HOLCMANOVA POGODBA

Damir Mikloš

“Jebem ti pustinju”, mumlao je Džon Springler.

Zujao je kroz pustopoljinu Arizone brzinom od osamdeset milja na čas. Bio je uspešan biznismen, čovek koji često putuje. Ljudi njegove branše su najčešće putovali avionima, ali Džon se aviona užasno plašio, pa je putovao uglavnom kolima. Ako je trebalo putovati van granica zemlje, šta, imao je dovoljno sposobnih pomoćnika koji su mogli da pregovaraju u njegovo ime. Baš u ovom trenutku, Džon je želeo da se nalazi u avionu, zato što je avion imao jednu značajnu prednost nad njegovim superluksuznim Mercedesom.

“Jebem ti Nemce”, promrmljao je. Imao je običaj da govori sam sa sobom, pogotovo na ovim dugim, usamljenim putovanjima. Sunce je palilo pesak, ali klima uređaj je neutralisao sve spoljašnje pojave. Sasušeni kaktusi su proletali pored kola koja su za sobom dizala prašinu koja se videla na daleko.

“Jebem ti Nemce”, rekao je, “Mogu u kola da stave klimu, kompjuter i jebeni CD plejer, kožna sedišta ali ne mogu da stave jebenu wc šolju!”. Tresnuo je po volanu mercedesa, znajući da je u nevolji.

Džon nikada nije doručkovao, ali je zato imao običaj da večera kasno. Upravo se kajao što je za večeru izabrao običnu pizzu, umesto da je večerao biftek. Pizza ga je zatvorila jutros, ali sada je odlučno krenula da se probija kroz njegov sistem.

“Jebem ti pustinju!”

Planirao je da se zaustavi negde u pustinji, sakrije se negde i olakša se, konačno. Ali jebena pustinja je bila tako otvorena, nigde drveta ili kamena iza kojeg bi mogao da čučne i sredi se. Niti je bilo lišća na drveću kojim bi mogao posle da se obriše. Nije mogao na sastanak da ode sa pantalonama koje smrde na izmet. Ali potreba je bila suviše jaka, jebi ga. Počeo je da usporava. Pre nego što se zaustavio, primetio je na horizontu metalni odsjaj.

“Svaki put? Jebem mu sisu!”, zaurlao je. Već je treći put odlučio da strane, ali svaki put bi u daljini ugledao kamion ili neki od usamljenih putničkih automobila kako mu se približavaju. Nije mogao da sere dok jedna prosečna američka porodica prolazi pored njega, sa decom na zadnjem sedištu koja vuku majku za rukav da bi pokazali kako “onaj čika tamo kaki”.

Metalni odsjaj u daljini je mirovao. Džon se pitao šta bi to moglo biti, ali onda mu je iznenada sinulo.

“Benzinska pumpa! Jebena benzinska pumpa!”, uskliknuo je i nagazio na papučicu gasa.

Ući će u benzinsku pumpu, i u maloj, štrokavoj prodavnici će kupiti čips ili nešto tako slično, i tražiće ključ od toaleta. Dao bi i dvadeseticu, a ne sitniš za čips.

Pritisnuo je papučicu gasa skoro do poda.

Džeremi Holcman je ugledao oblak prašine koji se zaustavlja pred vratima njegove benzinske pumpe. Odložio je Spajdermena na pult i čekao. Talasi mlakog vazduha koje je slao klimavi ventilator, koji je trebalo da ga hladi, ali nije uspevao, lenjo su počeli da listaju stranice stripa na pultu, ali Holcman nije obraćao pažnju. Mušterija dolazi, i on ima posla. Završiće strip posle.

Oblak prašine se slegao, sloj po sloj, i otkrio musavi Mercedes čija je metalik crna boja izvirivala kroz krpe prljavštine koja se zalepila za blato na Mercedesu. Holcman je zaključio da Mercedes dolazi iz daljine, jer kod njega nije padala kiše barem tri nedelje.

“Bilo bi lepo kada bi bilo istinito”, promumlao je sebi u bradu. Ali znaće za koji trenutak, čim se vrata otvore. Zadržao je dah, čekajući. Vrata su se otvorila i u radnju je uleteo čovek u sivom, očigledno skupom odelu. Čovek je izgledao umoran i iscrpljen, ali neobično živ i brz. Sa police je zgrabio kesu čipsa i, posle trenutka razmišljanja, žvake i požurio do pulta.

Holcman se u sebi nasmejao. Nikome se ne žuri toliko da kupi čips, osim ako nije neki čips-o-manijak, a Holcman nije čuo za takve. Holcmanu se danas smešila premija.

Čovek je bacio čips i žvake na pult i umornim, ludačkim očima preletao preko Holcmana, što ovome nije smetalo ni najmanje.

Holcman je sa stolice ustajao što je polaganije mogao, i potom se vrlo polako odvuka do pulta i spustio ruke na njega. Holcmanu se nije žurilo, ali je želeo da vidi koliko se tipu sa druge strane pulta žurilo.

“Dooobar daaan, prijatelju”, razvukao je. “Lep dan danas, je li?”

“Da, da”, rekao je Džon, zbunjen, kao da ga je Holcman pitao da li napolju padaju krave.

O, žuri mu se, nego šta, pomislio je Holcman.

“Koliko za ovo?”

Holcman je lenjo spustio pogled na pult i od oka procenio. “ Dolar i sedemdeset i pet centi.”

Čovek je žurno izvukao novčanik i spustio dva dolara na pult. Holcman je polako otvorio kasu pa počeo da broji kusur, cent po cent, ispod oka merkajući mušteriju.

“Izvinite...”, promucao je čovek iz Mercedesa.

“Da?”

“Mogi li dobiti ključ od toaleta?”, pitao je čovek.

Moj si, pomislio je Holcman. Danas mu je stvarno srećan dan.

“Pa, naravno, zašto niste odmah rekli?”, nakezio se Holcman. “Klonja je iza pumpe, ali...”

Ne radi, sa očajanjem je pomislio Džon. Jebem ti sreću. Danas baš nije moj dan.

“Ali ne bih vam preporučio da idete tamo nazad. Izgledate kao gospodin, i ne bi vam prijalo da se olakšate na tako prljavom mestu.”

Holcmanu je izgledalo da bi čovek sa druge strane pulta sada već mogao da se olakša i na sredini bojišta.

“Znate šta, izgledati mi pošteni. Daću vam ključ od mog toaleta, tu iza kancelarije. Mnogo je uredniji. Okej?”

Naravno da je bilo okej. Holcman je Springleru dobacio mali, srebrni ključić koji je ovaj sa zahvalnošću uhvatio u letu. Čovek je proleteo pored pulta, kroz kancelariju do toaleta. Kada je čuo da čovek zaključava vrata toaleta, Holcman je podigao slušalicu telefona i okrenuo njemu dobro poznati broj. Glas se javio posle drugog zvona.

“Bili, vuci dupe ovamo. Sedi u kamion i dolazi odmah. Danas smo uboli džekpot”, prošaputao je u slušalicu, bacajući poslednji pogled na zatvorena vrata toaleta. Spustio je slušalicu i sedeo mirno, slušajući. Bili će doći za manje od tri minuta, a potom će njih dvojica u kamion ugurati Mercedes koji je čekao pred benzinskom pumpom. Dobiće dobre pare za njega dole, u gradu. Vlasniku Mercedes više neće biti potreban.

Jadni seljo, pomislio je Holcman.

Džon Springler je uleteo u toalet i zaključao vrata za sobom. Bio je ugodno iznenađen, mislio je dok se borio sa kaišom. Nije očekivao bog zna šta, pogotovo na ovakvom mestu, ali toalet je bio sjajan i besprekorno čist. Blistavo bele pločice bile su izribane a na sjajnom držaču je stajala cela rolna toalet papira. Bio je čak i mali stolić sa nekoliko otvorenih časopisa, mada ne najsvežijih. Džonu nije smetalo, ionako je smatrao da se neće dovoljno dugo zadržati da prelista novine. Ipak, lepo je bilo znati. Pločice na podu su škriputale pod đonovima njegovih cipela. Wc šolja je takođe bila besprekorno čista, sa spuštenom daskom, koja kao da je njega čekala. Otkopčao je kaiš i baš dok je otkopčavao dugme pantalona, osetio je miris. Zapahnuo ga je talas vazduha koji kao da je dolazio pravo iz wc šolje. Miris je bio truo, kao da je nešto umrlo u šolji, i nekako kiselkast, kao... nije znao kao šta. Bojažljivo je virnuo u toalet, očekujući da vidi udavljenog pacova koji je možda kanalizacija izbacila na površinu.

Ništa. Šolja je bila prazna. Voda u njoj je bila mutna, kao da je pomalo ustajala, blago zelenkasta kao žabokrečina, ali to je primetio tek kada se pažljivije zagledao.

“Ništa. Verovatno je voda samo loše filtrirana.”

Nije bilo ni važno. Vodu će pustiti, neće je valjda piti. Skinuo je i gaće i seo na wc šolju. Ipak je dohvatio novine i počeo ih prelistavati. Neprijatan miris ili ne, ipak se osećao kao u raju. Wc šolja je nekako bila prevelika, veća nego uobičajene, ali to mu nije smetalo.

Sa zadovoljstvom je počeo da se prazni.

Na pola puta je čuo kamion kako se približava. Odložio je novine i rešio je da požuri malo. Možda toalet zatreba još nekome. Uostalom skoro je završio. Biće gotov za minut. Još samo malo... kada je začuo zvuk. Mokro pljuskanje negde direktno ispod njega. U wc šolji. I onda ga je nešto hladno, vlažno dotaklo po butini. Džeri Springler se sledio. Osetio je to nešto kako ga dodiruje, kako drhti dok ga opipava i klizi po njemu. Pogledao je između nogu, ne želeći da gleda, ali je morao da vidi. Nešto je bilo u wc šolji. Video je tamne obrise kako se talasaju u hrpi njegovih govana, mešaju ih i pokreću. Zategao je mišiće da skoči sa wc šolje, ali suviše sporo, suviše sporo.

Nešto tamno, boje mesa, obmotalo se oko njegovog trupa i steglo užasnom snagom. Mišić koji ga je stezao momentalno mu je istisnuo vazduh iz pluća. Pred očima mu se zacrnelo, i u poslednjem momentu, pre nego što mu se svest pomračila, shvatio je da ga jedan dugački, vlažni jezik uvlači u wc šolju. Izgubio je svest i nije ni osetio kako mu kičma puca dok ga jezik uvlači kroz grlo wc šolje.

Probudio se još jednom, kada je negde duboko, u mraku i smradu, počelo varenje.

Par minuta kasnije, iz wc šolje je doprlo jedno duboko, zadovoljno podrigivanje, praćeno klokotanjem vode, kiselim smradom sokova varenja i jednom polusvarenom cipelom koja je izletela iz šolje i mokro pljesnula o pločice.

Deset minuta kasnije, Holcman je ušao u toalet. Ušao je koristeći drugi ključ, pošto se brava mogla otključati sa obe strane, bez obzira da li je ključ sa druge strane brave ili ne. Sa dva prsta je dohvatio cipelu i bacio je nazad u wc šolju. Umorno je dohvatio četku za ribanje i počeo brisati pločice. Smrad se još osećao u vazduhu, ali je skoro izbledeo. U svakom slučaju je morao da sredi kupatilo, nikada nisi mogao znati ko će još naići. Bio je vrlo nezadovoljan današnjim biznisom. Novčanik mu je bio krcat lovom, ali prokleti Balazar je mogao dodati još koju hiljadarku za Mercedes. Osećao se prevarenim.

Zatvorio je vrata kupatila i vratio se stripu na pultu. Bacio je jedan pogled na zatvorena vrata kupatila i odmahnuo glavom. Nikada nije saznao šta je u toj jebenoj wc šolji, ali imao je dobru pogodbu sa njom: ona je sklanjala putnike, a on je zadržavao njihova kola koja je sa svojim bratom posle prodavao kod lokalnog mafijaša.

Balazar je od njih kupovao automobile, i znao je da su mnogi putnici stradali da bi Holcmanovi strpali nešto para u svoje novčanike. Nikada nije pitao, samo je plaćao. Samo ga je zanimalo gde su do vraga leševi?