DEČAK REČE: IMAŠ MOJE OČI
Vladimir Lazović
|
TAMNI VILAJET 2 - Znak Sagite DEČAK REČE: IMAŠ MOJE OČI Vladimir Lazović |
|
| Za WEB priredio Predrag Supurović | |
Poslednja grupa branilaca beše potisnuta na dno strmog stepeništa, i pokuštavahu da se zadrže ovde, na početku mračnog hodnika, boreći se ne zato što bi time nešto izemili, već zato što im ništa više nije preostalo. U tami podruma - samo četiri buktinje, lelujavog plamena, bacale su mutnu crvenu svetlost na hodnik i kraj stepenica - stadoše rame uz rame, načinivši zid od štitova prema onima što silaze. Ali, tu se ništa više nije moglo učiniti: Skočivši dole sa polovine stepeništa, na njih nasrnu krupan čovek u veružnoj kušulji, sa šiljatim šlemom koji mu je neznatno otkrivao lice. U ruci je nosio mač, u drugoj kamu. Sledio ga je ratnik sa trouglastim štitom i teškom sekirom u ruci. Mač i sekira munjevito se spustiše na zid štitova: Trenutak zatim, već se dvoje ljudi previjalo na podu. Treći branilac išćupa buktinju sa zida, i s njom u levoj, a mačem u desnici pokuša da se odupreč Visoki čovek silovitim udarcem odbaci ga na zid, a onda, dok sečivo sinu prema plamenu, rascepi mu šlem drugim udarcem.
Pratilac sa sekirom upravo je raspolutio štit zadnjeg branioca koji je već uzmicao, užasnut.
Onaj krupniji zgrabi buktinju s poda i potrča hodnikom, dok ga je drugi napadač sledio, dve paklene senke u oskudnoj, zaljuljanoj svetlosti. Prvi svom snagom tresnu nogom o vrata u dnu hodnika: Bila su zabravljena iznutra.
"Brzo!" viknu on i odskoči, a onaj drugi sruči udarac sekirom u vrata, pa još jedan, pa još ... Drvo ojačano gvožđem pucalo je i ispadalo. Odozgo, s vrha stepeništa, čuli su se koraci u trku i dozivanje drugih vojnika. Neko je vikao: "Vatra!"
Vrata s treskom padoše na pod, i oni hrupiše u sobu: Veliku mračnu prostoriju, zidova zaklonjenih policama na kojima su se mešali svici pergamenta i gline posude, zakrčenu stolovima na kojima ležahu knjižurine, metalne retorte i alatke slične priboru mučitelja. Sveće su gorele pokraj knjiga, a uljana svetiljka na najvećem stoluč Kraj nje se cerila ljudska lobanja.
Zamahom mača, onaj prvi sruči sve sa bližeg stola - posude, boce, metalne činije: Tresak još nije zamro a on, spaziviši senku nad sobom, ponovo izmahnu. Pred noge mu pade mrtva buljina raširenih krila, dotle okačena o svod.
Tek tad spaziše sedu, zgurenu priliku u uglu.
Pratilac je bio brži: Oborivši red polica, priskočio je starcu i zgrabio ga za ovratnik. Izgledalo je da će ga jednom rukom podići sa zemlje.
"Gde su?" zagrme.
"Aaa..." krkljao je starac.
"Bedniče!" visoki čovek priđe i položi mu mač na grudi.
"Hoćeš li da te pečem na tihoj vatri?! Gde su?"
"Aaa... Otišli su ..."
"Gde?"
"Prošli su ... s druge strane..."
"Šta?! Dečak je prošao?!"
"Daa..." cvileo je starac.
"Koliko još s njim? Ko ga prati?"
"Samo... Balambuk..."
"Samo on! O, pseto, sve, si nam pokvario! Svee!!" prodera se ratnik, i prikova starca mačem o zid.
Nešto kasnije, u unutrašnjem dvorištu zamka, dva umorna vojnika u oštećenim verižnim košuljama, sa ožiljcima što su još krvarili, klekoše na tlo pred konjanikom na crnom konju, što je ujahao kroz veliku, razvaljenu kapiku. Tela napadača i branilaca ležala su okolo. Gust, smrdljiv dim požara sporo se dizao u nebo. Uokolo, pobednici su užurbano iznosili vrednije stvari ili previjali rane.
Jahač je nosio sjajan grudni oklop, uglačan i blistav poput srebrnog ogledala. Beše ogrnut crnim ogrtačem. Crna kosa do ramena i kratka brada, obe prošarane sedim vlasima, uokvirivale su mu strogo lice. Preko čela, oko glave je nosio tanak, jednostavni zlatni obruč.
"Onda?" reče. "Vidim da ste sami."
"Vaj, gospodaru", progovori viši čovek skunuvši šlem i prešavši šakom preko oznojenog čela. "Oni su pobegli."
"Tamo preko?"
Vojnik uzdahnu. "Tako je. Zakasnili smo."
"Koliko ih je?"
"Samo je Balambak s njim, gospodaru."
"Taj izrod?! Umakao nam?! Gospodo, radili ste vrlo loše! A onaj stari đavo koji je sve to zamesio, šta je s njim? Iskrvarismo toliko, dok smo razbili njegove čini, i ušli u tvrđavu!"
"Čarobnjaka smo pronašli dole u sobi. On im je, očigledno obezbeđivao prolaz s ove strane. Ubih ga, gospodaru - da li sam pogrešio?"
"Ne. Rekao sam, neka ga ubije onaj ko ga prvi opazi. Dovoljno je učinio! A sada... Sve uzalud. Znaš šta to znači?"
"Znam, gospodaru. Dozvoli da krenemo odmah."
Jedan od vidara u crvenom ogrtaču priše kralju, i lako se pokloni.
"Mnogo je ranjenih, gospodaru. Onima opečenim plamenom vrlo je teško. Kakvu je mađiju upotrebio protiv njih, da bih znao lek?ć
Kralj se namršti.
"Ne znam, dobri Grima. Mračne je čini upotrebio na kraju, da se ni ja ne snalazim među njima. Potraži nekog šumskog duha, vičniji su lekovitim travama."
U tom trenutku, na vitkom belom konju kroz kapiju ujaha devojka: Nevisoka, krhka, u beloj haljini, pod zelenim ogrtačem. Duga kosa koja je sijala poput zlata padala joj je niz leđa u dve teške pletenice. Jedini ukras koji je imala beše zlatni pojas, uobličen kao venac hrastovog lišća, kojim je pritegla haljinu.
Bledo lice bilo joj je ozbiljno, kad se obratila kralju:
"Onda, oče? Pobeda je bila skupa?"
"preskupa, kćeri, a nije bila pobeda", odvrati on mrko.
"Čarobnjak je mrtav. A dečak i Balambak su umakli onamo, preko."
Lice joj se u trenu smračilo.
"Onda je to kraj našeg sveta. Oni nose klicu propasti."
Kralj klimnu glavom prema dvojici ratnika koji su još uvek klečali.
"Sad to zavisi od njih. Poći će za beguncima, uhvatiti ih, ili..." nije dovršio.
"Gospodaru, Vama i Gospi od šuma i lugova obećavam da ćemo uspeti", progovori viši čovek što je u kanijama o pojasu nosio mač i nož. "Sve čega sam se do sad prihvatio, završio bih." On pognu glavu pred vilom na konju. "Ili ću položiti svoju glavu."
"Znam, Radgoste", reča kralj, umirujući konja. "Gubimo vreme. Koliko ti je ljudi potrebno. Uzmi šta god hoćeš."
"Samo ja i Zaviša, gospodaru mo. Krenućemo odmah. Što manje nas pođe, to bolje: Samo molim da nam Vi, odavde, otškrinete prolaz među svetovima. Imate li još naređenja u vezi dečaka?"
Kralj je mrgodno provlačio šakom između konjskih ušiju.
"On je krv moje krvi... Ne, nemam šta da dodam. A što se tiče otpadnika, Balambak, želim da donesete njegovu glavu, da je vidim. I njegovu!" dodate na kraju.
"Razumeo sam", reče vojnik, i položi šaku na grudi.
"Svestan si u šta idete? Znate za poremećaje? Znate da možete sresti i dvojnike? - upita devojka u belom, priteravši bliže svog konja.
"Znamo, gospo. Ali uspećemo, budite sigurni."
"... on kaza, a Ćoso, na zecu, kad to ču, pobeže, i nikad ga više nisu videli!" završi pripovedač i nasmeši se. Deset pari sjajnih očiju osmehnu mu se u odgovor, i sva deca zagrajaše odjednom:
"Pričaj nam još, bolan!"
"pričaj o Biberčetu!"
"Ne, nego onu o carevom sinu i zmaju sa šest glava!"
"Ma, pričaj..."
On pruži ruku i baci još jedno drvo na vatru. Plamen ožive, i njihove senke, izlomljene i nejasne, veselo zaigraše po zidovima.
"Deco, dosta! Tri večeri zabavljah vašeg gospodara, tamo u kuli. Znate li koje je dobaž Valja nam leći, put me sjutra čeka!"
"Ali, deda..." zaori se iz desetinu grla.
Pripovedač se nasmeja, dok je oko sebe tražio čuturu. Beše to mršav, vrlo visok čovek srednjih godina, no prerano posedeo. Od preplanulog, koščatog lica odskakali su kratko podsečena kosa, sada bogato posrebrena - i šiljasti, skoro beli brkovi. Sedeo je ogrnut pohabanim sivim ogrtačem: Putujući pripovedač, ponekad pevač, koji za nekoliko novčića svu večer priča najlepše, najzanimljivije priče. Pripovedače su rado primali, o svakom bi najpre stizao glas, a uvek su ih ispraćali s hlebom u torbi, napunjenom čuturom, i pozivom da opet dođu.
No ovog nije pratio glas, i niko ga do sad ne beše video.
Sigurno da je imao nekakvo oboljenje očiju jer je kapke držao spuštene, skoro zatvorene. Pratio ga je tih plavokos dečak od dvanaestak godina, na čije rame bi pripovedač položio ruku dok su pešačili. Ovde u selu dečak se držao podalje od ostale dece, uvek uz svog staratelja, i niko ga ne ču da je izgovorio makar i jednu reč. Naslonivši bradu na kolena, i sad je ćutke sedeo kraj nogu starog čoveka. Samo je posmatrao decu što su zanesena slušala.
"Ispričajte vi meni priču!" osmehnu se čovek, sklopljenih očiju." Zaslužio sam već, zar mi nećete platiti?"
"Ali, deda... Pa kako da... Ti znaš mnogo lepše da pričaš!"
Otpio je nešto rakije iz čuture, i nadlanicom pogladio brkove.
"Ma, pričajte mi onako... Je li neko od vas doživeo išta neobično? Je li video nešto što ga je uplašilo, a da nije znao šta je to? Je li neko video sablast u noći, je li čuo čudne glasove u šumi - ili možda zna tuđu priču o tome? Jer ja", on se osmehnu malo podigavši kapke, samo za tren crne oči mu sinuše, "ja volim da slušam o neobičnim stvarima. O onome što niko ne ume da objasni, a posle umećem te stvari u priče, da mi priče budu lepše..." Sad se osmehivao čitavim licem, usecajući bore u uglovima očiju i usana.
"Ja sam jednom, u travi na šumskom proplanku, video tragove:
Kažu, to je vilinsko kolo..."
"A ja sam jednom iz pećine čuo drekavca!"
"Ha, ha, ha, drekavca!"
"A ja sam čuo... Pa, čuo sam da ponekad ovde nestane lovac koji ode predaleko u šumu. Kažu, ne valja, ići iza Crnog Vrha."
Polusklopljene oči okrenuše se raširenim, vedroplavim dečakovim očima, neodlučno osmehnutim. Druga deca grajala su oko njih, prepirući se da li je neko mogao da vidi to i to.
Dečak što je sedeo uz noge pripovedaču odjednom se zapilji u ovog drugog, koji je govorio poslednji. No, lice ćutljivog deteta - vršnjaka ovog seljanina - i dalje beše bez ikakvog izraza.
Glas starog čoveka beše dubok i mek.
A da li je neko skoro nestao? Zar lovac ne bi mogao da nastrada u lovu, prosto?"
"Nestao je jedan, nema tome dugo... I onda su se u selu setili starih priča: Kao, ne valja ići tamo."
Čovekov osmeh beše zaleđen.
"A zašto kažu da ne valja ići dalje od Crnog Vrha? Kakva je to priča?"
"Kažu..." dečak se počeša po raščupanoj, žutoj kosi, "kažu jedni, ima vila pa začara lovca. A drugi kažu - tamo duboko, duboko u šumi živi veštica, a služe joj patuljci. Ona putnike hvata i proždire..."
Opet zračak topline pređe čovekovim licem.
"To je vrlo zanimljivo. O, lepo bih to mogao iskoristiti: Ispričaj mi još o tome, molim te. Biće to nova priča, kao, o lovcu što se izgubio u šumi... Kako se zoveš, mali?"
"Momir", odgovori dečak. Skrstio je ruke na grudima: Sav je zračio važnošću, i poverenje.
"A jesi li tu priču čuo od oca?"
"Nemam oca, a ni majku", reče dečak vedra pogleda. "Živim sa dedom i babom, odavno."
"I nikog više nemaš?"
"Još par rođaka u susednom selu."
"Lepo je što imaš rođake", reče sedi čovek.
Kasnije te večeri, stari pripovedač je klečeći rasprostro i popravio gomilu što je služila kao ležaj, stavivši svoj vuneni ogrtač umesto pokrivača, pa se ćuteći zagleda u dečaka kome je pripremio postelju.
Plavokosi dvanaestogodišnjak nepomičnog lica uzvrati mu pogled. Jedna lojanica gorela je na tlu između njih.
"Jasno ti je?" procedi dečak.
"Znam, gospodaru. On ima naše plave oči!"
"Šta ćeš učiniti?"
"Prepustite to meni, gospodaru." Čovek se osmehnu, ali osmehom drukčijim nego dok je pričao okupljenoj dečurliji: Tvrdim, i ne više dobrodušnim. "Poći će sa nama da nam pokaže deo puta, a onda ću se snaći i sam. Ipak smo dosta dobro odredili mesto. To ste želeli?"
"Ne sumnjam u tebe", uzdahnu dečak. "Ali imali smo i sreće, ma šta ti rekao. Tvog vidara uvek bi smo pronašli - ali za parom TIH plavih očiju mogli smo tragati godinama. A verujem da su psi mog oca već krenuli."
"Nesumljivo, gospodaru. Ako mogu da primetim... Ja sam pripremio ovo. A svog vidara poslah čak ovde - gde je bila najveća verovatnoća da će se te oči pojaviti. Zato sam morao da pronalazim veze među najčudnijim i najudaljenijim pojavama..."
"Zamaraš me, Balambače", zevnu dečak i leže. "Hajde, i obraduj me ujutru."
Posle podne idućeg dana, dok je sa još toplog zgarišta verar raznosio pocrnele, neprepoznatljive ostatke, na malom groblju na brdu iznad sela, dok je sveštenik na brzinu završavao molitvu preskačući reči, u raku položiše ono malo što je ostalo od dva ugljenisana tela. I dok su se seljani krstili, a prvi grumenogi zemlje već padali u grob, Momir je neutešno jecao stojeći između dve stare žene, što su ga povremeno gladile po kosi ogrubelim dlanovima, i upućivale mu tihe, neumesne reči - mahom tepanja. Gonjeni vetrom, sa zapada su se skupljali oblaci: Slutilo je na kišu noćas.
Šmrcao je i jecao, jer najednom sve se promenilo Više ništa nije bilo isto. Više nije imao ni kolibu, ni dedu, ni babu.
Seljani su se razilazili razgovarajući glasno, ne obraćajući pažnju na dečaka u suzama. Do njega su dopirali odlomci razgovora, istrgnute rečenice: O tome kako je čudno da požar izbije u kolibi tog starca i starice, kako je taj momčić baš imao sreće što je izašao napolje, na vodu u toku noći - jer požar je tako buknuo, da kad je ponovo krenuo kolibi, beše prekasno da se ma šta učini. Da će gospodar možda uzeti dečaka za štalskog momka, ako bude sreće. A ako ga neće za slugu, crno mu se piše - nejak da obrađuje svoj komad zemlje - a zar sam ja bio jači? - a on ima rođake - ma zar su rođaci nekom pomogli?! Nema mesta u selu za još jedna gladna usta... I Bog da prosti dvoje starih...I razilazili su se, vrteći glavama.
Kroz suze, dečak je gledao kako raste humka: S jedne strane voleo je to dvoje starih ljudi, koji su bili dobri na svoj škrt u rečima, grub način - kako tvrdi dlan težaka, ali svejedno topao. No više je plakao jer je odjednom ostao potpuno sam. Potpuno sam - a sa svojih nepunih dvanaest godina još uvek je želeo da mu neko drag uputi poneku reč namenjenu deci.
A dvanaest godina bilo je sasvim dovoljno da bude svestan da sam mora da obrađuje komad zemlje sa koga je deda ubirao letinu, i davao desetinu gospodaru: Kako da je obrađuje, kad je u požaru propalo baš sve?
Čak ni ono matoro kljuse nije uspelo da izađe iz štale što se naslanjala na kolibu, i njen slamni krov odmah je zahvatio požar, i sad se opet strese čujući u mislima konjsku njisku... Sve je izgorelo: Seme, alat, dvreno posuđe... Ko će mu dati hrani, ko pozajmiti alatke da radi na zemlji - i to pod uslovom da ga nadzornik imanja ne proda u roblje, jer nema da da desetinu?
Da li da pođe stričevima? Tamo, u treće selo? Istina, ni za sebe nemaju mnogo, a nisu baš preterali ni u ljubavi za starca i staricu, ali možda bi se smilovali...
"Kuda ćeš sada, mali?" začu mek glas.
Okrenuo se: Sedokosi pripovedač stajao je iza njega. Dve žene iskoristiše prilikum promrsivši nešto u smislu da će sve biti dobro stisnuše ga za mišicu u znak razumevanja, i udaljiše se.
Pogled polusklopljenih očiju počivao je na dečaku.
"Reče li ti meni, Momire, da u jednom selu, tamo prema planini, imaš još rodbine?"
"Da", šapnu Momir. Čovek kao da je oslušnuo njegove misli.
"Ja i moj unuk polazimo na put, odmah sada. Pa pomislih... Zašto odgađati? Pre ili posle, poći ćeš tim rođacima, i zamolićeš pomoć. Rođaci k'o rođaci, gunđaće, ali možda i daju nešto.
Zato, pođi bar odmah s nama, put je dug, a biće ti sigurnije u društvu. Hoćemo li?"
Momir je premišljao vrlo kratko, pa sleže ramenima.
"A što da ne... I ja sam pomislio."
Poluspušteni kapci podigoše se za trenutak - da dobace kratak, razumevajući pogled jednom drugom dečaku ozbiljnog lica, što je s rukama na leđima stajao malo po strani.
Prvi put u očima tog drugog pojavio se trah osmeha, za kratko.
Svod od lišća tiho je šaputao iznad čistine na kojoj su se ulogorili. Vatra koju je čovek ukresao, veselo je pucketala: Momir se nesvesno primicao jer noć beše sveža, ne primećujući da njegovi drugovi sede kao da im nije hladano. Žvakao je zalogaj tvrdog, pretvrdog hlega što im je pripovedač podelio na jednake delove, zagledan u plamen, i tek ponekad poneka suza bi mu kliznula niz obraz. Koliko jutros isto ovako gledao je vatru, samo puno veću...
Čovek je prvi završio s jelom. Pogleda zamišljenog Momira, pogleda svog mladog pratioca koji je zlovoljno lomio hleb mrveći ga, kao da nije gladan, pa prekide tišinu obraćajući se dečacima:
"Šta ste se ućutali, blaga je noć i sedimo kraj vatre. Hajde da pričamo neku priču!"
Momir upitno podiže pogled. Drugi dečak mrko pogleda svog zaštitnika, ali mu se ice najednom razvedri:
"Može, onu priču koju najviše volim. Znaš koju!"
Pripovedač se počeša po glavi, dobacivši mu dug pogled:
"Znam... koju to voliš. A zašto baš nju?"
Sad se dečak osmehnuo.Što je retko činio.
"Eto. Tako je neobična."
Negde duboko u šumi oglasio se ćuk.
"Pričaj nešto lepo", zamoli Momir. A zatim tišim glasom:
"Ovde nema vukova?"
"Ne", osmehnu se čovek krajem usana. Htede da kaže još nešto gledajući Momira u oči, ali onaj drugi dečak je navaljivao: "Onu, baš onu priču!"
"Dobro, slušajte!" Pripovedač podvi noge, namestivši se udobnije. "Jednom davno, vrlo davno, u dalekoj čarobnoj zemlji... življaše mlad vilenjak, i bio je vrlo nezadovoljan. Život oko njega beše strašno dosadan i prazan. Jer, vilenjaci žive mnogo duže no smrtni ljudi, u kraljevstvu vilinskom sve beše mirno. Nije bilo opasnosti, nije bilo rata, nije bilo neprijatelja ni zmajeva, baš ničeg na čemu bi pokazao svoju grabrost, gde bi se istakao da mu se svi ostali dive, a lepe vile da uzdišu za njim. Ruku na srce, ovaj vilenjak bio je i dosta ružan, pa su mu se neke vile čak rugale kad bi ga videle. I ovo ga je bolelo.
Ali, nije bilo načina da se uspne visoko: Kralj vilinske zemlje čvrsto je sedeo na prestolu, a ostali bi se izvrtali na leđa od smeha i na samu pomisao da bi on, tako ružan, mogao da bude iznad njih."
"Zar nisu svi vilenjaci lepi?" upita Momir.
Drugi dečak se zacereka.
"Većinom jesu - ozbiljno odgovori čovek. "ali ovaj je možda bio obeležen od rođenja, možda ga je nešto tako označilo. Slušaj!ć
"Onda je naš vilenjak - zvaćemo ga Trojan - počeo da sanja čudne snove. Sanak njegov beše ovakav: Glas koji ga zove, ali nije mogao razabrati reči. Taj glas - samo svoje ime čuo je razgovetno - dopirao je u snu iz mračne šume, ili iz tamnog ponora, ili iz crnih voda nekog jezera, uvek iz senke, uvek iz tmine... Pa je uskoro ta tmina počela da se skuplja u neke oblike. Sad ga je iz senke zvalo čudno lice bez tela, prosto - lice. Da, glavu bi video, ali oči na tom licu nije mogao videti. Kad bi uspeo da nejasno sagleda lice, na mestu očiju bio bi samo mrak: Najcrnji mrak, kao srce noći."
Momir oseti da mu se kostreši kosa na temenu.
"Ovaj san poče da ga uznemirava, jer sanjao ga je sve češće, a nije umeo da ga objasni. Zato mlađani Trojan ode čarobnjaku koji je bio na lošem glasu. Znajte, čak i među vilenjacima ima vrlo moćnih čarobnjaka, ali neki od njih pođoše drugim putem. Okrenuše lice tmini, i postadoše čarobnjaci - otpadnici.ć
"Taj čarobnjak uopšte nije bio moćan!" upade drugi dečak.
"Ne prekidaj me, Milić - reče čovek. "Elem, Trojan nađe jednog za koga se pričalo da mu magija nije najčistija, i zamoli ga da objasni neobičan san. Zašto je izabrao baš ovog volšebnika, to ni Trojan ne bi umeo da kaže.
Beše to čudan starac za koga se pričalo da živi već mnogo duže no što bi se očekivalo, čak i za jednog vilenjaka. I druge stvari su se o njemu pričale. Živeo je u pećini, a društvo su mu pravile sove, zmije, a govorilo se da se razgovara s duhovima. Imao je lice unakaženo ožiljkom, koji je išao preko jednog zauvek oka, a njegova prljava brada skoro se vukla po podu. On sačeka Trojana osmehom i dobrodošlicom: Odavno već niko ga ne beše posetio.
A kad je čuo zbog čega je mladić došao, volšebnik se promenio: Mrmljao je pevuckajući delove nekih pesama i smejući se naizmenično, čak pocupkujući po pećini u provali neke neobične, strašne radosti. A onda zgrabi Trojana za ramena unoseći mu se u lice - od čega se naš momok skoro pokaja što je dolazio.
"Mladiću", meketao je starac "došao si na pravo mesto! Ti si jedinstven, ti si odabran - i vrlo sam sretan, o, još kako sretan što sam te upoznao! Znam sve o tom snu! Oh, kako je to čudno! Počuj: Davno, tako davno da se više niko i ne seća, vilinski kralj beše Svarog Dobri. A onda mu se rodi sin: Zbog toga što se rodio sretno u jednoj užasnoj olujnoj noći, i pobedio tminu, kako rekoše - dadoše mu ime Črnbog. Međutim, i stari Usud i rođenice prorekoše kralju da će ga snaći veliki jad s ovim sinom - na šta on, prvi put u životu, otera Rođenice i ne posluša Usuda, dajući svu ljubav sinu koga je toliko čekao.
Ali, desilo se. Niko ne zna kako je mladi Črnbog upoznao tajna znanja, samo je jasno da je u njima postao bolji od svih. Postao je volšebnik, u potaji je dozivao Tminu - i ona mu je odgovorila. Odlično je skrivao svoj trud - to govori koliko mudar je bio uprkos mladosti - a onda, misleći da zna dovoljno, napao je oca: Da ga svrgne, ubije i nametne svoju volju vilinskoj zemlji."
Momir je slušao otvorenih usta. Drugom dećaku oči su se sijale.
"I dok mu je srce krvarilo, Svarog Dobri je na čelu svoje vojske krenuo protiv sina. Svet ovaj, svi se slažu, nije više bio isti pre i posle njihove bitke, takva je to bitka bila. I u smiraj dana, kaže legenda, dok je sunce, boje osušene krvi, tonulo iza bregova, kroz oblake dima koji su zamračivali razbojište, Dok su u gomilama na tlu ležala tela vilenjaka sa jedne i sa druge strane a iz hrpa leševa poput bodlji strčala koplja, mačevi i strele, dok su se ratnici spoticali o trupla, jer se po poprištu nije moglo hodati a da ne nagaziš telo - koristeći čini koje nikad nije koristio, mađije koje su mu raskidale telo i duh da se nikad ne oporavi - Svarog je uništio sinovljevu vojsku, a Črnboga su vezanog i ranjenog bacili pred očeve noge."
"Kazna je mogla biti samo jedna. Oh, ali Črnbog je još jednom iznenadio oca: Veliko je bilo njegovo poznavanje Tmine. Ne dovoljno da pobedi - ali znanje dovoljno da sopstvenu dušu učini besmrtnom. Telo mu mogu ubiti, to ne znači ništa, jer duh njegov nastaviće da obitava, ili će se useliti u novo telo i početi ispočetka. Jer Črnbog je u svoj um uveo Tminu samu.
Sve to shvatio je Svarog kad je pogledao u sjajne, krvlju podlivene oči svog sina, te večeri. I izveo je poslednju čaroliju: Zato što ga ne može uništiti, mračni duh Črnboga zatvorio je u jedno jaje - ali, jaje kakvo nikad nije viđeno: Čista vatra bila je umesto njegove ljuske, crna vatra - moćna da se čitave vojske ne bi probile kroz nju - a jaje je bilo malo da bi ti stalo na dlan. U stvari, više mračno zrnce, nego neko jaje. Ali bilo je teško da ga hiljadu slonova i dve hiljade konja ne bi moglo ni pomoći - tako čudno je ono bilo."
"Šta su slonovi?" šapnu Momir.
"Snažne životinje iz daleke zemlje. Ali najpre je naredio da Črnboga oslepe.
Posle svega to je jaje sakrio daleko, niko ne zna gde, da traje večito. Ubrzo, iscrpljen ratom, Svarog Dobri je umro, a vilinska zemlja, koja se sporo dizala iz pepela, izabrala je novog kralja.
Čarobnjak je produžio:
"Ti, momče, imaš zbilja neobičnu sreću: Ti si čuo glas Črnoboga koji se najzad probio, glas što posle toliko vremena zove u pomoć, moli da ga oslobode! Tvoje uši bile su izgeda najpodesnije da čuju glas koji preklinje! Pozdravljam te još jednom, Trojane, neobični mladiću!"
Trojan beše skamenjen. "I šta sad da radim?ć - uspeo je da prevali preko suvih usana.
Starac se smejuljio. "Ono što si oduvek želeo, mladiću. Jer, samo zato što nešto žarko želiš - mogao si čuti njegov glas. Tvoja duša je bila pripremljena. Črnbog je slepa sila, zatvorena u neprobojnoj ljusci: Ako je oslobodiš i daš joj svoj vid, biše ti beskrajno zahvalna, i nagradiće te čim želiš!ć
Ali Trojan, iako vlastoljubiv, nije bio glup.
"Isto tako mogla bi i ubiti onog ko joj pomogne da izaše, najpre njega", rekao je tiho.
Starac poče da se kikoće poput šumskog duha: "Ha, ha, ha, odličnom momče! Ali moguće je još nešto: Črnbog je slepa sila. Ne mora se osloboditi. Ako mu neko, kažem - neko, pozajni svoje oči, on može progledati očima živog bića, i voditi postupke živog biča. Onaj ko ga pusti u svoj um može postati najjači, najveći, najbogatiji, najpodliji... Duh neće biti zadovoljan time što je samo pomoćnik. Ali, ako taj momak ima snage da ga zauzda, neće postati rob Črnboga u svom umu." Starac začkilji u mladićevo lice. "A ja bih ti mogao pomoći, svojim skromnim znanjem."
I tako su se razumeli.
Ali, onda je Trojan nešto zabrljao: Niko ne zna zašto, da li zato što nije pažljivo slušao čarobnjaka ili ne, tek - pokušao je da dozove Črnboga, i bio uvučen direktno k njemu, u strašno jaje! Ovo se moralo osetiti: Osetio je to i novi vilinski kralj, i vrlo brzo pronašao šta je po sredi. Stari volšebnik pobeže neznano kud, izbegavši kraljevom gnevu. A da bi bio siguran da se neće odnekud pojaviti neki novi Trojan i pokušati ponovo, vilinski kralj baci poslednju kletvu na jaje: Učinio je da ono postane nevidljivo vilin - očima, da ga vilenjaci nikad ne mogu videti. I da ga mogu videti samo smrtni ljudi, vrlo retki, a da pri tom ne znaju šta je to. I najzad, prebacio je jaje iz vilin - sveta u svet smrtnih ljudi, misleći da ga je učinio nedostupnim za uvek, za sve one koji bi bili poput našeg mladića.
I tako se jaje koje može doneti najveću moć obrelo u svetu smrtnih. Ono i danas negde čeka. Kao ni vilinski narod, ni smrtni ljudi ga ne mogu videti, sem retkih, koji imaju neobične oči. Ali njih je premalo, i tako će čarobno jaje ostati izgubljeno u ovom svetu."
"Zbilja, baš neobična priča", tiho reče Momir.
Promenivši smer, vetar je sad rasturao oblake, i mesec je obasjao dolinu kad su dvačoveka izašla iz šume. Kretali su se vučijim korakom, i brzo i nečujno. Njihovim očima kao da je slaba svetlost bila sasvim dovoljna: Sigurno su izbegavali korenje i jaruge, spuštajući se prema najbližem selu što se više naslućivalo nego videlo, dole pred njima. Obojica su imala verižne košulje, što su slabašno sjajile na mesečini: Prvi još mać i nož za pojasom, drugi sekiru u ruci i štiti zabačen na leđa. Oba su preko ramena nosila još kožne vreće s hranom, pokrivačem i još koječim - ali dugo već nisu zastali da bi se odmorili i prezalogajili.
Najzad se prvi zaustavio, šumno dišući.
"Mislim da smo ga izgubili", prodahta Zaviša, prilazeći mu.
"Udaljava se, eto to je", procedi Radgost. "Stisni zube i hodaj!"
"Gde?"
"Još uvek imamo pravac. Površina je velika, ali ako hodamo celu noć, možemo ga dostići pred zoru - dovoljno dostići da ga jasno osetim."
"Mislim da si bio vrlo hvalisav", uzdahnu Zaviša. "Mogao si povesti više ljudi, koga god hoćeš!"
"Vrati se, ako želiš", mrko odvrati Radgost. "Hoću tog izroda - i imaću ga, sam, a onda će patiti."
"Oprosti" odvrati njegov pratilac. "Za trenutak sam zaboravio. Hajdemo."
Svežina ih je probudila, i umili su oči rosom. U torbi starog čoveka bilo je još hleba, pa su odmorni i osveženi u rano jutro nastavili put. I momir je bio dobro raspoložen. Često bi se prisetio nesreće i senka bi prešla preko njegovog lica, ali mladost je činila svoje, misli bi mu uporno bežale od jučerašnjeg dana, od smrti, i u mislima je skakao za vevericom s grane na granu, patio kosi sunčev zrak što se probija kroz krošnju, slušao udaljenog detlića. Na proplancima je bilo sitnog šarenog cveća, drukčijeg nego oko njegovog sela. A sedi čovek ga je navodio na razgovor - da priča o sebi, svom jednostavnom životu, rođacima kod kojih nije bio već vrlo dugo... Onda se dotakoše priča i predanja iz ovog kraja.
Drugi dečak ih je slušao, ponekad kratko prigovarao, a na njegovom licu nije se mogla videti ni radoznalost, ni mrzovolja, ni dosada. Samo usredsređena pažnja, bez osećanja.
"... i ja sam video čudne stvari. To je baš najčudnije, ja sam ih jedini video, i niko drugi. I zbog toga su me zadirkivali, ponekad bih uplašio ljude, a par puta me bogme deda istukao zbog toga..."
Brz pokret kapaka, bljesak crnih očiju na mršavom, izboranom licu.
"A kakve si to stvari video, mili?"
Onaj drugi dečak, naglo zainteresovan, zinu da nešto kaže - ali pogledavši u lice pripovedača, uzdahnu i oćuta. Momir to nije video.
"Ti si pričao o vilinskom svetu. Ponekad bih video stvari, kao da su došle iz tog sveta ovamo. Par puta sam video devojku, siguran sam bio da je bila vila, pa sam digao viku, ostali pobani bi pritrčali, niko ništa ne bi video, pa bi me onda gađali kamenjem, ljuti. Jednom sam video starca s predugom belom bradom a nizak kao ja - sedi na kamenu u šumi, zamišljen. Ruka mi je prošla kroz njega kao kroz dim - ni pogled nije podigao, a onda je nestao... Pa sam imao i noćne more..."
"Kakve more..." oglasi se drugi dečak.
"Sanjao sam nekoliko puta čudan san: Kao, u noći ja gledam iz prikrajka, pojavljuje se sjajni krug ni iz čega... A onda iz tog kruga, kao kroz neka vrata, ptice - labudovi, što se pretvaraju u devojke, pa neko drvo sa zlatnim jabukama... Kao da su izašli iz nečega, samo se ne vidi otkud vode ta vrata."
"Izvanredno!" prommrlja pripovedač. Pa reče glasnije: "Znaš, ti ponekad ispričaš priču lepše nego ja!"
Momir se osmehnu.
Baš pred njima iznenada se završavala šuma, a počinjala prilično strma kamenita padina. Dole, u narednoj dolini, šuma je bila vrlo gusta, još dalje, u izmaglici, ocrtavalo se nekoliko planinskih vrhova. Najbliži, sav obrastao u šumu, nazirao se kao najtamniji na horizontu: Crni Vrh.
Mršavi čovek zastade, kao da njuši vazduh. Zaklonivši dlanom oči od sunca, zagleda se negde put planine, a onda, polako se pomerajući, pažljivo je ispitivao deo po deo širokog, divljeg predela pred njima.
"Eno vrha!" viknu Momir. "U tom pravcu je i ono selo."
"Znam", tiho reče čovek. "Ali put je lakši ako krenemo ovamo desno, istočnije, i idemo stalno pravo, pa onda polako zaokrećemo prema Crnom Vrhu, nego da se lomimo po ovim urvinama, ali bi išli pravo. Skrenućemo ovde." On pogleda dečake: Kao da je prepoznao nešto u ovom kraju, osmeh mu je lebdeo na usnama.
"Pa, dobro", odgovori Momir. "Kako ti kažeš."
Jutro je bilo odmaklo, kad su dva zadihana čoveka zastala na vrhu kosine. Tu je počinjala pošuljena visoravan, a iza nje, vrhovi u izmaglici.
Obojica su teško disali, jer već dugo su trčali na neobičan, spor način - tako su se penjali i uz kosinu - način kretanja kojim se mogu preći velike udaljenosti za dan, no oni još od izlaska sunca nisu zastali da se odmore.
"Osećaš li nešto?" procedi Zaviša, hvatajući dah.
"Vrlo slabo. Ali idemo u dobrom pravcu, čini mi se." Ragost je šumno uzdisao.
"Taj pravac vodi pravo u planinu."
"Gde bi našao bolje nesto da napravi sklonište?ć
"Mislim... Da bi pronašao mesto gde je Zloum zatočen... Prvo mora da nađe jedne Svevideće Oči. A onda, da ih upotrebi. A sve to treba vremena, i treba mu pomoć nekog vičnog vidanju rana. Verovatno taj neko može da stvara i Žive umove. A sve to ne može se za jedan dan!"
"To bi bilo tačno - ali on je Balambak! Zato štedi dah - i trči!"
"Mislim da idemo u pogrešnom pravcu!" reče Momir dvoumeći se, i zalgedajući oko sebe.
"Zašto?" blago reče pripovedač, gladeći brk. Drugi dečak, koji je išao poslednji, zainteresovano podiže glavu.
"Pogledaj gde je sada sunce! Pogledaj mahovinu na kamenu! Idemo baš na suprotnu stranu, a ono selo je u podnožju Crnog Vrha! Zalutali smo!"
"Nismo, sinko. Samo malčice zaobilazimo. Rekoh li ti, kad smo gledali s onog brda, da je prav put, najkraći, ujedno i najteži: Mnogo jaruga ga preseca videle su se i gole, strme krčevine. Idemo mnogo blažim putem, polako savijamo, i negde iza podne, mislim, bićemo pod Crnim Vrhom."
"Stvarno?" Momir ne beše sasvim ubeđen.
"Sinko, pa ja stalno putujem. Koliko bih puta zalutao, da ne umem da odaberem put
"Ovaj... A kako ti, deda vidiš tako daleko, a stalno držiš oči zatvorene" Po prvi put Momir pogleda visokog čoveka s izvesnom rezervom.
"Ah..." Sedi brci pomeriše se u osmeh. "To je neka čudna slabost očiju. Ne mogu ni da gledam u Sunce, ili u vatru. Po sunčanom danu držim oči napola sklopljene. Ali ujutru, ja mogu da vidim dobro - i daleko."
"Hmmm... Valjda." Momir je stisnuo usne, neuveren.
Iza njegovih leđa, drugi dečak se cerio.
Jedno vreme koračali su ćuteći. Momir se malo primirio, kad je shvatio da zbilja polako zaokreću u onom pravcu u kom je mislio da treba ići. Na kraju krajeva, valjda ovaj stari skitač ume da se snađe u šumi... A ovaj njegov unuk tako je ćutljiv, da to već nervira čoveka.
Odjednom, baš drugi dečak prekide tišinu: "Eh, bilo bi lepo da nađemo kolibu u šumi, da se malo odmorimo. Možda bi nam dali i malo mleka, ko nažć A njegovo lice opuštenih crta sad je zračilo nečim, što nije ulivalo sigurnost.
Visoki čovek brzo se okrete.
"Mili, svašta prićaš. Ko bi mogao da živi ovako duboko u šumi. Možda samo razbojnici, sačuvaj nas Bože?!"
A otkud znašm ima raznih ljudi... Možda bi nam dali štogod lepo..."
Da se u tom trenutku okrenuo, Momir bi video osmeh u vršnjakovim očima, kakav do tada nije video: Prirodno, jer nikad i nije bio na trgu u tvrđavi, na primer, pa da vidi dželatov osmeh upućen žrtvi - dok joj polaže glavu na panj. Doduše, zbunjivao ga je ovaj dečak, i zapitao bi ga on nekoliko stvari - kad odjednom začu ispred sebe: "O, dobro došli!"
Toliko ga je prenuo taj glas, da je skoro posrnuo, da bi, uspravljajući se - spazio bradatog patuljka što je stajao nasred staze prekrstivši ruke na grudima. Bio je obučen u zeleno, sa šiljatom kapom što je padala nih leđa.
Ovo bi suviše: Sve što je znao o patuljcima svodilo se na jedno: Bili su zli!Okrenuo se munjevito da strugne u gustiš, da bi se suočio sa dečakom iza sebe - koji je već ispružio ruku: Ne mnogo jak udarac u određeno mesto na vratu, i Momir se bez glasa sruči na tlo, pokriv eno borovim iglicama.
"Očekivao si nas?" upita sedokosi čovek.
"Starica je znala da dolazite." odgovori patuljak. "A ovo su naše oči, ako se ne varam?"
Drugi dečak istupi, prekoračivši Momirovo telo. "Da, to su naše Oči. A sad se pokloni gospodaru, ti mala zelena žabo!"
"Mislim da osećam zlo", prodahta Radgost.
"Mislim da ga osećam i ja", odgovori Zaviša.
I uz najveći napro oni krenuše još brže, savlađujući strmu jarugu koju su bujice ostavile za sobom. Do vrha je bilo još dosta.
Najzad su sebi dozvolili kratak predah. Oslonivši se o stablo, Zaviša prostenja:
"O čemu razmišljaš, dok ovako trčiš?"
Radgost se smrači. "O onome šta je Balambak učinio mojoj ženi."
Osvestio se na podu u polumračnoj izbi; svetlost je stvarala velika vatra, na otvorenom ognjištu nasred sobe. Shvati da su mu ruke vezane. Pored ognjišta video je sto, i Balambaka kako sedi, upravo natežući iz vrča s pićem. Drugi dečak je sedeo nasuprot pripovedaču, razledajući prostoriju. Kraj stola je stajala neka spodoba u crnom, trljajući ruke okrenute prema vatri: Morao je da napregne oči, da bi u njoj prepoznao staricu. Izgledala je baš onako kako u pričama opisuju veštice. Sve je bilo tu, i raščupana bela kosa, i jedan zb što strči preko donje usne, i veliki krivi nos...
Oseti prvo vrelinu, pa hladnoću u stomaku. Pa onda prepast, od koje nije mogao da se pomekne.
"Baba, nisi se baš proslavila", gunđao je Balambak.
"Pa niko ne bi uradio više, sa materijalom što ga imam ovde! Šta mislite, lako je naći nova, zdrava tela! Kako da ih nađem u ovoj divljini!" Ona je naizmenično kreštala, pa krezubo unjkala, kad bi ostala bez daha usred rečenice. "Prvo sam primala konjušare, i sklapala pogodbu: Ako mi ne sačuvaju dragocene konje, uzeću im glavu. Jedno vreme imala sam tela, ali ovo mesto je izbilo na zao glas. Ljudi izbegavaju ovaj kraj! Na jedvite jade upecali smo jednog lovca, posle jako dugog vremena! Pa sa čim da ti pravim Žive Umove, da ti računaju verovatnoće?! Nema novih mozgova, a oni koji naiđu - priglupi su, seljački! Nema, nema!"
"Pa za kog đavola imaš patuljke? Jel' ulove oni nekog ili ne?"
"Oni su jedna nesposobna banda, samo badava hleb jedu, uh... Imam jedan Um - tri ljudska mozga iskoristili smo, pa ih nahranili podacima. Možda bi ti taj odgovarao... Ali ništa drugo baš nemam, ništa! Nema materijala!"
Balambak se osmehnu. "A šta je bilo sa onim prijateljem koga sam ti poslao, pre nekog vremena?"
"Kako si naredio: Njegov um prenela sam u telo kobile, i postila u planinu... Taj se napatio, valjda su ga i vuci već pojeli!"
"Dobro", dečak se diže. "Znaš šta mi treba?"
"Znam, gospodaru. Ako želite, možemo odmah da počnemo!"
"Da nisi ti, baba, matora za taj posao?"
"Gospodaru! Sigurnijeg medika od mene nećete naći na sto dana jahanja unaokolo!"
"Dobro, de... Šta treba da radim?"
"Opustite se, daću vam napitak za smirenje... Hi, hi, hi, baš bi bilo lepo da ste doveli devojčicu! Dečak i devojčica - bilo bi k'o Ivica i Marica, hi, hi, hi!"
"Samo tvoja kuća nije od kolača nego je smrdljiva, a mislim i da je njihova veštica bila lepša!" odseče dečak. "Slušaj, poslužiće valjda i taj jedan Um. Važno je da imamo oči!"
S mukom ovlaživši suva usta, Momir je uspeo da promuca:
"Šta... Šta će te sa mnom?"
Drugi dečak se okrete, smešeći se. Priđe i naže se nad vezanog Momira.
"Gle, probudio si se... Ne boj se, neće boleti!"
"Šta će te sa mnom?!" Momir htede da vrišti, ali ništa jače od šapata nije mogao da napravi.
"Imaš moje oči, prijatelju... To, jest, imaš oči koje mi trebaju. Prosto: Daćeš mi te oči!"
"Šta...?!" Prepast je izobličila lice dečaka na zemlji.
"Oh, nemoj! Mrzim dreku! Sećaš se one priče na počinku, juče? Da smrtni ljudi, vrlo retki, imaju moć da vide ono što je nevidljivo ne samo drugim ljudima, već i vilin - prinčevima? Ne može se nešto učiniti baš potpuno nevidljivim... E pa, ti imaš sreću: Imaš vilinske plave oči! To je nepravda, i pojma nemam otkud one jednom smrtnom stvoru, ali dešava se... A ja tražim nešto na ovom svetu sakriveno, ali meni nevidljivo. I tako - presadiće mi tvoje oči. A ja ću mnogo bolje umeti da ih iskoristim, veruj mi!"
Na podu, Momir se tresao u nemom plaču.
"Dosta!" prasnu dečak. "Baba, jel' spremno sve za zamenu?"
"Jeste, gospodaru. I soba, i alatke, i bajalice... Ovaj, mogu li iskoristiti njegovo telo?" Starica rukom pokaza na dečaka što se gušio u suzama.
"Njegovo telo me više ne zanima, kad dobijem oči imaću važnijeg posla!" odgovori vilinski dečak skoro veselo.
U tom trenutku, Balambak ustade. "Gospodaru, osećam da neko dolazi!"
"Misliš da su..."
"Psi vašeg oca? Tačno! No, ja ću ih dovoljno zabaviti, dok baba ne završi posao. A ti - počinji, šta čekaš?!" dreknu na vešticu, brzo skidajući odeću.
Momir je za trenutak prestao da plače, iznenađen prizorom: Pripovedač je zbacio rite sa sebe, i sad je nasred sobe stajao stasit ratnik, u dugoj pancir - košulji što se presijavala spram vatre. Na butinama je takođe imao metalne štitnika. Brzim, naviknutim pokretima, iz pojasa je izvadio žičane rukavice i navukao ih, zatim je iz svog zavežljaja izvukao ono što je Momir smatrao smotanim ćebetom: Jednim trzajem ga je razvio, izvukavši dva metalna dela, koja uz tiho škljocanje sastavi u nešto slično koplju. Momir shvati - to je bio vrh koplja na metalnoj palici, ali sa strane je bila još i oštra kuka okrenuta naniže, poput srpa ili velike udice: Taman da se konjanik time zakači i svuče s konja.
"Glefa?" primeti vilin - dečak, zadovoljno.
"Volim to oružje", odvrati Balambak, "nema ih puno koji mu poznaju vrednost. A vi počnite, i ne brinite se!"
Tada se odjednom dogodilo nekoliko stvari: Vrata s treskom odleteše u stranu, da bi kroz njih, leđima okrenut, bio ubačen jedan patuljak. Za njim u sobu stupi Radgost: Sad svi shvatiše da je tog patuljka uneo u sobu na maču. Za njim uskoči Zaviša, stežući obema rukama okrvavljenu sekiru.
"Ha, ha, ha! Pa zar baš vas dvojica?!" smejao se Balambak, hvatajući glefu po sredini.
"Dečak!" viknu Radgost, pokazujući Zaviši sina vilinskog kralja. Drugi ratnika pokuša da priđe dečacima, kad Balambak stade pred njega. Sekira zveknu o metalnu dršku glefe.
Starica i vilin - dečak dograbiše užasnutog Momira, u pokušaju da ga odvuku u susednu sobu. Tad Balambak zavitla svojim oružjem oko glave, nateravši Zavišu da odskoči unazad. Istovremeno, pripovedač načini lažni ispad napred, pa kad Zaviša podmetnu sekiru da odbije vrh njegovog oružja - Balambak ga pogodi udarcem postrance, probivši mu onom kukom žičanu košulju, pogodivši ga iznad kuka. Jauknuvši, Zaviša pokleknu, da bi ga Balambak udario još jednom, šiljkom u grudi.
Urliknuvši kao medved, Radgost, koji je dotle pokušavao da priđe, preskoči sto i nađe se pred Balambakom, no ovaj se već okrenuo, i spretno dočekao udarac mačem. Sad je soba odjekivala od udaraca, metal o metal. Izveđu udaraca, Balambak se smejao i dalje: "Znaš li šta sam radio tvojoj ženi, kad sam je uhvatio?"
A onda Momir, koji je razrogačenih očiju sa poda pratio borbu, ču glas: "Šta čekaš dečače?! Učini nešto, ili si gotov!" I zaboravljajući da je taj glas čuo u samom umu - Momir se trže, i koliko je jače mogao ugrize vilin - dečaka za ruku. Usta mu se ispuniše krvlju u trenutku.
Drugi dečak vrisnu, iznenađen, pa onda pade na Momira udarajući ga obema rukama. Na ovaj vrisak, Balambak poskoči i osvrte se - a Radgost ga tog trenutka zakači mačem po ruci što je držala glefu. Dreknuvši, Balambak prihvati oružje preostalom rukom - dok mu je prva visila krvava, nemoćna, niz telo.
Momiru je tekla krv iz nosa i usta: Vilinski dečak ipak je pazio da ne udara u oči. Veštica je klela. Napevši se što je jače mogao, Momir se prevrte, tako da se vilin - dečak sruči kraj njega. Upravo se pridizao, kad Balambak pred Radgostom pođe u nazad - i saplevši se, bučno se sruši preko Momira i drugog dečaka.
A Radgost je već bio nad njim, udarajući ga nasumice mačem u grudi, cepajući sjajnu verižnjaču. Ostavivši Balambakovo nepomično telo - okrenuo se, i jednim zamahom dostigao vešticu što je već bila na vratima, bežeći napolje.
"A sad ti!" reče, pograbivši za kosu vilin - dečaka koji je vrištao, i podižući ga sa zemlje.
Kad je Momir počeo da vrišti u znak upozorenja - Radgost to nije razumeo. Jer, krvava masa iza njegovih leđa pokrenula se - i jednim strašnim trzajem, zdravom rukom, Balambak opisa luk svojom glefom - i sruči kuku Radgostu u leđa. Div nije stigao ni da krikne - razrogačivši oči, stajao je iskežen nekoliko trenutaka, a onda pao na leđa, preko svog mrtvog protivnika.
I ostali su tako.
Vilin - dečak se prestravljeno obazre oko sebe, pa onda zgrabi Momira za vrat.
"A ti, pacove smrtni, kako ćeš patiti! Kad ti uzmem oči - oh, šta ću sve smisliti za tebe! Ali, prvo ćemo naći još jednu vešticu. Sad nema potere, pa ćemo lakše naći drugog hirurga, da mi presadi tvoje oči. A onda, onda ću umeti da pronađem mesto gde je zatočen Zloum - Črnbog, na ovom svetu, onda ću shvatiti i opremu koja ga čuva u njegovoj ljusci i upravlja njom! I onda će mi služiti, i vratiću se da uzmem sve od svog oca! I moj svet, i ovaj ovde, i sve! A ti - oh, smisliću nekoliko novih muka za tebe!"
Toliko je stezao Momirov vrat, da ovaj poče da krklja. A u umu tad začu, ponovo: "Ti imaš oči koje me mogu izbaviti! Imaš ih! Ja ću te služiti, izbaviš li me - daću ti sve šta želiš! Zapovedaj, šta želiš?!"
Taj glas morao je čuti i vilin - dečak, jer odjednom, unezveren, poče da viče:
"Ti nas čuješ?! Čekaj! Ja sam te tražio, Črnbože! Ja! Ja te mogu upotrebiti najbolje! Ja sam prestolonaslednik Vilin - sveta!
Tek ti i ja bićemo nepobedivi! Šta bi ti sa običnim, smrtnim puzavcem?"
"Predugo sam čekao", začuše obojica u svesti. "On ima oči koje ga mogu odvesti do mene. Može i da me čuje. A ti - nemaš te oči, i ne vrediš mi ni malo. Zašto ih nemaš? I želiš samo da ti služim, služim... Šta bih ja sa još jednim vilin - gospodarem, nezajažljivim u željama?! Smrtni dečače, dođi i zapovedaj! Sve što želiš!!"
"Nee!" vrištao je vilin - dečak. "Znaš li koliko sam te tražio?! Samo ja te mogu osloboditi!"
"I učiniti robom! Smrtni dečače, mogu ti ponuditi nešto već sad!"
"Neee!!" zaurla vilin - dečak. Momir je razumeo. U magnovenju je shvatio da su vilin - stvorovi osetljiviji na neke stvari od smrtnih puzavaca. Shvatio je u trenu šta je glas hteo da mu kaže.
"Ubij ga", jeknu Momir.
Glas u glavi vilin - dečaka pojača se do piska, pa do eksplozije: On se sruči na pod, dok mu je krv liptala iz usta. Momir se tresao kao prut.
"Reći ću ti kako da me pronađeš", čuo je šapat. "Ne boj se, zemaljskog stvora ne mogu ubiti ovako na daljinu, čak i kad ragovaramo u umu. Oslobodi me - i učiniću što poželiš!"
Nastojao je da ne sluša zavodljivi šapat, i da ne gleda tela oko sebe, dok je razvezivao ruke koristeći se oštricom mača. Kad je ustao - baci još jedan pogled na razbojište, i poče da povraća.
Teturajući se izvukao iz kolibe.
Ponovo je čuo šapat: "A sada ćeš poći onako kako te vodim... Mogu da osetim tvoje prisustvo, i kako se približavaš... A kad pronađeš moje skrovište, videćeš čudne naprave što me održavaju u zatvoru..."
"Rekao si da ćeš me služiti", prošapta dečak.
"Da! Da! Svaku želju, sve!"
"Nisam siguran da ću te osloboditi. Suviše si moćan za mene!"
Kao da zašume oluja u njegovoj glavi.
"Zakleću ti se najstrašnijim zakletvama oba ova sveta, čime hoćeš, samo pođi! Da mogu da klečim - klečao bih pred tobom! Možeš me osloboditi na pola - da ne mogu da razvijem svoju moć celu... Iskušaj me!"
"Ne znam. Ništa ne znam o tim napravama koje te čuvaju. Možda je za tebe isto - ako te oslobodim do pola, dalje ćeš se osloboditi sam?"
"Iskušaj me, tako ti svih bogova!"
"Da vidimo... Možeš li da mi vratiš babu i dedu?"