ješ: kad se kučići opiju dok su mali, nikad ne porastu.
Tako i sa tugom biva."
Tridesetogodišnji rudar, kome je nekada davno bila namenjena
karijera svemirskog letača, nizao je opravdanja za katastrofalno pijanstvo
u kojem se ove noći našao. Kroz tešku, ubilačkim ritmom ustajanja
i leganja, jela i rada otupelu glavu, prometao je poslovice, izreke,
parole o drugarstvu, a onda je stao pred sveže obojeni lampion.
"Jebi ga", mu je. "To ja nisam zadovoljan."
Lampion je mudro ćutao, možda i preponosan zbog taze
farbanja ili činjenice da je poboden na mesto gde je poslednjem srpskom
vampiru Svetislavu Kosjeroviću glogovim kocem izvadjeno srce, iskrižano
na četiri dela i dato četvorici crnih mačora da ga izjedu i potom
budu živi ubačeni u kipuću vodu. (I danas traje potraga za njihovim
kostima; naime, šaputalo se da se pomoću jedne od njih osvaja nevidljivost
i saznaje razlog za nepoštovanje zakona.)
Rudar je raširio ruke i zinuo, spreman da usnulom gradiću
obznani da je već odavno sav mrtav, sa svim parkovima, trgovima, sumnjivim
lokalima, znamenitim banderama, i da niko nema veze šta se u rudniku
kopa, kome prodaje i zbog čega rudari u svitanje vide ljubičastu svetlost
oko sebe i svojih drugova, nevidljivu neposvećenima rintanjem, kad
je u izlogu antikvarnice ugledao čudnu spravu koja ga je izcuga omadjijala.
"Jebi ga", kazao je. "Evo."
Prišao je izlogu i, vlažnih očiju i suvog srca uronio sve što mu je
od duše preostalo u ono za koje će uskoro čuti kako se zove, ono
što je istogtrenutka kad je ugledano bilo namenjeno njegovom petom
detetu i jedinom sinu, dvogodišnjem Fehmi Rami.
Počukao je snažno, reda radi, pa iz sve snage zalupao.
I opet, sve dok se svetlo nije upalilo i starčić sa kozjom
bradicom i okruglim cvikerima, upao u spavaćicu, sa kapom za
spavanje, nije prišao vratima.
Pomoćnica Usnija, budna od žestokog nespavanja erotsko
- paćeničkog porekla, neudata devojka i u pedeset petoj, kasnije
je pričala svojoj sapatnici udovici Esmi da je prodavac Sabahudin
Bećirević rekao: "Što lupaš, somino?", ali to nije istina. Dino je
bio previše otmen. Dakle, otvorio je i rekao:
"Zar u ovaj čas?"
"Jebi ga", rekao je Fehmi Gara, čak se i pomalo otreznio.
"Želim da kupim ovo čudo odmah ili ću iskrvaviti u razbijenom izlogu."
Sabahudin se setio svega što mu je deda prićao o lozi
jedno vreme moćnih Fehmijevih, iskosio glavu i malo začkiljio:
"Izlog je skup, a ni život nije jevtin", tiho je rekao.
"To se zove bicikl, doneo ga je poslednji lutajući Ciganin i rekao
da ga utopim nekoj stacionarnoj budali za goleme pare."
"Koliko?" potegao je Fehmi Gara novčanik."Jebi ga, koliko?"
Starčić je skinuo cvikere i protrljao ih, lukavo se nasmešio i odvalio
svotu:
"Pet dinara."
Kao da je znao da je to sve što je rudaru ostalo od sedam dinara plate,
ljubičasto zarađene.
"I to nije sve," nacerio se Sabahudin,"moraš se zakleti da će ga posedovati
samo jedno biće! Znaš, to je uslov!"
"Jebi ga, zakleću se!"
"Kaži: dabogda mi otpala muda ako zajebem!"
"Dabogda mi otpala muda ako zajebem!" naježio se Fehmi Gara od strašne
kletve. Nije mu ni na ćoše pameti padalo da prekrši reč.
Sabahudin je strpao lovu u kapu za koju je ponosno pričao da je bila
na glavi Svetislavljeve jedine žrtve, nekog uče koji je voleo noću
da baza i recituje svicima glupe pesme o pozdravima drugim ljudima,
pa isterao srebrnasti točak sa deset brzina i dve kočnice.
"Ruljo!" arlauknuo je Fehmi Gara. "Moj sin se zove Fehmi Rama i dobiće
jedinstven poklon!"
"Ćuti",odgovorio mu je grobni glas sa jednog od prozora. "Vikaće ko."
Ujutro Fehmi Gara nije ustao na posao. Umalo uopšte da ne ustane.
Sigurne smrti spasao ga je otac, Fehmi Ljulj. šezdesetogodišnjak koji
je u zadnje vreme pomišljao da ga nebo i nije naročito usrećilo kada
mu je posle pet kćeri podarilo sina Garu.
Starac je šetao po dvorištu ogradjenom debelim kamenim zidom i tražio
jedinog petla u tom kraju države koji je pevao - ostali su bili rodjeni
u malim kavezima, srali i jeli svoj izmet i iznošeni na trpezu a da
nisu ni videli zemlju, a kamoli kljucali je - da mu nazdravi dobro
jutro i prozbori koju, kad je začuo stenjanje iza oraha.
Prišao je i ugledao sina kako leži ispružen kao mrtvac, sav bled i
preznojen, stisnutih zuba kroz koje su izletali neki nezdravi zvuci.
"Dobro jutro, sine!" pozdravio je otac."Danas će, izgleda biti lep
dan."
Fehmi Gara je s mukom otvorio oči i jedva rekao:
"Jebi ga."
Onda su mu se oči prevrnule i telo opustilo, a kroz mahnitu glavu
poletela je bujica snova koji izazivaju znojenje.
Stari Ljulj je pogladio bicikl oslonjen na orah, bez velikog čudjenje,
a onda alarmirao žene.
Žena Azra dovedena iz susednog rudarskog grada, bele kože i ubradjena
maramom, i majka Nurija, koja je zadnjih godina išla po kući i dvorištu
i radila a da je niko nije primećivao, istrčale su kao da su samo
taj poziv očekivale. Prišle su hroptavom Fehmi Gari i za tren se pomele
ne znajući koja bi trebalo da prihvati glavu; ta čast je pripala Azri.
Fehmi Ljulj je u međuvremenu iskopao pre mnogo godina zakopanu
flašu rakije, da je ženama da izmasiraju nesretnika i povukao se
u zgradicu od brvana da ispuši jedan dobar duvan.
"Ako preživi", rekao je,"možda ću ga ubiti."
Azra i Nurija su prenele Garu u majčinu sobu. Na ormaru se
nadimalo od izuzetnosti nekoliko žutih dunja odgajenih u jednom
od retkih dvorišta u kojima se voće još gajilo, baš pod tim
prozorom. Zavrnule su staru serdžadu i položile ga.
Ležao je tako pet dana, ni tamo ni ovamo, trljan rakijom šljivovicom
sa lincurom unutra, hranjen čorbicom tajanstvenog sastava i
čudesnog dejstva, a onda je Nurija najavila da će se podići iz
kome tačno u sedam uveče. Azra je postavila sto, umila i
očešljala decu i stala kraj šporeta. Ljulj je zauzeo mesto u
vrhu, savio cigaretu od teško nabavljenog duvana "bajinovca" i
zagledao se u malog Ramu.
"Dobro je", pomislio je."Ni najmanje ne liči na oca."
Fehmi Gara, rudar sa ljubičastrim oreolom vidljivim samo istima, ustao
je iz postelje tačno kad je majka prorekla, čvrstim korakom prešao
do stola i seo desno od oca.
"Dobro veče, sine", rekao je Ljulj."Jesi li gladan?"
Rudar je oćutao. Znao je da ga posle večere očekuje razgovor sa ocem
a pred celom porodicom i da postoji šansa da stari Ljulj ne uvaži
njegove motive za ćerdanje dragocene plate. Žene su prinele jelo,
nasule ga svima, pa tek onda i same sele.
Kad je gazda domaćinstva spustio kašiku na drveni sto, sedam pari
očiju zagledalo se u onoga što donosi novac svakog prvog u mesecu.
"Kupio sam bicikl", rekao je Fehmi Gara."Jedini na svetu, za mog
sina Ramu, koji je takodje jedinstven."
"I za tebe su mi tako govorili", pogledao je Ljulj malog Ramu ispod
oka."A šta je to bicikl?"
"Rekli su mi da se pedale okreću, da bicikl ide napred, a srce leti
kao soko."
Fehmi Ljulj je zapalio cigaru. Gledao je pušku postavljenu na zid,
zaostalu iz prethodnih vekova nesigurnosti i tmine, gledao je sina
koji se vratio sa one strane crte.
"Sećam se", rekao je,"da je moj pradeda pred sam kraj života uzeo
sve pare što su bile u ovoj kući, otišao u grad i kupio na crno ovu
pušku. Otac i deda su ga grdili, čak su i žene gundjale, a on je rekao:
"Jednog dana će se pucati na imanju Fehmijevih".
Azra i Nurija su oborile glave, deca su odlučivala da zapište, a
starinski sat smešten u kutiju od šperploče sa zamazanim
staklom doživeo je svojih pet minuta: kucao je jako kao što
prevednik na vrata raja kuca.
"Danas neće pucati", prekinuo je stravu Ljulj. "Ženo, idi u sobu
i izmišljaj jela od projinog brašna i sira. Ovaj mesec će dugo
trajati."
Ustao je i otišao u svoju odaju u kojoj je bio smešten i bicikl,
njegovom rukom očišćen i podmazan, spremljen da odstoji deceniju
dok mali Fehmi Rama ne bude kadar da nogama dohvati pedale.
"Već sam star", rekao je Fehmi Ljulj čudnoj spravi,"ali doživeću
da vidim kako te moj unuk kroti."
Nije ni čekao da čuje hoće li mu bicikl odgovoriti. Već vekovima ljudi
se nisu obraćali stvarima i nisu ih gajili i negovali, tako da su
one prestale da uzvraćaju.
Raspremio se, legao i nije zaspao.
* * *
Vetar je fijukao oko ušiju malog Fehmi Rame, povijajući unazad crnu
kosu i isterujući suze iz plavih očiju smeštenih pored malo povijenog
nosa. Još više je stegao već očvrsle vilice i zavitlao pedale nogama.
"I-haj!" vrisnuo je.
Ispred njega se nalazio samo prav put, a iza njega naselje sa imanjem
Fehmijevih, pijanim ocem spakovanim u prevremenu ljubičastu penziju,
majkom izmoždenom od napornog rmbanja, babom koju su neki već smatrali
mrtvom jer je retko izlazila iz sobice sa dunjama na ormaru, dedu
koji sedi ispred brvnare i gleda kroz otvorenu kapiju niz asfaltni
put.
Stvarno, otac ga nije slagao - njegovo četrnaestogodišnje srce je
letelo kao soko, a njegove oči su upijale prizore sa obe strane tamne
trake.
I tek sad je shvatio koliko je mali i koliko su životi ljudi koje
poznaje mali, jer oni su iz svojih udobnih i spravama za uživanje
nabijenih domova nabijenih domova izlazili da bi radili, eventualno
da bi posetili nekog svog, i tad su sedali u brza vozila, grupna ili
pojedinačna i stizali bez putovanja.
Između naselja carovale su razne vrste pustoši: od pogane, oko
neke fabrike ili rudnika, do plemenite - neke beskrajne livade sa
voćkama u sredini. Nigde ljudi. I drum je bio pust.
Biciklista je vozio i vozio, kljiktao i divio se svemu oko sebe, tako
da nije ni primetio plavi auto sa rotacionim svetlima koji mu se
približio s ledja.
"Vidiš li ti ovo čudo?" zgranuto je upitao policajac Ćefo Muharem
svog više nego druga Lenda Jasmina.
"Misterija!" zinuo je Lendo.
Uključili su jaučuću sirenu, pretekli mladog pustolova i dali mu znak
da stane.
Izašli su iz patrolnog automobila jednovremeno, popravili opasače
sa revolverima za onesvešćivanje, stavili šapke, pa tek onda prišli
čudnoj spravi.
"Je li, mali, šta je to?" pitao je Lendo Jasmin, policajac iz ubedjenja,
ne zbog egzistencije.
"Dobar dan!" veselo je pozdravio prestupnik. Znate, on je starinski
vaspitan. "Bicikl."
"Dobar dan", otelo se i Lendu.
Kasnije će se često prisećati toga, i nikad mu neće biti jasno da
li se to u njemu probudila kultura ili je natrčao na minu.
"A zašta to služi?" uoštrio je Ćefo.
"Da se vozim i da mi srce leti kao soko."
Onaj deo o letenju Ćefo je odmah odbacio, a što se tiče vožnje, tu
je znao kako treba.
"Balavče, drum nije tvoja babovina da se vozaš po njemu kako stigneš!
Imaš li ti vozaćku dozvolu?"
"Po zakonima iz prve polovine dvadesetog veka sa četrnaest godina
stičem pravo da vozim bicikl", samouvereno je rekao biciklista.
Bio je ponosan na svoju upornost iz proteklih godina koje je proveo
roveći po školskoj biblioteci nalazeći tek poneki red o poklonu koji
ga je čekao u odaji starog Ljulja.
"Doklinca..." počšao se Ćefo Muharem iza uveta."Još to valja
proveriti."
"A ime?" skoro je viknuo Lendo.
"Fehmi Rama, sin Fehmi Gare a unuk Fehmi Ljulja."
Policajcima nije bila prijatna spoznaja da imaju službeni kontakt
sa nekim od Fehmijevih, iako je ta loza već generacijama polako
propadala, gubila imanja, ugled i uticaj.
"Sad vozi",rekao je Lendo. "Doći ćemo jedan dan do starog Ljulja
da popričamo o tom ... biciklu!"
Lendo Jasmin i Ćefo Muharem, više nego drugovi, seli su u
patrolni auto i za petnaestak minuta svi policajci, taksisti i
radio-amateri su znali da najmladji Fehmi vozi putevima
dvotočkaša bez motora, polako i brzo, sa zaustavljanjem i
okretanjem oko sebe, i ta vest je pukla preko celog Kosova
navodeći emotivnije da pozovu telefonom nekog davno zaboravljenog
i nategnuto popričaju.
Već je padalo veče kad je Fehmi Ljulj posle celodnevnog
iščekivanja, upotpunjenog samo cigarama i ponekom čašom hladnog
mleka, onemoćalim očima ugledao unuka kako se približava. Po
načinu okretanja pedala i boji prednoćnog neba zaključio je da je
Fehmi Rama srećan i da je bio u pravu što je svom sinu poklonio
još jedan, kakav - takav život.
"Zdravo, deda!" veselo je kliknuo biciklista.
"Živ bio, sinko", pridigao se stari Ljulj. "Pričaj mi."
Lavina reči je krenula opisujući starcu obe strane druma koji
vodi ka zapadu, lica policajaca, poglede radnika na kombajnima,
koji su zaustavili rad iznenađeni što se neko zaustavio i pitao
kako im ide, pa makar to bio i momčić, pa makar na biciklu, i
koji su ga zamolili da opet svrati ako bude natu stranu išao.
Pričao je o pustoj dolini kroz koju je prošao maksimalnom
brzinom, u kojoj valjda već ni bakterija nema, samo otrov.
Poslasticu je ostavio za kraj:
"Deda", rekao je, "na dvadesetom kilometru sam skrenuo s puta."
Na licu Fehmi Ljulja ništa se nije pomerilo. Unutra jeste.
"Gurao sam bicikl pored sebe i išao kroz šumu. Kao da je nekada
tuda vodio put...Ali nemoguće...Nema ni traga od asfalta..."
"Bilo je i zemljanih. Nastavi."
"Posle nekoliko stotina metara došao sam do stene ispod koje
izvire rečica. O, deda, kako tu vri, kako tu buja! Pastrmke se
igraju sa zbunjenim vodenim cvetovima i vilinskim konjicima,
lokvanji dopuštaju žabama da osmatraju sa njih hoće li belouška
sa obale kliznuti u vodu...Sav moj dosadašnji život nije vredan
ovog dana!"
"Ne govori tako", opomenuo ga je Ljulj. "Imaš pravo to da kažeš
tek kad nanižeš preko petnaest hiljada dana. Idemo na večeru."
Ostavili su bicikl u odaju, pažljivo, i pošli ka kući. Večeras su
slagali obojica po prvi put i nekako su osećali da onaj drugi to
zna.
Fehmi Ljulj je kao dečak, dok se još izlazilo, obrađivalo i
posećivalo, sa svojim dedom Fehmi Enverom išao do tog izvora koji
po predanju izvlači tugu iz kostiju i opušta vratove ukrućene od
velikih želja, i često je mislio da je taj dan sanjao, a taj
događaj ili san je proglasio za vrhunac svojih sećanja moleći se
da se to jednog dana, ili bar senovite noći ponovi.
Fehmi Rama se dobro sećao da mu je otac pričao da mu je otac
pričao o tom izvoru i svesno ga je našao, Njegova laž je bila što
je prećutao da se posle nekoliko krivina u rečicu survavaju bele
vode iz flotacije jednog od brojnih rudnika uništavajući sve
nizvodno i izazivajući grč u srcu posmatrača.
Takvim lažovima bih i ja oprostio.
* * *
Sledeći dani su brzo prolazili, kao da se vreme odlučilo da
zahukta svoje zupčanike. Biciklista je ustajao rano, stavljao
hleba i sira u torbicu, vozio se ceo dan i čudio se brojnosti
ljudi u krajevima kroz koje je prolazio.
"Deda," rekao je jednom, "Dok nisam vozio, činilo mi se da na
svetu ima strašno malo ljudi... Zašto skoro niko ne dolazi i
zašto mi nikom ne idemo?"
"Na to pitanje pamet ne ume da odgovori!" ispustio je Ljulj dim.
"Biće da su se svi učaurili."
"Ponekad mi izgleda da je sve mrtvo, da samo treba preko sveta
prebaciti zemlju i proglasiti ga sahranjenim!"
I onda se desilo.
Vest se proširila po celoj oblasti, uvukla se u reči i snove
stanovnika, provocirala razgovore između članova porodice,
suseda, kolega sa posla. Pukla je sve do visova i udaljenih
jezera, i niko nije ostao ravnodušan. Većina je zbunjeno
ponavljala da to neće na dobro izaći, neki sumorni tipovi su čak
napravili ekipu da sačeka mladog biciklistu, izudara ga i uništi
bicikl, ali plan je pao u vodu čim su ugledali Fehmi Ramu kako
zviždi pored njih i srdačno ih pozdravlja.
"Ajoj!" rekao je vođa. "Sve bih dao za jedan krug!"
Vršnjakinje podobne za ašik i udaju iznenada su počele da
kontaktiraju i razmenjuju izmišljotinje o lepoti i hrabrosti
bicikliste, i napokon je zemljom protutnjao neki novi mit. I bez
konja, i bez mača, a mnogi su samo njega čekali.
Moglo bi se reći da je sve počelo time što nijedne novine,
nijedna TV-stanica, nijedan radio, nisu obelodanili da se nešto
dešava. Ljudi su kupovali revolveraško-bulevarske listove,
gledali trač emisije tipa "Biba kome struja ništa ne može i
neće", ali ni traga, ni glasa. U noćima punog Meseca
maštovitijima se činilo da su i zvezde promenile raspored i da
tvore sazvežđe 'Velikog Bicikla'.
I jedne zore petao je zakukurikao kao što nikad nije, ispustivši
neki zvuk između straha i čuđenja, tako da je Fehmi Ljulj skoro
iskoćio iz toplog kreveta i stao na prag. Ispred kapije su
stajali neki ljudi, obućeni u starinska, trajna odela.
"Dobro jutro, ljudi!" pozdravio ih je domaćin. "Kojim dobrom?"
Crni brkati muškarci su se razmakli i Ljulj je spazio starca čija
je bela kosa blještala i oči bile ugasle.
"Dobro jutro, Fehmi Ljulje!" rekao je svečano. "Ja sam Rađen
Kosjerović, unuk Svetislava Kosjerovića, poslednjeg srpskog
vampira, prijatelj tvog dede i poglavar preostalih ovčara sa
Prokletija. Došli smo da vidimo tvog unuka Fehmi Ramu, malog
čoveka koji mrda kroz ovu čamotinju."
Ljulj je otvorio kapiju i dve sede glave su krenule jedna drugoj
u susret - staračko grljenje.
"Dobro došli, ljudi!" rekao je Fehmi Ljulj.
"Bolje vas našli!" ozario se Rađen.
Ušli su u dvorište i domaćin je podviknuo, kao nekad, sinu i
snahi da postave sofru za goste, a mali biciklista je otrčao na
česmu, umio se i provozao krug dvorištem, praćen uzdasima i
nejasnim prisećanjem na slobodne jahače.
Posadili su ga u gornji kraj, sa biciklom iza leđa, i Rađen ga je
dugo ispitivao o pravcima i pojavama.
"Sine, ti si igla!" lupio ga je po plećima, zadovoljan. "Ako Bog
da, povezaćeš svojim tragom sve što se u ovim vremenima rašilo!"
Tek što je to rekao, na otvorenoj kapiji se ukazala
dostojanstvena figura Ded Krasnićija, poglavara porodice koja je
imala peh da su se u njoj rađali samo sinovi skloni razdeobi, na
isti se način pozdravio sa Fehmi Ljuljom i Rađenom Kosjerovićem.
"Rađene, tvoj deda je uvredio moju prababu!" promrsio je. "Da smo
se sreli u nekom drugom, ranijem dobu, pridružio bi se
Svetislavu!"
"Ostavimo prošlo vreme prošlom vremenu." stavio je Ljulj obojici
ruku na rame. "Da bi smo se ponovo svađali, moramo se ponovo
upoznati i približiti."
Time je bila zapečaćena vekovna kavga između albanske i srpske
porodice, koja je imala uticaja na mnoge uticajima sklone, a to
nije nikako išlo u glavu Lendu Jasminu i Ćefu Muharemu, više nego
drugovima, koji su kao ukopani zastali, primetivši šta se zbilo.
I tako, ljudi su počeli da dolaze, upoznaju se i odlaze,
obećavajući da će se vratiti i da će uzvratiti. Izronio je iz
sećanja i Sabahudin Bećirević, antikvar, ponevši sa sobom gomilu
delova za bicikl, koje je nabavio od gatare Husnije, takođe vrlo
raspoložene da se pojavi, i noćnu kapu onog nesrećnog učitelja,
vampirske žrtve, da je pokloni Rađenu Kosjeroviću i učini je
porodićnom relikvijom. Pridržavajući se za kameni zid, prišuljali
su se i rudari, kolege Fehmi Gare u radu, piću i ljubičastoj
auri, donoseći, jedva, daske i grede iz rudnika da naprave još
veću sofru. Stigli su i žeteoci koji su se oduševljavali
brazdanjima bicikliste i toplim pričama, zadesili su se i rođaci
i prijatelji. Sve je uzdrhtalo kad se pojavio Đoko Đokić,
potegavši čak iz užičkog kraja sa vrećom punom pršute i kačicom
kajmaka, i ruljom je prostrujala vest da ga ne treba pitati
koliko ostaje, jer ponosni gazda na to pitanje ustaje i ćutke
odlazi.
Dvorište je bilo prepuno, okolne ulice isto. Policajci Lendo i
Ćefo su se uplašili mogućih tokova takvog okupljanja, a desilo se
nešto nesanjano: sa istoka je stigao legendarni rašljar Ivan, za
koga se smatralo da je mrtav, skoro zamrznut u pećini, i da
ustaje samo kad su u pitanju preobratni procesi. Prošao je kroz
utihlu gomilu sa rašljama u ruci i pokazao dva mesta na kojima
valja kopati.
U rukama nepoznatih ljudi stvorili su se, misteriozno, budaci i
lopate, i posle sat vremena su uspeli da otkopaju davno zakopano
bure sa rakijom na jednom, i ćup sa zlatom na drugom mestu.
"Obrene," naredio je Ljulj auto-prevozniku, "uzmi zlato i kupi
hrane za goste! I dosta čaša."
Kao sa neba pali su Cigani, napustivši kuće u kojima se nikad
nisu preterano odomaćili, sa violinama i kontrabasom, sa prelepim
ženama, i svetkovina je mogla da počne.
Usled najvećeg otkravljenja i haosa, neposredno posle penjanja
muzike na orah, sečenja stabla i pada, čestitanja Caci ciganinu
što je sleteo držeći ćemane iznad sebe, da se ne polomi, a pre
zaljubljivanja mlade Ciganke u krotitelja dvotočkaša, pojavio se
snažan miris dunja, i svi su stali kao da nikad nisu mrdali. Iz
kuće je, laka i vazdušasta, izašla Nurija, verovatno slepa, skoro
zaboravljena, prošla pored daski pretovarenih đakonijama,
zagrljenih Srba i Albanaca, pored sina Gare koji je sijao
ljubičasto i pokušavao da poleti odražavajući se sa sofre, pored
uskukanog Cace, i stala pred kameni zid koji je vekovima štitio
dom Fehmijevih.
"A taj narod napolju?" pitala je tiho. "Da prisluškuje i viri?"
"Ruši!" riknuo je Ljulj. "Do zadnjeg kamena!"
Tako je srušen prvi zid.
Kažu da je Fehmi Ljulj primetio i pravio se mutav kad je mali
Rama napunio zeleni ranac hranom, poslao poljubac majki Azri,
zagledanoj u vešni lonac sa kafom, i izvukao se iz opšteg veselja
da se nikad ne vrati.
Lendo i Ćefo su tvrdili da je on osnivač i ideolog novog
biciklističkog pokreta koji je duboko zabrinuo državnike i
policijski aparat, i da će ga oni lično jednog dana uhvatiti i
pitati kako se to tek tako putuje.
Devojke su naveliko pričale da se poveo za šarenom Ciganskom
suknjom i zapucao sa izabranicom, ne tako lepom, u potragu za
slobodnim čoporom belih konja i četrdeset hajduka koji čekaju
vođu, pa da preokrenu svet.
Fehmi Gara je torokao da je pojava bicikla naštimana iz dubokog
svemira, možda ljubičastog, i da je Rama u prelaznom roku da za
planetu čudnog imena vozi na galaktičkoj olimpijadi, gde će
raskrinkati prevaru i otkriti poreklo, uvodeći tako i Zemlju u
registar zanimljivih svetova.
Štošta se pričalo, i negde mora da ima istine, a to i nije toliko
važno: svaka od tih priča je nadživela pripovedača i ostala da
živi stvarnije od stvarnosti u društvu koje je po ko zna koji put
naučilo da valja komunicirati, popiti s roditeljima kafu, sa
devojkom piće, sa drugovima batine.
U svakom slučaju, sigurno je dobro putovao i na vreme stigao.
Oreska BBS je OnLine biblioteka
naučne fantastike, fantastike i horora. Zahvaljujući saradnji sa
najpoznatijim jugoslovenskim izdavačima, formirana je ova prva
jugoslovenska elektronska biblioteka koja postoji još od 1992. godine.
