GOSPODAR LUTAKA

Svetozar Zorbić

Kada je kasni jesenji vetar počeo glasno da zavija ulicama grada, Gospodar Lutaka je došao.

Dani su u gradu tekli po starom. Niko se nije osvrtao na prazne priče o posetiocu. Roditelji su plašili decu njegovim imenom, uveče kada nisu htela da idu na spavanje. A kada bi se svetlo u sobi ugasilo, deca su ostajala sama.

I tada bi mrak počinjao svoju sablasnu igru. Zvuci su dolazili spolja kroz otškrinute prozore. Odbijali su se o zidove sobe i uvlačili u uši mališana. Senke, nošene vetrom, prekrivale su dečije oči. Strah se mogao osetiti u vazduhu.

Prvo ubistvo se desilo krajem novembra. Dečak je bio rastrgnut. Tu, u svojoj sobi, tako daleko od svih užasa i siguran od svakog zla, ležao je dečak, otvorene utrobe. Na njegovom malom, šarenom krevetu, teške i crvene mrlje od krvi. Na podu ispod kreveta barica, koju je pokrivač dopunjavao novom količinom telesne tečnosti. Na njegovom licu užas. Trenutak smrti, zamrznut u njegovoj uplašenoj i bolnoj grimasi, sve je govorio. Nikakav trag nije pronađen. Sve je u sobi bilo kao i pre ubistva. Na polici u uglu sobe,sedeo je dečakov najbolji prijatelj.

Stari dobri lutak.

Slučaj je ubrzo zaboravljen. Nedostatak dokaza je presudio da bude zaveden kao "nerešen". A "nerešenih" je u narednim mesecima, bilo sve više. Ubistva su se događala jedno za drugim, i svako strašnije od prethodnog. Drugo, treće, četvrto dete. Peto je pronađeno ispod kreveta, glave odrubljene i bačene u mrak sobe. Grad se tada zapitao o svom misterioznom gostu.

A lutak je i dalje sedeo u uglu. Ponekad, činilo se, kao da diše. Nekad bi vetar nosio senke, i lutkove ruke su izgledale kao u pokretu. Kada je padala kiša, a munja bljesnula preko prozorskog stakla, lutkove oči su izgledale žive. Našli su ga jednog jutra na drugom kraju sobe . . .

. . .iako u dečakovu sobu niko nije ulazio.

Gospodar Lutaka je otišao krajem zime. Kada su se otopili snegovi u gradu, ubistva su prestala. Na staroj, drvenoj polici u uglu sobe nije sedeo niko.