HOMO DUPLEX Predrag Nenadović

 

- Oprostite što smetam, da li ovde stanuje Rade Bogićević? - Zinula je od zaprepašćenja. Ove reči izgovorio je čovek divovskog rasta, koji je pognute glave stajao u hodniku pred vratima njenog stana. Iako savijenog vrata čovek je temenom doticao strop hodnika. Jakna na njegovim kao brdo širokim ledjima, bila je zategnuta do pucanja a rukavi zavrnuti, da ne bi smetali u kretanju. Div se zbunjeno smeškao, češkajući kovrdžavu kosu, dok je čekao na odgovor. - Molim vas da mi oprostite što vas uznemiravam. Nemam broj stana pa sam morao nekoga da pitam. - - Ovaj... - zamucala je - ne sećam se šta ste pitali. Znate nemam baš svaki dan priliku da... - Zastala je tražeći reči. - Potpuno vas razumem - nastavio je smirenim glasom div pred vratima - ne vidja se svaki dan čovek od dva i po metra pred kućom. - Konačno je došla do daha - zbunili ste me - reče i dodade polu šaljivo - gde rastu toliki ljudi ?! - - Verujte mi, o svom poreklu znam vrlo malo, gotovo ništa. U sirotištu gde sam odrastao, rekli su mi da je moj rast posledica radijacije - Nepoverljivo ga je gledala - Da, videla sam i na holoviziji slične, ali drugačije izgleda kad uživo sretnete džina. - - Još jednom izvinite... - - Koga rekoste da tražite ? - - Radeta Bogićevića. Ovde piše - on iz džepa izvuče cedulju koja se izgubi u njegovoj orijaškoj šaci - Ulica sedamnaestog decembra. Nema ni kućnog broja ni univerzalne šifre za raspoznavanje. A Radeta Bogićevića, kako mi je preneo kompjuter, u Beogradu ima pedesetak, samo u ovoj ulici su sedmorica. - Vesna je trenutak razmišljala a onda reče - Probajte u broju pet, sprat ispod, mislim da tu stanuje neki Rade, oficir. - I dalje se neprestano izvinjavajući, div neverovatno nespretno krenu niz spiralne stepenice, koje se pokretoše čim su osetile njegovu težinu. Ona je još par sekundi gledala za njim, pokušavajući da tu ogromnu priliku ugura u normalni svet koji ju je okruživao, a zatim odmahnu glavom i ugasi Interhol. Slike hodnika nestade i pojavi se realni prizor trpezarije. Na zidu nasuprot Interhola, polica sa potrepštinama, voćem, povrćem, mesom, hlebom i još ponečim. Zatim komplet samočistećeg posudja, koje se posle upotrebe jednostavno spaljivalo na veoma visokoj temperaturi, ostavljjući glatku i sjajnu, sterilnu površinu. Bilo je najrazličitijeg oblika, prilagodjeno za razne prilike i razna posluženja. Na dnu police uredjaj za spaljivanje posudja, univerzalna mešalica za pripremanje jela i pećnica. Na zidu pored police ormar za odeću koji bi na dodir ruke otvarao svoja vrata nudeći vešalice i sekund kasnije zatvarao se ostavljajući slobodan prostor. Pored njega stajala je i komanda interhola, veliko šareno dugme na zidu, kojim se zaobilazila glasovna kontrola. Preko puta police, interhol je sada poput prozora vodio u trodimenzionalni prizor predivnog pejzaža sa šumom i jezerom dok se prostorijom širio miris prirode i svežine. Vesna je sedela zavaljena u fotelju za stolom u sredini prostorije. Iza nje u zidu pored vrata što vode u dnevnu sobu poštanski uredjaj za distribuciju tiho je šumeo, prenoseći stanarima zgrade namirnice, jela iz restorana, odeću, uredjaje i druge sitne i krupne proizvode. - Vreme je. - reče budilnik - zakasnićeš na posao. -

* * * Na izlazu iz zgrade ponovo su se sreli. Veliki čovek je upravo ispravio svoje glomazno telo, izišavši iz, za njega tesnog, ulaza. - Opet vi ! - reče devojka - baš lepo, htela sam nešto da vas pitam ali sam se zbunila pa nisam uspela. - Nasmejao se - Kao da vam je drago da se opet vidimo? - Odgovor je došao sa njegove impozantne visine. njena glava dosezala mu je do ispod grudi, pa se malo udaljila da bi mogla da ga pogleda u oči. Da nije tako ogroman, bio bi sasvim zgodan, pomislila je, a izrekla, je pokušavajući da deluje ljupko: - Volim nove, interesantne ljude. Uopšte volim sve novo i drugačije. A vi ste baš takvi. - - Takve devojke su retke. - - A možda vi ne poznajete dobro devojke? - Veliki je odgovorio smehom, a onda ponudio da je poveze, nespretno ali ipak galantno. Propustiti takvu priliku bilo bi krajnje glupo, pomislila je gledajući u aerodinamični profil Letomobila što je uslužno, uz pozdrav otvorio svoja vrata njenom pratiocu. Klizili su nežno kroz reku automobila, širokim autoputem izdignutim visoko iznad tla, sa čije su donje strane jurili Magvozi, viseći na jednoj šini. Put je u širokom luku obilazio centar grada, prolazeći pored blokova visokih, sjajnih zgrada. Neposredno pred njima vidik beše pomračen ogromnom zgradom na kojoj su stanovi bili poredjani poput listova na stablu agave. Postavljeni ukrug oko jezgra zgrade sa liftovima, pokretnim stepenicama, informacionim kanalima, radnjama i uslužnim lokalima, stanovi su upijali maksimum sunčeve svetlosti i svakom stanaru pružali dobar pogled na panoramu grada. Stanovi su u ovoj četvrti bili papreno skupi i mogli su ih platiti samo pripadnici najviših društvenih slojeva. Projurili su kroz kratak tunel i izbili na most, ispod koga je proticala široka, plava reka sa milionima kubika nezagadjene vode. Na njenoj obali, zahvatajući i deo vodene površine prostirao se zabavni centar zaštićen ogromnom plastičnom kupolom. Iako je leto još bilo daleko klimatski sistem u centru omogućavao je stotinama hiljada ljudi da uživaju u vodenim radostima, posećuju bezbrojne restorane, igrališta, projekcione prostore i terene za Simuleks. - Čime se bavi čovek koji vozi ovakav Letomobil? - želela je da prekine tišinu i sačuva nekako kontakt sa ovim neobičnim mladićem. - Pa... tu i tamo... svačim po malo. - - Nemoj mi samo reći da se baviš švercom ili industrijskom špijunažom. - Kiseo osmeh pojavio se na njegovom licu, a Vesna je primetila napor volje kojim je povratio ozbiljnost i odgovorio. - Znaš... deca iz sirotišta moraju da nauče svašta da bi opstali u ovoj džungli od plastike. - Dosadio joj je sa tim sirotištem. - Ma daj, ovo je dvadeset i drugi vek! Odakle god da si došao imaćeš dovoljno za život. Ta džungla o kojoj govoriš, to je nešto što postoji samo u filmovima iz prošlih vekova. - Možda nije dovoljno jednostavno samo živeti - odgovorio je i istog časa oblak se navukao preko njegovog lica, kao da mu je pobeglo nešto što nipošto nije smeo reći. Nije shvatila gde je pogrešila i zašto je on odjednom poželeo da prekine razgovor. Promatrala ga je još nekoliko trenutaka, a onda okrenu pogled i promeni temu. - Ja bih sišla tu, kod univerziteta. - - Prva levo? - - Da. - Kada su se kola zaustavila, izašla je, uz jedva čujan pozdrav, mada je strašno želela da nastavi razgovor, ali kao da se neka pokretna kapija sa starih zamkova naglo podigla medju njima, ostavljajući širok procep. Div je još trenutak gledao za njom, a zatim nestao u saobraćajnoj gužvi.

* * * Jedno glasno ' bip ' trglo je Vesnu iz razmišljanja. Pred njom u vazduhu formirala se genska slika pacijenta, lagano rotirajući, kao maneken koji pokazuje model posetiocima modne revije. Molekuli su se uvijali, uplitali i rasplitali, obeleženi bezbrojnim nijansama teško raspoznatljivim i za obučeno oko. Gomila natpisa oko grupacija molekula, uradjenih u slikovnim kodovima genetičarske terminologije bila je tu da pomogne operatoru u praćenju strukture. Oslobodila je načas misli od ličnih problema i okrenula se poslu, sondom terajući hologram DNK da se podeli u dve spirale simulirajući deobu. Gen još nerodjenog deteta pokazivao je znake deformacija koje su se mogle ispraviti jednostavnom intervencijom, obezbedjujući ljudskoj vrsti još jednog zdravog naslednika. Kad god bi radila ovakve poslove nije mogla isterati sebi iz glave slike malih čupavih dečjih glavica, koje je svakodnevno gledala u Vaspitavalištu, kraj kojeg je jutrom prolazila idući na posao. Stanovala je blizu bolnice, svog radnog mesta, što je za megapolis kakav je Beograd bio te 2191 godine značilo biti privilegovan. Zato je mogla ići na posao i pokretnom trakom umesto gradskim prevozom što joj je pružalo mogućnost da u laganom prolazu pored Vaspitavališta posmatra igru dece i sanjari. Nije imala dece, i mada je obožavala da se poigra sa tudjom decom i ponekad sa zavišću posmatrala retke parove kako vode svoje naslednike gradom i s ponosom ih pokazuju, nije imala hrabrosti da se odluči, da rizikuje položaj u društvu koji je stekla napornim radom i učenjem. I dalje je svakodnevno prolazila kraj istih razigranih grupica, samo sanjareći. njen mladić, mada joj se dopadao bio je bezbrižan snobovski tip, koji nije mnogo mario za tudja osećanja dokle god je njemu bilo dobro. Sa njim je bilo lepo sve dotle dok su im se interesi poklapali i dok je bilo dovoljno sredstava za uživanje. Tada je umeo da bude izuzetno zabavan, pa čak i dobar. Ipak zbog njegovih povremenih izliva sebičnosti, sve češće je hvatala sebe u razmišljanju o promeni partnera. Setila se nesvakidašnjeg poznanstva od jutros. Svašta, pomisli, nisam se valjda zaljubila u čoveka koji me može nositi u džepu. Sve joj je to sad delovalo pomalo smešno, mada je i dalje kopkalo zašto se njihov razgovor tako naglo prekinuo. - Vesna da li spavaš? - odjeknuo je snažan glas iz njenog Interkoma koji je kao zlatnu narukvicu, sa dijamantom od četrdeset karata nosila na ruci. - Odmah dolazim. - uzvratila je žurno ustajući. Minut kasnije već je žurila hodnikom sa kolegama, raspitujući se. - Devojka nema šanse, a momak je zaista krupan i izdržljiv, mada ne verujem da se može izvući - govorio je jedan od lekara. Drugi dodade: - Da, mišići vam ne pomažu puno protiv gama zraka i sporih neutrona. - Približavali su se komori za dekontaminaciju, odvojenoj staklenim zidom. Sa svakim korakom njena znatiželja je rasla, mada joj nije bilo prvi put da učestvuje u ovakvim ekipama. Stala je pred komoru i kroz prigušeno svetlo, dok su joj se oči privikavale na polutamu, pogledom pretražila prostoriju. U sredini sobe, okruženi medicinskim uredjajima, stajahu dva kreveta sa bolesnicima. U jednom je bilo sitno telo, dečje ili devojačko, umotano u aktivne zavoje, a instrumenti pored postelje behu potpuno mirni. Očigledno je život ubrzano napuštao bolesnicu. Vesna okrenu glavu. Na drugom krevetu, ustvari ne na njemu već preko njega rasprostrla se orijaška figura. njegove pete virile su preko ivice kreveta, a ruke mu behu sklopljene na grudima. Grudni koš koji je zauzimao celu širinu kreveta bio je nepokretan. Kao i kod susednog kreveta instrumenti i pokazivači bili su mrtvi pokazujući duboku komu. Vesna krajičkom uma uhvati fragmente razgovora medju njenim kolegama, koji se vodio o nesreći u kojoj su stradali dvoje bolesnika u izolacionoj komori. Čula je o izlivu radijacije, o pogibijama i o herojskom žrtvovanju velikog čoveka prostrtog na jednoj od postelja. Odjednom stvari u njenoj glavi počeše da se redjaju u pravilnom poretku. Još pre nego što je podigla pogled prema licu bolesnika, znala je ko leži na postelji. - Gospode ovo je previše za samo jedan dan. - promrmljala je i spustila se u fotelju. - Poznaješ ga? - začudjeno je pitao jedan od kolega. Nije mogla da odgovori, sedela je valjda celu večnost dok nije počela da oseća svet oko sebe. Pogledala je u znatiželjna lica ljudi što su je okružili, čekajući na razjašnjenje koje im ona nije mogla dati. - Ne, ne poznajem ga - na kraju reče - porazgovarali smo u prolazu, to je sve. Ko je on? - - Ne znamo, nije imao dokumente pri sebi, osim pločice sa komumikacionom šifrom. - - Vojnička pločica? - dodade neko iz pozadine. - Moguće. Broj pripada nekakvoj trgovačkoj firmi iz Soluna o kojoj ima malo informacija. Prilično čudno. - Stajali su tako još neko vreme, razmatrajući moguće kombinacije, često upadajući u žučne rasprave i svadje. Objašnjenje je ipak stiglo pre nego što su očekivali. - Dežurni radiolog odmah u prijemno odeljenje - odjeknulo je kroz prostoriju. Grupa lekara, koja je promatrala bolesnika kao jedan krenu ka prijemnom. Visok, stasit oficir stajao je raskrečeno pored pulta, odeven u sjajno crnu uniformu pripijenu uz telo. Oficirsku kapu je držao u desnoj ruci, dok je levom nestrpljivo gladio desni rukav uniforme. Gledao je prodorno pravo ispred sebe, prodirući pogledom kroz ljude koji su mu stajali nasuprot, čekajući trenutak da im se obrati. Delovao je kao čovek koji nema vremena za bacanje, koji je došao da obavi posao i da ide dalje. Pokazao je svoja dokumenta dežurnom lekaru i trenutak kasnije, on, jedan vojnik i automatska bolnička postelja krenuli su ka komori za dekontaminaciju. - Ovi su sa VMA, došli su po mladićev leš. - Promrmljao je neko iza Vesne. Ona je stajala nepokretna, tupo zureći u vojnike koji su užurbano obavljali svoj posao. Leš, pomisli, ono poznanstvo je zaista kratko trajalo.

* * * Mesecima kasnije * * * - Dong! Tačno je sedamnaest sati. Večeras, od dvadeset jedan do dvadeset i tri meteorolozi nam spremaju kišu, pa vam preporučujemo da se malo strpite kod kuće. A sada, o sadržaju večerašnje emisije... - - Glasnije - reče, a uredjaj pojačanim tonom nastavi. - Posle dva meseca na istom mestu, dešava se vrlo slična nesreća - ozbiljno lice voditelja oštro je zurilo u gledaoce Holovizije - Da li se radi o slučajnosti? Jesmo li ponovo žrtve diverzantskih grupa sa zapada? Da li nam se ponovo dešava da trpimo gubitke zahvaljujući neorganizovanosti i nepovezanosti službi zaduženih za bezbednost industrije? Cenjeni posetioci i posmatrači, ovo su pitanja koja ćemo večeras uz pomoć naših gostiju pokušati da razjasnimo. - Slušala je izveštaj zavaljena u naslonjač. Večite dileme nuklearne energije! Obilje energije na dohvat ruke, samo je treba iskopati. Podmukla igra prirode. Sve se plaća! Broj obolelih od raka u ovom veku porastao za tri hiljade procenata. Na svu sreću, bio-medicina je stvorila čuda i uspela da izleči ogromnu većinu tumora, pa je ukupna smrtnost od raka bitno smanjena. Medjutim genetska degeneracija vrste postavila se kao ozbiljniji problem, za koji je bilo potrebno na desetine godina sve do komercijalnog usavršenja genetske manipulacije. Ipak ogromna sredstva i dalje su trošena na zaštitu stanovništva od raznih oblika radijacionih bolesti i defekata, pa se nuklearna energija pokazala mnogo skupljom od proste cene uranijuma na tržištu. U nerazvijenim krajevima planete zemlje radijacija je pravila pokolj, naročito posle većih ratova, za kojima su ostajale stotine miliona mrtvih i još više bogalja. Veliki Svetski Rat, završen pre dvadesetak godina, u centralnoj i južnoj Aziji ostavio je pustoš, stvorivši od tog dela planete rezervat i prepolovivši stanovništvo. Kasnije je bilo potrebno dvadeset godina i stotine milijardi dolara da se barem delom uklone posledice razaranja a posebno radijacije, i obnovi bio-sfera i ljudska staništa. Ista situacija bila je i u srednjoj Americi, delovima Južne Amerike i delovima Afrike. Evropa i Severna Amerika, zahvaljujući snažnim ekonomijama i razvijenoj tehnologiji relativno brzo su savladale posledice ratovanja i očuvale stanovništvo. Istina, mir se nije sasvim vratio, ali je stanje bilo mnogo podnošljivije. Meteorološki rat je bio skoro svakodnevna pojava, poplave, suše, uragani, snežne mećave, grad i druge nepogode smenjivale su se neprestano bez obzira na godišnja doba. Sabotaže, pogotovu one u nuklearnim energetskim pogonima, uz upotrebu malih robota samoubica slatih na pravo mesto u pravom trenutku, bile su česte i uvek su uzimale danak u životima. Hodala je prekrivena kišnim kapima što su iz minuta u minut padale sve gušće. Kiša najavljena na radiju pretvarala se sve više u pljusak. Navukla je nisko na čelo kapuljaču kombinezona i nastavila ubrzanim hodom. U šetnju je izašla da bi potrošila malo nakupljene energije, udahnula svež vazduh i mogla lakše da sredi misli. U kišnom kombinezonu sa grejanjem lagano je hodala šumom Zvezdare. Visoko iznad nje proletali su retki letomobili. Propešačila je nekoliko kilometara ukrug kroz visoku šumu, sa vrha brda promatrala zidine Nove Tvrdjave na susednom brdu i zatim pošla ka podnožju, već umorna od pešačenja po pljusku koji je pretio da se pretvori u orkansku oluju. Još jednom se osvrnula, gledajući u duboko ukopane zidove tvrdjave, sive pod oblačnim nebom. I tad joj kroz misli proleteše sećanja, varvarsko vreme njenog detinjstva, kada su mesto kišnih kapi sa neba dolazile nuklearne bombe, a ljudi živeli pod zemljom hraneći se želatinskom masom koju su 'hranom' mogli zvati samo u pogrdnom smislu. Ali ona je bila dete podzemlja i naviknuta beše na sve to, sve dok se rat nije završio. Imala je tada već dvanaest godina i jasno se sećala dana kada je prvi put uživo, van Simuleksa, ugledala sunce i zemljinu površinu. Iako ranjena i sva pokrivena flekama radioaktivnih kratera, bila je lepa, kao na pokretnim slikama Simuleksa. A samo nakon dvadeset kasnijih godina, tu planetu, sada pokrivenu gigantskim šumama i ogromnim farmama, više niko ne bi mogao da prepozna. Trkom je sišla niz brdo i uletela u prvi ulaz u podzemlje. Napolju je besnela oluja ali ona je bila na sigurnom. Sela je u taksi, izgovorila adresu i taksi je krenuo snažno ubrzavajući. Svetalce na kontrolnoj tabli taksija trepnulo je dvaput. - Da li bi vam smetalo da primimo još jednog putnika - učtivo je upitao taksi. - Ne, možeš slobodno da se zaustaviš - odgovorila je. Taksi se zaustavio koji sekund kasnije u vrlo prometnom delu podzemnog grada. Strop je ovde bio visok dvadesetak metara, dajući utisak otvorenog prostora. Osvetljenje je bilo lokalno, sa svetiljki poredjanih duž ulice, jer i podzemlje poštuje ritam dana i noći. Danju bi difuzno osvetljenje dolazilo sa holografski obradjenog svoda i bilo je nemoguće proceniti visinu tunela. Sa leve strane ulice protezao se niz radnji sa bogato ukrašenim izlozima i holografskim reklamama propisno izvedenim strogo u unutrašnjosti izloga. Sa leve strane medju bočnim ulicama, kafane su otkrivale svoje ponude prolaznicima, razdvojene ponekim izlogom. U bočnim ulicama, u kojima se strop postepeno spuštao, videli su se ulazi u stambene objekte, na stotine metara u daljinu. Dvoje starijih ljudi udjoše u taksi uz učtiv pozdrav i sedoše nasuprot Vesni. Dva mladića izadjoše iz kafane neposredno pored taksija, razgovarajući glasno i podjoše prema njemu. Medjutim videvši da je taksi pun, zastadoše na trenutak. Bili su natprosečno visoki, čak veoma visoki i snažno gradjeni. Pogledala je prema njima i za trenutak ugledala poznato lice. Odakle ga poznajem, bilo je pravo pitanje. Još jednom se okrenuo i pogledi su im se sreli dok je taksi ubrzavao. Susret je bio kratak, mada se njoj učinilo da je trajao minutima, onda se on naglo okrenuo sakrivši lice, a taksi je produžio. - Stani! - vrisnula je. Taksi se naglo zaustavio petnaestak metara dalje. Izletela je iz elektromobila praćena začudjenim pogledima saputnika i potrčala svom snagom. džin se izgubio. Jednostavno je nestao iz njenog vidnog polja. Pogledala je iza ugla, u kafani, u ulazima prvih zgrada i konačno ga pronašla. Stajao je u mini tunelu, dugačkom petnaestak metara, što se izdvajao iz glavne ulice nedaleko od mesta gde ga je prvi put ugledala, načičkanom reklamnim kabinama. Hteo je da udje u neku od kabina, verovatno bežeći od nje, ali nije imao sreće. Sve su bile zauzete i div nemoćno odmahnu rukama i okrete se prema devojci. Gledao je pravo u oči. - Nećeš se praviti da me ne poznaješ? - upitala je. - Ne, zar bi trebalo? - - Zar bi trebalo!? - dreknula je, i shvativši da stoji na sred ulicce, tiše nastavi - Trebalo bi da si mrtav već mesecima. Da li ti je to poznato? - dodade malo sarkastično, malo iskreno. - Istina je da sam bio u teškoj situaciji - govorio je hladno, bez emocija, lica stvrdnutog u bezizražajnu masku - medjutim, kao što vidiš oporavio sam se. - - Nisi bio u teškoj situaciji, bio si klinički mrtav, a i zvanično si mrtav, još uvek. Valjda ti je i to poznato? - - Ne znam o čemu govoriš. - odvratio je hladno. Pokušao je da se provuče pokraj nje na ulicu. Nije mu dozvolila, prilepila se za njega kao krpelj. - Neću te pustiti tek tako, duguješ mi objašnjenje. - - Tebi? Zbog čega baš tebi? - - Slušaj veliki, kad si nastradao doveli su te u moju bolnicu, na moje odelenje. Gledala sam te na postelji, u komi i videla sam vojnike koji su došli po tvoj leš! Da li je potrebno još nešto da bih bila ovako zbunjena i radoznala? - - Pa ti kao lekar, znaš da se ljudi izvlače iz kome. Nisam ni prvi ni poslednji. - govorio je već nervozno i nestrpljivo - ne znam šta te tu toliko uzbudjuje da me juriš po ulici kao zločinca. - Za trenutak se zbunila i zaćutala. On je i dalje gledao pravo u oči, smirenim, odlučnim pogledom. Sada se već i Vesna malo pribrala i nastavila je razgovor mirnije. - Slušaj, krivo mi je jedino što misliš da sam glupa ili ne znam šta. Ti nisi bio jednostavno u komi, tvoji geni su bili pred raspadom, nisi imao šanse da se izvučeš. Kako to objašnjavaš, sem ako nisi bog, ili robot. - Kiselo se nasmešio. - Dobro, istina je da sam mutacijom za vreme rata, rodjen sa posebnom otpornošću na radijaciju. To vojska zna i pokušava da proučavajući moj organizam stvori mehanizam za odbranu od radijacije. To je vrlo poverljiv posao - govorio je vrlo tiho, gotovo šapućući - mislim da ne bi smela da znaš išta više o tome. Da li ovo zadovooljava tvoju znatiželju? - - Ne verujem ti ni reč. - Stajao je još trenutak nepokretno. Zatim je skrenuo pogled sa njenih očiju i pošao na ulicu. Zalepila se za njega. - Vrištaću! - rekla je. Nije reagovao, produžio je niz ulicu i ona je morala da odustane. Nije imala hrabrosti da pravi scene, nije bila takav tip, a verovatno joj to ne bi mnogo ni pomoglo. Zaustavila je prvi taksi i odvezla se kući.

* * * Pogled sa obe strane mosta je zaista veličanstven i privlači poglede putnika, poput nekog ogromnog turističkog prospekta. Levo i natrag od mosta prostire se staro gradsko jezgro sa zgradama iz 18-og i 19- og veka, uglavnom detaljno restaurisanim a ponegde i izgradjenim iz temelja na osnovu starih planova ili fotografija. Dalje uz i niz reku, dokle pogled dopire, brojni mostovi povezuju obale. Oni su vitki i elegantni, uradjeni od veoma lakih i čvrstih materijala sa kompozitnom strukturom. Preko reke, iza velike šume gigantskih Megahrastova, podignuto je jedno od mnogih novih naselja, izgradjenih savremenim gradjevinskim metodima i povezanih sa centrom širokim autoputem na stubovima u više nivoa. Daleko napred visoka zgrada Univerziteta dominira predelom. Iznad nje vazdušna magistrala omedjena brojnim radio farovima i svetlosnim oznakama proteže se na visini od tri stotine metara prema panonskoj ravnici. Letomobil je propisno izašao iz koridora, uključivši signalna svetla i lagano se prilepio za površinu autostrade. Zatim je ubrzao i napravivši slalom kroz kolonu automobila izbio na put koji kroz šumu megahrastova vodi na obalu Dunava. - Vesna, ja sam sve pripremio, rezervisao sam smeštaj za nas i društvo, jesi li se odlučila? - - Ne znam... - mumlala je tražeći neko ubedljivo opravdanje. - Vesna ti si bolesna, gubiš ovakvu priliku za provod da bi proučavala nešto što nikome ne treba? - - Šta ćeš, ima nas raznih! - Pogodio je tačno u osetljivo mesto - Uostalom otkud ti znaš šta ljudima treba a šta ne. - - Neću da se svadjam s tobom Veki, samo mi reci ideš li s nama ili ne. - - Pa zar nismo pre mesec dana bili u Tunisu? Nekako mi je dosadilo... a imam i da radim neki projekat... - - Jesi li svesna šta propuštaš. Ponekad mi se stvarno čini da se ponašaš poput onih lujki sa fakulteta što se radjaju sa knjigom u ruci, a nevinost izgube u četrdeset petoj, i to slučajnim akcidentom. - - Olivere prestani. - - Čekaj, objasni mi šta ćeš dobiti s time. Bolju platu? Položaj u hijerarhiji? - - Zaveži! - - Ne razumem te, zaista... - - Možda u tome i jeste problem, što se ne razumemo. - procedila je kroz zube. Da li je moguće da on ne vidi ništa dalje od sopstvenog nosa, razmišljala je, da li stvarno ne želi da je razume, sad kad joj je podrška bila toliko potrebna. Možda je sve to što je pokušavala bilo otkačeno, ali bilo je deo njenog života, nešto sa čime se morala uhvatiti ukoštac. Pogledala ga je i shvatila da može gledati kroz njega, toliko je bio providan i plitak. Zašto mi se dopada, pitala je samu sebe. Oliver je prikočio vešto zaobilazeći ogroman list megahrasta na sred puta. Ti listovi su mogli zakrčiti saobraćaj, pa su s jeseni svi putevi kroz gigantske šume bili zatvoreni za saobraćaj komercijalnih automobila. Dešavalo se da pri jačim olujama listovi megahrasta lome ulični inventar i razbijaju prozore, a grane su često smrskavale automobile i rušile starije kuće. Ipak Megahrasti, visoki pedeset do sto metara, bili su neophodna biljna vrsta koja je, zajedno sa Megaborima i drugim vrstama omogućila opstanak biosfere na zemlji. Veliki deo zemljine kugle bio je pretvoren u radioaktivne pustinje, a većina starih šuma iskrčena ili spaljena. Zato je džinovsko drveće uz brzorastuću travu bilo osnovna fabrika kiseonika. Najvažnija osobina ovih vrsta bila je otpornost na taktičke nuklearne udare, što je omogućavalo vrlo brzo obnavljanje površine. Debela kora drveta zadržavala je i radijaciju čuvajući jezgro drveta od oštećenja, a humus koji se vrlo brzo stvarao na tlu pod šumama džinovskog drveća lako je dostizao dubinu od par metara. - Koje li budale ovde posadiše šumu? - reče Oliver, naglas razmišljajući. - Znači definitivno si odlučila, ne ideš? - - Odlučila sam i molim te odvezi me do bolnice. - rekla je hladno, okončavajući razgovor. Nije ni njoj samoj bilo sasvim jasno zašto joj je toliko stalo da sazna istinu o ozračenom pa oživljenom mladiću. Neka čudna tvrdoglavost nametala joj je svoju volju, inateći se s njenim racionalnim delom i koristeći ga za svoje ciljeve. Nije joj davala mira pomisao da neko može naprasno oživeti posle enormnih doza radijacije, to se kosilo sa logikom i mada nikad ranije nije pridavala mnogo važnosti praznoj logici stvari, sa ovim se nije mogla pomiriti. A morala je sebi da prizna i da je hladno i nadmeno držanje nepoznatog diva povredilo njenu sujetu i pokrenulo prastare ženske mehanizme osvete. Da li je zaista želela nekakvu osvetu? Moguće. A možda je samo bila znatiželjna.

* * * Danima je pokušavala da provali u informacioni sistem VMA. Otkako je pregledavši dosije o divu u svojoj bolnici saznala osnovne podatke o pacijentu, neprestano je kopala po arhivama. Dijagnoza je bila: veoma težak slučaj radijacione bolesti sa primljenom dozom desetinama puta većom od smrtne. Uprkos svim najsavremenijim medicinskim merama nije bilo nade za spas. Instrumenti u sali za dekontaminaciju pokazivali su najniži nivo životnih aktivnosti, komatozno stanje pred smrt. Medjutim dva meseca kasnije taj isti pacijent šeta podzemnom ulicom pokraj kafane "Osvajač Titana" i razgovara sa njom. Neverovatno! ljudi iz VMA došli su po mladićev leš iako on nije bio klinički mrtav. Kada je za to čuo, oficir se trgnuo, ali se brzo snašao i odgovorio da ima zadatak koji mora da izvrši i da će ga odvesti bio leš ili ne. Kasnije je, razumljivo, preko Holovizije saznala za mladićevu smrt što je bilo sasvim prirodno s obzirom na njegovo stanje. Zašto VMA? Zašto pločica oko vrata? Otkud on na ulici dva meseca kasnije posle desetostruko smrtonosne doze radijacije? Pregledala je prijemnu listu koja je bila overena šifrom njoj vrlo poverljivog kolege. Informacija o primljenoj dozi bila je veoma pouzdana. Ukoliko je i to bilo montirano, izveštaj sa mesta nesreće bio je nedvosmislen. Izvlačeći povredjene iz oblaka radioaktivne pare, momak je spašavajući tudje živote, žrtvovao svoj provevši desetine minuta u radioaktivnom oblaku. Morao je zaraditi takvu dozu! Jednostavno je morao. Izveštaj genskog mapiranja pokazivao je gene u raspadanju, ali je ovaj element bio podložan podmetanjima i friziranju, pa ga nije ozbiljno uzimala u računicu. Jedino što je moglo poslužiti kao tačka oslonca, bilo je svedočenje kolege koji je direktno sa kompjutera očitavao podatke o obradjenim genima. Medjutim on je uglavnom ćutao i upućivao je na pomenuti izveštaj. Ukoliko bi izveštaj bio tačan stvar bi bila još neverovatnija. njena logika nije mogla povezati sve te stvari što su potpuno rušile sliku koju je godinama gradila o svetu i svojoj profesiji. Čeprkala je kroz informacione sisteme, ali su vrata kud god se okrenula, bila zatvorena. - Potreban mi je neko ko ume sa ovim sistemom da barata - razmišljala je - neko zaista dobar. - Nedelju dana kasnije sa prijateljem, talentovanim informatičarem, ponovila je pokušaj provale u informacioni sistem ali su podaci bili previše dobro čuvani. Posle nekoliko dana su odustali i ona je izgubila svaku nadu da će rešiti problem. Onda se, kao i uvek u sličnim situacijama dogodilo nešto što je stvari ponovo pokrenulo i otvorilo nove puteve.

* * * Akcija je izvedena rutinski. U roku od nedelju dana svi uključeni u aferu 'Feniks' bili su neprimetno dovedeni u upravne prostorije i ispitani. Ispitivanje je izvršeno u kontrolisanim uslovima uz korišćenje hipnoze i drugih neuočljivih metoda kontrole misli. Rezultata nije bilo a krug se zatvarao. Preostalo je još samo dvoje kandidata. Vesna je bila sledeća. Kada je otvorila vrata zapahnuo je prijatan, osvežavajući miris. Tri čoveka sedela su zavaljeni u fotelje, ukrug oko malog stočića na sredini prostorije. Milić, drago mi je, Antić, milo mi je, Brčinić, vrlo mi je drago... Svi su bili krupni ljudi, vrlo uredni i pedantne spoljašnjosti. Obučeni u staromodnu odeću, jeftine platnene pantalone koje se garantovano ne gužvaju, čiste bele košulje sa mašnom i dugačke jakne od sjajnog sivkastog materijala. Ista priča u tri verzije, kao da su braća, ili vojnici u otkačenim uniformama. Društvo za zaštitu prirode? Šupak! Izgledali su kao Inspektor Radiša u tri kopije. Vesna se opustila i sela na ponudjenu stolicu, dok je njen šef brzo nestao kroz vrata, tiho ih zatvorivši. Ponudili su je pićem i počelo je raspitivanje. Zaista su pričali kao da su stvarno iz D.Z.P.-a. Milić, u sredini prednjačio je sa pitanjima i stalno nešto zapisivao, mada Vesna nije primetila da je okretao stranice. Blagonaklono je gledao, ali prodorno i uporno kao da kroz oči želi da prodre u njen mozak. Posle nekih pola sata raspitivanja osetila je zamor i pospanost. Jedva je držala oči otvorene i nije mogla najbolje da se skoncentriše. Za trenutak je sklopila oči. - Je li sve u redu? - pitao je. - Da, samo sam malo pospana. - pokušala je da se nasmeši. - možemo da nastavimo. - - Vi ste pregledali snimke genetske mape? - - Da. Pretpostavljam da ste i od drugih čuli, snimci pokazuju organizam u stanju raspadanja. Medjutim to je nemoguće jer ja sam videla... - ugrizla se za jezik. Šta joj bi da se ovako izleti. - Videli ste? Šta? - - Hoću da kažem - počela je da se izvlači - da sam videla celokupan materijal i da... - mozak joj se blokirao u trenutku. Milić je prodorno gledao. njegove oči obuhvatile su celo njeno vidno polje i blokirale joj misli. Gledale su je bez treptanja upijajući se u nju, a laka droga udahnuta iz vazduha radila je svoj posao. Osetila je ukočenost, izgubila je osećaj prostora, videla je samo te oči. Glava joj je bila potpuno prazna. Tabula raza. Pitao je dalje. - Da li vam je nešto u celom slučaju sumnjivo? - - Da. - odgovorila je tupo. - Šta vam je sumnjivo? - pitao je čovek sa desne strane. - Ne znam, ne mogu da se setim. - zaista joj mozak nije radio i nije znala zašto je tu, zašto odgovara na pitanja i šta je to pitaju. - Pogrešno pitanje - prošaptao je vodja tiho okrenuvši se desnom saradniku. Vesna je i dalje bezvoljno zurila. - Kažete da vam je nešto sumnjivo? - - Da. - - Da li ste preduzimali neke akcije u vezi s tim? - - Da. Pregledala sam prijemni materijal u bolnici i laboratorijske analize. - - Da li ste vi pokušali da udjete u zaštićeni informacioni sistem VMA? - Pauza... - Da, učinila sam to. - glasio je odgovor. Lica ispitivača se izmeniše, postaše ozbiljnija. - Odmorite se malo, slobodno zaspite. - reče Milić. A Vesna mu je bila zahvalna. Poslušala ga je i ophrvana umorom i tudjom voljom, utonula u san. Naravno, kasnije su ispitali i njenog poznanika džinovskog rasta i povezali ono što su čuli od njega sa onim što su njuli od nje, sve u svemu napravivši jedan solidan materijal, dovoljan da je proguta crna zemlja. Ipak sve se završilo bez mnogo problema. Posle prijateljskog ubedjivanja pustili su je kući. A ona je tako želela da sazna istinu.

* * * - Slažem se. Da sam držao jezik za zubima još uvek bih imao svoj stari posao. Verovatno bih spadao u cenjenu gospodu što sada drmaju institutom. Samo što ja ipak nisam mogao da ćutim. Na kraju krajeva sam sam kriv, zar ne. - - Tvrdite, dakle da postoje takvi biološki mehanizmi? - - Apsolutno! - - Da li nam gospodine Markoviću možete objasniti osnovne principe zaštite gena? - - Zašto da ne, pokušaću u par reči da vam objasnim svaku od metoda. To su oklapanje gena ili ćelija biološkim apsorpcionim materijalima, ugradjivanje apsorpcionih kristala u gene... - Hej, pa ovo je zanimljivo, prenesi ovamo! - viknula je sa terase. Holovizijske emitor se izvukao iz sobe i poslušno usmerio na stočić pred njom. - ... i na kraju uvišestručavanje gena. Dok sam ja radio u institutu svi su ovi projekti bili u teorijskoj fazi sa nesumnjivom mogućnošću realizacije. Duboko sam ubedjen da su neki od ovih projekata već ostvareni. - Toplo! - Mslite li da je izvodljivo dugo držati takve informacije kao tajnu? Mislim, zar nije lako moguće da neka informacija procuri u javnost? - - Pa evo, ja sam vam živi dokaz da je to izvodljivo. Dokaz da je moguće sačuvati informacije i dokaz kako se u celoj toj organizaciji postupa sa ljudima. Ko im ne treba ili je neposlušan jednostavno ispada odatle, a novih kandidata ima koliko hoćete. - - Hoćete li malo razjasniti taj pojam 'organizacije'? - - Mislim konkretno na grupe informatičara i krupnu tehnokratiju. Osilili su se toliko da se postavljaju iznad društva, iznad naroda i iznad države. Svakodnevno prisustvujete demonstracijama njihove moći. Ko je sklopio konvenciju o podeli svemira i pakt o nenapadanju u orbiti? Ko je potpisao primirje dvanaestog aprila šezdeset osme? Ko diktira saobraćaj, trgovinu, odredjuje uslove mira i uslove rata? Tehnokratija, Informatičari, na sve strane. - - Moraću da vas prekinem, pošto nemamo previše vremena, želela bih da se vratimo na našu centralnu temu. Zaštita gena od radijacije. Kako se samo tkivo štiti od radijacione bolesti ukoliko su faktički samo geni t.j. hromozomi fizički zaštićeni? - Sve toplije i toplije! - Što se tiče radijacione bolesti, ona bi sigurno i u svakom slučaju došla do izražaja sa mogućnošću vrlo teškog stanja pacijenta. Medjutim sačuvavši gene, čuvamo i enzime koje upravljaju procesima u telu, kao i proteine. Ovi molekuli, naravno uz obilatu pomoć medicinske nege, vrlo brzo dovode do oporavka i potpunog restauriranja tkiva. - - Koliko je to vrlo brzo? - - Mesec dana. - - Recite nam još da li postoje neki uzgredni efekti kod primene ovih metoda? - - Po mojim pretpostavkama, pri unošenju apsorpcionih materijala dolazi do povećanja specifične težine ljudskog tkiva pa samim tim i do povećanja apsolutne težine. Kod uvišestručavanja gena, što je poznato i iz biologije, dolazi do povećanja veličine ćelije pa sam tim i do povećanja volumena čitavog tela. - Vruće, vruće, sve bliže. - Mislite na gigantski rast? - Udarac čekićem u glavu! Vesna se trgla zamalo ne ispadnuvši iz stolice. Gigantski rast! Kako sam bila glupa! I ja sam nekakav biolog! Svašta joj je prolazilo mislima dok je nervozno šetkala po terasi. Napokon sede za holovizor, zatraži teletekst i poče da pretražuje članke i emisije.

* * * Vojna baza Jastrebac. Dve tvrdjave na dve strane planine i bezbroj tunela u planini. Niko od "smrtnika" ne zna šta se tu nalazi i šta se može nalaziti. Pejsaž je idiličan, skoro pastoralan, sa izuzetkom letelica što neprestano sleću i uzleću i upozoravajućih tabli koje odvraćaju neplanirane posetioce da gledaju svoja posla. Glavna kapija. Ne gospodjice ne možete ući. Nemate propisane papire. Đavola ne mogu! Još ti mene ne poznaješ. Pošla je niz stepenice i srušila se kao klada. Vojnik je trenutak oklevao a zatim je dotrčao, usput obavestivši pola baze o nesreći pred vratima. Prijavnica kasarne, vojnici i oficiri, opušteni i ležerni tipovi muvaju se bez cilja. Kose malo duže nego što je normalno za vojnike i poneka dvodnevna brada. Vidi se, stara vojska. Zgrade su razbacane na širokom prostoru, niske, prizemne, okružene travnjacima i šumarcima. Prava slika malog raja. A šta sad? Lukavi manevar dao je rezulatate, prešla je kapiju baze. Kako stići do instituta? Oficir koji je ispituje ne pokazuje ni najmanju volju za saradnju i nema ni malo razumevanja za njene visoke naučne ideale. Pa, ako je jedan blef prošao možda će i drugi. Ozračena sam, kaže, moram kod doktora. Kratak test ručnim detektorom zračenja, vojnik odmahuje glavom. Pa dobro, vredelo je pokušati. - Gospodjice, žao mi je ali vaša opravdanja zvuče naivno i neuverljivo. Bojim se da ću morati da vas predam istražnim organima. - - Da li bih pre toga mogla da razgovaram sa nekim iz instituta za genetsku obradu? - - Vi niste u poziciji da zahtevate bilo šta. Molim vas da ostanete mirni i spremni na saradnju. - Pritisak joj je skočio i postavio rekord. Oficir pozva vojnika nemarnog izgleda sa zgužvanom uniformom i nakrivljenom kapom, zgadjeno ga pogleda i naredi mu da devojku sprovede do komande baze. Vrlo rado, cerio se ovaj nizom biserno belih zuba koji su predstavljli savršenu suprotnost njegovoj zapuštenoj spoljašnjosti. Pošli su. Onako uzgred, upitala je da li je mnogo daleko taj famozni genetski institut. - Ma ne, tu odma' iza ćoška, možda dvesta, trista metara. - - Hvala! - viknula je i uz trzaj se oslobodila stiska. Potrčala je svom snagom tamo gde je vojnik pokazao. Gospoda sa VMA ne znaju ništa o problemu, razmišljala je, pa dobro, ima ko zna. Ići ćemo direktno, pitaćemo one koji su sve to i smislili. Trčala je kao bez duše pravo kroz parkić načičkan većim i manjim stablima i žbunjem. Vojnik iza nje vikao je i saplitao se preko žbunja, dok su mu se drugi vojnici priključivali u poteri. Brojala je preostale metre do jednostavne bele zgrade na kojoj je stajao natpis koji nije ostavljao mesta dilemi. Vojna ustanova Jastrebac Institut za genetsku manipulaciju

* * * Krupan, stariji čovek u belom kombinezonu iz jednog dela začudjeno je podigao pogled sa radnog stola. Lice mu je bilo bucmasto a kosa seda, mada je u svako doba uz zanemarive troškove mogao kosi vratiti prirodnu boju. Bez obzira na sijaset uredjaja koji su ispunjavali prostoriju i koji su projektovanje učinili običnim zanatom, pred njim je stajala neuredna hrpa papira i gomila olovaka. Delovao je kao relikvija iz nekog drugog vremena. Ogroman vojnik, potpuno oklopljen od glave do pete, poput robota iz dečjih priča, stajao je u visokom okviru vrata iza Vesne. Na pogled čoveka za stolom on je grubo ubaci u prostoriju. Tren kasnije vizir na šlemu se uz jedva čujan šum podiže i otkri orlovsko lice čoveka u oklopu. - Doveli smo je - reče - kao što ste tražili. Ali neka ne traje dugo, mojim pretpostavljenima se žuri. - Čovek za stolom klimnu glavom. Vojnik izadje gegajući se u za njega uskom hodniku. - Ja sam Janković, profesor genetehnike i istraživač. Trenutno nažalost zaposlen "strateškim projektima" zbog kojih spoljni svet gledam samo kroz prozor. Sedite, gospodjice. - Ona poslušno sede. - Želeo sam da vidim devojku kojoj je toliko stalo do saznanja, da provaljuje u vojnu bazu. Tim pre što je reč o devojci. - Vesna podiže bradu. I dalje nije mogla da progovori. - Šta vas to toliko interesuje? - Konačno je skupila ostatke hrabrosti. - Gospodine profesore - govorila je glasom djaka koji odgovara strašno tešku lekciju - kako jedan čovek može preživeti desetostruko smrtnu dozu radijacije, bez obzira na svu medicinsku negu. Ja sam Homo- Biolog, zaposlena u bolnici i videla sam desetine ljudi koji su umirali od neuporedivo manjih doza. - Profesor je gledao vodnjikavim pogledom. - Vidite gospodjice, problem je čisto tehničke prirode. Ako imate dovoljno razvijenu tehnologiju rada, metode nisu problem. Pošto smo u struci, nadam se da ne moram da vodim računa o stručnim terminima? - Nasmešila se i priča je počela. - Geni su užasno dugački lanci D.N.K. višestruko uvijeni tako da lanac dugačak centimetar može da se smesti u ćeliji mikronskih dimenzija. Radijacija menja informacioni sadržaj gena stvarajući u telu neefikasne i ponekad samouništavajuće mehanizme. Ćelije počinju da se ponašaju neprirodno i organizam propada poput loše organizovane države. Svaki gen je dupliran, odnosno sastoji se od dva upletena lanca D.N.K. Kada je oštećen lanac D.N.K. pošto je dupliran može se obnoviti uzimajući informaciju iz uparenog lanca. Medjutim, javlja se problem kad treba odrediti koji lanac je onaj pravi, zdrav, a koji je mutiran. Drugo, mutacije često pogadjaju oba parnjaka u lancu pa je bez obzira na postojanje mehanizma za regeneraciju ona nemoguća. Zato se pristupa potpunom dupliranju genetskog materijala. Oštećeni gen se obnavlja sadržajem zdravog gena, a razlikovanje zdravog od oštećenog gena moguće je kada mutacija ne zahvata na isti način oba lanca D.N.K. u njemu. Brzina reakcije mehanizma zaštite je ovde od velikog značaja jer se sve mora obaviti pre nego što se oštećena D.N.K. stabilizuje u mutiranom stanju nakon čega je nemoguće reći koji je hromozom ispravan a koji oštećen. Ovakav mehanizam obnavljanja gena u ćeliji može izdržati izuzetno visok nivo mutiranja pa samim tim i veliku ozračenost. Dakle, sam princip je veoma jednostavan. Dupliramo svaki hromozom u ćeliji, pa sad umesto dvadeset i jednog hromozoma dobijamo četrdeset i dva. I to smo dosta lako i jednostavno uspeli da izvedemo. Medjutim sa time nismo rešili problem. ljudsko tkivo se i dalje raspadalo, funkcije se gasile i ... znate već kako to ide. Jer, samo tkivo, proteini i enzimi su mnogo osetljiviji na radijaciju i brže gube funkciju, pa je potrebno razviti mehanizam razmene informacija izmedju gena i telesne biohemije, proteina i enzima. Radi se naprosto o tome da se kompletan biološki materijal u telu mora obnoviti na bazi ispravnih gena i to dovoljno brzo da ne dodje do divljanja ćelija i sveopšteg haosa u telu. Oni koji su forsirali ideju o dupliranju hromozoma nasuprot idejama o oklapanju ćelija i ugradnji apsorpcionih materijala našli su se u čudu. Bili su vrlo razočarani neuspesima jer su čvrsto verovali u uspeh, tim pre što se radilo o izuzetno jednostavnoj i elegantnoj ideji. Pomalo su počeli čak i da gube nadu. Ja sam još tada govorio i ubedjivao kolege da sam genski mehanizam nije dovoljan sam po sebi, ali me nisu baš mnogo slušali. Eh... a tada na scenu stupaju oni od kojih se rešenje najmanje očekivalo, valjda zbog profesionalne sujete genetičara. To su bili bio-hemičari i molekularni biolozi. U roku od svega nekoliko godina oni su od početne ideje o obnavljnju metabolizma, koju su nazvali Kristalizacijom usled samog toka prenošenja obnovljenih informacija, došli do veoma konkretnih rezultata, naravno samo na opitnim životinjama. Deset godina kasnije rodilo se prvo dete otporno na radijaciju i smešteno u jedno od sirotišta u Srbiji. Naravno, shvatate da je dete začeto u laboratorijskim, strogo kontrolisanim uslovima. To se desilo pre otprilike trideset godina. - - Znači još za vreme rata? - - Da. Medjutim kako je potrebno mnogo vremena da ovi ljudi odrastu i osposobe se za vojnu službu, oni do sada nisu upotrebljeni u otvorenim sukobima. - - Ali... da li sve ovo znači da su u pitanju veštački stvoreni ljudi, sintetisani u laboratoriji? - - Pa... ne baš. njihovu osnovu čine geni uzeti od živih ljudi, istina kombinovani po želji i duplirani. Malo smo se umešali majci prirodi u posao, to je sve. - - A oni? Znaju li za svoje poreklo? - - Delimično. Poznato im je da nemaju roditelje i da poseduju specifičan talenat, pa čak i to da su medicinski tretirani, ali ono glavno, da su začeti u epruveti iz mešavine genskog materijala kao plod eksperimenta, to smo prećutali. - Uzdahnuo je i prošao rukama kroz retku belu kosu. Vesna je sedela, ukočeno gledajući u starog profesora. Jer mada je očekivala sličnu priču, činjenica da neko zaista sintetiše ljude po svojoj meri i želji, stvarajući Natčoveka, šokirala je. - Da nastavim - reče profesor. - Usled visoke primenljivosti u ratnim uslovima svi ovi eksperimenti ostali su zakopani u oficirskim fiokama a nama koji radimo na projektu zaprećeno je najstrožaom kaznom za odavanje informacija. To je ravno izdaji zemlje. Uzimajući u obzir činjenicu da postoje pouzdana sredstva za zaštitu od zračenja i da se nuklearno oružje za sada upotrebljava s merom radi što manjeg zagadjivanja prirode i ljudskih staništa, gornji mehanizam kada se učini efikasnijim i bržim u smislu obnavljanja organizma, može pružiti značajnu prednost onome ko ga koristi. Medjutim ono što je važnije smanjenjem opasnosti od samouništenja povećava se opasnost od masovne upotrebe nuklearnog i drugih zračećih oružja. Tim pre što sam potpuno siguran da je u nekoliko svetskih genetičkih centara takodje realizovan sličan projekat. Hoću reći da niko više nema stratešku prednost u tom pogledu. Ali sad, šta je tu je, ne možemo birati u kom svetu živimo i naše je samo da obavljamo svoje zadatke. Jeste li zadovoljni odgovorom? - Neko vreme ćutke su se promatrali. - Šta dalje? - upitala je. - Sa projektom? - - Ne, sa mnom. - - Sa vama? Ono što je još jedino preostalo. Mislim da ćete moći da izaberete izmedju dva podjednako privlačna izbora. Totalna amnezija ili smrt. Ustvari, umirete u svakom slučaju šta god da odaberete. - Gledala ga je zapanjeno. - Zar ne postoji drugi izlaz, mislim gde je tu humanost? I vi ste lekar. Ne možete tako postupati. - Profesor je gledao hladno. - Postoji i treće rešenje, mada po meni podjednako neprivlačno. - - A to je? - - Mogu vas preporučiti da budete uključeni u projekat. - Nije mogla da veruje svojim ušima. Ona uključena u projekat takvih razmera i tog značaja. Zamutilo joj se u glavi od uzbudjenja. Profesor primeti njenu reakciju. - Voleli biste to? A zaboravljate da ćete kontakte sa svetom svesti na minimum. Da ćete morati da pažljivo izmerite svaku reč koju izgovorite u društvu. Zaboravljate na vezanost za ovaj centar, na stalnu kontrolu informatičke službe, na praćenja i provere. - - Nije mi važno. - promrsila je. - Želim da radim. - - Zaboravljate na Jelisenkovu Bubu. - - Šta je to? - - To je vrlo mala stvarčica koju ti ugrade u glavu i ukoliko nešto zabrljaš ili pokušaš da pobegneš aktiviraju je daljinski svuda u dometu ZETEM-a. A onda ti se glava razleti u komadiće pa ni najbolji specijalisti za mozak ne mogu izvući podatke iz tvoje glave. Kako ti se to dopada devojko? - Razmišljala je samo trenutak - Pristajem na sve uslove! - Gledao je začudjeno, mada je u stvari gledao sebe kako davne 2.153 stoji pred generalom Pajkovićem i moli da bude primljen u Posebni Projekat, kako se to tada zvalo. Sada je znao isto što i ona, da su deo jednog istog usuda, onog koji je svoju decu spaljivao na lomači i sekao na giljotini. Ali najboljim od njih obezbedjivao je i večni život u sećanjima idućih pokolenja. Zatim je sagnuo glavu duboko uzdahnuvši i neprimetno pritisnuo dugme na ivici stola. Orijaški vojnik pojavi se na vratima. Copyright ©1999 by SF-BAY. Sva prava zadržana. All rights reserved. You are free to read this document online and make links to it. Copying or duplication of this document is not allowed.