Ivica Milarić

Bilo je kasno pre podne u New York-u i bolnički hodnik je vrveo. Pacijenti, bolničari i doktori su se naizgled spajali i postajali reka ljudi koja je išla u svim mogućim pravcima...Naravno da niko nije obraćao pažnju na mladića koji je jednostavno ušetao kroz glavna vrata u tu gužvu. Išao je laganim, ravnomernim korakom, i uopšte nije obraćao pažnju na ljude koji su se kretali pored njega, grubo ga gurajući. Kako je prolazio, uspevao je da razabere nešto od mnogobrojnih razgovora koji su se istovremeno vodili...

- Morate mi reći, gospodine Buta, koje je droge uzimao!

- Ali, Jamal je dobar momak, često ostaje u školi i posle časova; znate, on će biti prvi u našoj porodici koji će ići na koledž...

- Pokušajte da shvatite, ako ne znamo vrstu droge koju je uzeo, nećemo moći da...

- U redu, sada pomerite desni palac...

- Imamo belca, tridesetih godina, električar, strujni šok, opekotine drugog i trećeg stepena na grudima; za sad smo ga stabilizovali, no bojim se da...

Mladić se nije ni na šta obazirao, dok nije došao do mesta gde se hodnik razdvajao. Tu je mladić stao. Pogledao je levo. Na toj strani se nalazila soba za hitne slučajeve. Unutra, na operacionom stolu, ležao je pacijet oko koga su stajali lekari pognutih glava; jedan od njih je tromim korakom izašao i obratio se uplakanom sredovečnom paru koji je stajao ispred.

- Žao mi je, nije bilo ničega što bismo mogli da uradimo; Jedan od uboda je bio direktno u srce...Zaista m je žao...

Istog trenutka je iz sobe preko puta izašao bolničar koji je gurao krevet. Dva policajca, koja su takođe čekala, prišla su krevetu, i stariji je podigao čaršav...

- Kunem vam se, kapetane- mlađi je počeo jedva čujnim, drhtavim, glasom- izleteo je iz bara sa krvavim nožem i krenuo pravo na mene. Samo sam izvukau pištolj i...i...

- U redu je sine-prekino ga je stariju- pregledali smo bar. Sva ova krv bila je oko kocke...

Taman kad se bolničar spremao da krene srednjovečni čovek koji je jecao sa strane sa ženom priđe krevetu.

- Mikho, o Isuse, ne! Mikho, došao sam sa tvojim ocem i majkom u ovu zemlju- čovek je klekao i glavu naslonio na krevet- Zašto si mi uzeo sina...Zašto si mi uzeo sina…-klatio se čovek levo-desno na kolenima, sa licem u šakama, i ponavljao iznova i iznova
Mladić je sve ovo posmatrao sa velikim interesovanjem. Gledao je uplakane roditelje, utučene lekare, i policajce koji su samo stajali sleđeni ovim prizorom. Tada je mladić prestao da bude ravnodušan. Pokušavao je u sebi da opiše sve što se desilo, dok mu se na kraju nije rodila misao "Ovo nije u redu". Odlučio je da nešto preduzme. Prišao je uplakanom čoveku i položio ruku na njegovo rame...Istog trenutka mladić se više nije nalazio u bolnici, nego na nekakvoj brodici, koja se polako kretala kroz noć. Izgledala je oronulo i bila je prepunjena ljudima. Bilo je tu dece, koja su se držala pribijena uz roditelje, staraca, mladih ljudi. Mladić je stajao pored dva mlada bračna para koji su razgovarali...

- I kako će te ga nazvati?- upitao je čovek.

- Hoćeš da kažeš kako će te je nazvati- ispravi ga njegova supruga.

Na to se svi iskreno nasmejaše, a parovi se još jače zagrliše...

- Pa ako bude devojčica- reče drugi čovek nežno dodirujući stomak svoje žene - Ana Marija, a ako bude dečak; onda Mikho...

- Bio dečak, bila devojčica; biće blagoslov - reče drugi čovek i zagrli svoju ženu i drugi bračni par - kada stignemo sve će biti u redu...

Svi su se nasmejali i, tako zagrljeni, gledali u daljinu gde su se već nadzirala noćna svetla Miamia...

Mladić je zatvorio oči i kad ih je ponovo otvorio nalazio se ponovo u holu bolnice. Video je kako jedan policajac pomaže upalkanom čoveku da ustane, a drugi policajac daje znak bolničaru da nastavi...Mladić je i dalje stajao neprimećen. Video je policajce kako stavljaju kape i kreću prema izlazu, dok je uplakan čovek ponovo prišao ženi i zagrlio je.Tako zagrljeni, dugo su jecali u uglu, dok na kraju nisu i oni krenuli prema izlazu...

Mladić je stojao tako nepomično još nekoliko minuta a onda seo na klupu pored zida. Iz džepa je izvadio parče papira i olovku i nešto napisao. Olovku je vratio, a papir presavio i stavio ga na klupu pored sebe. Istog trenutka sve hodnike je ispunila blaga bela svetlost, koju niko, osim mladića, nije video. Kad je ona prošla, mladić je samo bledo buljio u zid preko puta, ali ga nije video. Video je bračni par iz bolnice na nekakvoj poljani, samo sad sa osmehom. Video je čoveka, koji je malo pre stajao tu, pored njega, uplakan. Samo što sada nije plakao nego se smejao i ljubio sina u čelo. Video ih je oboje, kako grle mladu ženu u belom. Video je tu i drugi bračni par sa brodice, koji se takođe smeju i raduju. Poslednje što je video, bilo je kako se mlada žena i mladi čovek ljube, dok se svi ostali oko njih smeju i plaču od radosti.

Tada se sve prekinulo, i mladić je opet video samo zid. Sedeo je tako mirno, dok naglo nije ustao i krenuo prema izlazu. Promaja koju je napravio ustajući otvorila je papir na klupi. Na njemu je pisalo: "Molim te, neka bude devojčica, neka bude Ana-Marija". Mladić se nije obaziro na to i samo produžio prema vratima. Ipak, u gradu kao New York, anđeo nema puno vremena za gubljenje...