Sva prava umnožavanja i kopiranja u bilo kom obliku zadržana.
KOJI ĐURO? (1)
pitao je Lendo Jasmin. Vrlo sporo, brzinom širenja osmeha preko
uhapšenikovog lica, shvatio je da se namestio za podjeb koji
boli.
'Neće valjda', stigao je da pomisli, 'neće Meni?'.
A jedan besprizorni, s kog se cedio četrnaest godina star brendi,
žmirnuo je zakrvavljenim očicama, ukrstio pogled da uoštri kap
dragocenog pića filtriranu iz kose na vrh dinarske nosine, vešto
je pokupio jezikom, mljacnuo i odgovorio:
"Onaj što ti zguro."
Sobica u MUP-u ima sliku (živa priroda) na zidu, boje po
preporuci psihologa, a imaće, ćim prije, i okrvavljenog, usranog
i zapišanog privedenika na podu.
Lendo Jasmin i Ćefo Muharem, više nego drugovi, skinuli su mu
gaće da utvrde moguću obrezanost (ko zna, doveden je od Brčkog,
sa ratišta) zarad ljudskih prava; onako nesečen, neljudski pravo
je bijen.
"A to," stenjao je Ćefo dok su nosili krupnu trupinu otežanu
nesvešću, "što se smejao, samo me više dražilo."
"Vidiš", odstenjao je više nego drug, "meni nadražaj ne treba.
Volim da bijem, pa to ti je!"
KOJI ĐURO? (2)
bolećivo je pitao Savo Šetač nakon što ga je doveo u red koliko
se moglo.
Đuro je otvorio desno oko, jedva, i preko nateklih usana
prokrkljao:
"Znaš ti dobro koji."
"E, jebiga!" iznervirao se Šetač. "Ja izigravam Kosovku Devojku,
brinem se hoćeš li preživeti, a ti mi još u nesvesti spremaš
kičmolom. E moj Savo, mazgo jedna!"
Đuro je nakako otvorio oba oka i pridigao se sa ćelijskog ležaja,
donjeg. Osmotrio je prostoriju sa dva kreveta na sprat i proučio
trećeg brata po maćehi, Muta Lopova, koji je sedeo na šolji sa
prepuklom plastičnom daskom i čitao finu literaturu.
"Ne ljuti se", stavio je ruku Savu na rame. "Mora tako."
"Ma, baš me briga ko si: mislio sam da ćeš da manjkaš od batina i
hteo sam nekako da javim tvojima da te spasavaju!"
Zamisli se Đuro; sve se bore na obrve sliše.
"Nemaš kome."
OBODI GA, ĐURO!
"Glupog li poklika" huknuo je Savo svaljujući Đura s leđa.
"Odvratan je kao i ovo fizičko i zdravstveno vaspitanje."
Jahač je gledao sivo nebo s dna dvorišta-kutije usečenog u zgradu
opštine. Nije mu se dopalo viđeno, ali je skontao da se ne pita
nikako.
"Kaže se kad ko rđavo, a osobito na lošem konju jaše."
"E, baš ti hvala."
"Bogati, Savo, a što ti robijaš?"
"Šetao sam gde se ne sme. Ako te ne uhvate, nije kažnjivo."
"Puš pauza!" komandovao je Lendo posle dugog proučavanja ručnog
sata "Raketa", dobijenog još na Kosovu za trideset godina života,
dvadeset službe i petnaest od mature.
"Ja ne pušim, al' volim da ponudim", odviknuo je Đuro hrapavo.
I dok je Šetač, s nepripaljenom cigarom na od čuda oklembešenoj
usni, stigao da kaže "ćuti, budalo", Lendo Jasmin i Ćefo Muharem,
više nego drugovi, krenuše.
Tukli su od srca, a Đuro nije zatvorio usta: nudio im je svoju
nečist umesto jela, lečenje bolesti "za koju svi znaju, sem njih
jadnih" urinoterapijom ostvarivom na licu mesta i da se odmah
orode, jer ima nameru da im koliko noćas obiđe majke i sestre,
opet. Sve je govorio, ali nije ni probao da se brani.
NE POZNAJE ĐURO SVOJE ŽENE
"Koji si ti ludak" divio se Savo gledajući Đurovo razgibavanje.
"Mislio sam da se više nećeš dići."
"A panduri? U kakvom su oni stanju?"
"Lenda boli rame od mahanja pendrekom, a Ćefo je nabio nožni
palac dok ti je pomerao bubrege."
"Niko ih nije tukao?"
Savo je prišao i rukom mu dohvatio čelo.
"Buncaš, a nemaš vatru."
"Nešto nije u redu...Moje je da pijem i onesvešćujem gologuziju
od zajebancije, gazdino da me brani..."
"A ko je gazda?"
"Ne znam" zamislio se Đuro. "Izgleda da ću morati sam da se
branim."
Onda je kriknuo i pao kao u letu pogođen; rukom je zakačio Muta
Lopova zadubljenog u knjigu s ozbiljnim koricama i oborio ga sa
šolje; ne znajući šta ga je snašlo, ovaj se unezvereno podigao,
stavio prst na usta i šumno ispustio vazduh: "Pfffft!"
I da vidiš, ućutali su. Ko zbog nesvesti, ko zbog teških misli,
stvorili su čitalačku tišinu gluvom za proučavanje knjige koju ne
može prepričati.
ĐUROV PETAK
Ovog puta nije se polako budio: skočio je k'o akcijaš kad ga
vikne traser i prepao tek zakunjalog Sava.
"Ne boj se" tiho mu je kazao motreći iskosa Muta. "Sve je u
redu."
"Ako ti držiš da jeste, neka ti bude."
"Ne boj se..."
Jedini gluvonemi profesionalni lopov Balkana, uhvaćen kako
spokojno pakuje robu u radnji čiji je alarm probudio pola grada,
uočio je Đurovo buđenje. Svečano, kao da u ruci umesto okrunjenog
plastičnog poslužavnika išaranog kao drvo ima srebrni, prineo mu
je obrok.
"Nije ovaj hleb spremljen po propisu" otkinuo je Đuro komad,
poljubio ga i stavio usta, "ali valja." Pomirisao je čašu i
nazdravio dižući je visoko: "I ova voda nije gorska, ali će
poslužiti."
Savo ga je gledao, gledao, pa htede da mu kaže kako mu se ova
epska faza ludila mnogo više sviđa od prethodne, pa nije; nekako
je znao da će Đuro sam progovoriti kad se počasti i ta beseda
biće vredna svih trideset dana pritvora.
Prirodno, opet je pogrešio: za tu priču neki bi sto godina
veslali u lancima pa otišli na krstarenje.
ĐUROVAČA
"Od obroka ste me podigli" mrštio se Đuro na Lenda i Ćefa dok su
ga vodili isledniku. "Nije to dobro za zdravlje. Vaše."
"Lendo, brate", uzdahnuo je Ćefo, "možeš li ga malo biti?"
"Nimalo."
"Isto."
"Onda ćemo sutra."
Nogu pred nogu, ćopajući neritmično, pridržavali su se za
privedenika misleći da ga sprovode.
Soba ista, malo izaprana; na stolu vruć burek i jogurac. Tek iz
škole prispeli Stevo Vazelin užasnuto primećuje da je mast
probila mesarski papir i dala se upijanju fascikle s predmetom.
Glumeći nehajnost izvlači je pokapavajući pantale od listera
zadužene u Partiji i stoti put čita kratku belešku:
'Nađen na dnu bureta u kom se nalazila strateška sirovina, brendi
star četrnaest godina. Bez dokumenata. Tvrdi da se zove Đuro.
Niko ga ne zna. Nema ga na spiskovima sumnjivih lica.
Ispitati kako je dospeo u Brčko i po potrebi ga vratiti."
Islednik pita:
"Šta ćeš ti, Đuro, na dnu bureta u kom je četrnaest godina čuvan
najbolji brendi?"
"Joć jednu turu."
"Neka sedne" nazor se smeši Islednik policajcima, "pa ćemo
polako. Bez prinude."
Pažljivo ga ustoličavaju, jer islednik zna kako sa takvima valja;
smeše se i oni kao kad primaju dnevnice za višenoćno smrzavanje u
autobusu parkiranom iza Doma Vatrogasaca a rado bi ječali: svaka
koska ih boli od silnog udaranja.
"Kad i kako si dospeo u bure? Je li to pokušaj ubistva?
Samoubistva? Šta si po nacionalnosti?"
Đuro je najednom oštro video i viđeno mu je bilo zabavno; Đuro se
opustio, odobrovoljio.
"Pilo mi se. Uskočio sam u taj brendi možda mesec dana pošto je
ispečen i proveo blažen tih četrnaest godina."
"Kako nisi crk'o?" zinuo je Lendo.
"Izgleda", uzeo je Đuro burek i digao noge na sto, "da sam
besmrtan."
Odgrizao je polovinu od trista grama s mesom i, najednom, samo se
on smešio.
ĐUROVAČA 2 (ONA MANJA, ZA RAKIJU)
ko zna kad prošvercovana u ćeliju sjaktala je na dlanu Muta
Lopova. Gledao je u nju, gledao je u tavanici u pretpostavljenom
pravcu gore pomenute sobe.
"Drž' se, Savo, sad će biti gusto!"
Šetač je zanemeo na određeno vreme: dok mu lomljava nije jezik
otkočila.
"Govoriš!" kriknuo je, ali Muto ga nije čuo, niti mu je onako
mutav mogao odgovoriti.
ŠIO MI GA ĐURO
U krhotinama psihološko-pedagoški biranog nameštaja zorio se
Lendo Jasmin. Njegova cicana haljina, sa cvetnim dezenom,
mamurnim umom šivena, imala je apliciranu ružu na svakom grudu;
veliku, spram poprsja. Visoku punđu kose crne, s laganim teget
daškom jevtinog kolor šampona, krasila je plastična šnola boje
zalazećeg sunca. Ispod brkova sjaktao je flouroscentno pink
karmin; oko očiju plavih od batina odgovarajuća senka se nekako
odupirala suzama koje su nenadano krenule dajući celoj pojavi
znamenje krhkosti, omiljeno u muškaraca s romantičnim
doživljavanjem sveta. Dojam su malo narušavale neobrijane noge i
kvrgava kolena i pitanje je da li bi izazvao interesovanje
oplavljenih pa zamrznutih kolega da dobro uglancane čizme
rezervnog sastava VJ, nazuvene bez čarapa, nisu činile znalački
osmišljen kontapunkt.
Vinovnik nereda pucnuo je prstima i ispebijani Ćefo je došao do
dela svesti; onog nižeg. Uočenim pa uvežbanim pokretom jezika,
pazeći da ga ne iseče na ostatke zuba, pokupio je bale otegnute
iz leve nozdrve, srknuo, zasjaktao očicama i švalerskim baritonom
se obratio kolegi:
"Može li miš u flašu?"
Đuro je pucnuo još jedared. Užasnuti Lendo je potrčao ka prozoru
voljan da brani svoje devojaštvo i smrću ako je dotle došlo, ali
islednik mu se vešto bacio u noge, povukao ga po kršu ne mareći
za cepanje haljine; seo mu je na leđa, uhvatio levom rukom za
kosu a desnom zgrabio kotur široke lepljive trake nameran da
osujeti predstojeće krike.
Izlazeći, Đuro je ugasio svetlo.
KUPA, KAŽU OD DVANAEST OKA,
NAZDRAVI JE BEGU RADUL-BEGU,
BEG JE DADE PIJANICI ĐURU,
ĐURO POPI, NIŠTA NE OSJETI.
"A Šišman, kralj bugarski, davno je živeo?" zainteresovao se Muto
Lopov.
"Nije", nasmejao se Pijanica Đuro, "baš skoro bilo. Koji vek."
Savo je odlučio da ne reaguje na Mutovo ponovno uključenje u
zvučnu sliku ovog sveta senki, već da iskoristi slučaj i proba
otkukuljavanje i odmumuljavanje doživljenog pri šetnji iz
zatvora, nehajnoj - kao da šeta po sanjanim predelima, praćenoj
lavežom, zavijanjem i mahanjem tura stražara i policije.
"Taj običaj teških zadataka, nezgodan je. A otkud ti u toj
ulozi?"
"Ne znam..." uzdahnuo je Pijanica Đuro. "Sećam se samo da sam bio
Brkov đak, omiljeni, i da je neki Nemanjić tražio pomoć za
prosidbu. Brko je odredio jednog da čuje, jednog da leti i mene
da pijem; ova dvojica su se vratila na Taru a meni se osladilo.
Nisam više ni jeo, ni učio - išao sam po veseljima i žalostima,
napijao se pa spavao mesecima dok me žeđ ne probudi. I opet.
Sećam se dvorova i plemstva, sećam se tajnih birtija i ojađenih
robova koji uz loše vino sanjaju vaskrs carevine. Dunav bih dosad
popio da je u rakiju navreme pretvoren."
"Au." prepao se Savo nazdravo. "Sav se naježih, a nemam ni zrno
sumnje: previše sam danas video."
Onda je Muto znacima ispisao složenu rečenicu u zraku, sa
čuđenjem i pitanjem na kraju.
"Ne znam", češnuo je Đuro glavu. "Rekao bih da ću vam ostaviti po
dar, pa spavnuti koju godinicu da mi alkohol načisto iščili iz
žila; onda ću morati kod Brka na pokajanje. Vas ću rado potražiti
kad se vratim. Nego: Tebi ću trajno vratiti dar govora i sluh, a
Savo će pri šetnjama biti nečujan i nevidljiv kad poželi."
Ovosvetovni se zgledaše, tajanstveno se vladajući umakoše
nekoliko koraka; progovoriše i promahaše koju.
"Đuro, mi bi smo da se menjamo!" molećivo se skupio Muto. "To
jest, skoro da se menjamo. Ja bih da šetam neuhvatljiv, a Savo bi
da ogluvi i omutavi."
Gledao ih, gledao ih Đuro, pa shvati i nasmeja se.
"Eto vam!", objavi pa leže; zemlja ga prihvati i obavi, i snažno
hrkanje ode u dubinu, u srž.
* * *
"Ubiću ga, matere mi!" plakao je Lendo ugnježđen u naručje više
nego druga svog."
"Zar oca?" zgranuo se Ćefo i ućutao se kao da ne zna šta mu bi.
Oreska BBS je OnLine biblioteka
naučne fantastike, fantastike i horora. Zahvaljujući saradnji sa
najpoznatijim jugoslovenskim izdavačima, formirana je ova prva
jugoslovenska elektronska biblioteka koja postoji još od 1992. godine.
