|
| RIMSKA TRILOGIJA, III DEO GOLA BRDA Ivan Vukadinović |
| Iako mi to nije bila namera, moje prethodne dve priče najviše su širene putem interneta. Sećam se kad je sve počelo kako mi je kolega sa podsmehom rekao »čujem da se baviš web publishingom«. U međuvremenu sam upoznao mnoge ljude preko neta. Nedavno se desilo da je jedna devojka koju sam tako znao umrla. Čudan je osećaj izgubiti nekoga zauvek, a da nikada tu osobu lično upoznao nisi. Iako se drugačije zvala upamtio sam je pod imenom Andjelka. Ovu priču posvećujem njoj, ili uspomeni na nju ili možda samo tom čudnom osećaju gubljenja.
1. Mnogo godina posle događanja radnje u priči koja će uslediti, u zemlju
susednu zemlji mesta radnje doselio se umetnik koji je ranije pevao
ove stihove: Pošto se tamo takoreći udao, tj otišao da živi kod jedne njihove plesačice, koju potpisnik ovih redova nikada video nije (pa ne može komentarisati njezin izgled), primio je njihovu religiju i nastavio svoj porodični i umetnički život. Ovo, međutim nije priča o njemu... Predpostavimo, za početak, da je arheološko blago koje se pominje u pesmi stvarno iskopano i da je već bilo pronađeno ranije. Mnogo pre savremenog iskopavanja, a opet mnogo kasnije nego što je rukotvorina stvarno napravljena. I pretpostavimo da je na pomenutoj rukotvorini stvarno pisalo nešto slično nekom od stihova. Ovo je priča o toj rukotvorini i koječemu drugom... 2. Pošto je dobio kao nagradu za rešeni slučaj dva imanja, Arteks je starijem sinu poverio bliže imanje i proveo tamo dve godine. U međuvremenu se i njegov mlađi sin oženio i Arteks je smatrao da je vreme na dug put u suprotni deo Carstva gde je bilo drugo imanje. Računao je da će u najboljem slučaju stići da tamo reguliše stvari, da ostavi zemlju u sigurnim rukama, pa da se vrati u Galiju i ostavi svoje kosti na rodnom gruntu, kako je već red. Međutim i za taj najbolji slučaj je prolazilo vreme i trebalo je krenuti za daleku Armeniju. 3. Na put su pošli Arteks, njegov mlađi sin Seltiks, njegova žena Arlet, par robova i jedan nadzornik. Put s kraja na kraj Carstva je bio dugotrajan, mukotrpan i ne potpuno siguran i u najmirnijim danima Rima. Ovo su bili ti najmirniji dani, ali putnici su osetili ne malo olakšanje kada su posle više od 4 meseca ugledali obalu Kaspijskog mora i zidine grada Artaksata kako se bele. Potražili su kancelariju za kolonizaciju gde im se obratio jedan tipično istočnjački lik, sa isturenom bradom kakva se mogla videti na asirskim freskama. U kontrastu sa izgledom, na savršenom latinskom je rekao: - Recite ko ste i pronaći ćemo dodeljeno vam zemljište. Rimski državljani dobijaju 300 ovaca i 8 robova, ostale porodice 50 ovaca i 2 roba. Lako su sredili formalnosti i saznali da se njihovo imanje od 30 jutara nalazi u planinskom regionu Gola brda nekih dva dana jahanja od grada. Pored su se nalazila dva neraspodeljena imanja koja su novi kolonizatori mogli koristiti. - Bićete tamo malo usamljeni, što možda i nije loše s obzirom na to ko sve dolazi u ovu provinciju... No vi mi delujete uredu. Lokalno stanovništvo ne pravi probleme. Neka vas ne plaši naziv, tamo ima jedna lepa kotlina, koliko se sećam i vi će te tamo se smestiti u vojnu baraku. Vojska već tri godine nije tamo jer se situacija stabilizovala. Ovim rečima ih je službenik malo bolje upoznao sa njihovim novim domom i otišli su na sprat da se odmore pre no što sutra nastave put. 4. Umorni od puta, Arlet i Seltiks su brzo zaspali. Arteks, međutim nije mogao da spava. Sišao je na čašicu razgovora sa »istočnjakom«, i čašicu još nečega... Službenik mu je nasuo piće za koje bi se moglo reći da je između vina i rakije. - Da budem iskren, niste se preterano usrećili imanjem u Armeniji – počeo je – kolko sam video u obaveštenju vi dolazite čak iz Galije. Da li je vredelo potezati toliki pzut? - Poklonu se u zube ne gleda. Ovo nam je Carstvo dalo i ima razloga zato. - Verovatno znate da je cela ova provincija problematična. Ovo je trn u oku Parćanima. Svi u Carstvu znamo da je to jedina sila koja nije deo Rima, ali malo ko ih je video da zna koja su oni ustvari sila... Možda će cela provincija biti napuštena. - Biće po volji bogova – reče Arteks posle duže pauze. Zatim su neko vreme samo ćutali i pili. - Ima li nešto još što bih trebao znati? – interesovao se bivši policajac. Službenik u kancelariji za kolonizaciju je neko vreme gledao kao kroz njega. - Ne, nema ništa više ... 5. Noć je bila izrazito vedra u pustinji nekih 1000km južnije. Dva starca su izašli iz svojih šatora i gledali milion zvezda. - Ništa lepše od pustinje noću, Alojhime. - A koliko se dugo potucamo po toj pustinji, Ezra? Hiljadama godina ... - Ne znam. Odavno ne merim vreme. Biće da je sve počelo kad su nas proterali ostalih 12 plemena. - Zato što smo bili drugačiji... - Ali bilo je i dobrih iskustava ... sa ljudima. Sećaš se kako su nas u Kilikiji častili kao bogove. - Da. Ko želi da živi zauvek!? - Svako! - Nekada je bilo drugačije. Sada nas mrze i ostala plemena a ne samo onih 12. Kažu Bog ne voli drugačije. Ne sme biti natprirodnih bića sem njega. - Ezra, a zašto je to tako. - Bog je demagoški koncept. Otkud ja znam. - Jedno je sigurno – moramo naći sigurno mesto. - Da. Povešću pleme tamo gde ni potop nije dotakao zemlju. Tamo gde se iskrcao Noje sa svojom barkom. - Na Sever.... |
6. Posle dva dana puta porodica kolonista je stigla na svoje odredište. Videli su prostranu i začuđujuće dobro očuvanu baraku. Zidovi nekih prostorija nisu ni imali rupa pa se moglo normnalno spavati iako je napolju bila hladna noć. Seltiks je rekao svojoj ženi kako jedva čeka da zaspi na svom novom ognjištu. Arlet se već presvukla i četkom je ispravljala dugu plavu kosu. Raširila je noge i videlo se da nema ništa ispod haljine za spavanje. - Da li si baš toliko umoran Seltiks je pomislio kako je ovo već očigledno i uhvatio je obema rukama za grudi. Ipak nije bio toliko umoran. Vodili su ljubav divlje i neobuzdano, prvi put u svom budućem domu. Već je zvezda uveliko odskočila, a oni su i dalje zagrljeni spavali. Arteks je ušao u njihovu sobu i otvorio prozor. Gledao je dvoje mladih obasjanih suncem. - Kako su samo slatki – moj sin i moja bivša devojka – mislio je Arteks. Odlučio je da ih ne budi. Neka se svi odmore jedan dan. 7. Međutim, neprijatelj nikada ne spava. Upravo tog jutra satrap severozapadne satrapije Parćanskog carstva iskrcao se posle dvodnevne plovidbe u luci na obali Kaspijskog mora, u državi Alana. Ovaj visoki službenik se smatrao jednim od poslednjih plavookih Persijanaca i nemalo se obradovao kad je video vojsku Arijevaca kako ga dočekuje. Pomislio je kako će najzad pregovarati sa ljudima. Varvarin mu je poželeo dobrodošlicu. Izaslanik će biti prvi od »civilizovanih« koji će videti njihovog kralja Vologeza i ostati živ! 8. Dvoje mladih je ponovilo gimnastičku scenu od prošle noći. Međutim, Arteks nije imao ponovo razumevanja i probudio ih je sledeće jutro. - Ustaj, radni narode – nema drugog medenog meseca za vas. Ima da se radi! Bliži se zima. - Ma ti nisi normalan – procedio je kroz zube Seltiks i nevoljno ustao. Ceo dan su nameštali improvizovani tor za ovce koje će Arteks doterati iz Artaksate. Kasno popodne, Arteks i dva roba krenuli su na put u glavni grad provincije. - Vidimo se za nedelju dana. Sine, prošetaj malo, možda pronađeš Deukalionov kovčeg, kažu da se ovde negde iskrcao posle potopa, no ti si stari školarac... – nabacivao je stari smešeći se. - Da, samo to ovde zovu Nojeva barka – rekao je Seltiks - Onda je tako ako ovde tako kažu. - Ja sam čula – ubaci se Arlet – da su Deukalion i njegova žena ovde pristali posle potopa sami. Pitali se šta da rade. Onda im reče boginja Gea »Bacajte kosti majke svoje«...«Ja neću bacati kosti svoje majke«, bunila se žena. Al Deukalion je shvatio pa reče »Ma ne, ženska glavo, misli na kosti Majke Zemlje, tj kamenje«... I onda su bacali kamenje i gde ga baciše nicaše ljudi i ostali zverovi. - A ovde kažu – reče Seltiks – da je barka bila velika ko zgrada i da je u njoj bilo od svake vrste po dvoje da se posle razmnože. - Onda ovde ima svuda kostura od slonova i žirafa? – upita Arteks - A ako nađemo barku moći ćemo se na drva grejati cele zime... – ubaci Arlet - A za množenje se pobrinite dok se ne vratim – dobaci Arteks, a njegov konj se već udaljavao u pratnji dvojice robova. 9. Severno od Armenije pruža se legendarni planinski venac Kavkaz. Ovde je, kažu, Zeus okovao Prometeja kada je ovaj ukrao vatru od bogova i doneo je ljudima. Tamo je legendarna kolevka bele rase i Konana Barbarian, as well. Pleme Alana držalo je ove planine i stepu severno od njih. Dva veka kasnije ovaj narod će ostvariti legendaran pohod, pod pritiskom Huna i osvojiti deo Rimskog carstva, kasnije nazvan Alzas ili Alemaigne. Ali sada, nije bilo nikakvog pritiska spolja koji bi ih terao na tako daleko put, a zapadno od njh isprečila se moćna država Gota – još jednog opasnog suseda Rimljana. Prirodno je da je pogled varvara tada išao na jug i da su im Parćani bili glavni neprijatelji dok se i ovde Rimljani nisu pojavili. Ceo dan su varvari jahali prateći Persijanca do logora u kome je bio vladar njihove države. Vologez, kralj Alana, nije podnosio more, pa nije hteo doći do luke. Ipak je svoj logor pomerio malo da bi što pre dočekao visokog gosta. - Ovo je prvi put. - Prvi put da pripadnici naša dva naroda razgovaraju, ako na to misli vaša ekselencija – precizirao je Persijanac. - Upravo tako. Posle ceremonijalnog upoznavanja i standardnog preterivanja u opisivanju sebe Vologez – kralj Alana i persijski satrap Kserks seli su u šator gde je baklja osvetljavala mapu ovog dela sveta. - Nadam se da postoji solidan razlog što sam vam priredio ovu audijenciju. - Da naravno – reče Kserks pa poćuta malo. - Kao što vam je poznato, sve je više Rimljana u ovoj oblasti. Izbili su na našu zapadnu granicu kod Babilona i ovde u Armeniji na severnu granicu. – počeo je Kserks pokazujući na karti mesta koja je pominjao. - I oni sami su svesni koliko je opasno provocirati nas, ali se dvoume. Treba im pomoći da donesu pravu odluku. Prvi put u istoriji Alani će moći opljačkati Armeniju a da ih u tome Persija ne sprečava. - Pozivate nas u pohod na jug, a vi ćete stajati po strani?! - Da. Možda će vam pomoći i manje jedinice naše slavne konjice koje mogu dominirati stepom oko Araksa. - Da, da, time biste se ujedno obezbedili da se previše ne osilimo, zar ne? - Naravno. Prebroj prste posle rukovanja s varvarinom! - Niste ni vi naivni. Recite mi samo... sve ostalo je naše? - Da osim jednog planinskog reona. Ima razloga da tamo ne ulazite. 10. Na planinskom imanju ostali su Arlet, Seltiks i nadzornik. Tih dana često su obilazili na konjima ne bi li pronašli nekog od domorodaca ili prosto da bi uživali na planinskom vazduhu i krajoliku. Nekad bi išli zajedno, nekad odvojeno. Ovoga puta Seltiks je sam jahao na ivici kotline, tamo gde travnjaci prelaze u stenovite uzvisine. Još nisu pronašli nikoga na imanju. »Gola brda« - pa to je to... mislio je. Na jednom mestu kroz kamenjar je bio procep kroz koga su mogla i kola proći. Kao da je tu nekada davno bio put. A taj put vodio je prema prevoju gore. Mora da je od gore sjajna panorama, mislio je Seltiks. Kada se popeo gore, video je da se nije prevario. Sa druge strane planine su se spuštale u dolinu Araksa. Zelena reka presecala je šarenilo šuma i obrađenih polja. Jedva su se nazirali putevi kojima su išli ratari, pretpostavljao je Seltiks jer nikoga nije mogao videti jasno. A na samom brdu bilo je nešto kao ulazak u pećinu. Seltiks je seo da se odmori. Onda je video nešto čudno. Bila je to zelena metalna posuda. Reklo bi se da je od oksidiranog bakra. Međutim, to je bilo samo pola ove posude slične dubokom tanjiru. Druga polovina je bila izgubljena ko zna gde. Na posudi su bila tri sjajna zelena kamena – predpostavljao je da je to žad. Kako su se bojom idealno slagali moglo se pomisliti da je ovaj tanjir i pravljen sa namerom da oksidira, da se na njemu navuče patina. A na tanjiru je nešto pisalo. Seltiks nije mogao čitati taj rukopis, bio je to neki strani jezik. Uzeo je ovu zanimljivost i polako krenuo kući. Biće zaimljivo ovo razjasniti... 11. Arteks se vratio sledeće nedelje. Nekoliko dana su bili veoma zauzeti, a onda je Seltiks najzad imao vremena da pokaže ocu neobično otkriće. - Mislim da bi mogli naći nekoga u Artaksati ko bi ovo mogao dešifrovati. - A kad ćemo tamo? - Ovih dana sigurno, osim ako želiš da celu zimu jedemo samo ovčetinu. Valja ići u nabavku. I najzad su krenuli ponovo u glavno mesto provincije. Ovoga puta pošli su svo troje gazda, a nadzornika su ostavili da čuva imanje. Trebalo je opremiti se kako dolikuje zemljoposedničkoj porodici. Posle dolaska u Artaksatu i pronadjena rukotvorina je došla na dnevni red. Saznali su da će najbolje biti raspitati se kod parćanskog poslanika koji je važio za poznavaoca drevnih naroda. 12. Ćelavi čovek srednjih godina, snažne gradje posmatrao ih je cinično se smeškajući sedeći zavaljen u naslonjaču u kancelariji poslanstva. - Još Rimljana u ovoj zemlji, šta vam treba. Hoćete možda posetiti našu veličanstvenu zemlju? - Mi smo za prijatelje Gali, a za tebe može i Rimljani, a od tvoje zemlje... - Lakše malo, Seltiks, ako želiš biti saslušan – prekide ka Arteks – ne ne trebaju nam usluge poslanika Persije, ne pitamo Vas u tom smislu... - A u kom smislu onda? Koji je smisao vaše posete uopšte? - Čujemo da vas veoma cene kao poznavaoca starinskih jezika i sličnih stvari. Možete li ovo pogledati? Arteks mu je pružio zelenu posudu. Poslanik je gledao neko vreme. - Zanimljiv rad. Rekao bih star najmanje hiljadu godina. Ovaj natpis je prekinut, sigurno vas zanima šta piše... - Zato smo i ovde. - Piše : »Preklinju...« ovde je prekinuto... »vi smrtnici«. Ovo je inače pisano aramejskim. Ali da biste znali sve svakako vam treba druga polovina tanjira. - Imate li ideju šta to znači? - Ne, nikako. - Dobro hvala Vam na usluzi. - Ne. Hvala vama. Uvek me interesuju takve stvari! Onda su izašli. Arteks je rekao sinu nešto u stilu »Sve se može i lepo srediti...«, Seltiks je gundjao nešto neodredjeno, a Arlet ga je vukla za rukav da se smiri. Za to vreme, persijski poslanik je bio duboko zamišljen. Ovo mu je bilo veoma poznato. »Trinaesto pleme!« rekao je samo za sebe. |
| 13. Porodica je dojahala do svog imanja. - Seltiks, gde si pronašao taj tanjir? - Na pašnjaku, ništa neobično nije bilo pored... Seltiks nije znao zašto je ovo slagao. Ali sad je već imao tajnu koju je čuvao za sebe i to mu nije dalo mira kad god bi imao malo više vremena. Nije prošlo ni nedelju dana i odlučio se da se da u poteru za drugim delom bakarnog tanjira. Popeo se do onog prevoja i tamo prvi put ugledao stanovnika svog imanja. Stanovnik je bila vrlo lepa devojka. Seltiksu je ličila na devojke kakve su videli kad su pristali u Fenikiji. Duga crna kosa bila je uvijena u pletenice, uokvirivala je lice maslinastog tena sa zelenim očima. Iako je imala na sebi neku vrstu bezoblične bluze, obline su se jasno nazirale. - Ave! – rekla je devojka - Ave!? – odgovori malo zbunjeno Seltiks. Nije očekivao pozdrav na latinskom u ovoj zabiti. - Izvoli ući u moj dom – nastavi devojka na čistom latinskom. 14. Ušli su u pećinu koju je devojka nazivala svojim domom. - Ja sam Emma. - Seltiks. - Lutaš ovamo bez cilja ili imaš neki razlog? Sedi, odmori. Seltiks je razgledao njen dom. Bila je to najobičnija pećina, istina sredjena, ali ipak pećina. Sedeo je na krznima nekih životinja koja su valjda činila ležaj. Seltiks je predpostavljao da je ispod bio kamen, ali začudo to je bila meka postelja. U sredini prostorije gorela je vatra. Otvor na plafonu činio je da dim izlazi pa je unutra bio začuđujuće čisto i provetreno. - Zapravo tražim drugi deo ove posude. Interesuje me natpis na njoj. 15. Emma ga je uzela tanjir i otvorila vrata ukoso postavljena na podu njenog doma. - Ajmo dole! Ušli su u nešto što bi mogao biti mali podzemni grad. Spuštali su se niz stepenice do galerije u kojoj su bile trošne kolibe. Drvo od kojeg su se sastojale se skamenilo u pećinskim uslovima. Naravno, sve je bilo mračno i samo baklje koje su poneli su im osvetljavale put. - Razgledaj tu malo, mislim da ću pronaći drugi deo. Seltiks je neko vreme se šetao oko tih nekoliko koliba. Razmišljao je o svrsi ovog mesta koje je očigledno nekada imalo i ulozi devojke koju je upoznao. Mislio je da je ovo nekad bio hram koji ona čuva u odsustvu ostalih članova zajednice. Pa da – ona skriva svetilište! Prošlo je otprilike pola sata. Onda je naišao na vrata slična onima kakva su bila na ulazu u ovaj podzemni grad. Šta li je dole? Još neki podzemni grad? Uhvatio se za vrata. - Stoj! - Ni za živu glavu da to nisi otvorio!!! - Dobro – reče Seltiks – ionako je radoznalost ubila mačku. - U redu mačak, idemo gore – našla sam ono što te interesuje. 16. Popeli su se gore. Devojka je spojila dva dela posude pored vatre i počela čitati natpis. Posle ga je i prevela: »Preklinju, spasite se iz pakla, o vi smrtnici«. - Eto. To je to. - Da li je to neko predskazanje? Možda pretnja? - Možda. - Šta možda? - Oćemo li samo pričati o tome ili... Devojka je htela da promeni temu a onda je počela da polako svlači bluzu ispod koje nije bilo ništa. - Baš lepa dobrodošlica – mislio je Seltiks –Sigurno je već dugo sa..... 17. Seltiks je zinuo od čuda i izvrnuo se izgubivši svest. Posle nekog vremena je otovrio oči i pre nego što je došao k sebi počeo je govoriti: - Ova... ova devojka ... ima – prepoznao je Emmin lik i umukao. - Imam tri sise pa šta?! - Samo se ti opusti i uživaj. Bio je go a ova čudna devojka je ležala na njemu. Mislio je : pa dobro opustiću se – šta mi je još drugo preostalo. Osetio je kako mu se podiže muškost. Stavio je ruke na njena bedra. Osetio je nešto kao krljušt pod prstima. Pomislio je samo: Majku mu! Ali već je bilo kasno. Prepustio se animalnom seksu sa ovim stvorenjem. Seltiks je stvarno uživao. Da ga je neko posle pitao verovatno bi rekao da mu je to bio najbolji seks u životu. Sad je međutim sve bilo gotovo i sedeo je na ležaju ne misleći ni o čemu dok je Emma dodavala nova drva na vatru. - Šta si ti veštica? - He, he, he, he, veštica.... - A sada idi neznani delijo. Verovatno te čeka devojka ili žena. - Oženjen sam. - Pričaj mi malo o njoj . - Nema tu mnogo šta da se kaže. Prava galorimska lepotica. Plava kosa, plave oči... Veoma dobra devojka. Bila je prava zvezda žurki u mojoj domovini dok nije mene pronašla. Čak je i sa mojim ćaletom bila. - Ah, kako dražesno... Jedna devojka za oca i sina. - A ti, imaš li nekoga? - Ne baš. - A ni s tobom neću više ovako, mada putevi će nam se još ukrstiti. - Kako to znaš? - Znam. Pa jesam li veštica ili nisam?!? - U narednih deset godina će se možda naći neko iz moje vrste. - Deset godina je dug period. - A možda i sto. - Sto godina! Ti si boginja, zar ne? - Ako ti tako kažež momče – smeškala se Emma – a sad idi i zaboravi ako možeš... hi, hi,hi Seltiks je izašao. Zaboravio je da ponese posudu radi koje je došao. Napolju je počeo da pada prvi sneg. Setio se relikvije koju je ostavio. Sigurno je tako i bolje... hmmm pa to bi već bio dokazni materijal! 18. Trinaesto pleme je krenulo na svoj poslednji put. Sada su izašli iz pustinje i ušli u legendarnu zemlju Mesopotamiju. Kretali su se isključivo noću, jer sunce bi mnoge pripadnike plemena bukvalno ubilo. Ovim frikovima nije trebalo mnogo prerušavanja da bi se predstavili kao gubavci. To je bilo jedino pametno rešenje. Susretali su se sa prezirom ljudi, ali to je bilo nešto na šta su već navikli. Kada bi znali ko su većina ljudi bi ih smesta rastrgla kolika je bila mržnja prema drugačijem tih dana. Gubavce su međutim ljudi samo izbegavali. Nijedan vojnik Rimskog carstva ne bi potegao mač na gubavca jer to bi bila takva uvreda vojničkog zanimanja da bi je sam Mars surovo kaznio. Međutim, kad su prešli granicu stigli su na teritoriju Persije, a tu se situacija potpuno izmenila. Predstavnici Plemena imali su odavno kontakte sa Parćanima. Parćani ih ranije nisu hteli primiti na svoju teritoriju, ali sad je postojao neki veći plan u koji se Pleme uklapalo. Shodno tome, Persijanci su odlučili da ih propuste kroz svoju teritoriju uz vojnu pratnju. 19. Zima je stegla planinske krajeve Severozapadne satrapije. Na jednom zaleđenom jezercetu satrap Kserks je okupio odred elitne persijske konjice pa im govorio: - Sve na ovom svetu stvrorila su dva boga: Dobri Ormuzd i zli Ahriman. Ormuzd je stvorio svetlost, Ahriman tamu. Ormuzd život, Ahriman smrt. Ormuzd Persiju, Ahriman Rim; Ormuzd autokratiju, Ahriman demokratiju... - Borba protiv zla sveta je dužnost svakog čoveka. Ponekad moramo biti lukavi. - Iskoristiti neprijatelje protiv drugih neprijatelja. - Čim otopli krajem marta vi – slavna konjica večne Persije uletećete u stepe Araksa i pobiti sve živo na šta naiđete. Svedoka ne sme biti! Varvari – ovoga puta naši saveznici – odseći će područje sa severa i zapada. I Armenija više nikada neće biti rimska! Spremite se da svojim kopljima raznesete svaku armiju koja se ispreči ispred vas. 20. Postojalo je pravilo da u retko naseljenim oblastima Imperije dolaskom zime stanovnici su obavezni da stražare pored puteva i putnicima namernicima koji naidju pinude konak i obnavljanje zaliha. S obzirom na izolovanost planinskog imanja i samoću kao prirodnu posledicu toga doseljenici su radosno dočekali ovu svoju obavezu. Arteks i Seltiks su otišli do izlaska iz kotline i tamo nalagali veliku vatru ne bi li upozorili prolaznike na svoje prisustvo. Iako je vejavica povremeno prelazila u mećavu izdržali su bez problema dve noći i jedan dan. A onda je njihov trud bio nagradjen kada je naišla redovna ekspedicija pošte Rimskog carstva. Poštari su rado prihvatili njihov poziv i otišli na prenoćište na imanju. Pošto su se radnici Pošte smestili u štali farme »Gola brda«, šef ekspedicije je bio gost na večeri. Poveo se razgovor o aktuelnom stanju u Artaksati. - Da nije zime možda bi bilo pametno razmišljati da se sklonite. - Otkud to – interesovalo je Arteksa. - Parćani zauzimaju sve agresivniji stav. Skoro da je izvesna invazija na proleće. - Carstvo je izdržavalo napade i ranije. Zašto mislite da bi bilo problema. - Odakle ste došli? - Iz Galije. - Tamo je drugačije. Rajna je velika prirodna barijera. Ovde takvo što jednostavno ne postoji. Zatim, ovde nemamo neke varvare nego jedinu organizovanu silu koje Carstvo još nije pokorilo, dodao bih i da ne sme... - Pa dobro... - Osim toga varvari na severu su među najopasnijima. - Tako da smo između čekića i nakovnja – zaključio je Seltiks - Pretpostavljam da su naše legije spremne. - Gospodine, to je još veči problem. - Od kako je komandant garnizona u Artaksati postao član nekakve sekte zarazio je i ostatak vojske, pa sumnjam kolko su u stanju da se bore. - Zamislite gluposti veruju kako su svi ljudi braća. - Ne – ubacila se Arlet – svi Kelti su braća! Prisutni su prasnuli u smeh. I poštar se pridružio ovom olakšanju od teškog razgovora. - I ja imam keltske pretke. Znate, ogranak koji je prešao na Malu Aziju. - Ah. lepo je znati da imaš rođake svuda u svetu – nastavljala je Arlet koja nije delovala ni malo zabrinuto zbog loših vesti. - Mlada gospođo, Vi ne delujete ni malo zabrinuto zbog opasnosti. - Verujem Vam, ali strah je loš saveznik. - Dobro, to stoji, ali malo opreza nije naodmet – zaključio je Arteks. Kasnije su nastavili razgovor o drugim temama. |
| 21. Sporo je prolazilo vreme doseljenicima. Zimski dani i duge noći odužili su se u izolaciji i dokolici. Seltiks je često razmišljao kako je u Galiji. Tamo nema ovoliko snega, ali duva užasna bura. Šta li rade svi koje sam znao? Ali šta radi ONA??? Jednog jutra sanjao je naglas, ni sam ne znajući šta mrmlja. Žena ga je grubo probudila: - Emma, a? - Šta je sad!? – jedva je progovorio bunovnim glasom. - Ko je ta... Emma, koju sanjaš. Seltiks se pridigao u krevetu ne bi li se raspasuljio. Ostao je malo duže u tom položaju kad je shvatio šta se upravo desilo. - Ne znam o čemu ti to... - Mrmljao si »Emma, Emma« - Ko ti je ta nesrećo !!? - Ne znam stvarno. Valjda je moguće sanjati neku osobu, ili samo njeno ime a da je i ne poznaješ. - Jaoooooo... koga si našao. - Ali ajde da ti verujem. Ovde smo videli da nema nikog miljama okolo, a ako je neka uspomena iz Galije bože moj... Tako je skinuo krivicu sa sebe za ovaj put. Ali ovaj san (koga se nije ni sećao) nije mu dao mira. Zaista, šta je sa njom? Izdržava li zimu onako sama? Pa to ne bi bio problem... toliko vremena živi bez ikoga. Ipak, da je on poseti. Zna gde je može naći. Ali kako ne izazvati sumnju??? 22. Prošla je cela nedelja pre nego što je Seltiks mogao naći valjani izgovor da ode do poznate pećine. Pojurio je na konju koji je ostavljao iza sebe oblake snežne prašine. A onda, što se više bližio ka prevoju osećao je nekakvu napetost. Kao da mu je nešto govorilo da se vrati. Ipak, kad sam već krenuo – mislio je – mora se ovo okončati. Tako je bukvalno naterao sebe da ostavi vernog vranca i sidje u pećinu. Kada je ušao sledio je šok. Emma je držala u naručju bebu i hranila je jednom od svoje tri sise. - Ovo je, ovo je – Seltiks se srušio na ležaj i ostao bez reči. - Tvoje dete. - Moje!?! Prošlo je samo tri meseca. - Ja sam od druge vrste ako do sad nisi uočio! Seltiks je ćutao neko vreme. Trebalo je naterati mozak da razmotri ovu činjenicu. - Zašto me ništa ne iznenadjuje!? - Je li to retoričko pitanje – smeškala se Emma. - I šta ćemo sad? - Ti ništa. Ovo je moj problem. - Ali ... - Ali reći ćeš tvojoj ženi kako si veštici napravio sina?!! - Jel' mogu bar da ga držim malo? - Naravno! Seltiks je držao svog sina i zabavljao se malo sa njim. Mislio je da li će Emma ipak moći. Kakva je sudbina ovog deteta? Emmu, sa svoje strane kao da nisu mučile takve brige. Bila je ponosna kao i svaka majka. - Za sada izgleda sasvim normalno. - Mislila sam da neću moći imati s tobom dete, ali Sila je jaka s tobom. Sila je Bog. Ona pokreće svet. - Zašto? - Zašto šta? - Zašto sila pokreće svet – Seltiks nije ni sam znao odakle mu to pitanje. - Zašto je svet okrugao, zašto je pile prešlo cestu... Da li si svestan da za par stotina godina niko neće smeti postaviti takva pitanja. - Kako to? - Postojaće knjiga za koju će tvrditi da daje odgovor na sve. - I ljudi će morati da veruju! - To je glupo. - Naravno da jeste ali biće tako. - Možda je glupo i to kako ti sve to znaš. Jesi ti neki prorok? Emma je ćutala. - Reci onda šta će biti sa našim sinom! Kakva je sudbina ovog deteta?? – Seltiks je postajao sve bučniji. Emma je i dalje ćutala. Kao da je bilo lakše proricati opšte stvari. Ili možda lakše govoriti o tome. - Uskoro dolaze moji. - Tvoji.... Kod ovih reči Seltiks je ćutke ustao i počeo da oblači kaput. - Da li si sigurna – reče pošto se obukao. - Naravno da ne, ali predosećam vrlo jako. - Znam, ne postoji savršeno predskazanje jer onda bih mogao učiniti nešto da sprečim i ... - A ja znam da si ti pametan, lepi moj... I bez brige oko ... svega! Seltiks je otišao do izlaza i uzjahao konja. Emma ga je pratila. - Dodji ponekad, ne zaboravi svoje... - Naravno! Ali Seltiks uopšte nije bio siguran da će ponovo doći. Čak je pre mislio obrnuto. Kakvi li su ti »njeni«? Osećao je kao neki strah, ali nije bio siguran da je to strah. U svakom slučaju nešto praiskonsko... Emma je ćutke posmatrala dok je otac njenog sina silazio sa planinskog prevoja. 23. U svakoj bitci od presudnog je značaja iznenaditi i po mogućstvu okružiti neprijatelja. Ako se oba uslova ispune može se govoriti o tome da je bitka dobijena i pre samog početka. Alani su imali obe mogućnosti. Trebalo se mnogo potruditi. Već sredinom februara njihovi odredi krenuli su po planinskim visovima pokrivenim snegom. Nisu očekivali patrole Rimljana, jer niko ne bi očekivao takav podvig sa njihove strane. Opasnost od lavina usporavala je njihov pohod. Sa druge strane, valjalo je požuriti jer se bližio početak otapanja snega. Tada će se ovakva opasnost još povećati. Zapravo, ofanziva je planirana za početak proleća kada se sneg u dovoljnoj meri otopi u ravnicama i dolinama, ali ne još na uzvisinama. 24. Nekoliko sunčanih dana i sneg se već uveliko topio u kotlini imanja »Gola brda«. Odjednom, neočekivana vreva došla je iz pravca puta koji je vodio ka izlazu iz kotline. Ukućani i robovi istrčali su da vide šta se dešava. Jedinica Rimljana nešto jača od dve centurije napredovala je u pratnji velikog broja civila. Imali su samo nekoliko konja. Na svima se video umor – posledica velike jurnjave i možda nekoliko neprospavanih noći. - Domaćine, gde vodi ovaj put? – upitao je centurion Arteksa pre nego što je ovaj stigao da išta prozbori. - Imate i sa druge strane izlaz iz kotline, zimi neprohodan, sada postoji velika opasnost od lavina. - Odlično, Alani nas neće tamo progoniti – rekao je centurionu jedan od narednika. - Ćuti budalo o našoj bruci... - Ovde ćemo se odmoriti, dajte jedinici voljno do dogovora – naredio je centurion narednicima i vodnicima oko njega. Centurion i podoficiri su ušli u nekadašnju kasarnu, sadašnji stan vlasnika imanja, skoro ne pogledavši ukućane. Klekli su u trpezariji i počeli da se mole. - Ne znam koji će bog pomoći ovima – mrmljao je Arteks posmatrajući ovaj prizor. - Da li prisustvujemo propasti? – rekao je Seltiks, a otac ga je samo mrko pogledao. 25. Naredjenje koje su vojnici uskoro počeli revnosno sprovoditi ipak je nateralo Arteksa da razmisli o rečima koje mu je uputio sin. Vojnici su počeli da zakopavaju u sneg i blato oznake rimske vojske, svoje uniforme i većina njih oklope. - Šta rade ovi nesrećnici!? – bio je zapanjen Arteks - Sakrivaju oznake, misle da će imati više sreće ako se predstavljaju kao lokalni civili. – odgovorio mu je sin - Kako izgledaju i ne razlikuju se mnogo od »domorodaca« - rezignirano je zaključio Arteks. I zaista crnomanjasti i skoro tamnoputi vojnici imali su vrlo malo »rimskog« u svom izgledu. Sličniji su prvobitnim Rimljanima bili varvari koji su nadirali sa Severa. Nešto kasnije Arteks je ipak uspeo da neformalno razgovara sa komandantom. - Zar ne mislite da je opasno sve ove ljude prebacivati preko prevoja u vreme lavina. Pa ovde je nekoliko hiljada ljudi! - Ne, samo petsto. - Ali komandante... - Samo petsto ljudi ide dalje. Rimski državljani. Takvo je naredjenje u slučaju evakuacije. - Znači vi imate naredjenje za opštu bežaniju?! Pripremljeno!? - Molim Vas... – pokušao je komandant kohorte da se opravda ali nije video kako je Arteks sve crveniji u licu. - Imbecilu kukavički! Zar ne shvataš da si izgubio svako pravo da izdaješ i sprovodiš naredjenja kad si bacio rimsku uniformu – Arteks ga je uhvatio za gušu i oborio na zemlju. Vojnici okolo su isukali mačeve. Komandant je počeo da krklja kao da je hteo da kaže »i to je bilo naredjenje«... i ko zna šta bi bilo da je Arteks i to čuo; medjutim Seltiks ga je zgrabio i na vreme ga odvojio od izdajničkog komandanta - Pusti ga ćale, nije vredan da te ubiju zbog njega, pusti ga molim te... Arteks je samo otpljunuo i povukao se par koraka. Nekoliko mačeva je bilo upereno u njega. - Ne moram ni da vam kažem da ne možete napuštati zgradu dok ne krenemo i da posle morate sa nama. Neću da vas vežem iz elementarnog poštovanja prema vašoj kući... Ionako nemate gde pobeći – rekao je komandant pošto je došao malo k sebi posle ovog incidenta. 26. Kako su komandanti ove jedinice uzeli najbolju sobu kao svoje prenoćište, porodica je morala spavati u jednoj mnogo goroj sobi gde je hladan vazduh ulazio kroz otvore. Seltiks ionako nije imao sna. Razmišljao je o devojci na planini i svom sinu. Da li im treba pomoć? Ili su možda oni njemu potrebni. Ali potreban je i svojoj ženi, ocu, as well! Već je uvelike prošla ponoć kad je doneo odluku. - Ćale. Ajdemo! - Kako? Kuda? Alani samo što nisu stigli, kako bi se sami suočili... - Ne brini se ništa! Probudiću Arlet. Za manje od sat vremena krenuli su. Arlet je bila najmanje zbunjena ovim neočekivanim pohodom. Biće volja bogova, mislila je. Svi ionako moramo umreti, samo je pitanje kada. Došli su do podnožja brda dva sata pre no što će zora svanuti. Noć je bila bez meseca pa nisu smeli dalje. Morala se sačekati zora bez paljenja vatre koja bi ih odala. Međutim, nisu znali da su već provaljeni. |
| 27. Kad su se u zoru peli na brdo, Seltiks je mislio a šta sad momak mlad!? Već je svakako bilo kasno predomisliti se. Setio se onoga što je Julije Cezar rekao: Alea jacta est! Ali kako će Arlet reagovati? Ono što je Emma sa ruganjem odbacila sad će se dogoditi. No videćemo uskoro, mislio je Seltiks. 28. Kad su se popeli gore njihova kuća se videla ko na dlanu. I ono što su videli nimalo im se nije svidelo. Vojnici su krenuli za njima. Iza njih bila je gomila civila. Izgleda da nisu tako glupi; pustili su ih da bi im pokazali izlaz iz ove kotline. Sad se stvarno nije moglo nazad. Vojnici su kretali užurbanim maršom. Begunci su im mogli izmaći, a to ne bi bilo dobro sve dok mogu zalutati sa puta kojim su ih pratili. Neći nekakvu prečicu bilo je od životne važnosti. Drugi razlog bio je u tome što je trebalo otresti se civila. Posebno onih koji nisu imali rimsko državljanstvo i prema kojima nisu imali obaveza. Kad su stigli do brda blokirali su put pod izgovorom da prevoj mora biti obezbeđen. I zaista morali su se prvo uveriti kuda idu. 29. Nazad se nije moglo i Seltiks i njegova porodica su ušli u poznatu pećinu. Emma je dojila svoje dete. Kad je videla kako to radi Arlet je vrisnula. Arteks je bio zbunjen ali je uspeo da promuca: - Kakva je tvoja veza sa ovom ... ženom. Seltiks je progutao knedlu kao kamen da guta i rekao: - Upoznajte se sa mojim sinom i majkom moga deteta. Arlet se srušila bez reči. Arteks je sve nemo posmatrao. Emma je nestala kroz otvor koji je vodio sprat niže. Pošto su se Seltiksovi žena i otac povratili malo, Emma se vratila. Znala je da goste čeka novi šok, ali nije bilo druge nego pozvati ih dole. 30. Porodica je silazila niz galeriju dole. U polumraku pećine videli su pripadnike Emminog plemena. Retko ko je od njih izgledao normalno. Neki su imali tri ruke, neki jedno oko nasred glave, neki su bili svi u ožiljcima, neki nisu imali vrat. Arteks je mislio da su ovo neki ljudožderi koji će ih ritualno pojesti. Arlet je u sebi ponavljala da se pomirila sa sudbinom. Seltiks nije znao šta da misli. Doveli su ih pred nekoga ko bi trebao biti starešina. Stari je imao retku bradu i kosu neprirodno crvene boje. Pola lica zahvatao mu je užasan ožiljak za koji niko ni iz Plemena nije znao da li je od rođenja ili stečen u nekoj od bitaka. Pažljivo ih je premeravao pa rekao: - Emma garantuje da nisu članovi Sekte. Sad ćemo proveriti. - Verujete li u Boga? - Poštovaćemo koga god boga hoćete samo da nas izbavi iz ovog haosa! – viknuo je momentalno Arteks - Da nas izbavi od vas možda! – dodala je Arlet. - Tako oni ne govore. – zaključio je stari – Mislim da su uredu. Mogli su ostati. Tenzija je polako opadala. Arlet je prišla Emmi pa se okrenula prema Seltiksu. - Nesrećniče i u ovoj pustinji si našao da me prevariš sa, sa ... – nije se usuđivala da dovrši misao. Emma joj je gurnula dete u ruke. Arlet je oklevajući uzela bebu. Gledala je u svojim rukama. - Izgleda uredu. Mi ćemo ionako otići. Nemam ništa protiv tebe... - Emma - Nemam ništa protiv tebe, Emma. I ja čekam Seltiksovo dete. Seltiks je stao kao ukamenjen. Sto mu gromova mislio je i bez reči počeo da grli svakoga ko bi mu došao pod ruku. 31. Vojnici su došli do vrha prevoja. Begunce nisu videli sa druge strane pa im se pećina nametala kao njihovo logično pribežište. Unutra su bili ostaci vatre. Nikoga nisu videli. Bio je naredjen pretres. Jedan od vojnika se sapleo i pao na kožu ispod koje se čuo tup odjek. Koža je ubrzo otklonjena i videla su se drvena vrata. Vojnici su provalili dole. Isukali su mačeve i u formaciji se spuštali niz stepenike. Starešina je stao pred njih. - Vi krijete begunce od rimskog zakona, a i ne svidjate mi se uopšte – zapovednik je rekao starcu. - Vas jure varvarska plemena a sa druge strane su Parćani. Mi vam možemo pomoći. - Jesi li poludeo stari – zapovednik je prasnuo u smeh – kladim se da ni mač ne možeš da držiš, evo... Zapovednik mu je dao svoj mač. Starac ga je uzeo i zario sebi u stomak. Za očekivati bi bilo da će pasti ali umesto rane stvorio se procep iz koga je nakratko nešto zasijalo. »Noćni soj!« povikao je neko od vojnika i potegao mač na prvog frika. Izbila je kratka bitka u kojoj je samo dvadesetak prisutnih vojnika moglo izvući deblji kraj. Vojnici su se povukli ostavljajući za sobom dva mrtva. Neki članovi Plemena dobili su povrede koje bi svakom čoveku bile smrtonosne ali njima ne. Međutim, svi su znali da će se vojska vratiti. 32. Vojnici su se povukli, ali nisu odustali. Iako je komandant mislio da bi bolje bilo sklanjati se, jedan od njegovih vojnika ga je uverio da ovi frikovi kriju gomilu zlata i da će to biti dosta da zadovolji apetite varvara radi otkupa pa čak će i njima ostati pravo bogatstvo. - Ali kako ćemo ih pobiti. Kolko vidim to se ne može uraditi »konvencionalnim« metodama. - Imamo veoma jakog saveznika – vojnik tada pokaza gore. - Bog je uvek na našoj strani, pa ipak kao do sad protiv varvara... - Ne – prekide ga vojnik – mislim na Sunce. Veliki broj njih Sunce može bukvalno da ubije. - Treba im samo dati malo Sunca... – smeškao se komandant. - Dole je nekoliko hiljada civila. Neka i oni budu malo korisni. - Ostaje mi samo da izdam naredjenja. Reći ću da ćemo napraviti improvizovano utvrđenje. I kad se pećina pretvori u otvorenu rupu mi stupamo na scenu. 33. Dok se sprovodio lukavi plan frikovi i porodica doseljenika ostali su ispod zemlje. Ispočetka ništa se nije dešavalo. A onda su začuli kako neko udara po stenju gore. Procedura je bila očekivana. Pleme je moglo samo da čeka. Onda je nekoliko sati kasnije udaranje prestalo. Napolju je pao mrak i očigledno je bilo da će kopanje biti nastavljeno pred zoru kako bi ih neprijatelj napao pod svetlosti dana. Arteksu nije bilo jasno zašto se ovo dešava i kako ni njegov sin nije znao odgovor upitao je Emmu. - Mi nismo kao ostali ljudi. Mi smo skoro besmrtni. Možemo živeti neograničeno dugo. Ali svakoga od nas nešto ipak ubija. - Rastrgnuti svakog od nas i razbacati delove tela svakako će uspeti. Ali neke od nas ubiće i samo ako im se odseče glava; neke ubija mač u srce, neke morska voda.... - A bar trećinu pripadnika Plemena ubija Sunce. - Izvini, a šta bi tebe ubilo? – Arteks se osmelio da upita. - Ne znam još nisam umrla – rekla je devojka kroz smeh – ali oseti ovde kako mi je meka glava (devojka tu postavi starcu ruku na svoj potiljak) mozda bi me ubio udarac zadat tu. 34. Ispravno je procenjeno vreme napada. Pred zoru su nastavljeni radovi na površini. Udaranje je bilo sve glasnije i zatočenici su znali da je svod Emminog stana već razvaljen. Gore su se vojnici pomešali sa civilima. Trebalo je isprovocirati sukob civila koji su kopali i frikova koji su bili dole. Dvadesetak vojnika je tako već pomagalo u iskopavanju i bili su spremni da svakog momenta zaspu kamenjem stanovnike pećine. Najzad se svod galerije obruši. Par kopača upalo je dole i izlomilo se. Pred ljudima koji su kopali su se ukazale stepenice koje vode u mrak. Dole su se pripadnici Plemena pregrupisali. Oni kojima je Sunce smetalo pobegoše u senu. Jedan se umalo nije istopio ali njegov drug ga je povukao i spasio ga. Ostali su krenuli napred. Vojnici pomešani sa civilima počeše bitku već na stepenicama. Kamenje je letelo svuda. Rulja se u početku osmelila za napad. Ali kad su videli da su stanovnici pećine tvrd orah smelost kopača je naglo splasnula. Posle pola sata počeše da panično beže. Vojnici ih nisu zadržavali. To je bio deo lukavog plana. Plen nije trebalo deliti. U medjuvremenu i Pleme je imalo gubitaka. Pet pripadnika plemena ležalo je mrtvo i iskasapljeno, a mnogi su bili povredjeni. Emma je bila povredjena i brisala je krv sa ruke. Smatrala je da će za sat vremena biti kao da joj nož i nije zadao ranu. Očekivao se novi napad. 35. Nije prošlo ni sat vremena a gore ponovo poče otkopavanje. Ovoga puta vojnici su proširivali rupu. Ratnici plemena krenuli su da ih spreče, ali gomila kamenja padala je na njih. Vodja plemena, Ezra, zauzeo je bio »komandnu poziciju«, odnosno sedeo je u dubokom mraku (pošto bi i njega svetlost ubila) i pratio tok bitke. Naredio je napad svim snagama. Pleme u gomili pohrli ka probijenom ulazu. Ali sad su ispred sebe imali organizovanu vojsku. Nisu se mogli probiti gore u većem broju, a manje skupine koje bi se probile postajale su lak plen. Mnogi su bili bukvalno razneti na rimskim mačevima. Počeli su se u neredu povlačiti niz stepenice, a sve veći broj vojnika jurio je za njima. Vojska je sad upala u srž pećine. Došli su do najopasnijih ratnika, koji su se tamo krili od Sunca. Ishod bitke je postajao sve neizvesniji. Sad se već i Ezra borio. Emma je dotrčala do njega. - Treba osloboditi zerglinge. - Ali njih je teško kontrolisati. Oćeš da i nas rastrgnu? - Moram! – viknu Emma i otvori vrata koja su vodila ispod galerije. Emma, medjutim nije videla efekat koji je postigla. Jedan od vojnika zabi joj buzdovan pravo u potiljak. Pala je na mestu mrtva. 36. Ispod poda galerije čula se potmula tutnjava. Za pripadnike Plemena ovo je bio signal da pobegnu u najzabačeniji deo pećine. Rimski vojnici su bili zbunjeni isprva. Nekoliko sekundi kasnije isukali su mačeve. Osetili su da je vreme za konačni udarac. Tog momenta gomila nepoznatih kreatura izlete iz otvora koji je bio otvoren nepunih pola minuta ranije. Bili su prekriveni oklopom sa bodljama i iza ledja im je bio rep sa buzdovanom na kraju. Ne rukama su umesto šaka imali čeljusti. Umesto glave imali su otvor, a oči su im bile svuda po telu. Panika uhvati vojsku. Pokušavali su beg ali nije im uspelo. Samo mali broj njih je uspeo da se izvuče iz pećine, ali i tamo su bili rastrgnuti. Zerglinzi su izleteli za njima. Potera se nastavila po planini. Retki vojnici koji su uspeli da izbegnu iz paklenog grotla sad su vec u paničnom begu stigli do civila koji su prethodno pobegli pred Plemenom. Smrt je sada stizala i vojnike i civile. Iako su bili spašeni, u Plemenu nije bilo mesta euforiji. Veliki broj njih je ostavio kosti u pećini, a i trebalo je popraviti svod. Opasni zraci svetlosti i dalje su šibali unutra kroz veliku pukotinu. 37. Ova kotlina trebala je biti pošteđena. Iako je dobio takva eksplicitna naređenja, vođa odreda Alana koji je tu operisao je odlučio da ne poštuje ovu zabranu. Kako nije dobio nikakvo obaveštenje o sankcijama koje bi mogle uslediti ako se zabrana prekrši, ratni vođa je smatrao da mu je kralj Vologez u stvari dao odrešene ruke. Interesovalo ga je, u stvari, zašto bi Parćani sprečavali njihov ulazak tamo. Možda ima nešto vredno? Varvari su se sad uspinjali uz prevoj koji vodi ka kotlini. Prizori iskasapljenih tela uznemirili su i ove prekaljene ratnike. Ipak, nastavili su dalje. Odjednom, neka čudna stvorenja počeše da iskaču iz zemlje sa svih strana. Alane je uhvatio paničan strah. Ali odgovoriše pretnji jer život im se nije davao olako nikome. Većina zerglinga osta tu posečena i krv mnogih varvara natopi klanac. Ipak, veći deo ove trupe uspeo je da se povuče. Među njima i sam zapovednik koji je posle još dugo ponavljao »Parćani su bili u pravu!« 38. Fosilizovane kolibe u pećinskoj galeriji bile su u velikoj meri demolirane. Pripadnici Plemena tražili su prinovu koju je Emma sakrila u metežu bitke. Arlet je pronašla ušuškanu u krzna na podu jedne od koliba. Uzela je bebu i kao da se nije htela odvojiti od nje. - Mogli bi je uzeti, izgleda uredu... Gde ima za nas biće i za njega! - Da, ja sam mu otac, moje je da se brinem – dodao je Seltiks. Ezra je imao drugačije mišljene: - Šta će biti kad beba postane čovek? Kako će se uklapati u vaš svet?! - Gospodin je u pravu – složio se Arteks – nije sporno šta mu mi možemo pružiti, već uopšte naša vrsta. - Žao mi je što je ovako – završio je Ezra – moraćete otići daleko. Daćemo vam dovoljno zlata da u vašoj postojbini kupite tri ovakva imanja. Recite samo kolko vam treba. Ovo će biti od sad naš dom.
EPILOG: Arteks, Arlet i Seltiks vratili su se nazad u rodnu Galiju. Arlet je rodila odmah po povratku ćerku, a kasnije i sina koji je nasledio veliko imanje. Jermenija je izašla iz sastava Rimskog carstva. Mir je bio uspostavljen u ovoj zemlji koja je postala tampon država. Pleme je ostalo u kotlini još mnogo godina zaštićeno legendom o prokletstvu ove oblasti. Potomci Seltiksa, Proliksa, Komijusa, Arlet, Valkire, Maksa ostali su širom
rodne Galije dugi niz godina. Povremeno bi se sastajali i evocirali uspomene na
daleke pustolovine. Iako je opadanje Carstva postajalo vidljivo, a ekonomska kriza
i prateći potresi se osećali, mir je vladao tim prostorom još nekih 200 godina.
Sve dok pleme Huna nije izazvalo Seobu naroda od koje više nije postojala istorija
civilizacije nego samo istorija varvara. Ali to je tema neke druge priče... |
|
Copyright ©1996-2002 by SF-BAY. Sva prava zadrľana. All rights reserved. You are free to read this document online and make links to it. Copying or duplication of this document is not allowed. |