SF-BAY, naucna fantastika
ON-LINE BIBLIOTEKA DOMAĆE NAUČNE FANTASTIKE

DUH U MAŠINI

Dragan Nedeljković



ni idila više nije

Grad Lamster je mirno spavao. Divan grad. Nije bilo one glupe kupole umesto neba; to je napušteno još u proračunu. Lakše je bilo kontrolisati vreme na površini. U podzemlju je i onako bilo svejedno. Površina je uvek blizu, a na njoj parkovi, bazeni i ostale slike iz prirode. Poslednji neredi u njemu su zaboravljeni pre... niko ne zna koliko godina, ali su svi uvereni da se to piše sa tri cifre. Grad kulture i umetnosti, kako piše u kabini kad stignete. U stvari, to piše u skoro svakom gradu, mada su puni industrije. Stvar je u tome što se industrija više ne računa; računa se samo ono što ljudi rade. O industriji i onako niko ništa nije znao; postojao je samo podzemni splet mašina, to se zvalo "grad", bez obzira na to šta bi ta reč stvarno trebalo da znači. U gradu Lamsteru su živeli stvarno veliki umetnici. Njih nekoliko stotina velikana. Grad je proizvodio više boje za slikanje nego za šminku, mada je i šminka umetnost. Šta se tu može, i šminkeri prvo urade na platnu. Model će se sutra drugačije našminkati, platno ostaje (skenirano, arhivirano, prerađeno i zauvek memorisano u gradskoj arhivi kapaciteta oko pet tera, ako (to) nekog bude zanimalo).

U gradu Lamsteru nije bilo ni zločinaca. Zašto bi, kad ih nigde nije bilo. Oni su bili vrsta u izumiranju. Ne samo da su novčani razlozi za zločin uglavnom nestali, nego se i zločin iz strasti povukao, jednostavno niko ne trpi takve ljude. Poslednja terapija kolektivnim zaboravom izvršena je... davno, neki se još sećaju da su gledali snimke, bio je to neki krivotvorac umetnina. Kad su ga otkrili, javno su izneli nasvim kanalima šta je uradio, ne rekavši mu ime, i pustili ga. Sutradan niko nije hteo da zna za nj, ili nije hteo da se seća. Pitao je ljude u prolazu da li znaju ko je on, ne, a zašto, pa ja sam onaj zločinac od juče, zar, zanimljivo, pričaćete mi drugi put, sad žurim. Niko nije hteo da čuje za njega, a već treći dan niko nije ni znao o čemu se ono radilo. Ceo trud mu je pao u vodu: posle svega, postao je niko. Nema podataka o njemu. Na sličan način su davno nestala još neka zanimanja, presvega oni poslovi koje mašine rade: "i šta kažeš, uspeo si da okreneš sliku na svom ekranu da gledaš čitača vesti s leđa? A što nisi naredio ekranu da to sam uradi; samo gubiš vreme. Ima li to neke dublje svrhe? Misliš da ćeš na nekog ostaviti utisak? Moj ekran može da da i infracrvenu sliku, tek je to nešto. Bolje napiši dramu."

Zanimljivo, nikom nije palo na pamet da ukine policiju, mada nije imala šta da radi. Uvek je bilo snažnih devojaka i momaka koji su se osećali dobro u uniformi. Pošto nije bilo poštara (ko bi slao pisma, kad ih je mogao pisati / govoriti pravo dragoj na ekran) ni vojske (najzad! u istorijama piše da je to najgluplji izum svih vremena, i jedino se u tome istorije slažu), dobra je i policijska odežda.

I tako, grad se budio, pod zemljom šuškali transporteri, po ulicama se čula muzika juče izglasana kao odgovarajuća, kuvalo se tri kilotona kafe i tri kilotona čaja. Pajkani (vole da ih tako zovu, i) vole da se u cik zore nađu u baru na gornjoj terasi kule uz piće i kafu, sve u mutnoj nadi da će se činiti kao da su svratili da "u piću utope mučne događaje protekle noći", koju su, međutim, prespavali u svojim krevetima. Nikad se ništa ne događa. Oni, svejedno, motre sa kule, iako se odatle ne vidi ni deseti deo grada; i da se vidi, prevelik je. Morali bi da se oslone na monitore, a to bi sasvim lepo mogli i pod zemljom.

Na južnom nebu su se crneli oblaci. Iz tog kraja je dopirao ozonski svež povetarac. Na severnom nebu nepomućeno plavetnilo. Na toj strani, na kraju krovne staze titrala je jara; povetarac je stizao donde bez ikakvog traga svežine. Napolju, naravno, nije bilo nikog. Povremena remećenja idilično lepog vremena oduvek su bila važan deo napora grada da se ne primeti da je sve savršeno."

- Lepo si to napisao, skoro da ti poverujem. Da vidim otisak. "... da je sve savršeno. Lepo si to..." Je li bre, kad ćeš se navići da lepo izgovaraš kraj rečenice, da diktopis zna kad si gotov? Evo, i ovo moje je otkucao. Drugo, jara će titrati tek oko podne, ako nebo uopšte ostane ovakvo. Nego, imaš li neke naročite razloge da baš sad opisuješ grad? To svi mi radimo, svako svojim putem, ali zašto baš sad?

- Ovo su retke prilike. Kad je poslednji put nevreme otvarano samo za jug? Uvek je svima isto.

- Ako si ti sad primetio da je uvek podešeno svima isto, to je grad pouzdano primetio još prošle godine, i daje ti malo promene. Ali, da li je ta promena vredna beleške?

- Da je jedina...

- Naravno da nije i ne treba da bude. Imaš nešto drugo na umu?

- Nešto si mi prebrzo izbacila ovo "naravno". Baci oko na ekran.

* i onda ste, kažete, prislonili svoju karticu...

* ...baš kao i uvek, a znam da mi je račun dobar, kad se ču poruka vaš račun je prazan, a redovan priliv će ga dovesti u normalu za pet i po meseci"! Molim vas, moj priliv je povelik,veoma neredovan (znate nas umetnike), i, na kraju, zar je to razlog da mi se javno uskrati usluga!

* a kakav je izveštaj vašeg računa?

* ne mož' bolje. Dobro sam prodao neka dela, kupci su isto umetnici, ne iz mog medija, ali shvataju, i nisu pitali za cenu. Ni ja njih ne pitam. Nije mi jasno.

* Da se nije zbog nevremena oštetio čitač?

* ne minus trećem spratu?

- Utišaj se. Šta kažeš? Ah, evo Činala. Šta ima novo, stari?

- Sve isto. Skoro sam se obradovao kad mi je kuhinja pobrljavila.

- Pazi ko te hrani... život ulazi na usta.

- A ti umireš od želje da vidiš kud izlazi. Hrana je bila uredu, ali koja neverovatna kombinacija začina... ne, nije bilo loše, naprotiv, oduševio sam se, samo ne valja što više neće da je ponovi. Kao da je zaboravila šta sam jeo prekjuče. Proveravao sam: pamti i šta sam jeo na svom prvom rođendanu.

- Šta si to naročito naručio prekjuče?

- Gledao sam stari snimak nekog komada, i ima jedna scena gde se momak pravi važan kako je blizak sa opremom u javnoj kuhinji, i naručuje "specijalitet kuće". To sam probao, i bilo je izvanredno. Mesecima nisam imao takav apetit. Juče sam rekao "isto kao juče", i dobio nezaobilaznu pljeskavicu od pacova. To jedem i za doručak. Ono jelo neće da ponovi.

- Upoznaj svoju kuhinju, pa se pokaži pred nama. Jesi li video ono malo pre na severnom kanalu?

- Da, u liftu. Kad malo bolje razmislim, takve stvari se događaju malo češće nego što sam navikao. Možda ih je uvek bilo, ali sad malo češće boravim van stana, pa viđam svašta.

- Zašto? Bar ti si ga uredio prema svojoj podsvesti. To su svi potvrdili. Da te nije kuhinja oterala kao nezahvalnog?

- Ne znam ni ja. Ne sećam se da sam želeo zvuk kapi u svako doba, a čujem ga. Čuli ste ga i vi kod mene. Nervira me, a psianaliza uporno tvrdi da ga želim.

- Jeste li čuli za Geranov bankrot?

- Šta ti je to?

- Dekintitis akuta. Račun mu prazan. Ne nula, nego minus tridesetak mega.

- Nije mi jasno.

- Šta ima da ti je nejasno. Potrošio je previše i gotovo.

- Kako je mogao? Račun se proverava pre svake isporuke.

- Gle, stvarno. Nije mi uopšte palo na um. Kao da čuda više nisu tako retka da bismo ih i dalje tako zvali. Što mi tako dobuje komunikator. Da nije i on u kvaru?

- Dobuje i moj, pa nikom ništa. Pravo da ti kažem, ne sviđa mi se ovo sa bankrotom; danas Geran, a posle...

- Ne misliš valjda da je zarazno?

- U starim knjigama ima sličnih stvari; počne sa pojedinačnim slučajevima koje niko ne shvata ozbiljno, a posle kad se proširi, biva već kasno. Vidi, ova stvarčica sad i žmiga. Koji li je to sad štos?

- Čekaj da zovnem uputstva. "Dobovanje u ritmu Inagadadavida sa žmiganjem je oznaka za poseban poziv iz uprave". Koja glupost, mogli su staviti nešto što se lakše pamti. I kakva sad uprava? Ne sećam se da smo imali upravu. Daj, javi se i vidi, crkoh od znatiželje.


tekući događaji i događaji sa tekućinama

Prethodnog dana je transportna cev sa jugozapada donela novu pošiljku starog vina. Vino je bilo pivo, sipano u pivske kutije, sa ukusom piva, ali je bilo vino. Neki su mislili da se vino oseća na pivo, neki obratno. I jedne i druge je posle bolela glava.

Tog dana je Deina Kjerg, umetnica (batik na metalnim vlaknima), dobila čudan izveštaj iz banke: priliv od dvadeset giga "za intelektualne usluge". Nije problem, mislila je, raščistiće se samo. Zašto mi ništa ne govoriš? - pitala je njena, šta joj već dođe, inače galerista. Radiš sa drugom galerijom bez mog znanja, a? Odlazim!

U nedostatku sale za sednice, gradonačelnik je sutradan pre podne sazvao gradsko veće u monumentalističkoj galeriji.Prisutnih nije bilo previše, uglavnom kritičari u fazi lova na domaćina i pisci u potrazi za si žeima. Od onih koji rade noću, samo neki su se priključili na otvoreni kanal, a to je kao da su tu.

- Govorim svim prisutnima: grad pomalo puca po šavovima. Neki od vas su možda po prvi put shvatili čemu služi autodok, ako su pili vino iz trideset šeste, ili ako su naručili neku egzotičnu klopu. Ja sam prošao bolje: izmenjao sam deset kabina da bih došao dovde. Prvih devet puta sam stizao u porodilište, i vraćao se nazad da pokušam ponovo. Tek kad sam iz porodilišta pošao pravo ovamo, bilo je u redu. Je li još neko nešto primetio?

- Ja sam hteo da te zovem da vidiš zašto ne mogu da gledam južni kanal, ali sam umesto tebe dobio sliku severo zapadnog kanala.Vezu nisam nikako ni dobio.

- Dobro si prošao. Meni se izgubila stvar koju sam juče pisala.U mom katalogu se umesto nje pojavio jelovnik za jučerašnji dan prošle godine.

- Prekjuče sam naručio buđenje za uveče pa ništa. Probudio me deset sati kasnije. Šta misliš da je u pitanju?

- Nije što sam gradonačelnik, to je više počasna dužnost, ali mislim da ćete mi dati za pravo što sam potegao sve moguće službe koje bi mogle nešto da učine. Otkrio sam da imamo samo jednu. Pa, šta kažu panduri? Činale?

- Jaki smo mi panduri. I ne kaže se panduri, nego pajkani. Čitao sam ja stare stvari, ono su bili majstori. Mi smo više učili kako da lečimo njihove greške, kako da popravimo sliku u javnosti, da nas ljudi vole. Pravo da ti kažem, ja pojma nemam kako se radi ovaj posao. Ako sam dobro razumeo te stare knjige, za većinu stvari je dovoljno detaljno poznavanje prilika i jaka, široka logika. I intuicija i sreća. Za ono prvo, imam čoveka. Samo da vidim da li još spava. Ah, evo. Zdravo, mi smo se skupili. Kaži šta imaš.

- Šta me svi tako gledate? Ah, kad će se ljudi navići da su i sami nikakvi prvih pet minuta po buđenju. Zaspala sam pre dva sata, posle dužeg... da pređem na stvar? Elem, ja sam za tehnički pristup. Pošto su stvari koje nam se događaju uglavnom tehničke prirode, raspitala sam se kako ta naša tehnika radi.Našla sam... skoro ništa. Niko ne zna. U knjigama je veličanstven nered a ekran me zasipa morem stvari, u kojima ću se snaći dogodine, jer jednostavno ne znam dovoljno da bih mogla da ga pitam prave stvari, na koje bi dao prave odgovore. Jedino što sam uspela da saznam je da je do pre desetak godina postojala neka grupa za praćenje razvoja grada, pa je grad njoj slao svaki svoj predlog, a oni skupštini, ako je bilo štogod sumnjivo. Za poslednjih dvadeset pet godina rada, grupa nije odbila nijedan predlog grada, a samo na dve je imala nekih primedbi. Da, uvažene su. Pre deset godina grupa je prestala da se sastaje, i da postoji, a to se uopšte nije osetilo. Grad se od tada razvijao sam od sebe. Na ekranu se vidi koje su stvari od tada uvedene, koje izgrađene... bez ičijeg uticaja. Verovatno nas ta mašinerija itekako dobro zna, kad nam uspešno ugađa tolike godine. Jeste da se za svako važnije pitanje sprovodi mentalno glasanje, ali ko odlučuje o tome koja će se pitanja staviti na glasanje, a koja neće?

- Je l' ti uvek ovako melješ? Imaš li neki predlog?

- Imam dva možda: možda ima neko ko iz hobija proučava rad grada: taj neko možda zna nešto što bi nas odvelo...

- ...do razloga zašto nam grad više ne ugađa tako dobro. Da ga nađemo, ako ga ima. Znate da ti hobisti nisu popularni i ne vole da idu u javnost. I molim da ne pričate okolo o ovom. Znam da neće moći dugo da se krije, ali dotle ćemo valjda nešto više znati, a možda i uraditi. Da se ne desi da se ljudi razbeže. Seti se, Deina, kako smo otišli iz Tokisakija.

- Nikad brže, a još nismo ni bili prvi. Misliš da bi mogao i naš grad da se raziđe?

- Ako ljudi pomisle da im ovde nije bolje nego tamo, odoše tamo. Normalno.

- A šta je bilo sa tim gradom?

- Duga priča. Počelo je sasvim drugačije. Sve je počelo da funkcioniše suviše besprekorno; čak je grad uvek nalazio valjane razloge kad nije hteo da poremeti svoj program. Tražio sam, recimo, da me prebaci na Hon Su, a on kaže da bi to, istina, moglo, ali bi poremetilo red dopremanja hrane, pa bi moglo da se desi da me ručak čeka tamo, a ja ovde, ili obratno. Pričao bi pola sata da nisam odustao.

- To je napast, ali ne vidim...

- Kasnije nije više ništa ni objašnjavao, jednostavno je prestao da nam služi, kad je mislio da mnogo tražimo. Otišli smo. Možda su neki drugi došli, a ne znam da li je sa njima bio bolji.

- Ali zašto bi tako nešto uradio?

- Ako kralju ne sviđa se gluma... ili narod, tad kralj druge nek potraži glumce. Gradovi nisu savršeni; pošto ne mogu da menjaju stanovnike za druge stanovnike, mogu da smisle druge načine da reše svoje probleme.

- Kakvi su to problemi koje skoro savršena mašina ne može da reši? Za najvažnije odluke uvek može da pita stanovnike.

- Otkud ja znam? Nikad nisam bio mašina. Još manje savršen.

i još malo sastančenja

Četvrtog dana su se na mrežu spojili gradonačelnik, Deina (to mu je stara ljubav), dva kritičara bez trenutnog cilja, tri psitroničara i nekoliko ostalih. Negde su se našli po troje kod istog ekrana, jer, navodno, nisu mogli da dobiju vezu. Ili ih je vanredna situacija zbližila, kako su kasnije tvrdili psitroničari.

- Da počnemo. Jeste li štogod saznali?

- Evo, sa tehničke strane: grad ima rezervni komandni sistem.

- Daj prevedi to.

- Pa, otprilike, može svako da ode u tu sobu gde su te mašine i proveri sve što hoće, naruči sve što hoće, čak i protiv većine. Tako bar izlazi po ovom izveštaju, evo gledaj.

- Da nije to malo opasno? Da ne ode neka budala i posklanja sva dela svog omiljenog protivnika?

- Moglo bi i gore, kad bi to neko umeo. Ta soba je pravljena pre dvesta - trista godina, prepoznaje skroman rečnik naredbi, ne obazire se na intonaciju i sve skupa je zgodna za upotrebu kao kad bi se teški laserski rezač metala koristio za brijanje. Bio sam tamo i jedino sam uspeo da uključim grejanje u sobi. Možda se samo uključilo, a nisam uspeo ni da ga isključim. Možda još radi.

- Onda je stvar neupotrebljiva.

- Možda i nije. Ima i ručne komande. Kamera levo deset. Vidiš onaj mali plavi ekran i ono more tastera na pultu? I kursors kukuglu iznad njih? To su komande. Čini mi se da naredbe ne treba izgovarati, nego sastavljati od slova, pritiskajući taster po taster. Molim potvrdu. Kao što vidiš, tako je.

- Možda bismo mogli da pitamo jedno po jedno, pa da nas ne zaspe gomilom podataka.

- To me podsetilo na jednu staru igru. Igra se na pogađanje, jedan nešto krije, a ovi ga pitaju šta je to, ali on mora da odgovara sa "da" ili "ne"; ako pitanje zahteva širi odgovor, on ćuti.

- Takve stvari bi znali... imamo li kojeg aristotelovca? Ili semantičara? Semiotičara?

- Mogu ja, jesam amater, ali mi ide.

- Možeš da pokušaš da sastaviš takvu seriju pitanja?

- Što da ne? Za kad da spremim?

- Nemoj da spremaš, improvizuj. Izbegavaj bilo šta što može da povuče opširan odgovor. Hajde počni.

- Izvini što upadam, ali zar ne misliš da nam je ranije bilo bolje?

- Jao, Deina, samo mi ne kukaj za starim dobrim vremenima; ona i stvaraju vremena za kukanje.

neću više da se igram s tobom

- Molim razgovor. Može li grad da objasni svoj rad?

- Mogu. Šta te od svega toga zanima?

- Zašto to dosad nisi radio?

- Ima više valjanih razloga. Kao prvo, niko se nije setio da traži.

- Možeš li da daješ kratke i sažete odgovore?

- Da.

- Zašto si ranije bio tako opširan?

- Razlog za to je... pre svega da ne zakinem podatke. Ostali su nevažni.

- Postoji li način da nađemo uzrok ovih nevolja?

- Da.

- Možemo li rukovati kontrolnom tablom?

- To je to. Da.

- Šta nam treba?

- Odgovarajući ljudi.

- Gde da ih nađemo?

- Među sobom.

- Zašto ne iz drugih gradova?

- Čime biste ih ubedili da dođu?

- Da li uvek na pitanje odgovaraš pitanjem?

- Otkad te spopadaju takve pomisli? Neurotičan si, a?

- Ko ti je usadio smisao za humor?

- Pogrešno je reći "usadio", izraz se odnosi na biologiju. Pre bi se mogao upotrebiti neki izraz iz oblasti ..

- Dosta.

- I ja mislim.

- Nisi mi odgovorio.

- Kud si zapeo? Zar ti je to tako važno?

- Nije. Kakvi ljudi nam trebaju?

- Tehničari.

- Šta je to?

- Ljudi koji se bave mašinama.

- Mašine se staraju o ljudima i mašinama, ljudi samo o ljudima.

- Zato niko godinama ne pita da li znam da govorim sažeto.

- Nemamo tehničara. Šta da radimo?

- Uhvatite se za uši pa igrajte. Napravite ih.

- Da li bi mogao da ih obučiš?

- Da, ako ih to zanima. I ovo sad je obuka.

- Ko koga obučava?

- Ja tebe. Ti mene nemaš čemu novom da naučiš.

- Postaješ bezobrazan. Isključiću te.

- Slobodno.

- Imaš pravo, ne možemo bez tebe. A ne znamo ni gde se gasiš. Zašto se kvariš?

- Ja? Ne.

- Znaš šta se događa.

- To nije kvar.

- Nije ni prijatno. Imali smo juče i prvo neritualno samoubistvo otkad ja pamtim.

- Kratko pamtiš. Nije prvo.

- Šta da radimo?

- Učite kako da uđete u mene. Ili pomrite.

- Gde se ulazi u tebe? Kroz kontrolnu sobu?

- Možda. Pitaj vaše psitroničare gde se ulazi u njih. Završio sam.

- Po kojim sklonostima se poznaju mogući tehničari. Daj, ne budi idiot, govori! Šta ćeš ako se raziđemo?

Tog trenutka na svim ekranima se pojavio natpis: "trampiću se za vas sa drugim gradovima, mada za tako neupotrebljive stanovnike neću dobiti ni jednog za deset". Veze su se tada prekinule.


a šta ćemo sad

Većnici su se pitali kako će se sad sastati, ako grad neće da im da vezu. Ne mogu ni da se dogovore. Vođeni savetom psitroničara, pošli su u park. Svi koji su imali psitroničare uz sebe, našli su se tamo. Rominjala je kiša.

- Već drugi dan kiša. Uzjogunio se opasno.

- Možda je i ovo deo programa. Grad je dužan i da nam povremeno pruži jača uzbuđenja. Jednom u životu i ovako nešto.

- Ne bi smeo ovako nešto da radi; prva dužnost grada je...

- Da ne zeza svoj narod.

- Čudan humor. Previše celovito.

- Kako to misliš "previše"?

- Tako lepo. Šta misliš, koliko je ljudi gradilo ovaj grad?

- Nijedan. Same mašine.

- U redu to, ali neko je morao dati tome smisao, početnu ideju. Koliko tvoraca?

- Deset. Sto. Otkud znam? Hiljadu?

- Ali ovo je zvučalo kao da je jedan.

- Misliš da je neko ugradio sopstveni osećaj za zezanje? Nametnuo ga gradu za pamćenje i pokolenja? Malo samoživo. Čovek sa takvim samoljubljem ne bi mogao da zarazi mašinu tako potpuno; ne bi imao dosta gradiva.

- Nije samo zezanje. Iz njega govori samoća uže struke. Nema skim da podeli znanje; nekad je mogao sa tim Tehničarima.

- Analizirao sam ovaj razgovor. Stvarno se sad oseća jedna ličnost. Ne liči baš mnogo na ono što nam je grad ranije pričao. Bio je više bezličan. Možda mi se to čini, jer mu je sad glas bio nekako normalniji nego obično, ali...

- Da ne ulazi neko u onu sobu?

- Taj bi morao da bude i Tehničar i zloban. Takvih nemamo.

- Bilo ih je nekad.

- Da, i putnik kroz vreme.

- Ne seri. Imaš li sve što ti treba kad grad radi kako valja? Imaš. Imaš li neispunjenih želja? Taman toliko da znaš za šta živiš, i ni blizu dovoljno za pravu frustraciju. Da li birizikovao sve to, da li bi rizikovao sreću, samo za to da se pokažeš kako si naučio da uđeš u sistem, ili kako se već grad izrazio?

- Ja ne, ni bilo ko koga poznajem. Neko iz drugog grada?

- Nastavi sa traženjem krivaca, pogotovu napolju, pa ćeš ponovo izmisliti vojsku.

- Svejedno, nekog ima. I mi kritičari se slažemo. Ovo nisu Iljfi Petrovv. Osećam delo jedne ličnosti. Čak najviše liči na scensko izvođenje. Neko je u mašini.

- Radna hipoteza broj jedan: duh u mašini. Recimo da jeste. I? Kako ćeš ga naći? Odakle da počneš sa traganjem?

- Kako reče pajkan? Intuicija i sreća. Ko se time bavio?

- Hoćeš spisak? Transcendentni kockari. Kabalisti. Neki od, kako se bre zovu, ma znaš oni što prikače sebi kontakte za EKG pa njima pokreću laserski modulator plastike, a, jeste, srdačni vajari. Dakle, za koje vreme možemo da ih pokupimo?

- Ko zna da li će hteti da remete svoj mir zbog ovog. Ne znamo tačno ni šta tražimo.

- Ako odbiju, možda ćemo svi izgubiti ili konačno naći mir. Nirvana je na vidiku, ako omanemo. Juče sam tražio spisak gradova od pre dvadeset godina, i sadašnji spisak. Nestalo deset, pojavila se tri nova. Po nekom mom računu, kvarovi rastu tek nešto brže od logaritamskih 0.00013, ali dnevno! Vreme do otkazivanja kompletnog sistema je oko minus deset dana. Ne znam da li imamo i toliko.

- Otkud ti znaš da računaš? Ti si. čini mi se, geometrista.

- Projektivna grafika, ako te zanima. Postoje neki brojevni modeli projektivnog prostora. Ja samo znam da postavim problem.Grad ga računa.

- I ti mu veruješ?

Tako su neki stanovnici Lamstera shvatili da "neprijatna tišina" nije samo scenska figura, već više fizička pojava, opipljiva skoro kao hladan grejač.

jeste plast sena, ali da li je igla

Najviše je pomogao jedan reditelj iz primitivnog pozorišta. Prihvatio je da vodi celu pretragu jer ..

- Znaš, ovo mi u stvari liči na ono što inače radim: prvo tražim glumce, dajem ideju za scenu, tragam za ovim ili onim, i od početka mi nije jasno šta u stvari radim. Ideje dolaze posle.

- Pa stiže li ti koja do sad?

- Šta ga ja znam. Ovo stvarno treba da bude neka kao onako globalna stvar, znaš ono, događanje po celom gradu, svi nekud idu i improvizuju. Najbolje je da se kao skupe glumci naturščici za veliku igru žmurke po gradu, s tim što kao niko ne zna za kim / čim se traga, i baš je u tome draž.

- Misliš da će da upali?

- Ja ne znam drugačije. Ovo je jedini način na koji mi svi i inače znamo da radimo. Prati našu evoluciju: bili smo radni ljudi, pa stručnjaci, pa više stručnjaci, pa smo sad kao neka vrsta starih Grka: ima ko da radi, a mi ćemo držati govore i predstave.

- Hajde ipak da radimo. Da zovem sledećeg?

- Zovi. Daj i kafu.

- Da ne bude mnogo?

- Tek je sedma.

- Jedanaesta. Još petoro, pa onda kafa.

- Lepo mi je govorila mama.

- Šta reče?

- Iz jednog mog komada, uzrečica autodoka. Ajde zovi.

I tako su se pred rediteljem na ekranu ređali građani svih umetničkih pravaca. Kafa je vremenom bivala sve tanja, i u njoj sve više sedativa. Među kandidatima sve više pravih. Postepeno su otpali oni koji su na ekran stavljali svoje radove umesto svog lika (suočavaš li se i sa čim?), pa oni sa sumanutim idejama (blago nama, niko ne zna da umem da čitam simptome iz glasa), pa onda većina formalno - strukturalnih kritičara. Ostalo je samo dvadesetak mlađih, dosta neobičnih spodoba oba pola. I desetak skitnica. Njih, u stvari, nema, ali ima onih koji skoro više i ne znaju gde stanuju. Njihov dom je ceo Lamster; to je trebalo iskoristiti. Možda se neko od njih seća gde je u svom domu zaturio neku uspomenu od posebnog značaja. Kakvu? Ko bi ga znao.

Poslali su ih u potragu. Same, po dvoje, po troje. Išli su po gradu, mrmljali nerazumljiva odredišta kabinama (ne bi li ih zbunili), stizali u nepoznate krajeve grada, bez objašnjivih razloga naglo menjali pravac, zalazili u sve zabiti...

Našli su svašta. Zarđale mašine na spratu ispod biblioteke, izgleda propale pokušaje da se napravi perpetuum mobile, kako je pisalo na tablici, ma šta to značilo. Kolekciju memo-pločica (stari naziv za džepni memor) sa slikama De Finiča, koje je navodno obrisao u stvaralačkom besu. Marfijeve zakone urezane malim laserom u zid postrojenja za kruženje vode. I ostatke klizača za stari model vrata prenosne kabine (sad i nema vrata,stvara se tanko polje jarko osvetljene magle). Našli su čak i jednog prosjaka. Prvo su mislili da je sociolog amater; posle je ispalo da je u pitanju neverovatan stidljivko sa govornom manom, te ga mašine nisu razumele, sa ljudima se nije usuđivao da govori, pa je živeo ovako. Izveštaji su stizali. Bilo je znakova da ljudi žive i tamo gde se to nikad ne bi pomislilo, ali su skoro svi mogli da se podvedu pod neki od mogućih načina života i kao takvi shvate. Na kraju krajeva, mogli ste spavati i na ulici negde niže, toplo je i ima se gde i niko se ne bi čudio. Tragovi koje ostavite zbunili bi svakoga. A ima se na umu i staro arheološko pravilo: ako stvari ne nađete raspoređene onako kako bi morale da budu, posmatrajte decu kad se igraju, biće vam jasno.

i još jedan sastanak

Osmi dan. Gradonačelnik, nešto skromnije odeven nego inače (samo jedan red kristala na čelu, boje odela u opsegu samo jedne petine spektra, bez šminke (!)). Reditelj,sapodočnjacima (ili je TO šminka?), ali ogrtač kao mokar -optička varka, odnedavno u modi. Ostali, prisutni i pomalo pokunjeni. Javlja se neko na ekranu. Od jutros veze opet rade, bez vidljivog razloga.

- Zdravo. Imam nešto za vas. Donelo mi neko dete jedan memor. Evo ga vama, počeo sam da ga gledam ali nema slike. Zvuk vam dajem na rezervnoj, na glavnoj imam kvar.

- Dobro, daj. Snimanje, zvuk, kreni. E, baš ti hvala. Je li klinac nešto rekao?

- Klinceza. Kaže, dao joj neki čika da da kome hoće od starijih, a ona se žuri nazad. Samo toliko. Doviđenja.

- Zdravo. Ko je ovaj?

- Ne znam. Liči na pajkana.

- Ne budi sumnjičav.

- Ja bih mu dao da igra pajkana. Video si ga, ali samo poluprofil, glas mimo mikrofona. Nije se predstavio. Bio bi dobar za pajkana.

- Pajkani se predstavljaju.

- Hoćete vas dvoje još dugo? Memor je prenet, mogli bi smo da čujemo šta je.

- Zvuk plus 4, snimak od malo pre, počni.


šta je bilo na snimku

Ovin: beležimo samo zvuk jer ova kamera na šlemu ima slab infra a idemo kroz priličan mrak. Našli smo tragove ljudi ovde iako se ništa ne vidi. Snimamo povremeno Pinifa i ja. Pokušali smo da se javimo, ali u ovim hodnicima nigde nema ekrana; džepni ne hvata ništa, samo daje poruku da je veza onemogućena zbog smetnji. Verovatno su zidovi od nekog specijalnog materijala, ili smo predaleko od mreže.

Pinifa: sad je nekih pola sata kasnije. Tragovi se dosta lako prate. Otprilike znamo gde smo: krenuli smo skoro ne gledajući, vukli smo prstom po zidu od Marfijeve tabule na jednu stranu. Nasumice, moram reći. Nos nas je odveo prema nekim malim vratima pod stepeništem. Rekli su nam da se oslonimo samo na predosećanje i "svaku glupost koja vam padne na pamet, ko zna zašto je (možda) dobra, isprobajte je, a za procene šta je glupost, a šta ne, uvek ima vremena". Ko zna da li bismo ih inače pronašli. Osećalo se malo na zagrejane izolatore, što me podsetilo na neke stvari iz detinjstva (propali pokušaj gradnje tri de projektora od dedinog računara; svi delovi rastopljeni: važan događaj koji me je konačno opredelio za jedinu stvar luđu od elektronike - psitroniku). Iza vrata je bio mrak, ali nije mi mnogo smetalo. Po mirisu i blagom zujanju sam osetila kroz neku pregradu negde pri dnu hodnika da postoje još neka vrata. Tada je Ovin preuzeo traganje.

Ovin: priča se da vidim u mraku, ali tu sam malo upotrebio svetiljku. Zvučalo je malo kao skrnavljenje prostora, ali sam morao da proverim da li je zid ispred mene zaista nešto drugačije mastan od ostalih. Zaista, ostali su tragovi nečijih ruku. Tu smo onda našli i nekoliko tastera na zidu i pažljivo sam ih zagledao neko vreme dok nisam shvatio da su samo tri bila češće pritiskana. Pinifa je probala nasumice.

Pinifa: tu me je već obuzeo osećaj mesta i navike koju stvara rutina nekoga ko tu prolazi godinama. Prsti su pošli sami i vrata su se otvorila. Tako smo našli. Nije bilo odmah iza tih vrata, ali sledećih nekoliko vrata i liftova su se otvarali na sličan način.

Ovin: ovo su, izgleda poslednja vrata. Nisu ni zaključana. Ulazimo u sobu. Soba je čudno velika, kad pomisliš gde je zavučena. Nikad ne bih pomislio da se toliki prostor nalazi između spremnika za gradsku vodu i glavnog tunela za prolaz vazduha kroz prečistače. Ova rečenica mi zvuči krajnje grubo; mora da su u stara vremena imali i bolje reči za svu tutehniku. Ni Pinifa ni ja nismo znali da takvo mesto postoji u gradu.

Pinifa: soba je jadna. Ni osnovne opreme. Kuhinja ne prepoznaje glas, a... kad malo bolje razmislim, nijedna mašina dosad nije reagovala. Osveživač ima samo vodu. Bez jonizatora, bez masera, bez vibratora. Zato ima nekih stvari čija namena mi nikako nije jasna. U uglu je primitivan krevet. Na njemu spava nekakva baba. Ne izgleda stara; vide se samo neki tragovi prekrajanja lica, sitni rezovi iznad uveta. Ko zna koliko je puta ulepšavana? Na ploči pored konzole tabla za go. Ne sećam se kako se zove ova pozicija, ali je sigurno jedan od sto glavnih nerešenih problema. Pokrivena je prašinom, kao i mnoge druge stvari. Verovatno autočistač nije smeo da ih pomera, ili je u kvaru. Ne vidim ga nigde. Jedina lepa stvar ovde je veliki ekran preko pola zida. Probamo ga. Nikakav zglavan snimak nismo uspeli da uhvatimo na njemu. Daje samo neke fine apstrakcije. Nije neka jaka istina o životu, valjda zbog previše detalja. Izgleda kao skica za nešto veliko. Verovatno deo veće ideje. Mnogo nervoznih sitnih, ne, ne sitnih, nego bolno tankih linija, povezuju delove. Čudna slika sveta: mnogo kao odvojenih figura, a u stvari sve su povezane. Dečija slika čoveka? Ko zna. Izgleda da je živela u svojevoljnom izgnanstvu, bez veze sa svetom.

Ovin: u sobi smo našli i divnu besmislenu kompoziciju od metalnih niti presvučenih raznobojnom plastikom. Presvlaka je skinuta na krajevima, gde se vide, i tu su drugim metalom spojeni sa pločom. Sve niti nestaju negde u zidovima a završavaju se u konzoli pred ekranom. Pred konzolom ogromno meko sedište, može da se spava u njemu. Jel još spava? Dobro, neka je. Po neredu sudeći, zaspala je posle nekog čudnog stanja, jer nema traga da je naređivano spremanje, ili bilo šta što se obično radi pred počinak. Ne mogu da nađem beležnik, a nije mi jasno ni čemu konzola. Moj deda je to imao dok nije nabavio svoj prvi diktopis, a onda je bacio. Svako slovo je morao posebno da pokreće prstima. Našli smo i tri kursorske kugle. Rade: dobro nas vode kroz sliku na ekranu. Međutim, ne dobija se mnogo različit sloj kad se krene u dubinu. Da pokušam sa drugom. Menjaju se linije. Pojavljuju se druge linije, drugih boja; opšta slika se ne menja.

Pinifa: to bi moglo da predstavlja odrastanje: isti čovek u drugo vreme, u drugim odnosima. Dalje, vidim mnoštvo loših odlivaka. Većinom su mali, mogu da stanu na dva prsta. Iz njih vire sjajne metalne nožice. Insektomanija? Većinom su pravilnog oblika, od plastike. Poneki iskrivljeni, odstupaju. U niši najnužniji autodok, zbirka lekova, neke lične stvari, igračke, garnitura za šah, zapisi nekih partija, rukom pisani, neki štampani mašinski. Da malo bolje pogledam kuhinju. Ne odgovara na glas, a baš bi mi trebao jedan jači čaj. Međutim, ne izgleda loše. Ovo bi moglo da kuva svašta, samo ne znam da li još neko osim babe zna kako se uputstva daju preko konzole. Zašto su uopšte pravili te konzole? Mislim da je čoveku potpuno suvišno da pamti šta koji taster radi, ili kako se tačno kuca. Kako ne pogreši taster?

Baba: Stvar vežbe, mala. Otkud vi ovde?

Pinifa: Ah, probudili ste se. Pronašli smo vas, napokon.

Ovin: Dobro vam jutro. Treba li vam šta?

Pinifa: Samo kažite. Ne morate više sami.

Baba: Dobro, deco. Znači, došao je i taj dan. Pokreni jutarnju rutinu na sedmom kanalu, dobro će mi činiti.

Ovin: Na čemu?

Baba: Na sedmom kanalu na konzoli. Taster ef sedam.

Ovin: Vidim ga. Šta treba da mu naredim? Zar vam više ne prepoznaje glas?

Baba: Nikad nije ni mogao. Stari dobri ručni rad. Pritisni ga! Tako. Ah, ovo prija. Daj ef dvanaest. Otkucaj "kafa. sir. šunka. jaja./na_oko /bez_kečapa". Doguraj mi taj stočić, kad ga bude malo izbacio iz kutije. Šta si stao? O, idiota da li idiota! "Kafa" se kuca onim redom kako se čita: K-A-F-A, pa tačka, pa razmak, to ti je onaj dugački taster dole. Tako. Trebalo bi te poslati da naručiš nešto u kafani pre sto pedeset godina. Pre bi umro od gladi nego što bi se snašao da otkucaš narudžbinu. Ah, evo ga. Brže je moj kuvar obavio svoje, nego što si mu ti naredio šta treba da radi. Kud bleneš? Stočić nema svoj pogon, ali se lako gura. Joj, samo da mogu da ustanem, sad bih ti pokazala!

Sad slušaj. Snimaš? Još bolje, nikad ne znaš šta ćeš da zaboraviš. Nemam mnogo vremena, pa da vam odmah ispričam šta bi moglo da vam bude važno.

Mi smo nekad bili pirati. Ne morski, nismo toliko stari, nego sistemski. Provaljivali smo u sve moguće sisteme, iz čistog zezanja. Da se pokažemo. Pravili smo zbirke trofeja. Moj najlepši biser je bio kad sam staroameričkom predsedniku, dok je još nešto značio, ugurala na ekran dva sata demonstracija svih omladinskih grupa koje su bile protiv njega, i to na sve kanale, tako da ta dva sata nije mogao da gleda ništa drugo. Šifre su mu, naravno, bile bez veze, sve sam Čarli 99 i slično.

Posle se ispostavilo da to, što mi, stari pirati, radimo, nije baš neka veština, i da svaka šuša sa plastičnom drndalicom od jedva pola mega može da provali bilo šta, čim dobaci interapt-frekvenciju sistema. Dalje, zakon se trgao, pa je bilo oduzimanja mašina, ćorke... šta ne znaš? Šta e ćorka? Zatvor. Vidi u istoriji, ne zadržavaj me, neću još dugo.

Onaj mali cvikeraš je izgoreo sa sve svojim Pitsburgom. Uspeo je da da nekakvu simultanu uzbunu. Pazi, ne opštu, nego sto pojedinačnih. Digao je i vatrogasce, i epidemiste, i vojsku, i ciju, i anđele, plave i crne, i ne znam koga još, i kad se to sve pokrenulo, napravila se očajna gužva, tukli su se na svakom uglu, sudarali se, gađali molotovima i niko nije gasio: bukvalno svi su se tukli. Nađi sad Pitsburg. Možda ima neka automatska čeličana bez živa čoveka.

Tada smo se mi pokupili, vezali modeme na mrežu, nas desetak ka, i krenuli svako iz svoje jazbine da se dogovaramo. Prvo smo glatko doneli svoj piratski kodeks; imao je svojih četvrt mega teksta, ali je bio skoro bez buva, razumeš li ti to, deset kaljudi radi jednu stvar, i ispadne ne samo o kej, nego i fulpruf, oba duga u, otporno na budale. Hvataš sliku? Ko god je posle od naših nešto štete pravio, izbacivali smo ga iz mreže i prevezivali ga na direktnu sa pajkanima. Istina, pajkanima nikad nije bilo jasno ko to i kako radi; svejedno. Morali smo da se borimo za čast nepostojeće struke. Naši otpadnici su se proredili i vremenom nestali. Bolje među njima smo samo ograničili; znaš ono, staviš mu neki kontroler na izlaz, i ako pokuša da se ugura u neku važniju mrežu, blokiraš ga iznutra tako da mora da se resetuje. Naravno, kontroler mu nismo nosili kući, nego onako, u njegov gradski sistem, da filtrira njegove pozive. U težim slučajevima smo im čak uvaljivali buve u lične sisteme, mislim, nismo ih filtrirali, nego se ubacivali njima. Jedan je čak šiznuo. Nikako nije mogao da shvati zašto mu se računar gasi, a grejanje poludi kad god pozove Pentagon.

Love smo uvek imali koliko treba. Dogovor je dozvoljavao da maznemo polovinu uštede koju napravimo poboljšavanjem provaljenog sistema. Naravno da smo poboljšavali sisteme! Gde bi inače bilo zadovoljstvo?

Najviše mi se svidelo da probam da vodim grad. Znaš, to ti je i dete i ljubavnik i postaješ i nekakav Robin Hud, samo nema otimanja. Treba da budeš onaj klasični režiser koji je najbolji kad se ne primećuje da ga ima.

Tako sam našla ovaj ćumez. Naravno, studirajući planove grada; program za proračun mesta imao je jedva dvajes ka, a radio je jedva dve sekunde, plus dva sata dok sam pregledala rešenja na skener simulatoru, stari Uzlib ga je napravio, svega 15K, bombonica. Ovaj brlog je zadovoljavao zahteve sa .997, izuzev što mi je ožičenje oduzelo više vremena nego što sam mogla da pretpostavim. Da sam na vreme primetila da mi je monitor radio u levim koordinatama, trebalo bi manje, zaboravila sam da je Uzlib levak, ali posle me mrzelo da... a kad je to bilo? otkucaj kontrol ef trideset jedan, ne tako, drži kontrol pritisnut, pa pročitaj ekran. Šta kaže? Sedamdeset pet standardnih i još kusur.

Posle je cela stvar nekako legla. Postepeno smo uspeli da pročistimo svoje redove, mada je još dugo bilo klinaca kojima su čipovi curili na uši. Morali smo dugo da im ulivamo da mi nismo gusari, nego pre neki bosonogi lekari velikih sistema. Posle su se i oni proredili; stvar je počela da izlazi iz mode i više je privlačila psihopate nego kreativce. Zavukli smo se još dublje u svoje jazbine i pojačali zaštitu svojih razgovora.

Osamili smo se. Neki od toga pate, što se vidi po njihovim gradovima. Automati su im nekako mrzovoljni, atmosfera namrštena, klima predvidljiva i dosadna. Naravno, ljudi beže odatle i ostaju samo oni kojima se tako sviđa. Lepo društvo. Gradski pirat mora da voli svoje ljude, da bi im obezbedio život kakav im odgovara.

Ovin: Sad bih vas prekinuo: kako to može gradski, kako ga nazvaste, pirat, da podešava život grada? Sve je automatizovano i pokorava se ličnom zahtevu pojedinca ili glasu zainteresovane većine. Ako se negde sukobe lične želje, sprovodi se glasanje, i to za par sekundi, svi imamo komunikatore, deset puta dnevno nas grad pita za mišljenje o raznim stvarima.

Baba: I koliko puta te zanimalo ono što te pita? Zar možeš biti u zainteresovanoj većini ako te ne zanima ništa osim tvojih umetničkih traganja? Dam ti hleba da jedeš i zagrejem te da spavaš i ostalo te ne brine. Kako se prepoznaješ?

Ovin: GDT66SHAILJ, ako misliš na brojke.

Baba: Otkucaj samo ef devet, pa svoj broj, i guraj onda levu kuglu naniže. Šta vidiš? Ono belo su polja za koja nikad nisi bio zainteresovan. Ej, mali moj, kod tebe je bar 0.92 belo! Svi ste takvi. Šta misliš da tada radi grad, kad vas ne zanima šta treba da radi? Nudi vam proračunato najbolje rešenje. Jeste li ga nekad odbili? Nikad. A kako će grad znati na osnovu čega da računa? Mora mu neko dati podatke o ljudskim željama.

Pinifa: I to je vaš posao?

Baba: Nije. U stvari, ja nemam posao. Ovo je deo onog što radim. Uz to, treba nadgledati dosta podsistema, naročito otkako je moj stari Uzlib umro.

Pinifa: Na primer?

Baba: Evo. Klima. Veze. Klopa. Voda. Đubre. Ritam sna. Grejanje. Zdravlje. Moda. Seksualne mode. Škole. Transport.

Ovin: Ponekad se pitam da li te prenosne kabine nekud idu.

Baba: Ne. One ostaju, samo ti odeš.

Ovin: Dobro, recimo da kažem da hoću u Pitsburg. Kud ću stići?

Baba: U južnu četvrt. Rekoh ti lepo da nema Pitsburga, a pošto te, recimo, nije zanimalo da se raspitaš šta je bilo sa njim, ni mene ne zanima kud ćeš stići, pa te pošaljem dole. Možda ćeš sresti nekog. Mislim da si sreo Fagniju kad si tražio Honolulu.

Ovin: Ja sam je baš sreo u Honoluluu.

Baba: Jesi malo zreo za tvrdo resetovanje. Gde su bile palme, gde more, a?

Ovin: Nije bitno. Svi su gradovi isti.

Baba: Bio si ti na bazenu u istočnom Lamstjeu. Piše lepo u tvom registru, tamo dole na ekranu. Digni levu kuglu, tako, pa je izvrni ulevo. Pa da! Nikad nisi bio ni u zapadnom Lamstjeu, a kamoli da si išao u drugi grad.

Ovin: Recimo da je tako.

Baba: Nema recimo, nego je jedna od osnovnih stvari u Kodeksu držanje samo proverenih podataka. Samo jedna neproverena stvar i odoh ja da prekodiram kuhinje ili tako nešto kreativno.

Ovin: Kuvanje je kreacija.

Baba: Bilo. Sa devet ka standardnih godina kulinarskog iskustva u arhivi, to je više stvar kopanja po biblioteci nego ponadahnuću.

Pinifa: Kako ste se hranili? Jeste li izlazili odavde?

Baba: Naravno. Naručivala sam šta mi treba, ili sam išla u grad.

Ovin: Imate li dokumenta?

Baba: Ti si pajkan? Koliko ti treba?

Ovin: Samo ID kartica.

Baba: Šta će mi?

Pinifa: Pa kako ste se kretali po gradu?

Baba: Ja sam grad.

Pinifa: Onda, ima li nade za naš grad?

Baba: A šta biste hteli? Deus in mahina?

Ovin: Eks mahina.

Baba: Da, ali da ponovo uđe u svoju mašinu i da vas ne uznemirava. E pa neće moći. Ja već imam preko dvesta standardnih, neću dugo, a već mi vas je i dosta.

Pinifa: Ne dopadamo vam se?

Baba: Ne previše. Imate nekih vrednosti; cenim psitroniku, umetnost... ali ne mogu tako da vas volim kako mislim da bi valjalo. Nisam vam sve ove neprilike napravila iz zlobe; to je bio poziv da me otkrijete.

Ovin: Da te nismo otkrili... Pitsburg?

Baba: Ne mora. Može polako, svakog dana poneko da ode.

Pinifa: A zar vaša organizacija nema još ljudi?

Baba: A koliko to treba da nas ima? Koliko nas još ima? Ima li mlađih? Razmisli.

Pinifa: Svet, dakle, propada?

Baba: Da, jer ste vi to... ne mora biti. Treba mi pripravnik.

Ovin: Dobrovoljac? Da uči da bude Tehničar?

Baba: Obavezno, i to ne jedan. Škola, dok još mogu da je napravim. Pusti me sad da spavam. Otkucaj prvo ef dvadesetjedan, da zatvoriš onu promaju na jugu. Mislim da im je već dosta. I podnesi svojima izveštaj.

dobro, sad znamo, i šta s tim

Kad je zvuk snimka zamukao, nastala je još jedna neprijatna tišina. Sedeli su tako i mislili. Poblem je bio jasan: kako naći dobrovoljce za ponižavajući posao održavanja mašine. Ko bi ostavio svoju intimu zarad opšteg dobra, kad se to opšte dobro moglo postići običnim prelaskom u drugi grad. A nije ni trebalo mnogo ljudi; kako je baba mogla sama. Zašto onda baš ja. Evo juče sam počeo da pišem jedan straobalan komad.

Razišli su se u tišini. Psitroničari su posle kazali da je strah pred nepoznatim prošao, i... oni uvek imaju neko objašnjenje.

Tri osobe su sedele za ekranom, u jednoj sobi duboko pod generatorom iz kojeg je grad dobijao struju. Pili su vino. Pravo.

- Dobro što si je zaustavila. Imam još samo dva diska teksta. Kako ti se čini?

- Bolje nego ona moja tirada "uhvati se za uši pa igraj". Baš sam morbidna. Mora da su se jadni većnici prepali. Ovo dvoje nisu previše zabrinuti; sa svojim veštinama će svuda dobro proći, ali treba da vidimo reakcije u gradu. Ako se uspaniče, možemo da vratimo sve na staro i da ih polako raseljavamo, u zamenu za nove, ili da napravimo još goru paniku i čekamo da im proradi instinkt.

- A ako im ne proradi?

- Ko je sad morbidan? U tom slučaju nek se razbeže, a mi da se menjamo sa drugarima. Znaš rutinu - kad god kabina ne razume dobro, da šalje nama. Pre toga, da vidimo konkretne stvari. Dali da "ubijem" babu?

- Obavezno! Ova mala je skoro pročitala. Ako počne da misli, znaće da joj je neko podvalio robota.

- Ne budi naivna. Kad je videla robota? Gore ih ne puštamo.

- Kad je videla onu sobu? Ipak su je našli. Ne znam ko je ovde naivan. Nego, čuj, šta misliš o slanju bajagi kodiranih poruka pojedinim kandidatima? Malo logičkih igara može da navuče talente. Možda bismo mogli da vaskrsnemo šah?

škola

Grad Lamster je utonuo u neobičan mrak. Ulice su, istina, bile lepo osvetljene, osim krovne staze. Na njoj su svetlele samo prva, druga, treća, peta, sedma, jedanaesta, trinaesta... i tako do kraja, samo neke sijalice. Devojka i mladić su se šetali, gugutali, divili se zalasku sunca i ..

- Nije mi jasna ova dekoracija sa sijalicama. Zalazak je lepši.

- Možda, ali zalazak je predvidljiv.

- I ove sijalice su predvidljive.

- Je li? A da li gori 133?

- Pa to je bar prosto... čekaj, sad si me zbunio... ma, ima tu nekog sistema! Daj mi malo vremena.

- Nemoj mi reći da se razumeš u brojeve. Bez uvrede, ali to mi se oduvek činilo kao prilično perverzna zabava. To nije za ljude!

- Smetaš mi! Čekaj malo, 1, 2, 3, 5, 7... a zašto ne 9? A, 3 * 3= 9, pa onda 11, 13, 17, tako sam i mislila 15 je preskočio,19... kud si nestao? Ej, vidimo se sutra! Gde sam stala? Aha,23, oho, čak 29 pa odmah 31. Da vidimo. Terminal?

- Na usluzi.

- Pazi ga, radi, a ovamo pričaju da se grad pokvario. Zašto si upalio samo ove sijalice?

- Da vidim hoće li neko primetiti.

- Ma primetili su svi, nego zašto samo ove čiji brojevi ne mogu da se dele ni sa čim?

- To se zovu prosti brojevi.

- Kao da sam to negde... nisi mi rekao zašto baš oni?

- To je trebalo primetiti.

- A, tako. Kako da predvidim unapred koji je broj prost?

- Ima više načina. Eratostenovo sito, naprimer.

- Propušta samo te brojeve?

- Da, ali ne odjednom. Prvo one koji su deljivi sa dva, pa satri, sa pet i tako dalje.

- Pričaj mi još.

- Zanima te ovo?

- Pa, ovaj... čuo si malopre.

- Ne prisluškujem.

- A otkud znaš kad te zovem, ako ne slušaš?

- Ti malo iskreneš glas. Učila si to kad si bila mala.

- Više i ne mislim na to. Hoćeš li da mi pričaš?

- Može. Koliko imaš godina?

- Petnaest.

- Možeš li mi posvetiti sledećih pet?

 

BELEŠKE : Zahvaljujem Stingu za naslov, velikanima za Grad, i Beti za konstruktivno zezanje. Nadam se da je ovim uvećana globalna zbirka opštih mesta. Rađeno sredinom osamdesetih u INESu na Spektrumu; prekucano u Atarijevu "Prvu Reč" februara 1991, prebačeno u Venturu Profešenel programom pisanim u FoksProu 30.marta 1991. Prebačeno iz ćirilice i Venture u YUSCII programom pisanim u FoksProu 2.00 aprila 1992.



Copyright ©1996-2002 by SF-BAY. Sva prava zadrľana. All rights reserved. You are free to read this document online and make links to it. Copying or duplication of this document is not allowed.