Tamni vilajet 3 - ZNAK SAGITE V E S Milan Konstantin
Za WEB priredio Predrag Supurović

---

Sva prava umnožavanja i kopiranja u bilo kom obliku zadržana.

 

 

Topla vedra julska noć pokrila je svojim plaštom nebrojene stenovite obronke i mali grad koji se ugnezdio negde dole između njih. Njegova treperava svetla lenjo su se protezala udolinama prkoseći zvezdanom svodu svojim sjajem.

Na jednom od šumovitih obronaka iznad grada, odvojena drvoredom prastarih lipa od vijugavog planinskog puta, smestila se trošna plava kuća čudne arhitekture obrasla puzavicama. Veliki beli prozori obasjani mesečinom delovali su prilično sablasno, a škripanje ljuljaške na tremu izazvano povremenim naletima vetra primoralo bi i najhrabrije u beg.

Od kuće je vodila neravna staza od belih mermernih ploča kojoj je ivice odavno osvojila trava i koja je jednom davno sigurno imala priliku da vidi i bolje dane. Na oko tridesetak stopa od trema, od staze se odvajao utabani puteljak čiji je kraj mogao samo da se nazre na oko stotinjak jardi iza kuće, na ivici litice koja se skoro pod pravim uglom spuštala negde dole u mrak.

Upravo tu, na samoj ivici bezdana, sedeo je uglavljen između dve stene vlasnik kuće. Njemu sablastan izgled građevine ni najmanje nije smetao. Naprotiv. Da je ljudi nisu proglasili kućom duhova i da se ti isti ljudi nisu plašili tih istih duhova, on je nikada ne bi dobio tako jeftino. A sada, kada je kuća u njegovom vlasništvu, ti duhovi mogu slobodno da šetaju ili da lebde ili da rade šta već rade koliko ih je volja. Njegov zdrav razum ionako mu nikada ne bi dozvolio da u njih poveruje.

Milvoki Rajan bio je profesor fizike. Zapravo, Milvoki Rajan bio je izuzetno dobar profesor fizike. Jedan od onih srećnika koji izaberu zanimanje za koje su rođeni. Sa kuštravom plavom kosom, debelim naočarima i rukama koje su mu dopirale do kolena, čak je i izgledao kao fizičar. I bio je zadovoljan svojim poslom poput svih onih koji vole ono što rade. Kuća koju je kupio savršeno mu je odgovarala jer je bila dovoljno velika tako da je jedan njen deo mogao da preuredi u laboratoriju. I dovoljno daleko od grada, te nije morao da razmišlja o uznemiravanju komšija.

Sada je sedeo na svom omiljenom mestu pogleda prikovanog za zvezdano nebo i uživao u prizoru. Astronomija mu je svojevremeno bila omiljen hobi i proveren način relaksacije tela i duha. Sam je izradio durbin i nije propuštao nijedno vedro veče. Ali vremenom, nakon što je upoznao sva poznatija sazvežđa i pojedine zvezde, počeo je da gubi interesovanje za njih. U međuvremenu, privuklo ga je nešto drugo - mogućnost postojanja drugih, vanzemaljskih civilizacija i mogućnost da se njihovi predstavnici jednoga dana pojave i na njegovom nebu... Ideja je bila dobra, pa makar i samo kao razlog za povremeno večernje bežanje u osamu. I on je nastavio da posmatra nebeski svod, neumorno iščekujući bilo kakav ma i najmanji znak i uživajući u tome poput strasnog pecaroša...

Nemarno je klatio nogama nad crnim grotlom. Ponovo ništa, pomislio je, već sam upoznao sve veštačke satelite, i CIA bi mi pozavidela na njihovom poznavanju. Pomalo nefunkcionalan oblik stene na kojoj je sedeo primorao ga je da ipak počne da razmišlja o nekom udobnijem komadu nameštaja. Zevnuo je, a zatim se pažljivo izvukao iz kamenog zagrljaja. Za večeras je bilo dosta. Još samo da pokupi stvari, pa kući... Protegao je utrnule udove, bacio poslednji pogled na nebo i lagano krenuo puteljkom. Već je bio prešao nekoliko koraka kada se iznenada zaustavio kao gromom pogođen. Da li mu se to samo učinilo, ili... Naglo se okrenuo i ponovo zapiljio negde gore držeći ruku iznad čela, kao da je to moglo da mu bude od neke koristi. Nije se prevario. Nad horizontom istočnog dela neba pojavila se jedva vidljiva bela treperava svetlost koja je polako napredovala ka zapadu.

"Nemoguće!" uzviknuo je naglas.

Nestrpljivo je dograbio durbin ali kroz njega nije mogao ništa da vidi. Glasno je opsovao, a zatim ga nervoznim pokretom okrenuo na drugu stranu. Sad je već bilo bolje. Ipak, još nešto je smetalo. Rukom koja je već počela da drhti od nestrpljenja skinuo je naočare i bacio ih negde u travu.

"Konačno sam ga uhvatio!" Zadovoljno je promrmljao.

Umesto jednog treperavog svetla ugledao je dva koja su se naizmenično palila i gasila i postajala sve jača i jača. Po intenzitetu svetlosti, rekao bih da je ova stvar niže i od najnižih satelita, razmišljao je u sebi. Da nije običan avion? Nemoguće, oni nisu ovako osvetljeni...

Iznenada i bez ikakve veze sa pameću kako se Milvokiju činilo u tom trenutku, svetlosti je nestalo. Uzalud je sledećih pola sata durbinom šarao po nebu. Osim dobro poznatih zvezda i par neinteresantnih satelita, tamo više ničega nije bilo...

"Profesore! Profesore!"

Poziv je stigao upravo u trenutku kada je shvatio da je ono gore, ma šta bilo, za poslednjih pola sata imalo dovoljno vremena da se spusti na tlo čak i da je išlo brzinom ne većom od tričavih stotrideset milja na sat, a moralo je ići brže. S obzirom da se do sada nije pojavilo na vidiku, verovatno je sve samo još jedna vizija njegove bujne mašte, kao što se uostalom desilo već nekoliko puta do sada. Bezvoljno je pokupio durbin i naočare i još bezvoljnije krenuo puteljkom ka kući.

 

Izbio je na stazu i s obzirom na svoju visinu bilo mu je potrebno samo još par koraka do trema. Da li je moguće da mi se sve samo pričinilo, razmišljao je.

"Mil?"

Glas koji ga je pozvao nadimkom iz detinjstva nimalo ga nije uzrujao. Zapravo, misli su mu toliko bile zaokupljene onim što je upravo video da ništa sa strane nije mogao da registruje.

"Mil!" začulo se jače.

Milvoki ni ovoga puta nije ništa čuo jer je istog trenutka nogom zakačio jedan izdignuti kamen na stazi kojeg neobjašnjivom igrom slučaja vreme nije uspelo da izjede. Naglavačke je poleteo ka tremu i ispružio se koliko je dug.

"Profesore, zar opet!"

Vižljasta tridesetogodišnja crnka izletela je iz kuće nemarno brišući ruke o široke iznošene pantalone.

"Monika, izgleda da sam ga ovoga puta video!"

"Zar ga nisi video pre neko veče", nehajno je prokomentarisala pomažući mu da ustane. "Gde li su ti odletele naočare?"

"Monika, ozbiljno ti kažem! Samo mi nije jasno kako je posle nestao... Možda bi trebalo još malo da pogledam..."

Monika je pobedonosno podigla naočare iz trave i gurnula mu u ruku durbin.

"Biće letećih tanjira i sutra uveče. Sad ideš sa mnom u kuću!"

"Ne, sad ideš sa mnom!" javio se glas ponovo.

"Moni, čuješ li ovo?" Milvoki je unezvereno počeo da se osvrće oko sebe.

"Profesore, ne izmišljaj više, dosta je bilo. Znaš dobro šta te čeka sutra ujutro. Hajdemo kući..."

"Ti ništa nisi čula?"

"Ne..." rekla je Monika popustljivije. "Hajdemo, već je kasno..."

"Prokleto žensko", progunđao je glas. "Nećeš kući, ideš sa mnom!"

I pored sve želje za istraživanjem, Milvokija je počeo da obavija običan ljudski strah.

"Neću s tobom!" uzviknuo je uplašeno.

"Nećeš?" pitala je Monika.

"Nećeš?" pitao je istovremeno glas.

"Ne", obratio se Milvoki ženi. "Hoću."

"Hoćeš?" začula su se opet istovremeno dva glasa, jedan zbunjen i jedan radostan.

I baš ta nota radosti u nepoznatom glasu pomogla mu je da se bez daljeg razmišljanja odluči na što brži ulazak u kuću. Pritom je ponovo uspeo da se saplete o prag, ali, na svu sreću, vrata su bila otvorena. Monika je ušla za njim zabrinuto odmahujući glavom.

 

Seli su na pohabanu sofu u ogromnoj sobi pretrpanoj prastarim nameštajem i razbacanim knjigama.

"Moni, slušaj me. Moraš da mi veruješ! Ne", nastavio je odmahujući glavom kada je uočio njeno negodovanje, "ne pričam ti o NLO-u. Čuo sam neki glas tamo napolju. Neki glas koji me je pozivao da pođem sa njim!"

"Je li bar bio ženstven?"

"Monika!"

"Što da ne? Zamisli, možda je to duh neke lepe mlade dame koja je jednom davno na svirepi način ubijena negde ovde u kući i sada je primorana da neprestano lebdi između ovih zidova u potrazi za ubicom..."

"Ali ja sam je čuo napolju... Bože blagi, šta mi radiš! To je bio muški glas!"

"Pa naravno! To je ubica! On može da šeta samo napolju, a ona samo unutra i tako nikada ne mogu da se sretnu. Super! Hoćeš mleko?"

Milvoki je odustao.

"Hoću", rekao je pomirljivo i kada je ona izašla iz sobe nezainteresovano je zabio nos u knjigu koja mu se prva našla nadohvat ruke.

"Odličan igrač golfa. Jedan od najboljih..."

"Monika!" razdrao se uspaničeno iz sve snage. "Opet sam ga čuo! On je u kući!"

Monika je žurno ušla u sobu noseći dve šolje u ruci. Zabrinuto ga je osmotrila, a onda je sela pored njega.

"Znaš šta? Ja mislim da ti stvarno previše radiš ovih dana. Šta kažeš na to da otputujemo negde na nedelju-dve?"

Umorno je odmahnuo glavom.

"Dobro znaš da nemamo dovoljno novca za tako nešto. I ta prokleta laboratorija! Toliko sam uložio u nju, a zapravo ja sam nesposoban da napravim bilo šta. Sve što sam da sada uspeo da stvorim potpuno je beskorisno..."

"Čitaš Gradinar?" pokušala je Monika da preskoči neprijatnu temu. "Gonim zlatnog jelena. Smejte mi se prijatelji, ali ja jurim za utvarom koja me začikava..."

Milvoki je sklopio knjigu i spustio je na sto. Duboko je uzdahnuo. Možda je Monika ipak u pravu, on je premoren...

"U pravu si. Što da čitam kada je Sunce koje se rađa pored mene. Postoji li nešto što je Tagore napisao, a što ne znaš napamet?"

Jednom rukom je uzeo šolju s mlekom, a drugom nežno obgrlio i privukao je k sebi.

"Obećavam ti, doći će dan kada ćemo imati dovoljno novca da idemo kuda god budeš htela. Već imam jednu ideju. I ostvariću je. Nema te stvari koju nisam u stanju da učinim zbog tebe..."

"Svaka čast, sinko, tako treba sa ženama. Nežno! Ja sam pogrešio što se toga tiče i dan-danas ispaštam..."

Milvoki se ukočio.

"Šta ti je sad!?" skočila je Monika.

"Bože, izgleda da si u pravu", rekao je nesigurno. "Ovo je duh! Ali duhovi ne postoje... Ili sam ja poludeo..."

"Nisi poludeo, samo si iscrpljen. Ovde smo samo ti i ja, prvi komšija udaljen je najmanje dve milje i koga si onda mogao da čuješ? Hajde, popij to mleko pa da idemo na spavanje..."

Milvoki je nesigurnim pokretom primakao šolju ustima ne skidajući unezvereni pogled sa svoje žene. A onda je iznenada, tik pored Monikine glave, iz ništavila izronila plavičastom maglom obavijena ogromna šarena glava petla.

Šolja je sa treskom pala na pod.

Milvoki se onesvestio.

*

Kada je konačno skupio hrabrost da ponovo otvori oči, ležao je na sofi sa hladnom oblogom na čelu. Monika je klečala pored njega, a glava petla i dalje je lebdela negde iznad nje i zabrinuto ga posmatrala.

Zažmurio je.

Čvrsto je zažmurio.

Sačekao je nekoliko sekundi, a onda je opet pogledao. Petlova glava sada je visila nad njegovom.

"Beži od mene, spodobo!" dreknuo je tako glasno da je Monika poskočila od straha.

Glava je lagano odlebdela do ugla sobe posmatrajući ga bez prestanka. Polako je ustao, uzeo knjigu sa stola, a onda je naglo i iz sve snage bacio ka kreaturi. Prestravljeno je gledao kako knjiga prolazi kroz glavu i udara u zid.

"Bacio si moju knjigu!" uzviknula je Monika.

U dva skoka je stigla do knjige, podigla je i počela pažljivo da utvrđuje štetu.

"Ko si ti, čitaoče, koji ćeš posle jednoga stoleća čitati pesme moje?... Ne mogu ti poslati nijedan cvet od ovog proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore. Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu. U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre stotinu leta. U radosti svoga srca da osetiš živu radost koja je pevala jednog proletnjeg jutra - šaljući svoj veseli glas preko stotinu leta."

Podigla je pogled ka njemu.

"Kako ovo možeš da baciš! Gde će ti duša?"

Tog trenutka glava se sa samozadovoljnim osmehom na licu polako pomerila bliže njoj i gotovo zavukla kljun u izrez njene preširoke majice.

"Moni, odmah dođi ovde", gotovo joj je naredio. "Moramo ozbiljno da porazgovaramo."

Poslušno je sela kraj njega, nesvesna sablasti koja ju je pratila u stopu.

"Počinješ da me plašiš, profesore..."

Milvoki je jednom rukom obgrlio oko ramena, a drugom počeo da se igra uvojcima njene kose. Gledao ju je u oči bez prestanka, pokušavajući da joj pogledom povrati poljuljano poverenje pre nego što bilo šta kaže.

"Zašto me sad diraš po grudima, nije vreme za to..."

Milvoki je iznenađeno pogledao u svoje ruke, a zatim u sablast koja je lebdela pored njih i koja se zadovoljno cerila.

"Možda je bolje da razgovor ostavimo za sutra, kad se ti malo središ", rekla je Monika uvređeno, izvlačeći se iz njegovog zagrljaja. "Ja idem na spavanje..."

"Odlično, konačno ćemo moći da pričamo na miru."

"Monika", počeo je Milvoki molećivo, pokušavajući da ne obraća pažnju na glas.

"Mogu ja sa vama i u spavaću sobu..." presekao ga je glas.

Milvoki je bespomoćno zabio glavu u ruke.

"Okej, Moni. Doći ću za par minuta."

*

"Dobro, dođavola, ko si ti i šta hoćeš od mene!" obratio se Milvoki sablasti istog trenutka kada je čuo da je Monika zatvorila vrata za sobom.

"Sinko, govori li ti nešto ime Milvoki Rajan?" upitala ga je sablast svečano.

"To je moje ime", odgovorio je umornim glasom.

"Ne", javila se sablast, "to je moje ime."

"Hoćeš da kažeš da..."

"Znaš li još nekog sa istim imenom?"

"Moj deda se tako zvao..."

"Pa?"

Milvoki ga je gledao sa glupavim izrazom na licu.

"Moj deda je umro pre petnaest godina", konačno je prozborio ništa ne shvatajući.

"Mil, našao sam lupu pored upaljenog senika, znaš li možda čija je..."

Ovaj insert iz njegovog detinjstva primorao ga je da se vrati u prošlost.

"Imao sam osam godina tada..." počeo je Milvoki da se priseća. "Deda mi je obećao da će da ćuti, ali je svima is- pričao i dobio sam takve batine... Nikad to neću zaboraviti..."

Odjednom je skočio kao oparen.

"Pa ti si onda... ti si onda... moj deda?"

"Ne dozvoli da te zbuni moj sadašnji izgled", odgovorila je sablast nonšalantno. "Znaš, tamo gore ne polaže se na to toliko pažnje..."

"Ali glava pevca?!"

"Glava pevca!" pokušao je deda da ga imitira. "Imam ja i noge i ruke, sinko, samo ti to još ne vidiš. Ma, nije ni važno, to je ionako bilo samo zbog Starih Egipćana."

"Starih Egipćana?"

"Da, ja sam njihov bog", rekao je deda ne bez ponosa. "Samo su posle istoričari od svega napravili papazjaniju."

"Misliš na Ozirisa? Ali on nije imao glavu pevca nego ibisa i on..."

"Pa, kažem ti da su napravili papazjaniju", prekinuo ga je deda, a zatim je tiše dodao: "Znaš sinko, ne bi trebalo o tome tako glasno, Vesan još ništa ne zna, a ako sazna... Ne smem ni da pomislim..."

Milvoki je posmatrao prikazu otvorenih usta.

"Šta ti je, sinko? Nije to baš toliko strašno..."

Rasejano je odmahnuo glavom.

"Ništa, samo razmišljam. Jutros sam u poslednjem trenutku dobio poziv za sutrašnji simpozijum fizičara. Jedva sam uspeo da danas popodne pripremim sve što mi je potrebno. Onda sam otišao na liticu da se malo opustim pred spavanje i video sam NLO. Sada razgovaram sa duhom... Malo je previše iznenađenja... Možda bi mi bilo pametnije da jednostavno poludim..."

"Polako, sinko, samo polako. Kažeš video si NLO? Kako je izgledao?"

"Dva bela treperava svetla koja su se naizmenično palila i gasila. Kretao se prema zapadu i približavao se. Samo, onda je iznenada nestao. Nije mi jasno..."

"Videla su se svetla?" radovao se deda. "I treperila su? Oduvek sam smatrao da je mašta silna stvar. Mašta i seks. Tvoja baba na primer..."

"Znači, NLO je tvoje maslo!" počeo je Milvoki da shvata. "Znači, ja sam ga stvarno video... Ali, dođavola, zašto si ti uopšte došao ovde!?"

"Kako zašto? Pa došao sam da te povedem."

"Kuda da me povedeš?"

"Kako kuda... Gore."

"Jesi li ti lud. Ne pada mi na pamet da umrem!"

"Hajde, molim te, prestani da budeš tako sitničav..." glas mu je postao gotovo molećiv. "Dođi sa mnom, sinko..."

"Ne pada mi napamet!"

"Ti čak ne znaš ni kako je tamo gore..."

"I ne želim da saznam. Možeš slobodno da se vratiš tamo odakle si došao..."

"Znači, nećeš..."

"Neću!"

"I nećeš se predomisliti?"

"Ne!"

"Pa, dobro", nastavio je deda razočarano. "Ne može se reći da nisam pokušao... Ti nemaš pojma kako je gore dobro..."

Glava je polako počela da klima prema izlaznim vratima.

"Hoćeš li bar da me ispratiš? Toliki put sam prevalio... Dozvoliću ti da vidiš moj brod, vidim da te te stvari interesuju..."

"To mogu", rekao je Milvoki zainteresovano ustajući sa sofe. "A gde ti je brod?"

"Tu, blizu kuće", rekao je deda neodređeno. "Samo me prati, da se ne izgubiš negde u mraku..."

 

Glava je prošla kroz vrata. Milvoki je pažljivo otvorio i zatvorio vrata da ih Monika ne bi čula, a zatim produžio stazom kroz mrak, prateći plavičastim svetlom obavijen lik na pristojnom rastojanju. Po drugi put te večeri uspeo je da se saplete o isti kamen na stazi. Poleteo je glavom napred, ali je nekako uspeo da se održi na nogama. Sablast se zaustavila i okrenula ka njemu, posmatrajući naizmenično njega i kamen koji je blistao na mesečini.

"O, da li će smrtnici ikada postati svesni blaga koje ih okružuje..."

"Hajde dalje, ne blebeći. Imao si jedan život kao i svi. Što ga nisi bolje iskoristio!"

"Kako hoćeš", nastavio je deda uvređeno. "Samo sam hteo da pomognem, ali, ako ti nećeš..."

Nastavio je da se kreće prateći stazu koja je vodila ka litici. Milvoki ga je pratio čvrsto rešen da više ne prozbori ni reč. Ispratiće dedu kuda god da ide, uostalom, to je osnovni red. Onda će lepo da zaboravi celu epizodu i slatko odspava ovo malo što mu je ostalo do jutra. A sutra ga čeka stvarno naporan dan...

Iznenada, noga mu je klecnula u prazno.

"Aaaaaaaaaaaah!"

Vrisak koji je došao iz njegovog grla iznenadio je i njega samog. Rukama se grčevito držao za jedan ispupčeni deo stene dok su mu obe noge visile nad provalijom. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati situaciju u kojoj se našao. Polako, inč po inč, pomerao je noge tražeći neki oslonac. I kada je konačno uspeo da se izvuče, pružio se po tlu celom dužinom, pokušavajući da sredi misli i povrati snagu.

Kada je podigao pogled, ugledao je utvaru kako leluja na nekoliko stopa od ivice ambisa.

"Izvini, zaboravio sam da ti ne možeš ovuda..."

"Idiote! Hoćeš da me ubiješ!"

"Nisam hteo, časna reč. Hajde smiri se. Ustani da ti pokažem brod, pa se posle lepo vrati kod svoje ženice."

Glava je dolelujala do njega.

"Hajde, sinko, nemoj da se plašiš. Neću ti ja ništa..." mazno je govorio.

Milvoki se uspravio pokušavajući da uspostavi kontrolu nad ustreptalim udovima.

"Gde ti je taj brod?" pitao je zvanično.

"Moraćeš malo da se sagneš da bi ga video."

Pažljivo je prišao ivici provalije čvrsto se pridržavajući za stenje i pokušavajući da osmotri njeno dno. Koliko god se trudio, tamo dole ništa nije uspevao da vidi.

"Moraćeš još malo da se sagneš, sinko", dodala je utvara snishodljivo.

Milvoki se spustio još par inča niže, ali i dalje ništa nije video. Bio je obuzet posmatranjem i nije ni primetio da mu se sablast primakla otpozadi.

"Ne razumem kako ga ne vidiš, nalazi se upravo ispod tebe..."

Milvoki je pokušao da se pomeri još niže. U trenutku dok se samo jednom rukom pridržavao za stenu pokušavajući da za drugu nađe bolji oslonac, iznenada, osetio je dodir na leđima. Mahinalno je počeo da maše slobodnom rukom pokušavajući da otera nametljivca i pitajući se pritom šta li bi to moglo da bude.

Nije dugo mahao. Već posle par zamaha izgubio je ravnotežu i poleteo naniže.

Nije dugo ni razmišljao o nametljivcu. Nije stigao, jer mu je telo već nakon nekoliko sekundi leta sa treskom udarilo u stenje.

*

"Deset kvantisa, možda i celih dvanaest. A i deset je dovoljno. Treba imati mere..."

Bio je iznenađen što nakon takvog pada ne oseća nikakav bol. To saznanje ga je toliko zaokupilo da uopšte nije obraćao pažnju na glas koji je dopirao do njega. Sišao je sa stene na koju je pao, a zatim čučnuo i počeo rukama da opipava tlo tražeći naočare. Ubrzo ih je našao i stavio na nos. Nemalo se iznenadio kada su jednostavno skliznule na tlo. Ponovo ih je podigao i ponovo su završile kraj njegovih nogu.

"Svaka čast, sinko, toliko energije... Ja tako nešto nikada nisam mogao. Izgleda da si predviđen za nešto veliko."

Milvoki se okrenuo.

Pred njim je stajalo ljudsko obličje obučeno u iznošeno, prljavo farmersko odelo koje je strahovito odudaralo od blistave šarene glave petla. Plavičaste izmaglice koja je obavijala glavu više nije bilo i Milvoki je sada ceo lik video savršeno jasno.

"Šta me gledaš tako tupavo! Samo hoću da ti skrenem pažnju da energija nije za bacanje. Osim toga, đozluci su ti na nosu."

I pored toga što je istog trena postao svestan da zaista dobro vidi, refleksno je prstima počeo da proverava da li su naočare na svom mestu. Da, bile su tu. Ali, onda...

Zblenuto je gledao u još jedne svoje naočare koje su ležale dole na tlu... Podigao je pogled ka steni na koju je pao. Tamo je ležalo još jedno njegovo telo, samo, ono je bilo beživotno, krvavo, izlomljenih udova...

Milvoki je počeo da se opipava po telu. Glavu, telo, ruke, noge... ovde je sve je bilo u redu, ali tamo...

"Ja sam mrtav..." konačno je promucao.

"Jesu li svi tehničari tako tupavi?"

"Ja sam mrtav..."

"Dobro, mrtav. I ja sam, pa šta. Nije to ni tako loše. Kad bolje razmisliš..."

"Ja sam mrtav! A ti si me ubio!" Glas je iz šapata prerastao u viku. "Svog rođenog unuka! Ubico! Vidi šta si mi uradio!? A sutra imam simpozijum! A čeka me novi projekat, nisam stigao ni da ga započnem! A Monika!? Ama, ubiću ja tebe, krvopijo!"

Milvoki je stajao na par jardi od dede sa rukama čvrsto stegnutim u pesnice. Ovaj je stajao mirno i slušao ga slatko se smejući.

"Hajde, ubij me. To bi baš bilo zabavno. Moram da ti priznam da bih u tome uživao..." A zatim je iznervirano dreknuo: "Ma idiote, kako misliš da me ubiješ, vidiš valjda da sam već mrtav! Čuj, da me ubije... Tako nešto od tebe nisam očekivao, da znaš! Oduvek sam na tebe gledao kao na svog unuka, na svoju krv. A ti da budeš tako tupav... Nije mi jasno... Možda si povukao na babinu familiju..."

Za trenutak je ućutao, a onda mu je iznenada prišao i srdačno ga potapšao po ramenu tako da se Milvoki jedva zadržao da ne padne.

"Sinko", nastavio je pomirljivije, "budi realan. Ovo je trenutak kad ti se konačno otvaraju novi vidici i nove spoznaje. Ovo je mesto na kojem ti sve postaje moguće. Kao Oz ili Alisina zemlja čuda. Prostor i vreme postaju igračka u tvojim rukama, ti postaješ gospodar svega. Sve ovde je stvoreno zbog tebe i za tebe. To ti je život na časnu reč..."

Milvoki je od cele priče registrovao samo jedan detalj.

"Možeš da upravljaš vremenom?"

"Ceo Univerzum i sve njegove tajne stavljene su tebi na raspolaganje", nastavio je deda u zanosu.

Milvoki je počeo da ga drma.

"Možeš da putuješ kroz vreme?"

"Možeš i ti", konačno je odgovorio na pitanje. "Ti i ja zajedno. To će biti tandem..."

"Slušaj, Sotono. Hoću da me vratiš nazad!"

"Ne deri se tako, može da te čuje. Gde nazad?"

"Vratićeš me nazad u vreme kad sam bio živ. Onda ćeš lepo da odeš dođavola i da me ostaviš na miru za sva vremena. Jasno?"

Deda je zamišljeno pogladio kljun.

"To neće moći, sinko. Već si proknjižen, kvantisi samo što mi nisu stigli... A i za tako nešto ti je potrebna specijalna dozvola..."

"Dozvola? Od koga?"

"Od Vesana", odgovorio je deda zamišljeno, a zatim dodao vedrije: "Ali to ti neće vredeti, kad ti kažem. Svi to pokušavaju na početku, ali još niko je nije dobio..."

"Ko je taj Vesan?"

"Vesan? Vrhovni... Svevišnji... Onaj-iznad-svih... Presvetli... Različito ga zovu..."

"Odvešćeš me kod njega."

"Čuj, sinko, ja sam i mislio da te odvedem kod njega. Takav je ovde red, znaš. Prvo moraš kod njega na raport, a onda ćemo ti i ja..."

"Kako ćemo da stignemo do njega?"

"Brodom, sinko. Samo kad bih mogao da se setim gde sam ga tačno parkirao... Mislim da je iza onog tamo šumarka... Zašto me gledaš tako čudno?!"

Milvoki više nije imao snage da se raspravlja. Greške se plaćaju, prošlo mu je kroz glavu. Zabio je ruke u džepove i zaputio se za dedom kroz mrak.

*

Trebalo im je najmanje sat vremena da stignu do broda. Tamno sivi disk prečnika oko stotinak stopa nemo je čamio na pustom proplanku. Nijedan otvor, nijedna izbočina nije kvarila njegovu savršeno glatku površinu. Milvoki ga je posmatrao u čudu. Nije postojalo ama baš ništa što bi makar nagoveštavalo postojanje bilo kakvog ulaza.

"Hajde, šta čekaš!"

Deda se nije ni osvrnuo. Zakoračio je ka tamnoj površini i jednostavno prošao kroz nju. Milvoki je čvrsto stegnuo oči, raširio ruke i krenuo polako, nogu pred nogu. Jedan korak, još jedan, još dva. Ništa nije osećao. A onda je kroz spuštene kapke osetio svetlost. Bio je u brodu.

Bazen okružen palmama, jedna ležaljka za plažu, baštenski sto sa tri ogromne udobne bele stolice i pokretni bar pored toga, japanski paravan koji je krio ko zna šta - to je bilo sve što je Milvoki video i u isto vreme sve što ni u snu nije očekivao da vidi.

"Znaš, trenutno je u modi Zemaljski enterijer. Dopada ti se?" Deda je iz bara izvadio dve čaše. "Slobodno sedi, ovo je sve tvoje. Tako. Da se okrepimo pa da krenemo, važi?"

"Kad stižemo?"

"Hej, sinko, opusti se. Dok popijemo po turu i malo proćaskamo - eto nas." Odmahnuo je rukom kad je uočio Milvokijevo negodovanje. "Nema potrebe da mi se zahvaljuješ. Kad dobiješ kvantise lako ćeš da mi se odužiš. Uživaćemo ti i ja, veruj mi na reč. Zamisli samo trke moždanih talasa na pijankama Razuzdanih Svetova, pa trpanje Onih Odande u Mali Raj na Andromedi i to natenane, sa uživanjem, pa onda ZZZ... Znaš li šta je to, sinko? To ti je Zujanje Zelenom Zemljom, naša omiljena igra. Jednom smo otišli Daglas, ja i jedan mali Francuz sa velikom kapom. Meni je zapala rodovska zajednica... Pa žurke u Ekstra Mazoh Sizif Klubu... A tek seks na Algolu! Neuhvatljive Algolske Selene... To ti je prava stvar. Uzimaju samo po dvojicu odjednom. Ali ti i ja ćemo da ih sredimo, sinko..."

"Mene izbaci iz kombinacije, ja sam oženjen", uspeo je Milvoki da upadne u reč.

"Čuj, oženjen! A ono dok nas smrt ne rastavi? To si zaboravio, sinko. Nego, čini mi se da smo stigli..."

"Ništa nisam osetio..."

"I ti si mi neki vajni fizičar! Pa ubrzanje i usporenje deluju na masu, nije li tako? Onu istu masu za koju hoćeš da moliš. A misliš li ti da bi mogao da pređeš ovoliki put da je imaš? Ne bi, sinko, ne bi... Smrtnici o međuzvezdanim putovanjima mogu samo da maštaju, nebeska prostranstva su za Oslobođene..."

"Ne melji više, matori. Izlazi napolje." Mazna nota u ženskom glasu koji je dopro do njih nikako se nije uklapala sa izgovorenim rečima.

"Kao što rekoh, stigli smo", rekao je deda.

Milvoki je ustao i krenuo za njim ka zidu. Ovog puta nije žmurio i već nakon kratkog pojasa nejasnog crnila našao se u ogromnoj nepreglednoj prostoriji, na jednom kraju dugačke staze koja je vodila između mnoštva brodova najrazličitijih oblika, boja i veličina.

Pored njega stajao je deda.

Pored dede stajala je Merilin Monro.

"Sine moj, zar ti?" mazno mu se obratila.

"Hajde, baba, ne čantraj. Je li Vesan tu?"

"Tu je Vesan i željno te iščekuje. Po svoj prilici jedva čeka da te pošalje kod Onih. I ja bih to uradila da me neko pita. Šta uradi ovom detetu, nesrećo!"

Milvoki je osetio trzaj kad ga je deda uhvatio za ruku i snažno povukao. Odvukao ga je do velike crveno obojene mrlje na zidu. Prošli su kroz zid i nastavili dugim uzanim hodnikom koji se pružao sa druge strane i na čijim zidovima su se nalazile iste mrlje samo različitih boja.

"Merilin?!" čudio se Milvoki naglas dok je pokušavao da prati dedin tempo.

"Ma kakva Merilin, to je tvoja baba. Rekoh li ti da je sad Zemlja u modi. A ona ima kvantisa i može joj se..."

Prošli su kroz jednu ljubičastu mrlju, zatim kroz plavu. Nakon prolaska kroz žutu našli su se ogromnoj prostoriji koja je po svemu u njoj podsećala na bioskopsku salu. Čuo se nerazgovetni žamor gomile. Sva mesta bila su popunjena i svi prisutni bili su zagledani u veliko ogledalo koje je pokrivalo ceo zid ispred njih.

Pored njih, iz ogledala, izronio je onizak pogrbljen muškarac velike glave i krivih nogu i obratio se dedi.

"Očekuje vas", rekao je zvanično.

"Šami, Šami, opusti se druže stari, nije kraj sveta." Zatim se okrenuo ka Milvokiju. "Ovo ti je skup pameti sumnjivog kvaliteta na paraplegičnim nogama. Dogurao je čak do Velikih Vrata! Ali, šta možeš, takvi uvek uspevaju. Hajde sad, sinko, vreme je da upoznaš Boga."

Iza njihovih leđa čulo se bučno negodovanje gomile. Deda ga je gurnuo ka ogledalu i Milvoki se u trenu našao s one strane.

Prvo što je osetio bila je jeziva tišina i oštar bol koji mu je parao oči. Trebalo mu je nekoliko sekundi da se privikne na blještavilo koje ga je obasipalo sa svih strana. A onda je blještava belina počela da prerasta u blještavo bele zidove, blještavo beli pod, blještavo belu tavanicu, blještavo belo nešto veliko na sredini prostorije...

I baš to veliko belo na sredini polako je počelo da rotira. Tron, pomislio je Milvoki u sebi.

Čekao je...

Na tronu je ugledao bledožutu hrpu nečega. Začkiljio je. I konačno, kada je hrpa počela da dobija oblike, na blještavom belom tronu, među bezbrojnim belim i žutim jastučićima, u oblaku belog i žutog tila, Milvoki je ugledao - ženu.

Od iznenađenja, noge su počele da mu klecaju.

Pao je na kolena.

*

"Možeš da ustaneš. Klečanje je predviđeno za smrtnike." Iako prilično ženstven, glas je ulivao strahopoštovanje.

Nespretno se uspravio i pokušao rukama da zaštiti oči od prejakog blještanja.

"Milvoki Benedikt Rajan, vlasništvo Monike Rajan. Ja sam Vesna. Drago mi je što smo se upoznali. Vreme je..."

"Ttti si Bog?" promucao je Milvoki.

"Ja sam tvoja predvodnica u Nebeskom carstvu. Možeš me zvati i Bog ako ti se tako više dopada."

Milvoki je bio toliko zbunjen da je potpuno zaboravio zašto se tu nalazi.

"Ali, ti si žena!" izletelo mu je.

Polako, sasvim polako, Vesna je podigla ruku i uprla prst u čelo. Istovremeno, blještanje u prostoriji počelo je da se smanjuje...

"Pa da!" uzviknula je nakon nekoliko trenutaka, što je bilo propraćeno eksplozijom svetlosti. "Ti si sa planete Zemlje iz Sunčevog sistema! Kako se odmah nisam toga setila. Znaš", nastavila je nešto tiše, "moram da ti priznam da mi ta planeta nije baš omiljena. Ima ih još nekoliko zapuštenih, ali ta Zemlja, to je zaista užasno mesto. Neprevaziđeno! Muškarci i sve to što se dešava... Uvek se iznerviram kad razmišljam o tome... I nikako mi nije jasno! U početku je bilo sve u redu, sve je lepo napredovalo. Matrijarhat je divno funkcionisao... A onda... onda je neko umešao svoje prste...

"Ali žena je nastala od..." počeo je Milvoki zbunjeno.

"Od čega?" žustro ga je prekinula. "Ko je vodio brigu o tebi? Žena. Ko te je usmeravao šta je dobro, a šta nije? Žena. Ko ti je opraštao gluposti? Opet žena. Ko te je rodio? Žena! Ko je nju rodio i sve one pre nje? Žena... Muškarce sam stvorila samo da ženama ne bi bilo dosadno... i samo zbog jedne male sporedne funkcije koju sam vam dodelila u cilju smanjenja inferiornosti, ti misliš... Ne, ta planeta je stvarno mračna. Moraću pod hitno nešto da preduzmem..."

"Ja se izvinjavam", promucao je Milvoki još uvek štiteći oči rukama. "Ipak sam očekivao Hrista ili..."

"Hrista?" naglo ga je prekinula i počela gromoglasno da se smeje. "Isusa Hrista? Onog prikovanog? Reci mi: Da li znaš ko ga je prikovao?"

"Pa, Jude..."

Odgovor je izazvao novu salvu smeha. Elegantno je ustala je i došla do njega. Milvoki je pokušao da joj osmotri lice. Bilo je čudno koliko je bila lepa, a opet nekako bezizražajna. Takvo lice sigurno nijedan umetnik ne bi uspeo da prenese na platno, čak i kada bi to poželeo.

"Dragi moj, odaću ti jednu tajnu... Isusa Hrista prikucala je njegova rođena žena zbog tamo kod vas uobičajene muške nepokornosti. Ovde je pao na jako niske grane. S vremena na vreme dozvolim mu da prozuji okolo u obličju mušice, iz čistog sažaljenja. A njegova žena postala je Viši Čuvar Žutih Vrata i to za vrlo kratko vreme..."

"Persija ili Kina?" upitala je iznenada, pažljivo ga odmeravajući od glave do pete.

Milvoki je samo zbunjeno gledao.

"Dobro, onda engleska ladanjska kuća, XIX vek. Što si se tako unezverio! Samo hoću da nam bude malo udobnije. Tako zgodnog muškarca trebalo bi iskoristiti..."

Mahnula je rukom i istog trena ambijent je počeo da se menja. Beline je nestalo, a iz poda su počele da izranjaju dve sofe, stočić, dva ormarića, rasplamsali kamin, šareni tepih...

Milvoki bi bio uveren da se zaista nalazi u engleskoj ladanjskoj kući da se na kraju ispred kamina nije stvorila ogromna dvogrba kamila.

Seli su na sofu.

"Da li ti se dopada?" upitala je.

"Lepo je, samo kamila..."

"Da, da", rekla je ponosno, "vidiš, na sve su mislili. Čak i na kućne ljubimce."

"Ali kućni ljubimci su psi i mačke i papagaji i... svašta ali kamile sigurno ne."

"Nisu?" zamišljeno je ponovila. "Moraću da ih opomenem, izgleda da je i Le Korbizje postao nepouzdan... Pa i on je sa Zemlje, nije li?" Pomerila se bliže njemu i mazno mu prebacila ruku preko ramena. "Lepo je od tebe što si mi na to skrenuo pažnju, stvarno lepo... Rekla bih da si ti jedan izuzetan muškarac iako si sa one bezvezne planete... U svakom slučaju, sigurno nisi kao onaj koji te je doveo ovde, onaj... onaj..."

Naglo je skočila sa sofe i dreknula: "Šamiiiii!"

"Na usluzi, na usluzi..." Stvorenje je došepeljalo istog trena izranjajući pravo iz kamina.

"Gde je Treći Zamenik Čistača Cipela iz sektora 30? Ja sam i njemu uputila poziv, nije li tako?"

"Prema poslednjim informacijama, upravo je kod Onih Odande na partiji pokera."

"Pa to je nečuveno!" viknula je. "Kad se vrati - ako se uopšte vrati - pretvoriću ga u kišnu glistu!"

"Moj deda je čistač cipela?" upitao je Milvoki.

"Biće on Čistač Peći kod Onih Odande i to vrlo skoro!"

"Mislio sam da je Bog..."

"Kakav Bog!?" prenerazila se.

"Pa, kod Starih Egipćana... Mislio sam..."

"Dakle, to je on petljao po Egiptu... Dakle tako! Rekla sam u kišnu glistu? Postaće on gumena kišna glista!"

"Ali zašto onda ima glavu pevca?" okuražio se Milvoki.

"Zašto ima glavu pevca?" ponovila je za njim. "Oh, potpuno sam zaboravila da si ti novi ovde! Toliko sam se iznervirala da sam zaboravila da ti ispričam osnovne stvari. Vidiš", počela je mirnije, "Svako ko dođe ovde dobije svoje zaduženje i početno sledovanje kvantisa. U zavisnosti od toga koliko i kako napreduješ, količina kvantisa ti se povećava ili smanjuje. Sa dovoljno kvantisa možeš da uzmeš obličje koje poželiš. Trenutno je u modi ta prokleta Zemlja, ko bi znao zašto, pa su ta obličja najskuplja. Oni iz srednjeg staleža najčešće zadržavaju svoje prethodno obličje, a oni siromašniji uzimaju obličja životinja jer je to najjeftinije. Naravno, uz sve to, ja mogu da nagrađujem i kažnjavam. I taj tvoj infantilni rođak dobio je glavu petla po kazni zato što je nešto muvao po toj Zemlji. Šta je ono beše uradio, Šami? Ne mogu tačno da se setim, znam samo da sam bila jako besna."

"Pomogao je Lejkersima da pobede u finalu devedesete."

"Da, tako, znam da je bilo nešto strašno..."

Šami joj je prišao bliže i poverljivo počeo nešto da joj šapuće. Do Milvokija je samo povremeno dopiralo njeno "aha" i "tako dakle". Konačno, kada je završio priču i odgegao nazad kroz kamin, Vesna je poput razjarene lavice počela da šeta po prostoriji.

"Video si njegov brod?"

Milvoki je potvrdno klimnuo glavom.

"Video si njega?"

Ponovo je potvrdio.

"I on ti je pomogao da se oslobodiš?"

Trenutak dva, Milvoki je razmišljao zbunjen pitanjem. Napokon je shvatio.

"Ja nisam hteo", promucao je. "Mislim, nisam hteo da umrem... Rekao mi je da se sagnem da vidim brod, znao je da me to interesuje, a posle, kad sam pao, ispalo je da se brod nalazi bar tri milje odatle. Jednostavno me je prevario. A sutra me čeka važan simpozijum... A i Monika... Možeš li da me vratiš kući?"

"Da rezimiram", prečula je njegovo pitanje. "Prikazao je brod smrtnicima što je strogo zabranjeno. Prikazao je sebe smrtniku što je još strožije zabranjeno. I na kraju je pomogao jednom smrtniku da se oslobodi što nije zabranjeno iz razloga što je zabranjeno da se uopšte razmišlja o tome... Da, konačno sam se setila... Pretvoriću ga u fosilni ostatak nacrtane gumene kišne gliste! Tako."

Ponovo je sela pored njega na sofu.

"S obzirom na način na koji si oslobođen, dajem ti pravo da biraš mesto na koje ćeš biti postavljen..."

"Hoću kući..."

"To ne može. Dobićeš i trista kvantisa preko sledovanja i čast da vodiš ljubav sa mnom. Eto."

Milvoki je osetio kako mu raskopčava dugmad na košulji. Pomerio se u stranu, ali mu je ona prišla još bliže.

"Pogledaj me", bio je to glas koji ne trpi prigovor.

I Milvoki se okrenuo ka njoj. Gledao je njeno lice koje je polako počelo da menja fizionomiju u nešto toliko poznato, toliko blisko i u isto vreme toliko drago, da je počeo da se pita gde su se to ranije sreli.

"Dobro me pogledaj", rekla je. "Ti me poznaješ. Ja sam devojka iz tvojih snova. Upravo sam ovakva, nije li tako? Toliko si me želeo i iščekivao i eto, konačno sam tu... Sa tobom... Hoću da vodimo ljubav..."

Milvoki je još uvek bezuspešno pokušavao da izmakne.

"Ja sam oženjen!" viknuo je. "I ja volim svoju ženu! Ako baš hoćeš da mi učiniš nešto - vrati me kući!"

"Profesore?"

Skočio je kao oparen. Pored njega je sedela Monika.

"Hoćeš li sa mnom da vodiš ljubav?"

"Neću da vodim ljubav sa tobom! I ne želim uopšte ni sa kim da vodim ljubav!" urlao je. "Hoću kući!"

"Dobro", rekla je i u trenu uzela oblik i skrušenu pozu Mona Lize, "kako hoćeš, vratiću te kući ako budeš vodio ljubav sa mnom. To je moja konačna reč."

U Milvokiju je proradila krv irskih predaka, ili bar ono što je od nje ostalo.

"Neću", rekao je, nonšalantno prekrstio noge i okrenuo glavu na drugu stranu.

"Nećeš?"

"Neću!"

"Nećeš?"

"Neću!"

"Nećeš?"

"NEĆU!"

Tišina je potrajala samo par trenutaka. Nakon toga, nastala je zlokobna tišina. A odmah zatim Milvoki se našao u mrklom mraku, do pojasa zaronjen u nešto hladno, ljigavo, smrdljivo i u svakom slučaju više nego odvratno.

Osim toga, izgubio je naočare.

Sagnuo se i zavukao ruke u ljigavo testo koje ga je okruživalo tražeći naočare. Osetio je kako mu se odvratna masa, sluzava poput slina, lepi za lice. Mahnuo je rukom da bi ga očistio zaboravljajući pritom da su mu ruke u još gorem stanju. Kao posledica toga izgubio je ravnotežu i ceo zaronio u sluzavi smradež. Pukom slučajnošću, leva ruka mu je napipala naočare i on ih je pažljivo izvadio i pobedonosno stavio na nos.

Polako, inč po inč, pokušavao je da se uspravi, neprestano proveravajući stabilnost nogu na klizavoj podlozi. Kada je konačno ustao, odlučio je da počne da traži izlaz.

Nemalo se iznenadio kada je već nakon par nezgrapnih koraka nosem udario u nešto tvrdo i glatko. Već je bio navikao da može da prolazi kroz zidove i prepreke i ovaj udarac poprilično ga je šokirao. Počeo je rukama da opipava zid koji ga je okruživao. Svuda je bio podjednako gladak i pomalo zaobljen. Rešio je da pođe njega.

Potrajalo je par minuta. Milvoki je hodao, hodao, padao, ustajao i ponovo hodao. Zid je posvuda bio podjednako zaobljen i podjednako neprobojan. Kada se po ko zna koji put okliznuo i pao, iznenada, kao grom iz vedra neba pogodila ga je spoznaja: zid je bio svuda oko njega! Nalazio se u valjku, zarobljen!

Možda se izlaz nalazi negde gore?

Ponovo je ustao i počeo da se propinje, pokušavajući da dosegne vrh. Nije vredelo. Pokušao je da skoči. Prva dva pokušaja završila su se padom pre nego što se uopšte odlepio od tla. Kada je napokon uspeo da skoči sa rukama podignutim uvis, dotakao je tavanicu, neprobojnu i glatku poput zida...

Sručio se dole i ostao da leži u tom položaju. Bio je očajan. Izlaza nije bilo. Mogao je samo da čeka...

Nije imao predstavu o vremenu. Od kada se oslobodio, uopšte nije osećao potrebu ni za snom, ni za hranom. I sada je jednostavno sedeo u gomili smrdljive sluzi i čekao, ni sam ne znajući šta. Samo bi povremeno ustajao pokušavajući da potisne monotoniju.

Ubijalo ga je beznađe. I upravo zbog toga, u jednom trenutku se uspravio na noge i počeo da urla iz sve snage. Besomučno je udarao rukama po zidu svog zatvora, udarao i udarao, sve dok se nije sručio dole od iznemoglosti. Nakon što je ponovo nastupila tišina, do Milvokijevih ušiju počeli su da dopiru neki nerazgovetni zvuci. Postepeno su postajali sve jači i jači i konačno su prerasli u stravičnu životinjsku riku pomešanu s coktanjem.

Ja sam u paklu, pomislio je i beznadežno se opružio po ljigavom testu celom dužinom.

"Mil? Mil?"

Glas koji ga je dozivao mešao se sa rikom, pa mu se učinilo da halucinira. Nakon još nekoliko poziva prepoznao je dedin glas i po prvi put bio je srećan što ga čuje.

"Tu s,i dakle, tupavi!" izgovorio je deda veselo sa prilično male udaljenosti.

"Čuvaj se, ovde ima još nekoga..."

"Gde? Tu sa tobom?"

Milvoki je od siline rike jedva uspevao da čuje dedin glas.

"Ama, čuješ li ti ovo urlikanje!?"

"A, to... Ma, nije to ništa. Nego, što ne izađeš odatle? Jesi li pokušao da prođeš kroz zid?

"Jesam", odgovorio je Milvoki. "Ne ide."

"Mhm..." mrmljao je deda. "Možda je neki izlaz gore pri vrhu?"

"Tražio sam, nema ga. Gore je tavanica..."

"Pa ne znam, sinko, stvarno ne znam... Jesi li probao da vrištiš? Možda bi neko došao da ti otvori?"

"I to..."

"I ništa?"

"Ništa..."

"Pa dobro", rekao je deda. "Vidim da ću morati da upotrebim svoj ključ za konzerve..."

"Molim?"

"Sedi dole i budi miran dok se nisam predomislio."

Potrajalo je neko vreme. Konačno, tavanica je počela da se diže i do Milvokija je prodrla svetlost.

"Kako da izađem odavde?" pitao je.

"Pričekaj, gurnuću te."

Osetio je kako se podloga naginje. Kad je ceo "valjak" u kome se nalazio pao, iz nje je jurnuo ceo sadržaj zajedno sa Milvokijem. Poleteo je naglavačke klizajući po ljigavoj, smrdljivoj i sad zelenkastoj sluzi.

Kretao se pravo prema razjapljenim zubatim čeljustima nekog stravičnog dlakavog čudovišta koje je rikalo iz sve snage. I povremeno coktalo.

Jedino što je mogao da uradi u tom trenutku bilo je da zažmuri čekajući kraj. I on je zažmurio i čekao.

Nakon nekog vremena shvatio je da se zaustavio i da mu se ama baš ništa nije dogodilo. Pogledao je iza sebe. Zver je stajala iza njegovih leđa i i dalje besomučno rikala, a ostalih nekoliko motalo se oko njegovog oborenog zatvora. S leve strane nalazilo se celo brdo istih takvih zatvora, samo uredno poslaganih jedan na drugi.

"Nisi se valjda uplašio od Malatida?" pitao je deda. "Pa one su potpuno bezopasne. Osim toga, ove su još žive. Da bar nisu pa da nas pozovu na Malat-orgije... Eh, sinko..."

"Kažeš bezopasne?" Milvoki je ustao i pokušao da skine sa sebe zelenu sluz.

"Sinko, upravo si prošao kroz jednu, nije te ni osetila. A inače one su veoma osećajne. Najbolje ribe u Univerzumu, kad ti kažem..."

"Hoćeš da kažeš da kao duh kroz njih mogu da prođem?"

"Ne kao duh sinko, to je ružna reč, pogrdna. Na univerzanu to se kaže vesan i to ti je najgora psovka koja postoji... Kaže se energija, sinko, energija. Ti si sazdan od energije i možeš da prolaziš kroz materiju. Je l' ti sad jasno, sinko?"

"Ali kroz zid nisam mogao da prođem!"

"Pa normalno da nisi. Taj zid je napravljen od čiste energije i zato kroz njega ne možeš da prođeš. Ali zato vidi Malatide. One prolaze kroz njega kao od šale. I ne znaju da se tu nalazi. One su materijalne i zato prolaze kroz energiju. Ne primećuju je."

"Je li ovo zatvor?"

"Ma kakav zatvor. To je obična konzerva sa slinama za Velike Mazne Slinojede. Da nisam stigao na vreme verovatno bi završio u nečijoj porciji."

Deda je ponovo osmotrio razlivene sline.

"Imao si sreće, znaš."

"Pa, ne bih voleo da završim kao nečiji ručak."

"Ne mislim na to, nego izgleda da Minlasi opet zabušavaju. Ova konzerva je bila poluprazna, a da je bila puna, ti bi se jednostavno udavio. Hajde sad, idemo odavde."

"Deda, kako si znao da sam ovde?" pitao je Milvoki.

"Šami mi je javio čim je saznao. Samo, dok sam ja doputovao, znaš, moralo je malo da potraje. Treba stići do Aldebarana..."

Koračali su prema brodu koji je nemo stajao nekih stotinjak jardi ispred njih.

"Nešto mi nije jasno", pričao je Milvoki više za sebe. "Centar je, znači, izgrađen i od energije i od materije. Kroz neke zidove može da se prođe, kroz neke ne..."

"Dobro si primetio, sinko. Vidiš, energija je skupa i samo najbogatiji mogu sebi da je priušte. A, zapravo, uopšte nije neophodna. Osim BAZ-a, naravno."

"BAZ, šta ti je to?"

"BAZ, Belo Zlato Akmera. Čini mi se da postoji i neka legenda o tome... Ne znam tačno da ti objasnim, za to bi trebalo da nađeš nekog od svoje fele, ali prosto rečeno, to ti je jedina stvar u kojoj su sažeti i materija i energija podjednako i zato mogu da ga koriste i jedni i drugi. Bez njega, putovanje kroz vreme bilo bi nemoguće. U svakom brodu mora da se nalazi bar jedan, inače bi se vozili kao trotinetom."

Ušli su u brod. Milvoki se sa oduševljenjem bacio u bazen. Štroka je ubrzo spala i s njega i s odela, ali vodu nije uspela da zamuti. Već je počeo da se privikava na čuda koja su ga okruživala, tako da je ovo prihvatio bez ikakvih pitanja. Deda je dočepao flašu i seo na stolicu pored bazena.

"Da samo znaš kako si bio smešan dok si skakao i padao u one sline!"

"Otkuda ti to znaš?"

"Od Onih Odande sve može da se vidi."

"Čekaj, čekaj, pa ti si me sve vreme gledao i došao si tek posle koliko..."

"Sinko, razumi me, držao sam četiri dame u ruci! Nego", brzo je promenio temu, "ne znam zašto te je Vesan strpala u taj smradež?"

"Htela je da me siluje."

"Jesi li joj pokazao?"

"Jesi li ti normalan! Ja sam oženjen!"

"Ama, jesi li ti normalan! Kakvo si mi ti muško! Moj unuk... Sinko, mene je sramota. Osim toga, to je za tebe čast. Šta misliš šta čeka ona gomila sveta u čekaonici!? Svi oni bili bi presrećni da joj poljube stopala, a ti... Ne, to tako neće ići. Vratiću te u Centar pravo kod nje!"

"Ne dolazi u obzir!"

"Kako? Nećeš?"

"Ne pada mi na pamet."

"Ne znaš ti nju. Ako je bacila oko na tebe juriće te dok te ne uhvati. Nemaš nikakvih šansi."

"Neću!"

"Sinko, budi pametan. Ako je jedna obična žena prikovala Hrista za drvo, šta će tek da uradi jedna boginja!"

"NEĆU!"

Trajalo je sekundu, ne više...

A onda je nestalo i dede i bazena. Milvoki se našao na sredini ogromnog trga preplavljenog svetom. Sedeo je ruku vezanih za stub iza svojih leđa, poput još nekolicine jadnika do sebe. Rulja oko njih je vikala i psovala i pritom ih gađala svim i svačim.

Zaustio je da nešto pita jednog sapatnika, ali nije uspeo da izusti ni "a". Istog trenutka usta su mu bila začepljena velikim trulim paradajzom.

VI

"Evo vam još!" vikala je gomila, dok su oko njihovih glava leteli truli paradajzi, pokvarena jaja, stare cipele, grudve blata, pa čak i poneka kamenica. "Evo vam još! I još! I još!"

Milvokijev pogled privukao je starac sa crnom kapom na glavi. Duga bela brada i markantne obrve činili su ga autoritativnim i dostojanstvenim. Isticao se u gomili svojom pojavom i nikako mu nije odgovarala uloga uličnog galamdžije. Osim toga, Milvoki ga je od nekuda poznavao...

"Dosta!" viknuo je iznenada starac i, kao po komandi, gomila je utihnula i prestala da baca projektile. "Da čujemo, gospodo, imate li sada šta da nam kažete?"

Par vezanih izmučenih jadnika počeo je unezvereno da se meškolji. Tišinu je presekao jedan dugajlija koji je bio vezan nešto dalje od Milvokija.

"Imajući u vidu urođenu infantilnost kreativnih umova, te uzimajući u obzir da je neophodnost bitisanja ispusnih ventila samo posledica animalnih poriva pojedinca, kao i...

Milvoki je tupo gledao pred sebe. Gde li sam to dospeo, pitao se. Pomno je posmatrao rulju pokušavajući da u gomili nepoznatih ljudi i neprepoznatljivih oblika pronađe nešto što bi moglo da liči na njegovog dedu. Mislio je da bi se deda do sada već setio nečega što bi moglo da mu pomogne.

"...i da je inferiornost povezana sa fiktivnom udaljenošću ideala", dopiralo je do njega, "te da se smanjivanjem inferiornosti postavlja pitanje samoodržanja zvezda vodilja, modrih reka, zlatnih jelena i svega ostalog što bi eventualno moglo uticati na..."

"Narode, pripremi se!" viknuo je starac.

Gomila je zaurlala i počela preteći da maše.

Ovaj tupadžija je rešio da nas sve poubija svojim blebetanjem, pomislio je Milvoki. Zvezde vodilje, zlatni jeleni... Voleo bih da znam šta je hteo da kaže.

"Pozor!" Starac je podigao ruku.

Milvoki je pogledao starca. Starac sa bradom... Tip koji blebeće... Zlatni jelen? Gonim zlatnog jelena... Pa da, zato mu je bio poznat, to je Tagore! Konačno, u Milvokijevom umu detalji se složiše u prihvatljivu formu i valjda gonjen već pomenutim nagonom samoodržanja, on samog sebe iznenadi brzinom reagovanja.

"Ko si ti, čitaoče, koji ćeš posle jednog stoleća čitati pesme moje?" viknuo je najglasnije što je mogao.

Starac je iznenađeno spustio ruku.

"Ne mogu ti poslati nijedan cvet od ovog proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore", produžio je Milvoki, dok se žamor gomile postepeno stišavao. "Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu..."

To je bilo sve što je mogao da učini, jer, više od toga nije znao napamet. Da je bar Monika sa mnom, pomislio je.

Nastupila je tišina...

"U svom cvetnom raju skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre stotinu leta." Glas koji je nastavio da recituje bio je tih i starački uzdrhtao, a onda burni aplauz prekri sve.

"Hvala, hvala", čuo se starac kada je uspeo da dođe do reči, poklanjajući se pritom do tla i stidljivo otirući suze sa lica. "Mogu li sada da ga uzmem?"

*

"Ali, kuda me vodiš?" pitao je Milvoki starca po ko zna koji put dok je, još uvek vezanih ruku, trapkao za njim.

Hodali su oko pola sata prašnjavim ulicama. Napokon, stigli su do trošne drvene kolibe pokrivene slamom. Starac ga je uveo unutra, odvezao mu ruke i bez ijedne reči objašnjenja gurnuo ga u nešto što je najviše ličilo na veliku staklenu vitrinu. Zatvorio je vrata vitrine, zaključao ih i seo naspram nje u udobnu stolicu za ljuljanje.

"Tako", konačno je progovorio zadovoljno trljajući ruke. "Sada si moj."

Milvoki je počeo preneraženo da lupa po vratima svog kaveza. Začudo, staklo je odolevalo silovitim udarcima.

"Ma šta ti zamišljaš, dođavola!" vikao je. "Pusti me napolje, ili ću od tebe da napravim šaku mlevenog mesa, samo kada te se dočepam. Ti bedna, matora, pošandrcala drtino u ljudskom obličju. Ti jadna, dlakava spodobo sa kupusom umesto pameti. Ti..."

Otupeo od besa, Milvoki nije ni primetio da je lice starca postepeno počelo da menja izraz. Tromo je ustao sa stolice i otključao vrata. Poput razjarene životinje Milvoki je izleteo napolje sa očiglednom namerom da ga ščepa za vrat, ali je iznenađeno stao na pola puta. Zapanjeno je posmatrao kako niz starčevo izborano lice klize suze.

"Izvini, dete, izgleda da sam pogrešio..."

"Svašta", zagunđao je Milvoki. "Koga je moja žena našla da voli! A i ja sam te voleo, da znaš..."

Ove reči izazvale su samo novu salvu suza. Milvokiju je postalo neprijatno.

"Pa, po izgledu nisam mogao da znam, nije li tako?"

"Šta nisi mogao da znaš?"

"Da nisi jedan od njih."

"Od kojih to njih?" pitao je Milvoki.

"Od tih prokletih književnih kritičara..." Starac je smežuranom rukom otirao suze. "Znaš, svi koje pohvatamo završavaju vezani za stub srama. Očajni kritičar koji počne da citira ili recituje književnika kojeg je ranije kritikovao postaje njegovo trajno vlasništvo. Obično ih drže u vitrinama kao ukras." Tagore je čeznutljivo pogledao svoju praznu vitrinu. "Ja do sada nisam imao sreće", rekao je potišteno.

"Ali, kako znaš da ja nisam..."

"Dete, ono što si ti malopre izgovorio, jedan književni kritičar ne bi prevalio preko svojih usana čak i da ga Oni Odande pohuju u devetom krugu. Nego", nastavio je nakon što se ponovo spustio na stolicu, "ko si ti i šta tražiš ovde?"

I Milvoki mu ispriča sve doživljaje koji su ga snašli od one daleke zvezdane noći kada je sedeo pored svoje kuće i posmatrao zvezdani svod...

"I tako", završio je svoju priču, "sada više ne znam ni kuda da idem, ni šta da tražim..."

Tagore ga je nekoliko trenutaka samo nemo posmatrao.

"Možda ja mogu da ti pomognem", tiho je rekao. "U stvari, s obzirom da si ti bivši muž moje obožavateljke, osećam potrebu da ti pomognem."

Zavukao je ruku u džep i na videlo izvadio malu srebrnu kutiju. Pažljivo je otvorio. U kutiji se nalazila bela kocka koja je Milvokiju najviše ličila na komad belog mermera. Pored nje ležao je jedan crni kamen nepravilnog oblika.

"Šta je to?" pitao je Milvoki.

"Ovo je BAZ", rekao je starac pokazujući na belu kocku. "A ovo, ovo je SKRČT."

"BAZ, kamen koji omogućava putovanja kroz vreme? Ali zašto ga ne držiš u brodu?"

"Ja nemam brod", odgovorio je starac. "Ne znam ni šta bih radio s njim. Znaš, ljudi vole da sebi iskomplikuju život nepotrebnim stvarima. Ako je mogu da putujem kuda god hoću bez broda, reci ti meni, šta će mi onda brod?"

"Kako bez broda?"

"Dete, dovoljno je da imaš BAZ i da pomisliš mesto na koje želiš da odeš. Putovanje je trenutno. A svi ti brodovi i sve te skalamerije sa zidovima i foteljama, to ti je samo ambalaža koja košta, a ničemu ne služi. Sa BAZ-om bi čak i smrtnici mogli da putuju kroz vreme bez ikakvih brodova i mašinerija, naravno, pod uslovom da se ne kreću kroz prostor."

"A ovo drugo?"

"SKRČT? Dobio sam ga na poklon od Onih Odande jednom davno, toliko davno da sam zaboravio i zašto sam ga dobio. To je sudbinski kamen, kamen saznanja. Sada ćemo da vidimo da li će moći da ti pomogne."

"Nešto poput kristalne kugle?"

"Tako nešto. U stanju je da vidi bitisanje jedinke od početka do kraja. Ako saznamo šta je sa tobom bilo posle ovoga, znaćemo šta sada treba da radiš. Samo se nadam da se nije ubajatio." Uzeo je crni kamen u ruku, prislonio ga na Milvokijeve grudi i zažmurio. "Zamoliću te za malo tišine."

"Čudno, zaista čudno... Brodovi postoje zbog tebe..." Otvorio je oči. "Moram da ti priznam da mi nisi izgledao toliko važan. Kakve veze ti imaš sa naučnom fantastikom?"

"Sa naučnom fantastikom?" zbunio se Milvoki. "Nikakve. Zašto pitaš?"

"Da ovde nema brodova, tvoj roman ne bi spadao u naučnu fantastiku, tako nešto. Evo, dobio si i neku nagradu... Nisam znao da si i ti od naših!"

"I nisam, ja sam fizičar!"

"Fizičar? Zašto si onda napisao tri romana, četrnaest novela i četrdeset i dve kratke priče?"

"Ali ja nisam..."

"Čekaj", prekinuo ga je starac. "Evo te sa Vesnom!" Počeo da se smejulji. "Ohoho! Ovo je dobro... Tako, tako, svaka čast...Što mene nikada nije pozvala, a tako lep venac od cveća sam joj napravio..."

"Šta to pričaš!" Milvoki je skočio i gurnuo starca.

"Ah, puste želje..."

"Šta si video?"

"Sudbina ti je dala neverovatan dar - vodio si ljubav sa Svevišnjom. Moram da ti priznam, maštovitiji način vođenja ljubavi još nisam video. Pitam se čija li je to ideja bila..." Nastavio je da se smejulji.

"Ja nisam imao ništa sa njom!"

"Nisi? Znači da te to tek čeka? Odlično! Sada bar znamo šta ćemo. Odvešću te kod nje..."

"Ali ja nemam nameru da vodim ljubav sa njom! JEDNOSTAVNO NEĆU! Ona na to ne može da me prisili! I kad joj to bude konačno doprlo do svesti vratiće me kući i ostaviti me na miru za sva vremena!"

"Ali to ne možeš da izbegneš, nemoguće je izbeći sudbinu", pokušao je Tagore da mu objasni, međutim, ubrzo je shvatio da Milvoki više nije mogao ništa da shvati jer je bio previše zauzet sopstvenim nestajanjem. "Nema veze", promrmljao je starac poluglasno, "možda ću uspeti da mu objasnim sledeći put kada se budemo videli..."

Iznenadan nesnosan bol u glavi naterao je Milvokija da legne na pod. Počeo je rukama da trlja slepoočnice. U glavi mu je zujalo, a pred očima su mu igrale najjače dugine boje kovitlajući se u krug i parajući mu mozak svojim šarenilom.

Trajalo je minut, možda dva. A onda je boli nestalo zajedno sa ubitačnim šarenilom ostavljajući za sobom samo poznatu prigušenu crvenkastu svetlost Milvokijeve omiljene stolne lampe. Osvrnuo se oko sebe tražeći pogledom Tagoru, ali starca nigde nije bilo. Zajedno sa njim nestala je i njegova koliba, a Milvoki se našao u svojoj dnevnoj sobi, na svojoj omiljenoj sofi, među svojim knjigama...

Da li je moguće da je košmaru došao kraj?

Osvrtao se oko sebe tražeći makar jedan detalj koji bi ga uverio da se ne nalazi kod svoje kuće, ali nije uspevao da ga nađe. Sve je izgledalo u najboljem redu...

"Monika!"

Prestravljen tonom sopstvenog glasa, naglo je zatvorio usta obema rukama. Da, sa kućom je sve bilo u redu, ali sa njim? Prišao je velikom zidnom ogledalu. Na svu sreću, u trenutku kada se pogledao ruke su mu još uvek bile na ustima tako da nije mogao da vrišti. Sa one strane stakla posmatrala ga je Monika, prestravljenog izraza na licu, sa rukama na ustima, obučena u čipkasti crni korset koji je više otkrivao nego pokrivao.

Milvoki je pogledao sebe. Lepo izvajane noge u crnim svilenim čarapama i sa crvenim podvezicama...

Nije ni primetio da su se vrata od spavaće sobe otvorila.

"Lutko, jesi li spremna? Dođi kod tatice..."

Plećati muškarac koji se pojavio na pragu bio je visok najmanje sedam stopa. I bio je potpuno go. I bio je napaljen. I to nije bilo sve...

BIO JE CRNAC!

"Gde je Monika?" uzviknuo je Milvoki preneraženo piskutavim ženskim glasom. "Šta ste joj uradili!?"

"Biće mi lepo i samo sa tobom, lutko..."

"Izgleda da je u pitanju greška", počeo je Milvoki da muca i da izmiče unazad ka vratima. "Vidite, ja sam..."

U dva koraka crnac se našao pored njega. Šakama velikim poput palačinki počeo je da ga opipava po najintimnijim delovima tela.

"Ali ja nisam..."

Jednim jedinim pokretom ruke crnac mu je od korseta napravio par neupotrebljivih krpica koje je prezrivo bacio iza sebe. Milvoki je ostao samo u svilenim čarapama. Počeo je da se otima, ali što se on više otimao, to je stisak crnca bivao čvršći. Da li je moguće da je i ovaj crnac Vesnino maslo, pitao se. Do sada mu je svako odbijanje donosilo nove probleme, ako je stvarno tako...

"Ja sam..." ponovo je zapiskutao.

"Znam, lutko, znam..."

Nimalo nežno, crnac ga je oborio na sofu i legao preko njega. Nozdrve mu je zapahnuo miris muškog znoja pomešan sa mirisom piva i duvana. Preznojio se od straha.

"Pristajem, prokleta bila, pristajem na sve samo skloni ovu životinju sa mene!" viknuo je iz sve snage zaslepljen očajem.

Nije bio siguran da je uspeo da izgovori celu rečenicu, a prigušenu crvenu svetlost već je zamenio potpuni mrak. Miris muškog znoja zamenio je zavodljivi miris ruža, a umesto dahtanja crnca, izdaleka i sasvim tiho, do njega su počeli da dopiru tanani zvuci Ravelovog Bolera. Nestrpljivo je počeo da se opipava po telu. Da, sve je bilo tu. Mogao je da odahne.

Mala topla ženska ruka koja je počela da ga miluje po vratu nije ga iznenadila. U svakom slučaju, bolje nego... Stresao se od same pomisli.

"Tu sam..." javio se promuklo, srećan zbog boje sopstvenog glasa.

"To je bilo samo pitanje vremena", čuo je mazni ženski glas. "Kaži mi, kako najviše voliš?"

"Svejedno mi je..."

"Da upalim svetlo?"

"Kako hoćeš..."

"Dobro, onda ćemo ovako..."

Okolinu je za par trenutaka prekrila topla Sunčeva svetlost i Milvoki je postao svestan da se nalazi na ležaljci usred prekrasne cvetne bašte. Vesna je stajala pored njega uobličena u skrušenu, jeftino obučenu provincijsku učiteljicu, sa punđom na glavi, naočarima na nosu, knjigom pod miškom i blentavim izrazom na licu.

"Upalićemo svetlo", kazala je, "a što si tiče načina... Imaš li neku ideju?"

Milvokiju su usta još uvek bila otvorena od iznenađenja. Uspeo je samo da odmahne glavom.

"Meni prepustaš inicijativu? Od trenutka kada sam te prvi put videla znala sam da si izuzetan. Ne pitaj me kako sam znala, ja tako nešto jednostavno osetim..."

Gledala ga je zaljubljeno, širom otvorenih očiju. Milvoki je dobio jaku želju da pobegne što dalje od tog blesavog, priglupog osmeha. Verovatno bi to i uradio da mu pred očima nije još uvek igrala slika oznojene crne mešine.

"Moraću da razmislim..."

Zaronila je glavu u ruke i neko vreme ćutala.

"Znam", rekla je iznenada i dobacila mu jedan od najsrećnijih, najblentavijih i najzavodljivijih usedeličkih pogleda. "Igraćemo domine..."

 

Zbog neizmerne želje autora da pobegne iz mutnih voda koje neizbežno vode u vrtloge šund-literature, neće biti opisani detalji ovog seksualnog čina. Ipak, da se ne bi izgubila svaka draž, posebno kod pripadnika primitivnije polovone ljudskog roda, čitaocima će biti dozvoljeno da puste svojoj mašti na volju.

 

Neprikosnovenom voljom Svevišnje, Milvoki je ponovo sedeo u udobnoj sofi neke prastare engleske ladanjske kuće. Naspram njega sedela je Mata Hari, a naspram kamina, umesto kamile, sada je ležao bernardinac na čijem vratu je sijala mesingana pločica sa natpisom "Le Korbizje". Izvežbanim pokretom Mata Hari je primakla ustima dugačku tanku muštiklu i sa uživanjem povukla dim. Netremice ga je posmatrala sa nekim blagim izrazom gađenja na licu, kao da gleda stari istrošeni komad nameštaja.

"Očekivala sam od tebe više otpora, znaš. Bilo je tako lako ubediti te." Nemarno je otresla pepeo. "Ipak ste vi muškarci svi isti..."

Milvoki je i dalje tupo gledao u jednu od bezbroj tačaka ispred sebe.

"Ti se sve vreme znala da će se ovo dogoditi, zar ne?"

"Znala? Ja to ne bih tako rekla. Vidiš, nije stvar u tome da li sam ja znala ili ne. Ja sam htela da se to dogodi, a uvek se događa upravo ono što ja hoću. Razumeš?"

"Hoćeš da kažeš da Univerzum postoji zbog tebe?"

Prezrivo je odmahnula rukom.

"Odakle mi samo ideja da si ti drugačiji?! Glup si poput svih ostalih! Ne postoji Univerzum zbog mene. Ja sam Univerzum. Shvataš li? Ja sam Bog!"

Milvoki je polako podigao glavu.

"Zašto ja?" Tiho je upitao.

"To je tvoj Ves, tvoja kob, tvoja sudbina, nazovi to kako hoćeš... Jednostavno, tako je moralo da bude..."

"Hoćeš da kažeš da si ti moja sudbina?"

"Ne, opet ništa nisi shvatio. Nisam ja tvoja sudbina. Ti si deo moje sudbine. Možda ti to zvuči nelogično, ali doći će dan kada će ti se sve razjasniti. Sačekaj ga."

"Znači, sve mi je unapred određeno?"

"Recimo da je tako... Za sada..."

Milvoki je uzdahnuo.

"Mogu li sada kući?" Glas mu je bio monoton, tih i bez ikakve nade.

"Nisi bio loš. Zato ću ti dozvoliti da se vratiš u trajanju od jednog ekvonta. A onda ćemo da vidimo dalje..."

Otupeo od osećaja očaja i bespomoćnosti, Milvoki je jedva uspeo da shvati značenje njenih reči.

"Pustićeš me da se vratim?"

"Ja ispunjavam svoja obećanja. Pred vratima te već čeka onaj tvoj imenjak iz sektora trideset."

"Ali on..." počeo je Milvoki.

"On će te dovesti na pravo mesto u pravo vreme i na pravi način jer samo tako može da se iskupi za sve što je uradio", upala mu je u reč. "Inače ću ja da ispunim svoju pretnju... Idi sad!"

Nekako je uspeo da ustane. Nogama koje su ga jedva držale u uspravnom stanju odgegao je do kamina. Ruke su mu poput svega ostalog iznemoglo visile dopirući gotovo do kolena. A onda je uspeo da se saplete o bernardinca i da naglavačke proleti kroz vatru u kaminu, ostavljajući za sobom ogledalo koje je prikrivalo Velika Vrata. Pao je na pod i ostao da leži potrbuške, nosa priljubljenog uz nečije smrdljive blatnjave čizme.

Bio je iznemogao, bespomoćan i jadan. Bio je toliko slab da nije imao snage da pomeri u stranu ni sopstveni nos. Besprekorno mu je funkcionisao još samo um koji se odmah nakon pada potpuno zaokupio iznalaženjem prikladnih odgovora na eventualna buduća Monikina pitanja.

Milvoki nikada ranije nije bio toliko srećan...

*

"Sinko, ja sam ponosan na tebe! Znao sam da si ti moja krv! Znao sam ja da..."

Nije imao snage da podigne glavu. Nije ni morao. Blatnjave čizme i kreštavi glas nepobitno su odavali svog vlasnika.

"Ne melji više, matori i prestani da mrdaš prstima", promrmljao je Milvoki kroz zube najglasnije što je mogao. "Bolje mi pomozi da ustanem."

"Nema potrebe, sinko, ustaćeš ti sam. Sačekaj samo dok ti stignu kvantisi, nosićeš nas sve u zubima."

Odobravajući žamor gomile samo je potvrdio dedine reči. Milvoki je tek tada postao svestan svetine u sali. On i deda nalazili su se nasred pozornice ispred velikog ogledala, okruženi mnoštvom.

"Ali ne mogu ni prst da pomerim", požalio se ponovo.

"Deset!" viknula je gomila.

"Devet!"

"Osam!"

"Sačekaj dok prođe odbrojavanje", dedin glas mešao se sa glasovima ostalih. "Moći ćeš!"

"Sedam!"

"Šest!"

"Pet!"

"Četiri!"

"Tri!"

"Dva!"

"Jedan!"

"Nulaaaaaa!!!"

Nakon odbrojavanja, svetina je počela euforično da vrišti. Pojedinci su skakali i bacali uvis sve što je moglo da im dođe pod ruku, od šešira do sitnijih predstavnika svoje vrste. Sve u svemu, sve je bilo na visini osim Milvokija koji je i dalje ležao na podu.

"Dobro, sinko, misliš li ti da ustaneš?"

"Mislim ali ne mogu..."

"Hajde, probaj", smejuljio se deda. "Kvantisi su tu, sad imaš energije koliko svi mi ovde zajedno."

Milvoki je i dalje nepomično ležao.

"Ne ide..."

"Može ona i da se predomisli i da te ne pusti kući..." pokušao je deda da primeni lukavstvo.

"Ama ne mogu ni nos da pomerim od tvojih smrdljivih čizama, a kamo li da ustanem!"

"Dobro de, sinko..."

Nije mu bilo jasno ni kako ni zašto, iznenada je osetio kako ga polako zasipa talas neke čudne prijatnosti i zadovoljstva. Osetio je snagu sopstvene ličnosti i postao svestan svoje moći. Činilo mu se da je u stanju da zaustavi Zemlju, samo ako poželi.

"Šta se ovo dešava?" upitao je Milvoki dok se podizao na noge, lak i okretan kao nikada pre.

"Ništa, samo sam mislio da je red da podelimo nagradu. Uostalom, i ja sam zaslužan za ovaj događaj..."

"Ne razumem, šta to pričaš..."

"Držala te je nepokretnog dok ti nisam vratio i poslednji kvantis! Prokletnica! A da nije bilo mene ti nikada ne bi bio sa njom! Ali šta ćeš, takve su ti žene. Nezahvalne! I to sve od reda. I tvoja baba je..."

"A šta si to ti uradio?" pitao je Milvoki blentavo, ali je bio grubo prekinut i ostavljen bez odgovora.

"Hajde, idemo odavde dok se nisu skupile Sirene. S obzirom na tvoju popularnost, uskoro će ih ovde biti bar trideset sedam..."

"Ko su sad Sirene?!"

I ponovo je Milvokijevo pitanje ostalo bez odgovora. Po ko zna koji put žurno je pratio dedu hodnicima Centra ne razmišljajući o tome kuda ga ovaj vodi.

"Ko su Sirene?" setio se deda nakon izvesnog vremena. "To su Pratilje Svevišnje. I tvoja baba je među njima. Čim se pročuje da je neki bio dobar, jure ga dok ne iscede i poslednji kvantis iz njega. Znaš već kakve su žene..."

Izbili su na kosmodrom i zaputili se pravo prema malom crnom neuglednom brodu koji je čamio uz sam početak staze. Milvoki je koraknuo ispred dede ne obraćajući pažnju na njega. Bio je ne malo iznenađen kada je svom silinom udario nosom u zid.

"Šta je sad ovo, dođavola!" opsovao je.

"Nije do đavola nego od đavola". Deda se zadovoljno smejao. "Stigli su mi kvantisi od Onih Odande, pa sam dokupio energiju. Ko im je kriv kada nemaju sreće u kartama."

I Milvoki je tek tada primetio da je dedina glava petla zamenjena glavom jednog lokalnog političara koji je ne tako davno skončao pod sumnjivim okolnostima. Samo su kreštavi glas i unezvereni pogled nepogrišivo potvrđivali identitet pravog vlasnika.

"Tvoje lice..."

"Da, i to sam dobio od Onih Odande. Poker je silna stvar. Poker i seks. Jednom sam tako..."

"Slušaj", prekinuo ga je Milvoki. "Da krenemo pa da mi pričaš uz put. Važi?"

Deda je ućutao.

"Dobro, sinko", rekao je napokon pomalo uvređeno i zamišljeno pogladio rukom glatku površinu broda.

"Nećeš ni da pogledaš ovu lepotu? A može da menja sve moguće boje i oblike. I da svetli kako god hoćeš. Nabavio sam ga samo zbog tebe... Ali, šta se tu može...C'es la vie."

"Hoćeš li da mi objasniš kuda se ulazi u ovo čudo, pa da krenemo na Zemlju? Znaš, malo mi je dosta svega..."

"Ne misliš valjda da ću stvarno tek tako, baš odmah, da te odvedem kući? Pa još ništa nisi video! Ne, to tako ne ide. Prvo ćemo na Algol na partiju dvojnog seksa...

"Molim?" prenerazio se Milvoki. "Ne pada mi na pamet! Osim toga, Vesna je rekla..."

"Dobro de, dobro de... Onda te vodim na večeru kod Slinojeda. Niko ne zna da uživa u hrani kao oni. Toliko je vole da jedu i kada se oslobode, iz čistog zadovoljstva. A u stvari im uopšte nije potrebna. To su ti najpoznatiji kuvari u Univerzumu..."

"Hoću kući i to odmah!" viknuo je Milvoki. "Inače ću da obavestim Vesnu i ti ćeš da završiš znaš već kako!"

"Dobro, sinko, dobro", rekao je deda popustljivije. "Ako tako hoćeš, u redu, idemo odmah. Uđi za mnom."

Unutrašnjost broda otkrila je Milvokiju njegovu rođenu sobu u njegovoj rođenoj kući, sa njegovom sofom na sredini, njegovim razbacanim knjigama, njegovom stolnom lampom, njegovim svim ostalim stvarima... Zapravo, sve unutra bilo je njegovo osim Crvenkape koja je stajala pored sofe i rasejano vrtela korpicu oko ruke.

"Da te upoznam, ovo je Volarski Žutolisti Žbun", rekao je deda. "Idemo na partiju golfa!"

"Partiju golfa?!"

Milvoki je bio dotučen.

Pažljivo je posmatrao malo stvorenje sa kikicama i crvenom kapicom na glavi koje mu se nevino smeškalo i potvrdno klimalo glavom. Oh, da li će ovoj mori ikada doći kraj, pitao se.

"Nikako nisam mogao da mu objasnim da likovi iz bajki ne postoje. Znaš, na njegovoj planeti nema bajki..."

"Aha", klimnuo je Milvoki glavom i seo na sofu.

Crvenkapa je sela pored njega.

"Pomenuo si golf..." potsetio ga je Milvoki.

"Da, da, naravno. Golf je stvar koja se ovde ne propušta. Ovde su čak i ratovi vođeni radi prava na teritoriju za golf."

"Ratovi?! Ko je ratovao?"

"Žene, a ko bi drugi? Poznato je da samo njima na ovom svetu smeta sve što je dobro... Posle su taj rat nazvale Velikom borbom za oslobađanje muškaraca od iskonske potrebe za nabijanjem u rupu. Onda su sve lepo zapisale, ukoričile, stavile u biblioteku i zaboravile. I tako..."

"I tako, sada je golf zabranjen. Jesam li u pravu?"

"Pa..."

Milvoki je uzdahnuo. Njegov deda se stvarno nikada neće promeniti. A opet, bio mu je drag taj dobrodušni, tvrdoglavi starkelja. Čak mu je i pomalo bilo žao što će se uskoro rastati. Gledao je sobu oko sebe i naprosto se raznežio.

"Ova soba", rekao je tugaljivo, "nisi morao, znaš. Ionako ću uskoro kući, pa..."

"Ma nije to ništa", rekao je deda pomalo zbunjeno. "Nego, da izađemo, mislim da smo stigli."

"Gde?"

"Hajde brzo, da vidimo da li nas čeka..."

Deda je izašao, malo crveno stvorenje za njim. Milvoki nije mogao ništa drugo nego da ih prati.

Iskoračio je u mastiljavo ništavilo. Levo od njega lenjo se okretala plavičasta Zemlja, velika poput osrednje lubenice. Sa svih strana okruživalo ih je mnoštvo zvezda u punom sjaju. Ovo nije bilo zvezdano nebo, ovo je bio raj. I Milvoki je počeo da shvata da je i on sam deo tog raja. Više mu nije bilo krivo zbog nametnute partije zabranjenog golfa, šta god da je to zaista bilo. Bio je srećan što mu se ukazala prilika da oseti ovu lepotu.

Pored njega već su bili i deda i devojčica, a do njih, balansirajući u prostoru, ponosno je stajao Rabindranat Tagore.

"Sinko, da te upoznam. Ovo je najbolji igrač golfa kojeg ja znam. Kako se ono zoveš?" nehajno mu se obratio.

"Već smo se upoznali", promrmljao je Milvoki, pokušavajući da objasni sebi kako uspeva da stoji na ničemu u istoj ravni sa ostalima.

"Hoćemo li da počnemo? Mali, daj naočare."

Milvoki je uzeo naočare koje mu je dete tutnulo u ruke i prateći primer ostalih, stavio ih preko svojih. U prvi mah učinilo mu se da se ništa bitnije nije promenilo. A onda je u ništavilu između zvezda ugledao jednu malu ali neverovatno crnu tačku. Zatim još jednu, pa još nekoliko...

"Vidiš li rupe?" pitao ga je deda. "Elem, stvar je u tome da zamisliš loptu ili nešto što liči na loptu ili šta god ti padne na pamet, a onda da to fikneš u rupu. Je l' ti jasno, sinko? Hoćeš li da mu pokažeš?" obratio se Tagori.

Tagore je stavio ruke iznad čela kao da nešto osmatra, a onda je iznenada iz ničega ispred njega izronio veliki šareni venac od cveća i neverovatnom brzinom poleteo u beskraj. Kad je već bio na samoj granici vidokruga, eksplodirao je narandžastim sjajem praćenim rojem zelenih i ljubičastih zvezdica.

"Hajde sad probaj ti, pa da počnemo."

"Ali kako..."

"Samo zamisli, ništa lakše od toga."

Milvoki je stavio ruke iznad čela. Upirao se razmišljajući. U međuvremenu, ispred dedinih očiju pojavila se glava Merilin Monro koja se neodoljivo smeškala. Šta da zamislim, pitao se Milvoki. Loptu? Istog trenutka ispred njegovih očiju već je igrala mala bela lopta za golf.

"Odlično, odlično!" vikao je deda. "Sad je pošalji u rupu!"

Milvokijev pogled privukao je neki pokret sa leve strane, uz samu ivicu planete. Zbunjen loptom koja mu je igrala ispred nosa i trudeći se da poželi da je odbaci u rupu, on je instiktivno skrenuo pogled ulevo ka Zemlji. Istog časa lopte je nestalo.

"Ama, šta to radiš", nervirao se deda. "Pazi na koncentraciju!"

I tada se desilo. Glava Merilin Monro, i dalje se smeškajući, vratolomnom brzinom pojurila je pravo ka planeti u susret maloj srebrnoj tačci koja se od nje otiskivala.

"Oh, ne", promrmljao je deda. "Nisam hteo tamo da je pošaljem! Koje je ovo razdoblje, koji period, brzo!"

"Pravo razdoblje i pravi period", rekao je Tagore. "Tvoja žena zna šta radi. Ovo je američki šatl koji je eksplodirao ubrzo nakon poletanja. Oslobođeni su svi članovi posade. Neka ti je sa srećom..."

"Zašto meni?! Pa ona ih je oslobodila da bi meni napakostila! Šta sam sad ja opet kriv! Sinko, moraćemo da odustanemo od golfa, za sad", reče deda. "Hajde, ideš odmah kući."

Milvoki je ušao za dedom u brod i zadovoljno se bacio na sofu.

"Odvešćeš me pravo kući? Nigde više nećeš da me šetaš? Ništa više nećeš da me teraš da radim? Izvini, ali naprosto ne mogu da verujem!"

Pogled mu je privuklo malo crno parče tkanine na podu ispred njegovih nogu. Zainteresovano ga je uzeo u ruke. Bilo je to pocepano parče crnog korseta...

Milvoki je pokušao da broji do deset. Pokušao je nekoliko puta, ali nije vredelo. Počeo je da se trese od besa.

"Pa, morao sam nekako da ti pomognem da se odlučiš!" počeo je deda da se pravda pre nego što je Milvoki uspeo da izgovori i reč. "Vesna nema pojma na šta padaju Zemljani. A umesto da mi bude zahvalna, ona... Ali ako, tako mi i treba kad sam predobar..."

"Sotono!" dreknuo je Milvoki konačno.

Totalni najcrnji crni mrak i ledena hladnoća pomogli su mu da nastavi da se trese, samo, sada iz drugih razloga.

"Šta je sad ovo?" upitao je preneraženo.

"Dobio si ono što si tražio", čuo je dedin glas koji je po prvi put delovao uplašeno. "Umesto kući, ideš kod Sotone."

*

"Učini nešto!" viknuo je Milvoki. "Posle svega što si mi pripredio samo mi je još ovo nedostajalo! I to baš sada kada sam nadomak kućnog praga... Izmisli nešto!"

"Ne vredi, sinko. Kada te uhvati crna rupa u svoj zagrljaj preostaje ti samo da joj se prepustiš..."

"Ama, šta to pričaš! Po prvi put čujem da ti moraš nečemu da se prepustiš. Gde ti se nalazi BAZ? Donesi ga da nešto pokušamo. Mora da postoji neki način."

"Postoji. Moramo da odemo do kraja, do Onih Odande, a tek onda možemo nazad..."

"Pa, onda je sve u redu!"

"Nisam završio!" prekinuo ga je deda. "Možemo nazad, ali samo ako nas Oni puste..."

"A zašto nas ne bi pustili?"

"Zato što su takvi! Ubiće nas! I to prvo mene! A ja neću da umrem..."

Deda je počeo da jeca.

"Ne pričaj gluposti!" pokušao je Milvoki da ga smiri. "Kako možeš da umreš kada si već mrtav!"

"Da, ali tamo je kraj svakog bitisanja! Oni su u stanju da me jednostavno unište i da me više nema. Zapravo, Oni jedva čekaju to da mi urade..."

"Ali zašto?" pitao je Milvoki.

"Malo sam varao na kartama poslednji put..." jecao je deda. "Samo malo... Ali Oni su takvi! Jedva čekaju da ti nađu nešto! Samo im treba razlog. I tebe će da srede samo zato što si sa mnom..."

"Znači, ne idem kući?" pitao je Milvoki.

Deda je odmahnuo glavom.

"Ovo je kraj?"

"Kraj..."

"I baš ništa ne možemo da uradimo?"

"Ništa..."

Milvoki je zario glavu u šake.

 

Razmišljao je o sebi i o Monici. Razmišljao je o Tagori i o SKRČT-u koji sve vidi. Razmišljao je o Vesni. Razmišljao je o ljudima koji su živote izgubili u eksploziji šatla. Da li zaista svetom upravlja sudbina? Da li je baš sve unapred zacrtano? Zašto se on uopšte trudio da se vrati nazad? Ako mu je suđeno da se vrati, vratiće se bez obzira na to da li je nešto pokušao ili ne. A ako nije...

"Oh, moj Bože..." prozborio je poluglasno zaslepljen očajem i beznađem.

Iako mu je glava još uvek bila zarivena u šake, osetio je oko sebe svetlost. Ovo bi trebalo da bude moj kraj, mislio je. Ćutao je i čekao...

"Zvao si me!" začuo je ženski glas.

"Vesna!

Ovoga puta bio je presrećan što je vidi.

Sklonio je ruke s lica, a zatim ih ponovo vratio pokuša- vajući da zaštiti oči od prejakog blještavila. Nalazio se usred Centra, ispred poznatog i sada tako dragog belog trona.

"Možeš li malo da smanjiš ovo svetlo?" pitao je.

"Smeta ti belina?" ironično je prokomentarisala ali je ipak smanjila intenzitet svetlosti ispod granice bola. "Možda više voliš Večitu Noć Onih Odande? Jesi li zato zvao i njega? I da li ti uopšte znaš ko ti je potreban, ja ili on?"

"Ništa nisam mogao da uradim..."

Vesna je umorno odmahnula rukom.

"Znam, znam da nisi", nastavila je pomirljivije. "Dovela sam te nazad samo da se uverim da je sa tobom sve u redu, da si u jednom komadu. Oni Odande po neke mogu da deluju stvarno pogubno..."

Milvoki je pogledao. Njeno lice, lepo i bezizražajno, sada je imalo dušu. Čudno, ali pored spokojstva koje je inače ulivalo njeno prisustvo, Milvoki je osećao i tugu zbog skorog rastanka. Neka bolna praznina rastezala se u vazduhu između njih.

"Šta je sa dedom?" upitao je.

"On je dobio ono što je zaslužio, ali nećemo sad o njemu. Hajde, pripremi se, lično ću te vratiti nazad." Prišla mu je i uhvatila ga za ramena. "Okreni se i zažmuri."

"Čekaj! Tagore i jedno dete ostali su da lebde ko zna gde. Šta li je sa njima?"

"Oni?" Vesna se nasmejala. "Oni su bili u odboru za doček Novooslobođenih. Sa njima je sve u redu. Hajde sad..."

"Vesna?"

"Okreni se i zažmuri!" rekla je glasom koji nije trpeo pogovor. "Tako mora da bude."

"Zato što ti tako hoćeš?"

Nije mu odgovorila.

Milvoki nije hteo da joj se suprostavi. Sve ima svoje vreme i svoje mesto, a ono što je hteo da kaže moglo je da sačeka do sledećeg susreta. Zažmurio je. Vesna je sklonila ruke sa njegovih ramena i to mu je zasmetalo, osetio je gubitak. Kroz spuštene kapke mogao je da primeti da okolina postepeno postaje sve tamnija i tamnija. Za trenutak to ga je potsetilo na tek preživljeno iskustvo sa Onom mračnom stranom, ali strah nije osetio. U nju je imao poverenje. Ubrzo zatim, kosu je počeo da mu mrsi sveži večernji povetarac i on je ponovo osetio poznato spokojstvo. Da, bio je u pravu. Vesna ga nije napustila.

Kada je konačno otvorio oči, mogao je da konstatuje da se nalazi na travnatom proplanku iza svoje kuće, nadomak litice. Nije morao da proverava da li je to zaista njegova kuća i da li se zaista nalazi u svom vremenu. Nije morao da proverava ni svoje telo. Ovoga puta jednostavno je znao da je sve u redu.

Bio je kod kuće...

*

Toliko je žudeo da se ponovo nađe ovde, na ovom mestu, pored ove stare plave kuće, pored Monike. I najzad, eto, želja mu se ostvarila, bio je tu...

Da li je sada zadovoljan?

Da li je sada srećan?

Šta mu to sada, dođavola, nedostaje?

Pored njega u travi ležao je durbin. Milvoki ga je pažljivo podigao i skinuo par vlati trave koje su se zakačile na jednom kraju. Bacio je pogled na nebo. Poznate zvezde i par neinteresantni satelita... Za oko pola sata izaći će Monika da ga zove... Ne, biće bolje da on odmah pođe kući. Stavio je durbin pod mišku i zaputio se puteljkom.

Udisao je vazduh punim plućima. Ipak je bilo lepo opet živeti i ponovo biti kod kuće. Već se popeo na trem i stigao do ulaznih vrata, a onda je iznenada stao kao gromom pogođen. Nešto nije bilo u redu!

Vratio se nazad na mermernu stazu i čučnuo pored jedne jedine izdignute kocke, one koju do sada nije uspevao da mimoiđe. Pogladio je rukom. Kako je neverovatno ravna i glatka! I tako bela i čista, kao da nije sa ovog sveta... A možda i nije? Kleknuo je i primakao lice još bliže glatkoj površini kocke. Samo je jedan mali krivudavi smeđi trag u ćošku kvario njenu nestvarnu belinu. Milvoki je preko njega prešao prstom pokušavajući da ga otkloni, ali nije uspeo. Nasmejao se. Ipak ni onaj svet nije baš tako savršen. Mala smeđa šara neodoljivo ga je podsećala na nešto, ali nikako nije mogao da se seti na šta.

Na kraju krajeva, to je bilo krajnje nevažno. Važnije je bilo to da se pred njim nalazilo Belo Zlato Akmera, veličanstveni, svemogući BAZ. Bio je tu. I sve vreme je bio tu, nadohvat ruke. Milvoki je pomislio na Moniku, na njenu neostvarenu želju za putovanjima, na svoju laboratoriju u kojoj je uvek morao nešto da improvizuje, na svoje kolege koji su kao po definiciji uvek imali veće kuće i vozili bolje automobile. Pomislio je na Vesnu. Da li je ovaj kamen ispred njega dar ili nešto što mu je zacrtano vesom? Da li i on stalno radi upravo ono što se od njega očekuje, čak i sada dok se besomučno upire da sa sebe otrgne marionetske konce?

Pažljivo je spustio dlan leve ruke na glatku površinu BAZ-a dok je drugom proveravao da li mu se u džepu još uvek nalaze ona dva srebrna dolara. Da, bila su tu. Pogledao je nebo. Da li ga Vesna gleda? Da li odobrava? Imao je upravo toliko vremena da sve obavi dok Monika ne izađe iz kuće da ga pozove. Večernji povetarac pomilovao mu je lice i on je pogledao nebo sa zahvalnošću.

Zatvorio je oči i istog trena našao se na razmeđi između svetova. Video je beskraj i našao sebe u njemu. A onda je počeo da traži mesto ne koje je želeo da ode. Znao je kako će da ga nađe. Jednostavno zažmuriš, zamisliš i odeš. Nije ti potreban nikakav brod. Samo ne smeš da se krećeš kroz prostor, to uništava materiju... I Milvoki je zamislio vreme kočija i prašnjavih ulica, vreme kauboja i kopača zlata, vreme saluna i prvih banaka. Po prvi put u životu, gonjen ko zna čime, tačno je znao šta treba da radi.

A na mermernoj stazi ispred trošne plave kuće, nakon što je prvi smrtnik započeo svoje prvo putovanje kroz vreme lagano propadajući kroz vremenska vrata i nestajući sa videla sadašnjice, jedan beli kamen ravnih ivica i glatkih strana samo je nešto jače zasijao. Kamen koji bitiše na jednom mestu u svim realnim i imaginarnim vremenima tog istog prostora istovremeno, preneo je na odredište ko zna kojeg putnika po redu u svom veku. Bio je čudesno beo. Samo je mala smeđa mrlja u jednom njegovom ćošku kvarila njegovu nestvarnu, blještavo belu površinu, podsećajući svojim oblikom sve više i više na neki prastari fosilni ostatak nacrtane gumene kišne gliste.

A možda je to i bila...

---

Oreska BBS je OnLine biblioteka naučne fantastike, fantastike i horora. Zahvaljujući saradnji sa najpoznatijim jugoslovenskim izdavačima, formirana je ova prva jugoslovenska elektronska biblioteka koja postoji još od 1992. godine.

---