I

Na severu grada, odmah ispod zidina, žive grnčari. Gledam jednog kako pravi plitku posudu za vino; pita me da li želim da je oslika i ja mu odgovaram 'da, želeo bih da na njoj naslikas neku herojsku scenu'.

On se smeje i odmahuje glavom. 'Bojim se da su naši heroji suviše veliki za vinske posude; da li bi gospodar bio zadovoljan sa jednim skromnim maslinovim drvom?'

Kasnije, kada je posuda završena i grnčar plaćen za svoj trud sa dva novčića, ja razbijam posudu o zemlju i gledam ga pravo u oči. Po njegovom licu se širi tuga čoveka čiji je gubitak veći od nagrade koju drži u ruci.

'Ovi delovi su nekada činili celinu na kojoj si naslikao maslinovo drvo.' ja upirem prstom na komade posude. 'Smatraš li da je ta celina bila lepa?'

On nemo klima glavom u odgovor.

'Ako si bio u stanju da prepoznaš lepotu u celini, zašto tu istu lepotu više ne nalaziš u njenim delovima?'

(Ja onda stajem bosim stopalima na oštru grnčariju i zadovoljno prepoznajem bol rasparane kože i mesa; moja krv se polako skuplja u baricu, odbijajući da nestane u umašćenoj prašini utabane ulice. Ja se sećam; nekada sam bio čovek.

Bol me često podseti na to.)

Grnčar ćuti i gleda u krv.

'Ovaj svet će morati da nauči kako se pronalazi lepota u vlastitim delovima.' govorim mu. Vidim na njegovom licu da ne razume ali to nije važno - ono što je jedino važno jeste njegova iskrena želja da shvati, njegov trud da pronikne. Njegove oči blistaju grozničavim sjajem kakvog čoveku poklanjaju jedino bolest ili božanstvo, a ja sam oboje - nije važno što on ne razume poruku koja mu se daje. Ono što je jedino važno jest njegova spremnost da prihvati činjenicu kako mu se, pored novca, daje i poruka.

On će je primiti i preneti dalje. A pošto nije siguran o čemu ta poruka zapravo govori, on će se potruditi da tu nejasnoću razbistri sopstvenim rečima i tako će postati oruđe u dugačkoj ruci boga.

Bez da toga bude svestan.

*

Jedan slavan čovek je jednom rekao da se u svetu malo toga menja i shodno tome, malo tog je novo. 'Jedine prave novosti su načini koje snalazljivi ljudi izmišljaju da bi zgrnuli pare ' rekao je on.

Drugi, ne manje slavan čovek je priznao kako za svoje sopstveno bogatstvo (dovoljno da otplati vanjski dug čopora nerazvijenih zemalja trećeg sveta) može da zahvali ne toliko svojoj sposobnosti, već naprosto činjenici da se u pravo vreme zatekao na pravom mestu. Po principu, 'kada je bog delio snalažljivost, bio sam među prvima. Kada je krenuo da deli savjest, ponestalo mi hrabrosti da se stalno guram.'

Ako se svet i može grubo podeliti na one koji daju i one koji primaju, Kristijan Korena je svakako bio među onima potonjim. To samo po sebi i ne bi trebalo da bude neki hendikep, zavisi već od toga ko i šta daje. Potrebno je samo malo sreće pa da se čovek rodi u vlasništvu boga dovoljno lukavog da pre savesti svojim štićenicima udeli bar malo hrabrosti. Po pravilu, ogromna većina stanovništva na zemlji primila je svoje božanske darove upravo po tom redu; a i Maya Angelov u svojim delima otkriva kako je 'od svih vrlina najdragocenija hrabrost, jer jedino ona omogućava da se bude dosledan u ostalim vrlinama.'

Kristijan voli poeziju Maye Angelov. On voli nesrećni otpor robova i ptica koje hrabro jurišaju na kaveze u kojima su zatočene i krvare svoje tužne jadikovke na gvozdenim šipkama. On ima na tone savesti i tuda patnja uvijek gane njegovu osetljivu dušu. Treba li uopšte da se napomene kako je on hrišćanin? Možda. Ako i nije razumno za očekivati da će se čovek sa imenom Kristijan klanjati pet puta na dan okrenut ka Meki, ne treba ni zaboraviti da je to svoje ime Kristijan primio, zajedno sa mnogim drugim darovima, od svojih roditelja. Majka Anđelka; zajedno sa mutnom uspomenom na dedu Ivana, sa Anđelkine strane; njegova putešestvija po Frankovoj Espanji i sitna, crnokosa Kaledonka Izabela koja je napola uspela da ga ubedi kako ga njegovo prezime definitivno izvlači iz Istočne Evrope i smešta bar u Italiju. Izabela je ubrzo posle toga umrla od trbušnog tifusa ali njena ideja o imenskoj pripadnosti je uhvatila korena i rascvetala se donoseći pun plod u Anđelkinoj posle-hladno-ratovskoj, svet-je-moja-školjka viziji internacionale. Sa sitnim jezgrom tvrdokorne religije, valjda u spomen na Izabelu i Franka i Inkviziciju, Anđelka je glatko prekinula tradiciju davanja muškoj deci imena oca, dede, ili pradede i odlučila se za Kristijan; Hristov vojnik. Pripadnik. Štićenik. Internacionalno razumljivo ime, kao neka masonska lozinka; Anđelka je izabrala ime za svoga sina na način na koji neki ljudi biraju vlastiti pseudonim - ime koje nameće privid vrline za koju čovek strepi da mu nedostaje.

Posle primanja 'velikog' imena, dolaze velika očekivanja. Prvo izgled, pa ponašanje pa dostignuća uopšte. Magična reč, uspeh. Prvi u svemu, uvek i po svaku cenu. Jedan nivo posle drugog, jedan stepen posle drugog, nalik na spiralu, sve do vojne akademije. Rekordi koji dremljivo čekaju u prašini, žudeći da ih se obori; najbolji ovaj u ovome, najmlađi onaj u onome. Pare su u svemu tome sporedni motiv - osnovni motiv su uvek i svakako čisti zidovi Anđelkine kuće koji čeznu u svojoj belo-okrečenoj praznini da ih sin ispuni kojekakvim uokvirenim priznanicama, pohvalnicama, diplomama, trofejima i potvrdama uopšte.

I tako tom spiralom do vrha. Vrh vrhunca. Pilot.

Ali pilot u mirnodopsko vreme; sati i sati treninga za simulatorom i testova na akceleracionim spravama. Sati i sati bezbednih letova nad bezbednim zonama pod bezbednim pogledom instruktora i tek pokojom lažnom bombom bačenom na lažni cilj sa bezbedne visine. I u tom beskrajnom nizu bezbednih sati u kojima je taj živući i hodajući pseudonim odlučne i u-raj-opredeljene majke smerno koračao putevima pravednosti i dozvoljenosti i razumnosti; u tom bezdogađajnom nizu jedan-sasvim-nalik-na-drugog dana, Kristijanu je odjednom, iznenada, i bez preterano očiglednog razloga ponestalo hrabrosti i on je kliznuo iz tog sigurnog reda i po prvi put izbegao pripisanu i odobrenu dozu savesti.

I onda! onda se u jednom beskrajnom trenutku svet okrenuo naglavce i zemlja je bila nad glavom a po nebu je moglo da se hoda i bila su najplavije azurno paperje kakvo niti jedan umjetnik ne može da isanja u svom daru ako mu pri ruci nije i malčice kokaina. Ceo Kristijanov talenat, ceo njegov unutarnji poriv da stvori nešto neviđeno i nečuveno, ceo njegov životni smisao koji mu je dao da nasluti kako je on ne samo drugačiji od ostalih nego istovremeno i bolji i to na neki urođeni, bez svesnog truda postignuti način, celi taj sklop sveta za koji je znao da je po prirodi stvari samo njegova školjka, školjka u kojoj je on, po istoj toj prirodi, njen biser - sve se to u tom kratkom trenutku postavilo na noge i uspravilo u svoj svojoj lepoti. Kristijan je zanemeo i rasprsnuo se u odusevljenju onako kako bi se Leonardo de Vinči verovatno rasprsnuo da su ga kojim slučajem poseli u pilotsko sedište Concorda; san koji je ostvaren u lepoti toliko besprekornoj da nadmašuje i samu sposobnost sanjača. Da bi se takav san uspravio, ceo svet mora da se okrene naglavce, ako ništa drugo onda prosto da tom reakcijom isprati tako veličanstvenu akciju.

Kristijan Korena je toga dana otkrio "Avatar 3D" .

Magična reč, uspeh.

II

Ona stoji pored prozora i nemo zuri u vejavicu; krupne pahulje snega umiru na njenim haljinama, tamneći ih u boju starog zlata.

Ona kaže; 'tvoji sledbenici su mrtvi. Rečeno mi je da su umrli moleći, ali njihov bog ih nije spasao od sečiva. Umrli su onako kako i bezbozni ljudi umiru; u strahu i govnima. Sad mi reci - kome su se molili?'

Ja ćutim. Ona nastavlja.

'Jer ako su se molili tebi, to će biti smešno ali i razumljivo, jer oni su bili mladi i neuki. Ne treba mnogo da se takvi ljudi zavedu, ja to znam bolje od ikog. Ali ako su se molili kao što mi moji vojnici tvrde, za tebe, onda je to druga stvar. Onda te to čini toliko opasnim u mojim očima da ti ne mogu dozvoliti da iz ove sobe izađeš živ; pa makar ti zgromio ovaj grad sa stotinu ovakvih vejavica, pa makar i uništio svet. Ako i jeste istina da je u tvojoj moći slanje celih gradova u nepostojanje, ja ću da se zadovoljim skromnim saznanjem da je sada u mojoj moći da te tamo i samog pošaljem. Da nas dočekaš.'

Meni su ruke vezane grubim užetom čiji je drugi kraj u čvrstoj šaci gardiste. Sosipatra mi prilazi; njena haljina od teške svile sad je već mokra od snega i poslušno se pripija uz njene grudi. Sosipatra je vrlo lepa žena.

'Ovaj svet je dovoljno veliki i za boginje i za bogove' ja govorim tiho. U njenim očima neverica smenjuje iznenađenje.

'Možda i jest' ona krotko klima glavom 'ali nije veličina ovog sveta ono što mene brine. Mene brine veličina njegovih bogova. Stoga je poželjno da se uspostavi granica preko koje niti jedan bog neće smeti da izraste; ako se ti uzdržiš od prizivanja gromova i munja i vejavica, ja ću se uzdržati od prizivanja mojih gardista da brojčano smanjuju kolonu tvojih sledbenika.'

Ja se smešim; ona uzvraća osmehom. Ja joj ceremonijalno ljubim ruku, nežnu i namirisanu; ona vraća zaverenički poljubac na moje čelo. Napolju oluja posustaje i oblaci nestaju; septembar se vraća u svoj svojoj toploti.

Kasnije mi Sosipatra pokazuje grad. Njene usne su neme ali njene oči jasno govore: sve ovo je sada naše. Na severu grada, odmah ispod zidina, žive grnčari.

Gledam jednoga kako pravi plitku posudu za vino; pita me da li zelim da je oslika i ja mu odgovoram; 'da, zeleo bih da na njoj naslikas neku herojsku scenu.'

*

Svaki Eden ima svoju zmiju.

Ovog puta zmija ima nesrećno, zgužvano lice po kom se za prevlast bore nesigurne dlake bezbojne brade sa aknama vulgaris; širok, pljosnat nos za nijansu tamnijeg tena od okolnih obraza sa kržljavom donjom vilicom za koju čovjek prosto ne može da poveruje kako je dovoljno velika da prihvati ceo komplet zuba, makar i u minijaturnoj verziji. Ta zmija sedi u ćošku restorana i tamani pivo sa tolikom sporočću i tolikim nezadovoljstvom da ostavlja utisak kako pije protiv svoje volje i ukusa. Na neki način, to i jeste tačno.

Zmiji oči svetlucaju ali u tome svetlucanju nema ničeg nadprirodnog; pivo pije u malim gutljajima i svaki gutljaj gadljivo zadržava u usnoj šupljini, pre no što ga natera u stomak; nenaviklo telo oduševljeno izvlači maksimalnu korist iz alkoholnog napitka i kao rezultat tog procesa - oči se sjaje polupijanom blistavošću. Povod je rođendan zmijinog starijeg i telesno neuporedivo privlačnijeg brata - u uglu restorana četiri spojena stola se uvijaju pod težinom destilirane tekuće vatre. Zmijin brat upravo navršava četrdesetu, a to je doba u kom su čoveku svi prijatelji izvršni poznavaoci i tamanitelji alkohola.

Zmiji je ime Zdravko ali ga svi zovu Zare. (Zmije uvek izgledaju daleko manje opasne ako im se da ime/nadimak.)

Zare pije na silu zato što dobro zna kakve će epitete da dobije i od brata i od njegovih prijatelja ako odbije piće; Zare isto tako primećuje da Kristijan celu večer nije okusio niti kapi ičega osim kisele vode ali nikome ne pada na pamet da mu zbog toga dobacuju uvrede kakve njemu, Zaretu, zdušno dobacuju, iako se celu večer ne razdvaja od flaše. (Zaretov brat, iako do koske pijan, još uvek može da izbroji dve prazne flaše od piva.) Kako vreme odmiče, besmrtni rokeri posustaju i polako ustupaju mesto srceparajucoj narodnoj muzici isporučenoj na neškolovanim ženskim vokalima; to zauzvrat podstiče sve bešnju osvetu na alkoholu i veče se spiralno zavlači u sitno-noćne sate.

U neko doba noći Kristijan se zatekne na sedištu pored Zareta. Razlika između raspoloženja i izgleda u njih dvojice i ostatka pijanih gostiju je tada na vrhuncu; Kristijanova bela kosulja još uvek ima onaj svež, papirnat izgled kakvog košulje imaju kada su tek opeglane; Zare je obučen u isprano teksas platno koje dobro podnosi visoku temperaturu zadimljenog restorana. Sa vremena na vreme oni izmene po koji pogled pun dobroćudnog predbacivanja. 'Baš je čovjek smešan kada se napije' ti pogledi govore. 'Ja ne želim da budem takav."

Zaretu ti pogledi poklanjaju nešto u čemu je celog svog života oskudevao; poklanjaju mu pripadnost. U okruženju u kojem je najmanje očekivao da je moguće pronaći istomišljenika, Zare ne samo da ga nalazi, nego ga otkriva u takvom kvalitetu da je doslovce očaran. Kristijan je odjednom postao član njegovog, Zaretovog, manjinskog kruga, ali ne zato što poseduje bilo kakav telesni ili mentalni hendikep; Kristijan nije autsajder voljom većine, on je to isključivo svojom voljom i odlukom. On bira da bude odvojen od ostalih; on bira da ne bude pijan kao oznojena, izgužvana većina; on bira da sedi pored Zareta rađe nego da skače po stolovima u parodiji starih plesova narodne baštine. I ne samo što se niko ne usuđuje da ga zbog toga potcenjuje, nego ga upravo to čini još popularnijim, još cenjenijim u očima Zaretovog brata.

Za Zareta, koji je celog života kažnjavao sebe svesnim naporima da bude poput ostalih, da se ne izdvaja, da što manje odudara, ovaj fenomen ima svu težinu gromovitog glasa iz zapaljenog žbuna i on je rastrgnut između neizdržive potrebe da nešto kaže, nešto što bi produbilo i očvrslo tu novu i nežnu vezu između njih dvojice i između nagona da ćuti, ćuti naprosto zbog straha da ne kaže nešto pogrešno, nešto što bi skinulo zavesu sa njegovog najcrnjeg straha - sa mogućnosti da je sve to ipak samo slučajnost.

Po prvi put su hormoni i feromoni i svi ostali hemijski faktori što bauljaju telom dozvolili da se spozna taj mističan razlog iza njihovog postojanja; dozvolili su da se nasluti snaga oluje koju su oni u stanju da razviju u mesu. U tome nije bilo ničeg seksualnog, ničeg opterećenog reprodukcijskim naporima; bila je to naprosto fizička manifestacija čistog intelektualnog oduševljenja kojim je uvek praćeno otkrivanje ideala. Idola. Spoznaja da lepota jeste zarazna, i duboka želja da se provede što više vremena u prisustvu lepote, u nadi da se vlastita ružnoća može da maskira njenom senkom. Zaretu je Kristijan izgledao lepši od Adonisa, lepši od Mikelanđelovog sužnja, lepši od ičega što je ikada ikome bilo blisko idealu. Od tog trenutka na dalje, Zare je bio zarobljen; potpuno svojom voljom, potpuno svojom odlučnom rešenošću, Zare je dozvolio novootkrivenom idealu da poništi sva stara pravila i na njihovom pepelu izgradi nova. Da donese potpuno nov sistem vrednosti koji će zauzvrat da ponudi sasvim nova pravila igre, pravila koja će biti daleko lakše da se slede i poštuju prosto zato što neće biti nametnuta, neće biti tuđa. Zadobiti Kristijanovo poverenje i odobravanje značilo je ujedno i dokazati vlastitu vrednost jer Adonis je pilot i nesputan je onim silama koje smrtnika drže u večitoj blizini groba; za Kristijana gravitacija je bila samo komplikovana reč. Ništa više.

I kada je konverzacija ipak šmugnula u postojanje, isprva se nesigurno hraneći na događajima u restoranu a kasnije pohlepno gutajući sve relevantne podatke koje je mozak (još uvek oduševljen pivom) mogao da iscedi, došlo se neizbežno na teren na kom je Zare imao ujedno i nadmoćnu sigurnost i verničku poniznost - došlo se do video igara. Za Kristijana, koji je većinu svojih bezbednih dana provodio u simulatorima i rvao se sa dobro smišljenim nestvarnostima bezimenih kompjuterskih programera, Zare je bio otkriće za kakvim je već dugo čeznuo; da uhvati nasamo jednog od tih 'čudotvoraca' i da iz prve ruke sazna kako to zapravo izgleda: kako izgleda kada kompjuterski programer ima dovoljno mašte da dočara mesta i situacije koje u svojoj nestvarnosti daleko premašuju dosadnu jednoličnost svakodnevnog sveta. I slušao je iskreno i ponizno, instinktivno osećajući da je upravo to onaj alhemijski eliksir, ona čarobna poluga koja je u stanju da iz smušenog samotnjaka kao što je Zare (kojemu je verbalna komunikacija bila toliko naporna da je neprestalno zahtevala obilnu ispomoć gestikulacije), izvuče neprekinutu bujicu prideva i metafora i velikih reči uopšte. Zare je govorio o stvarima koje ne samo da je duboko razumeo, nego i beskrajno voleo i ta ljubav se caklila u njegovim očima jos dugo nakon što je njegov metabolizam uspeo da savlada i posljednje ostatke alkohola. Zare je bio srećan do iznemoglosti. Adonis koji je ujedno i pilot i predan slusalac bio je jedva zamisliv spoj, vrhunski pogodak na lutriji; mogućnost da sutrašnji dan nekom vradžbinom prekine tu, sad već očvrsnutu vezu između Idola i njegovog poniznog Podanika bila je nepodnošljiva. Neprihvatljiva. Karte su bile podeljene i Zare je nemilosrdno ulagao sve za što je osećao da ima ikakvu vrednost, sve tajne i planove i ideje koje su bile u njegovom posedu. I ne samo njegovom - Zare je spremno i bez griže savesti uložio i ideje ljudi sa kojima je radio (za koje je radio i koji su ga više nego skromno plaćali - ali to nije bila dovoljno vredna informacija da se ponudi idolu) i to one ideje koje su trebale biti tajna, strogo čuvana tajna, bar dok se ne usavrše i dok im tako cena ne skoči u vrtoglave visine. Zare je u prva dva sata poznanstva pred svog idola istresao svaku pojedinost o 'AVATAR 3D' koja se dala ugurati u vrijeme na raspolaganju. I kad je video da se Kristijanove oči šire u oduševljenju, Zare je spiralno uronio u ponosno samoljublje i odlučno krenuo da ga rastegne na sve dane svoje budućnosti - bez daha i bez dvoumljenja ponudio je svom idolu korištenje dobro čuvane, još-u-razvoju-tajne, još-nikome-pokazane, samo-višem-osoblju dostupne demo-verzije 'AVATAR-a 3D'.

Kristijanovo lice je navuklo grimasu ljudi kojima ponestaje hrabrosti da se guraju u redu. 'Jedva čekam.' rekao je zadovoljno i pogledao na sat. 'Može li danas posle podne?'

Iza Zaretovih grozničavih očiju svet se besumno okrenuo naglavce, poslušno ustupajući mesto novoj strukturi da se podigne i uspravi.

III

Sosipatrina palata je veličanstvena i tek završena; glatki zidovi od belog mramora još odišu mirisavom svežinom prekomorskih kamenoloma i visokih četinara. Pred palatom je mala grupa mojih sledbenika; njihove ruke su vezane i naterani su da kleče na oštrom kamenju. Oni dižu poglede ka mom licu i plaču. Ne zbog sebe. Zbog mene. Jer i moje su ruke vezane.

Na jednom od visokih prozora razaznajem žensku priliku u odori od žute svile.

Septembar je vreo i sunce peče nemilosrdno.

Na znak žene u visokom prozoru, njeni gardisti započinju pokolj. Iz grla vezanih, klečećih ljudi podiže se pesma. Sunce nestaje pod tamnim oblacima i pre no što stižemo do ulaza u palatu na moje čelo pada prva pahulja snega. Moje ruke su vezane grubim užetom čiji je drugi kraj u snažnoj ruci gardiste. On me vuče preko blistavih mramornih stepenika kao da sam pseto i mi prolazimo kroz brojne odaje i hodnike, sve do vrha palate. Sve do Sosipatrinog prestolja.

Ona stoji pored prozora i nemo zuri u vejavicu; krupne pahulje snijega umiru na njenim haljinama, tamneći ih u boju starog zlata.

*

Kada se u zgradu ulazi na zadnji ulaz i kada se teško zabravljena vrata otvaraju polako i bešumno i kada se na svaki šušanj zastane i pričeka - to je prvi nervozno-oprezni dašak zabranjenosti. Dašak koji šapuće oznojenim dlanovima; to je to: to je nedozvoljena stvar koja za sobom povlači posledicu. E sad, to što posledica i ne bi bila bog zna kako teška, što se ne bi sručila na počinioca u vidu dvotonskog kamenog bloka ili stogodišnje zatvorske kazne - to i nije bilo toliko važno. U najgorem slučaju posledica bi poprimila oblik momentalnog otpuštanja sa posla izvesnog Zdravka Kaleba zvanog Zare, kompjuterskog programera.

Ali ipak! Kristijan je bio oduševljen. Za čoveka koji je kao dete prvi put popio batine kada je iz majčine tašne ukrao par novčića za sladoled, zabranjenost je bila kamen temeljac trodimenzionalnog beskraja kojeg ljudi pojednostavljeno i iz milošte zovu naprosto 'svet'. Dobrovoljno vršiti zabranjenost, bilo religijsku ili moralnu ili zakonsku bio je čin atentata na same temelje postojanja tog i takvog sveta. Anđelkin modus operandi pedagogije: 'učinis li to makar samo jedanput, Kristijane, sunce više nikada neće izaći na istoku.'

Ali ipak! Sunce ne samo da je i dalje postojano visilo u svom zenitu nego je i nedjelja bila predivno sunčana, ugodno topla i apsolutno ispunjena veselom cikom dece u obližnjem parku. Sa trofejima ponosno zataknutim za pojas, Kristijan je sa surovom osvetoljubivošću šutnuo mrtvo truplo bogougodne pedagogije i zaverenički kliznuo iza Zareta u stvaraonicu čuda.

U većini slučajeva, mašta je preduslov za razočarenje. To je pravilo. A razlog zbog kojega Kristijan nije bio razočaran izgledom 'stvaraonice čuda' ne može se opravdati njegovim nedostatkom mašte; apsolutno ne. Ako izgledom i jeste podsećala više na automehaničarsku radnju nego na postrojenje za izradu software-a, Kristijan je bez imalo dvoumljenja u tim simbolima haosa otkrio tragove prisustva genija - prazne flaše od piva; prazne šolje od kafe; gomile razbacanih papira umašćenih krugovima od šolja za kafu; prazne kesice od čipsa i bonbona; žvrljotine na knjigama; žvrljotine na zidovima i po stolovima; monitori pretrpani samolepljivim papirićima; gomile kablova i raznobojnih žica uopšte; gomile diskova i staklenih tuba i tranzistora i svega onoga što inače treba da postoji uredno sakriveno u velike metalne kutije; gomile knjiga i tastatura i kasetofona; gomile stvari koje naprosto i nemaju ime zato što i ne postoje nego kao sitni delovi isto tako bezimenih drugih stvari. Kristijan je bez imalo oklevanja prihvatio taj i takav nered kao ništa drugo do prateći produkt istinske kreativnosti - ljudi su skloni da čežnjivo veličaju sve ono što im nedostaje, a Kristijan je bio temeljito i do-dna-duše sterilizovan i od nereda i od kreativnosti. I kad je Zare počeo da se nesigurno izvinjava i objašnjava kako 'su to u stvari samo pomoćne prostorije koje ujedno služe i kao čistilište za stvari osuđene za bacanje i uništenje', Kristijan se samo osmehnuo budističkim osmehom blaženstva, osmehom koji je jasno otkrivao da je njegov vlasnik i te kako svestan kako stvari sa licem imaju i naličje koje je također prihvatljivo kao deo savršene celine.

A iz obližnjeg parka vesela cika razigrane dece je i dalje curila u nedeljno poslepodne.

IV

Ljudi isprva uvek odbijaju razumeti Reč. Zato je potrebno da se ona poprati ubedljivim čudima i još ubedljivijom kaznom. Iza nas raste kolona mojih sledbenika; oni me prate i iz ljubavi i iz straha. Prate me u nadi da će svedočiti mojim čudima; prate me i iz straha od mog gneva i surove kazne koju sam obećao onima što odbijaju da se pokore meni i mojoj Reci.

Ja se hranim na njihovoj odanosti a oni nas slede celim putem do dvora boginje.

Sosipatrina palata je veličanstvena i tek završena; glatki zidovi od belog mramora još odišu mirisavom svežinom prekomorskih kamenoloma i visokih četinara.

*

Avatar 3D. Video-igra budućnosti.

'Ima tri standardne verzije' objašnjava Zare uslužno pritežući remenje suspendera oko Idola. Kristijan na sebi ima kombinezon, nalik na pilotski; on je potpuno spreman za svaku situaciju. Zare nastavlja nabrajanje. 'Antički Svet, Fantazija i Futurizam. Svaka od tih matrica ima dalje tri pod-verzije; prva je osnovna i nju ti program nudi kao fiksnu i nepromenjivu; druga je 30% otvorena za nadgradnju a treća je 'carte blanche' za koju su ti samo zadani osnovni parametri i koju sam treba da sastaviš od opcija koje će program da ti ponudi na početku. Svaka matrica ima svog vodiča i njemu možeš da se obratiš za pomoć, mada se to retko dešava - svaki živi elemenat Avatara je interaktivan i reaguje onako kako bi većina ljudi u ovom svetu reagovali. Svaki elemenat ima i vlastitu memoriju, tako da kada se vratiš u istu matricu, elementi sa kojima si imao kontakte se toga sećaju, prepoznaju te i u stanju su da te na to podsete, ako požele.'

'Ako požele?' Kristijan podiže obrve u neverici.

'Da, ako požele,' Zare se zadovoljno smeje 'Program je jako detaljan; ako im se ne dopadneš, oni mogu da te ignorišu a ponekad čak i oteraju sa mesta na kom nisi prihvaćen.' Nakon kraćeg ćutanja, on potišteno prizna. 'Mene često izbacuju iz restorana Fantazije...'

'Neke stvari su svuda iste, čak i u nestvarnim svetovima.' Kristijan lakonski sleže ramenima.

'Da, ali u Avataru tvoja reč je ipak zadnja. Oni to osećaju, zato i paze na ponašanje. Uglavnom. Za njih je njihov svet stvaran onako kako je ovaj stvaran za nas,...' on značajno zapreti kaziprstom '... i ako ih se baci sa krova visoke zgrade oni se prilično stvarno razbiju o zemlju. U to sam se uverio.'

Kristijan odmahuje glavom. 'Ne brini, neću nikoga da ubijem.'

'Zašto bih se brinuo?' Zare se uozbilji. 'U svakoj matrici ima prosečno oko dve hiljade elemenata...par slučajnih žrtava neće nikome da nedostaje. A osećaj je prilično...zanimljiv.'

Kristijan ga gleda.

Zare tri puta proverava svaku kopču posebno i onda se odmiče da bolje pregleda rad svojih ruku. Kristijan iskusno opipava remenje i kopče; smeši se osmehom čoveka koji padobranom skače pet dana u nedelji tek da ispuni vreme do večere. 'Cliffhanger' smeje se Zare. 'Malo komplikovano i staromodno, ali moraće da posluži za sada.' Onda oprezno povlači polugu i suspender podiže Kristijana od tla ne više od desetak santimetara; Zare mu dodaje šlem. 'Ovo je prototip' on lupka prstom po jeftinoj plastici 'Finalna stvar će da bude pomalo nalik na elegantnu masku za ronjenje. Osim toga, ako suspender popusti, bar će da ti sačuva glavu od bubotaka.' Kristijan sleže ramenima; šlem mu pokriva sve osim brade i iznutra je podstavljen ne baš najčistijim sunđerastim materijalom. Kristijan oseća kako mu se na potiljku i slepoočnicama stvaraju kapljice znoja. Ne od vrućine; od gadljivosti. On čeka, lagano mlateći nogama po vazduhu. Šlem je zvučno izoliran ali Zaretov mikrofon je uključen i Kristijan pokušava da tihe zvukove koji dopiru do njega isprati vizuelnim pretpostavkama. Zare pretura po diskovima; uzima jedan; čisti ga; stavlja ga u ROM; uključuje ga; šlem se tog trenutka ispuni blagom svetlošću po kojoj Kristijanove ruke i noge zaplove kao ružičaste jegulje.

'Dobrodošli u Avatar' govori Zare a mala sirena poslušno oblikuje te reči svojim napućenim usnama. Ona leprša po svetlosti boje ljuske od jajeta u stilu leta kućne muve; njen svaki pokret je pod pravim uglom na prethodni pravac kretanja, ali je izveden sa tolikom brzinom i sa takvim skladom da podseća na let leptirica. Kristijan je oprezno dodirne kažiprstom desne ruke i ona se zakikoće gricnuvši ga za prst. Kristijan to oseti.

Pozadina donese glasne Fanfare za običnog čovjeka. Sirena/Zare najavi: 'Fantazija. Pratchettov Discworld. Osnovna verzija.

I onda! Paf!

U idućih nekoliko sati Kristijan se šunjao po zakrčenim ulicama Ankh-Morporka gurajući se kroz gomile vampira i zmajeva, Čarobnjaka i Ubica, Prosjaka i Gardista, ne prepoznavajući niti jedno jedino lice, ne uspevajući da zapodjene razgovor niti sa jednim jedinim živim stvorom koji mu je presekao put. Čak ni mali šugav i olinjao pas koji mu je onjušio nogu i razgovetno ga upitao 'da li kojim slučajem ima u džepu kakav keksić ili možda sendvič sa parizerom' nije uspeo da od zabezeknutog Kristijana izvuče ništa bolje od odmahivanja glavom u neverici. 'Ovo ti je prva poseta Ankh-Morporku?' upita pas razočarano. Kristijan prasne u smeh na što mu uvređeno kuče drsko isplazi jezik i zapiša mu desnu nogu. Kristijan to oseti. Nekoliko trolova ga je sledilo na pristojnoj udaljenosti; ispod njihovih tromih, kamenih nogu ulica se mrvila u silikonskom pucketanju. Jedan bradati patuljak, potpuno zaokupiran slasnim mljackanjem štakora-na-štapiću, progura se u žurbi između Kristijanovih nogu i zgazi mu na prste teškom čizmom; Kristijan to oseti i jaukne od bola. Patuljak na to sasvim iskreno dobaci jedan 'izvini!' i nestane u gomili užurbanih stvorenja.

Ulica je bila stvarna. Zgrade su bile stvarne i u vazduhu se osećao miris neobičnih, teško začinjenih jela; Kristijan prstima opipa lice i oseti da je stvarno, glatko izbrijano i tek pomalo vlažno od znoja; pogleda naniže i shvati da je bos, u letnjem šorcu i majici kratkih rukava; na prljavom izlogu prodavnice nameštaja Kristijan sa nevericom odmeri vlastiti odraz u staklu i prizna u sebi da mu se sviđa to što vidi. Njegova kosa je bila duža a njegova ramena šira od onih u stvarnom svetu. Nebo je bilo plavlje i oblaci su bili belji i lišće je bilo zelenije.

I kada se umorio od hodanja i zastao na mostu zagledan u golema i trola u gardijskoj uniformi kako patroliraju duž obale najgušće reke u univerzu, Kristijan se okrene i pozove sirenu. 'Koliko dugo sam ovde?' Ona se ponovo zakikoće i podigne tri mala prstića. 'Dosta za prvi put' Kristijan slegne ramenima i dopusti joj da ga odvede nazad među fanfare.

*

To nedeljno poslepodne se završava i oni se razilaze na ulici dva sata nakon što su tako zaverenički otključavali zabranjeni stražnji ulaz u 'radionicu čuda'. Oni onda žure u različitim pravcima, ophrvani teškim mislima; Zare je nesrećan i njegove oči više ne svetlucaju. On zbunjen i razočaran u isto vreme; njegov idol nije pokazao niti mrvu oduševljenja koje je Zare tako željno iščekivao. Niti mrvu. Kako je moguće, pita se Zare, kako je moguće da ćovek gleda a da ne vidi? Da ga se uroni u najčistiju lepotu a on iz svega toga izađe suv k'o barut?

Ali čak ni te mračne misli ni malo ne uspevaju dovesti u sumnju opstanak Adonisa/Idola; umesto toga Zare svesno bira sumnju u Avatar. Na kraju krajeva, to jest verzija za klince, teši se on. Discworld! Bah! Trebao sam prvo da ga pitam da li je ikada čitao Pratchetta. Da li uopste voli Pratchetta. Trebao sam da ga pošaljem u stari Rim ili Egipat. Možda u carstvo Maja za vreme Festivala Žrtvovanja. Možda u neku slavnu bitku. Marnu, Vaterlo...negde gde ima krvi i akcije i svih onih stvari koje čovek želi u stvarnom svetu ali nalazi samo u video-igrama. Od preko dvadeset već završenih osnovnih Avatara izabrati baš Discworld! Stvarno tupadžijski! Ali mala sirena je tako slatka... a Antički Svet ima za vodiča Homera, starog i smežuranog slepca koji govori u šekspirovskim pentametrima: bljak!

Zare odjednom više uopšte nije zmija; tek mali, zgužvani, bezubi gušter.

*

Na drugom kraju grada Kristijan ulazi u besprekorno čistu i dezinfikovanu kuću; on skida radni kombinezon, oblači papirnato-ispeglanu košulju i pantalone i seda za sto tačno u za-večeru-obaveznih pet popodne; utapa svoje oduševljenje u čorbi od povrća i kiseloj vodi; i zamišlja 'carte blanche' Antički Svet sa tek labavim poštovanjem zadatih parametara.

U tišini tog nedeljnog predvečerja, za stolom prekrivenim snežno belim stolnjakom od damaska i u prisustvu njegove u-raj-opredeljene majke, Kristijan bez reči i bez izdajničkog uzdaha dopusti svetu da se u njegovom pleksusu bešumno okrene naglavce i tako nepovratno ustupi svoje mesto veličanstvenoj novoj strukturi.

V

Na kraju mogu biti samo Ja.

Svi ljudi iz moje pratnje su pobijeni u zoru poslednjeg dana plovidbe; jedan od njih je tu noć stražario pred vratima mojih odaja i posada ga je ubila teškim trozupcem kojim se lovi krupna riba.

Kasnije, kada je posada poredala sve mrtvace na palubi i jednog po jednog ih bacala u more rasporenih stomaka i izvađene utrobe, zagledao sam se u lice jednog od mojih mrtvih sledbenika. Bio je mlad, svetlog tena i kose boje peska i mada su mu oči bile sad već zauvek zatvorene, slutio sam da su bile plave.

Njemu jedinom nisu izvadili utrobu; bacili su ga preko ograde još uvek prikovanog za vrata teškim trozupcem i potonuo je smesta, poput kamena.

Onda mi je prišao kapetan i promrmljao nešto nerazumljivo upirući prstom u mesto na kom sam stajao. Stajao sam bosonog u lokvi razvodnjene krvi. Kapetan mahne rukom jednom od ljudi koji su ribali krv sa palube; on nam priđe i pljusne morsku vodu preko mojih nogu.

'Ako si stvarno bog 'obrati mi se kapetan' zašto onda nisi spasao ove ljude?

To je sigurno bilo u tvojoj moći."

'Bilo je.' ja se složim.

'Zašto ih onda nisi spasao?' on ustraje.

'Zato što sam hteo da vidim svu dubinu njihove odanosti.'

Kapetan zavrti glavom. 'Moja boginja nije toliko surova.'

Ja pokažem prstom na krv ispod mojih nogu. 'Nit je onda tvoja odanost ovoliko duboka.'

On me gleda. 'Moj razum mi nalaže da svoju odanost pokazujem na drugačiji način. Kada dođe vreme, ti ćeš suočiti onu u čije ime ovo radim; za očekivati je da ćeš i ti poželeti da je služiš, na svoj način. To bi svakako bilo razumno sa tvoje strane; ovaj svet je dovoljno velik za vas oboje.'

Kasnije, kada smo pristali u luku, kapetan me vezanog posedne na konja.

'Kaži mi' upita me 'kako se osećaš kada znaš da sedam tvojih sledbenika više ne postoji?'

'Tamo odakle su tih sedmorica došli ima ih jos bezbroj koji čekaju svoj red. Nestanak ovih se neće osetiti.'

On tužno odmahne glavom. 'Možda ti ne osećaš njihov nestanak, ali neko će ga svakako osetiti. Sedmoro ljudi će uvek nekome da nedostaje.'

'Ne u ovom svetu.' ja se smešim.

On me zauzvrat gleda sa mržnjom, sa mržnjom i sa strahom da sam možda u pravu i celim putem izbegava da sretne moj pogled.

Ljudi isprva uvek odbijaju razumeti Reč.

*

Idućih nekoliko nedelja dokazaće Zaretu da je bio samo delimično u pravu; Kristijan možda i jeste bio razočaran Fantazijom Discworld-a ali je bio duboko oduševljen Avatarom u celini. Ta jednostavna činjenica bila je ujedno i zajednički nazivnik svih karakternih razlika između njih dvojice - dok je Zare, nezadovoljan stvarnim svetom, utehu nalazio u fantastičnim pejzažima koji su dopustali njegovoj neobičnosti da se utopi i izgubi u sveopštoj kakofoniji nestvarnosti, Kristijan je svoje nezadovoljstvo stvarnim svetom pokušavao da ublaži isključivo popravljanjem i usavršavanjem istog.

Idućih nekoliko sedmica takođe će da objasni zašto Zare toga nije bio svestan; Kristijan je sve što je bilo važno čvrsto držao sa unutrašnje strane kože, ne dopuštajući ni jednom jedinom emotivnom mehuriću na izbije na površinu njegovog lica. Kristijan je vremenom dostigao neverovatno visok stepen duhovnog kameleonstva; njegov svet je oduvek bio pretrpan prijateljima i rođacima, kolegama i instruktorima - i svi oni su imali vrlo preciznu ideju o tome šta i zašto Kristijan treba da bude. I svi su oni bili zadovoljeni; Kristijan je dao svakom od njih upravo ono što se od njega očekivalo. Kristijan je bio supermen; a preduslov za postojanje Supermena je tužno jednostavan - sve što je zaista potrebno je kostim. Bilo koji glumac može da navuče taj kostim.

Zare nije uspeo da pronikne u Kristijanovu dušu, iako su u tih nekoliko nedelja bili nerazdvojni. Moglo bi se reći da nije ni pokušavao. Jedan od najsigurnijih temeljaca na kojima svet počiva jest činjenica da je svako ljudsko biće u dnu sebe koruptirano i nečisto - i ako se dovoljno dugo i uporno čeprka, ta prljavština je obavezna da se eventualno pojavi. Ako to prakticno pravilo i ima određenu korisnost kada se radi o neprijateljima, ono je ujedno i mač sa dve oštrice kada se radi o prijateljima. Saznaj nešto loše o onome kog voliš i na sigurnom si putu da izgubiš duševni mir.

Zare ionako nije bio pretovaren duševnim mirom. A Kristijan mu je bio više nego prijatelj; ako se uzmu sve ljubavi koje čovek može da odneguje i za rodbinu i za prijatelje i za ljubavnike i za kućne mezimce i ako se sve te ljubavi zbroje i pomnože sa beskrajem, konačan rezultat još uvek nije ni blizu količini odanosti koju Podanik može da iscedi za svog Idola.

Ne, Zare nije čeprkao po duši Adonisa. Zare u tih nekoliko sedmica uopšte nije ni mario za dušu kao takvu, čak ni za svoju. On je prosto uživao u toplini septembra.

A Avatar u njegovom podrumu je rastao i širio se. I mnoge stvari su nežno počele da blistaju u svojim konačnim oblicima i gurkane ogromnim silama gravitacije i inercije, stremile su ka dosuđenim mestima konačnog mirovanja. I u tom završnom ciklusu, toj labuđoj pesmi konstrukcije zbog čijeg je nastanka svet ustuknuo sa svog centra, Smisao je započeo pomaljanje svoje uspavane glave. Bila je to glava Meduze i na njoj su, umesto kose, uvijali se i siktali razlozi; zato što je Zare bio usamljenik i zato što je imao ogromne zalihe odanosti i vremena na raspolaganju i zato što je Kristijan bio voljen od sviju i zato što je bio Adonis/Pilot i zato što su mu bila dostupna State-of-the-Art dostignuća laserske i elektronske revolucije kakvu svaka vojska uopšte strašno voli da u tajnosti otkriva i usavršava - zato je ta Meduza imala prilično bujne uvojke. I leskarila je zadovoljno u Zaretovom podrumu, hraneći se obilno na velikim očekivanjima dvojice ljudskih opslužitelja, mamurna i troma ali i voljna da ih nagradi uspehom, za koji je već znala da će ujedno biti i njen vlastiti.

Magična reč, uspeh.

VI

Ja ne nudim ništa, ali oni koji to žele mogu u tome otkriti sve. Moji sledbenici su bili svedoci gromova i munja kojima sam stvorio ovaj svet; oni su bili svedoci i vodi koju sam prosuo sa neba, tako spajajući dva nespojiva sveta. Njihova vera je dublja od moje sumnje i mada oni slede moju Reč, ja od njih saznajem kako se ta reč zapravo izgovara.

Ja im govorim ono što žele da čuju.

Moj apetit je pod komandom moje gladi; moj apetit zahteva da se zasiti samo od strane nevernika. Jednom preobraćeni, moji sledbenici više nemaju mnogo da mi ponude; primili su ono što im je dato i ispunjeni su do beskorisnosti. Moj apetit zahteva nevernike koji još uvek mogu da primaju. Jer ja imam toliko mnogo toga da dajem.

Ja idem iz jednog grada u drugi, iz jednog sveta u drugi. Oni koji žele da me slede, slobodni su da to čine; oni koji odbijaju da me slede su razlog mog postojanja.

Moj apetit zahteva sve ono što već nije u mom vlasništvu, sve ono što je još uvek u vlasništvu nekog drugog.

Na kraju mogu biti samo Ja.

*

Stvaranje Antičkog Sveta u Avataru 3D: 'Carte Blanche' Parametri i Opcije.

Dopušteno je: izabrati bilo koju lokaciju. Izabrati bilo koju civilizaciju. Izabrati bilo koji jezik. Izabrati floru i faunu. Izabrati sazvežđa, planete, mesece, komete, sunce i meteore, po komadu. Izabrati nivoe nauke, literature, umetnosti, matematike, medicine, religije, kulinarstva i socijalnog znanja uopšte. Izabrati arhitekturu, mehanizaciju, agrikulturu, rudarstvo, ekonomiju uopšte. Izabrati monetu i monetarnu vrednost u zlatu, zrnevlju, kravama ili roblju. Izabrati populaciju i njen progres. Izabrati prosečnu životnu dob i varijante njenog završetka. Izabrati modu u oblačenju, u frizuri, u kuvanju, u nošenju nakita i oružja.

Jednom unesene u program, izabrane opcije se dupliciraju i množe; svaka kopija poseduje sitnu razliku, bilo u izgledu ili strukturi, od originalne matrice; svaka kopija ima stoga pravo na vlastito ime.

Zabranjeno je; kontakt osnovnih civilizacija i njihovih nepromenjivih produkata koji bi mogli da zaprete raspadom primarnog sistema vrednosti.

Ako se ima milion dozvoljenih stvari i samo jedna jedina nedozvoljena, što je za očekivati da će Zmija da ponudi?

*

Slike iz Sveta Okrenutog Naglavce; Zare ćutke promatra Idola kako postavlja parametre budućoj strukturi Antičkog Sveta. On se nemo divi, osećajući odanost u samom centru svoga bića, u koštanoj srži. I kada god pomisli da je konačno dostigao taj finalni stepen, taj konačni nivo prosvetljenosti u kom su sve stvari ravnopravne i u kom je ružnoća napokon iskupljena senkom lepote, Kristijan kaže ili uradi nešto što Zareta ponovo podseti da je tek zrno prašine uhvaćeno u spirali koja ima bezmerno mnogo prostora da suklja u visinu.

Primer;

Zare: 'Ova stvar' on nežno lupne prstom po Avataru 'može da nam donese svoju težinu ne u zlatu; u platini.'

Kristijan: 'U Avataru već imaš sve pare svih svetova. Imaš sve te svetove. Nema tih para koji bi ti tako nešto dale u ovom svetu.'

Primer;

'Zakon o održavanju energije sam po sebi nije dovoljan da dokaže postojanje boga; on samo dokazuje postojanje neke vrste zagrobnog života. Energija koja sadržava čoveka ne može naprosto da nestane posle njegove smrti - energija mora negde da ode. I gdje god da ode, nastaviće svoje postojanje, u ma kakvom obliku. Einstein time nije dokazao postojanje boga. Ali do toga preostaje samo jedan korak; kada čovek dostigne stepen svemoći koji mu dopušta ne samo da posle smrti ode u Raj, nego i da taj Raj za samog sebe napravi tokom života, kakvu onda on ima više potrebu za bogom? Raj po meri čoveka/pojedinca - koji bog to nudi?'

Primer;

'Sve što stvarno vredi u čoveku nalazi se uglavnom u njegovoj lobanji. Um bi stoga trebao da u trenutku smrti bude na svom vrhuncu, neopterećen bilo kakvim hemikalijama osim onih koje samo telo proizvede. Iz istih tih razloga nepoželjna i električna struja; definitivno 'najzdravija' smrt može se prevremeno prizvati sa 10cc najobičnijeg, svuda prisutnog vazduha direktno u venu. Paf! i vakuuma vise nema. Živeo vakuum!'

VII

Ja jesam i ja sam Avatar.

Ja sam početak i kraj; moja reč je nošena na krilima od najčistije odanosti.

Ja sve uništavam i sve ponovo stvaram samo da bih imao više da uništim.

Ja ne nudim ništa ali oni koji to žele mogu u tome otkriti sve.

*

Ljudi koji su izgubili hrabrost da se guraju u redu otkrivaju kako su ih zapali ostaci; stvari koje ljudi u prvim redovima iz nekih čudnih razloga nisu želeli da zadrže.

Te stvari su upotrebljene i pomalo dotrajale, neke čak i uništene. Čovek treba da bude istinski siromašan da bi se zadovoljio takvim stvarima, takvim iz-druge-ruke polovnim poklonima. Košulja starijeg brata. Zavese pokojne tetke. Cipele od Crvenog Krsta.

Naravno, čovek uvek ima opciju da hoda uokolo bez cipela. Prosjaci mogu da biraju, pogotovo u svetu okrenutom naglavce.

I kada je sve gotovo, kada je poslednja stvar pomognuta inercijom i smirena u svom konačnom kalupu/ležištu, umetnik se odmiče korak - dva da bolje pregleda rad svojih ruku. Da bolje osmotri to najplavije azurno paperje kojemu od milošte tepa 'nebesa.' Ono sada poseduje određenu različitost od originalne matrice i stoga ima pravo na vlastito ime. Ali entitet je ujedno i prvi od svoje vrste i niko nema potrebu da ga ograničava imenom. Imena se daju stvarima koje se još bore za nadmoć; stvarima kojih ima mnogo i koje se bez vlastitog imena i ne bi mogle da razlikuju jedna od druge. Samo Ono što je Jedno ne treba ime; ono je naprosto 'Ja'.

I umetnik ga zato bez riječi gleda u tisini prepunoj zadovoljstva i odanosti i misli zadivljeno; ovo je delo mojih ruku? Teško za poverovati! San je ostvaren u lepoti toliko besprekornoj da nadmašava i samu moć sanjača. I zato ga sanjač tek gleda u tišini i pogledom miluje njegovu razbuđenu strukturu, kao toplo krzno odane mačke.

Pre nego što će da uključi Avatar, Zare se smeši i kaže; 'Nekada sam se stvarno oduševljavao idejama velikih rokera iz '60-tih: živi kratko, umri mlad i zauvek ćeš biti lep leš. Sada želim da živim hiljadu godina i znaš šta?.'

Kristijan upitno podigne obrve.

'Ni jedan od tih dana ne bih hteo da dam smrdljivom svetu kao što je ovaj!'

I onda! paf!

Magična reč, uspeh.