IZA BREGA

Dejan Stojiljković

Zamire dan nad Radan planinom, niz nebo na zapadu lagano klizi plamena sunčeva lopta i utapa se u moru modrih oblaka šaljući poslednji pozdrav svetu koji već sledećeg jutra više neće biti isti. U tim trenucima kada dan više nije dan jer gubi svoju boju, svetlost i smisao, a noć nije noć jer njeno crnilo još uvek pokriva neki drugi kraj zemaljske kugle, u tim beskrajno kratkim časima Božanske magije, ljudima se ponekad čini da se to tamo, na zapadu, otvaraju vrata nebeska. Ponekad, gledajući u suton što pokraj leta pokrije čitav Kosanički kraj i titravim, crvenkastim iskrama obaspe brda, polja, potoke i šumarke, čoveku može da se učini kako tu, odmah iza prvog brega, sijaju vrata Raja. To je, naravno, samo još jedna varka kojom Gospod Bog obmanjuje naše oči što sneno klize po horizontu i naša srca koja sanjaju o dalekim svetovima koje su ljudi zauvek izgubili onog trenutka kada je Eva zagrizla jabuku, ali ipak, čak i sama pomisao da se baš iza prvog brega, negde u Srbiji, makar na tren otvaraju kapije sa čijeg praga blistaju svetla nekog boljeg sveta, u duši ljudskoj budi nadu da negde, u maglinama vremena, čeka toliko željeno spasenje, a nekim ljudima je i ta nada, ma koliko lažna bila, sasvim dovoljna.

Vojvoda Ivan Kosančić stoji na vrhu svoje kule očiju zanetih u taj suton, u to božansko pročelje na kome se mešaju boje: modra i crvena, mrka i žuta, narandžasta i zlatna... Ne može da odvoji pogled od tog prizora koji mu u duši budi neku toplu, prijatnu jezu. Dobro zna, negde iza tog brega uz koji se lagano uspinje sumrak i iz čijih će nedara kroz koji sat iskočiti beli, okrugli Mesec, leži polje Kosovo prošarano zlatnim klasjem pšenice i zvonicima crkava i manastira. Iza Kosova Konstantinopolj ponire u ambis i gubi svoj nekadašnji sjaj i lepotu, negde iza njega je Sveta Gora i zvuk Hilandarskih zvona, iza tog zvuka koji dopire do samih oblaka je jedno more i jedna pustinja i beskrajno nebo nad Jerusalimom. Ali, kao da se čitav taj svet, dalek i nestvaran, skupio odmah tu, iza jednog srpskog brega, kao da se smanjio, zbio u jedan modri sunčevi zrak, jednu kap vode bistru kao dečija suza i čeka nečije obnevidele oči i nečije žedne, ispucale usne. Možda baš njegove...

"Gospodaru..."

Ivan se trže i ustade sa bedema na kome je dotad sedeo, na par koraka od sebe ugleda figuru ostarijeg čoveka.

"Reci, Radoslave."

"Večera je na stolu."

Sluga Radoslav se nakloni i izgubi se polutami nečujno poput senke. Kosančić baci poslednji pogled ka umirućem Suncu i krenu za njim.

Par minuta kasnije, dok je sa stola u ruke uzimao pogaču, prelomio je i prekrstio se, u odaju okićenu freskama svetaca i slikama iz srednjevekovnog života uđe Radoslav u pratnji jednog sebra. Ivan ih podozrivo pogleda. Kakav je to posao koji ne može da sačeka jutro?

"Gospodaru...", reče Radoslav, "Ovo je Prvomir, težak, ima nešto da ti saopšti..."

"Ajde... Nek’ kaže."

"Vojvodo...", započe omanji neugledni čovečuljak lomeći svoje žunjevite ruke, "Ja doš’o da ti kažem za Đurđiju..."

"Đurđiju?"

"Da. Ti je znaš gospodaru... Najlepša devojka od Toplice pa do Kruševca... Takve lepote ni carske oči se ne nagledaše."

Ivanu u mislima odmah zaigra slika jedre, crvenokose lepotice, kćeri jednog njegovog nadničara, ona njemu, na neki način, mada on to odbija da prihvati, duguje život. Pre dve godine, mesec dana posle boja na Pločniku gde je Knez Lazar porazio Turke, u jedno slično ovakvo veče, sedeo je za istom ovom trpezom kad mu je Radoslav doveo jednu sredovečnu, krhku ženicu. Još uvek može da se seti tog njenog pogleda punog bolnog iščekivanja i one, samo majkama poznate, tihe patnje.

"Šta mogu da učinim za tebe, majko?", upitao ju je bez one ceremonijalne, plemićke strogoće.

"Gospodaru, kćer mi je bolesna..." rekla je poluglasno, gotovo šapatom i odmah ga podsetila na njegovu mati, "Evo, već sedam dana leži u groznici, kažu da će da umre, i popa Milutina su već pozvali da je opoje... Al’ ja je nedam, ja sam je rodila, ja sam je odhranila i samo ja znam kad će dete pod zemlju da mi ode... Nije ona mrtva dok god živi nada u meni..."

"Kako mogu da ti pomognem?"

"Ja sam gospodaru došla da od tebe iskam tvoj Zmajevac."

"Moj Zmajevac?!"

Pogledao ju je preneraženo, ta mala, radom i rađanjem satrvena ženica tražila je njegov mač. Par trenutaka nije mogao da dođe k sebi od iznenađenja, dok je ona govorila dalje:

"Da, gospodaru, tvoj Zmajevac kojim si na Pločniku odsekao glavu Jusuf-Paši..."

"Ali šta ćeš činiti sa mojim mačem, pobogu ženo? Tvojoj kćeri je potreban vidar, mogu poslati slugu u Prokuplje po Uroša Glasičanina, on je dobar..."

"Ne...", odmahnula je glavom sa nekom bolnom samouverenošću, "Nema te ljudske sile koja njoj sad može pomoći, njen život je sad u Božjim rukama, a tvoj je mač, gospodaru, sveto oružje, sa njim si se za Hrista borio, ako mi on ne može vratiti kćer iz naručja đavoljeg, onda to ne može da učini ni vidar, ni pop, niti bilo koji čovek na svetu..."

Sedeo je tako nem pred ovim njenim rečima, tačno je znao kakav ritual sa njegovim mačem misli da uradi ta očajna, sujeverna žena i baš zbog toga se kolebao. Od kad zna za sebe gnušao se praznoverja i trudio se da prostodušnoj sebarskoj svetini objasni razliku između hrišćanske vere i njihovih duboko ukorenjenih paganskih praznoverica i strahova, a eto, sad ova mala žena dolazi sa molbom čije ispunjenje se kosi sa njegovim osnovnim uverenjima i predodžbama o Bogu i svetu koji je On ljudima skrojio. Da bi ispunio njen zahtev morao bi da pogazi pravila koja je sam sebi zacrtao. Ali opet, kako odbiti molbu jedne nesrećne majke?

Gledao je, njemu se činilo dugo, u te tamne, tugom zamućene oči, ali taman toliko da se u sebi prelomi i donese odluku. Nije rekao ništa, samo je izvukao svoj dugi mač iz korica, tvrdi španski čelik se presijavao pod svetlošću zalazećeg sunca što je zamiralo negde napolju, iza njegovih leđa, zurio je tako u zmaja raširenih krila koji je bio izgraviran na oštrici sa obe strane, u draguljima optočen balčak a onda ustao i pružio mač ženi koja ga je uzela lica ozarenog zahvalnošću.

"Bog te blagoslovio, sine...", rekla je tad i gotovo se rasplakala, a on je za jedan beskonačan trenutak poželeo da je opet u krilu svoje pokojne mati, da joj šapuće nešto tiho na uvo i igra se njenom dugom, raspletenom kosom.

Te iste večeri, mač je stavljen pod glavu bolesnoj devojci i prenoćio tako sa njom. Ujutru, njen otac je sa izvora doneo vrč čiste vode i njime oprao oštricu Zmajevca, tom istom vodom napojili su Đurđiju i ona je već sledećeg jutra ustala iz svoje samrtničke postelje, kao da nikad i nije bila bolesna. Kad je on čuo za to čudo, pored zbunjenosti i iznenađenja, osetio je onaj sujeverni strah kakav je smatrao da spopada samo ljude prizemne duhom i verom. Dugo je razmišljao o tome i na kraju došao do zaključka da je sve to čista igrarija sudbine, da Đurđija i nije bila baš toliko bolesna i da čitav taj nehrišćanski ritual sa njenim "vaskrsnućem" nema nikakve veze. Na kraju krajeva, ako mačevi osim što uzimaju, mogu i spašavati živote, oni to čine na jedan mnogo drugačiji način, jedan vitez i ratnik to vrlo dobro zna.

Čak i sad, dok gleda u odrpanog sebra koji mu donosi vesti o toj istoj Đurđiji, pita se u sebi da li je pravilno postupio, ta njegova slabost pred bolom skrhanom majkom donela mu je podsmeh i porugu nekih ljudi koji su taj čin smatrali jeretičkim, pre svega oca Milutina, seoskog popa čiji podrugljivi pogled uvek nekako oseti na koži kad god se sretnu.

Opet mu u misli doplovi Đurđija, njena duga crvena kosa i lice lepo i pitomo, biće da ona sada već ima sedamnaest godina. Pogledom prostreli čovečuljka koji skrušeno stoji pred njim i reče:

"Znam ja vrlo dobro koliko je lepa Đurđija, prijatelju, reci ti meni zbog čega si došao."

"Pa, zbog nje gospodaru..."

"Zbog nje?"

"Da, vojvodo... Mrtva je."

"Šta kažeš?"

"Mrtva, gospodaru... Ubila se..."

Kosančić ustade, isprva više zbunjen nego potresen, pritom slučajno rukom zakači dopola ispijeni pehar koji se prevrnu i proli crveno prizrensko vino po stolu i podu.

Kapi guste, tamne tečnosti obliše goli kamen.

Poput krvi...

Ivan je nemo zurio u pramenove duge crvene kose koji su bili rasuti po postelji oko Đurđijinog čak i u smrti beskrajno lepog lica, svud oko njega čuo se lelek žena, najglasnija među njima, Đurđijina mati, lica izobličenog od bola, jecala je otegnuto i nerazgovetno i taj jetki, iskristalisani očaj u njenom glasu zabadao mu se u srce poput noža brušenog dijamantima. Đurđija je ležala pred njim u svojoj devičanskoj postelji, beživotna i nema, oči su joj bile uprte ka tavanici u neki samo njoj znan prizor a blede usne bile su u čudnom, jedva vidljivom grču, kao da je na njima zauvek ostala neka nikad izgovorena reč.

"Kako se to desilo?", upita Ivan oporim glasom.

"Obesila se...", prošapta Radoslav iza njegovih leđa, "Samo što su je skinuli s konopca..."

"Radoslave...", procedi Ivan gnevno kroz zube, "Stoku možeš skidati sa konopca, a čoveka nikad... Imaj malo poštovanja, pobogu."

"Oprosti gospodaru, nisam mislio..."

"Zašto?"

"Molim?"

"Zašto se ubila?"

"Hteli su da je udaju za Milana, sina tvog konjušara..."

"Da, pa?"

Radoslav zaćuta par trenutaka, zatim reče:

"Nije ga volela..."

Te reči ostaše da lebde u svežem avgustovskom vazduhu pred Ivanovim očima. Za tren mu se učini da je u njih utkana sva istina o životu kao o večitom biranju između radosti i bola, dobra i zla, carstva zemaljskog i Carstva Nebeskog... Učini mu se da za čitavo svoje postojanje na ovom naopakom svetu čovek treba da zna samo dve reči: da i ne.

Nije ga volela...

Bože..., pomisli Ivan, Zašto si stvorio ove ljude tako sirove, divlje i tako prokleto okrutne? Na koji to način njihova bezdušnost može služiti Tvojoj volji? Da li si time hteo da se narugaš svima nama, koji te nosimo u sebi? Ili si možda hteo da tako spoznamo svu uzaludnost dobrote? Evo... Ta njihova prostodušnost uzela je još jedan mladi život... A zašto? Samo zbog toga što je u Đurđijinim grudima kucalo srce drugačije od njihovih... Srce željno života.

One poslednje Radoslavove reči ponovo mu odjeknuše u umu, poput eha što se ustrostručen vraća iz ponora.

Nije ga volela...

"Sahranite je...", reče suvo i izađe iz sebarskog kućerka pravo među gomilu koja je stajala napolju i zurila u njega očima punim neke zloslutne radoznalosti. Zastade i dobro osmotri sve te ljude.

Da..., pomisli, Isti ovakvi su Hrista prikucali za krst... Isti ovakvi ljudi... Obični...

Iz gomile se izdvoji seoski sveštenik otac Milutin i priđe mu.

"Vojvodo..."

"Kaži, pope."

Otac Milutin zaćuta za tren, nije voleo kad ga neko tako oslovljava, bez dužnog poštovanja, makar to bio i Lazarev vojvoda.

"Ja neću da opevam Đurđiju, vojvodo...", nastavi malo odlučnijim glasom.

"Nećeš ili ne možeš, pope?"

"Ne mogu, i sam znaš šta kažu svete knjige..."

"Znači ne možeš, postoji bitna razlika između te dve stvari..."

"Ona je digla ruku na sebe. To je najveći greh."

"Ništa manji od onih koje svi mi činimo skoro svakog dana, pope."

Sveštenika ne iznenadi ovakav Ivanov odgovor, u očima mu bljesnu zlobni sjaj, znao je da je njegov gospodar dobro upoznat sa svetim knjigama, delima apostolskim i spisima Svetog Save, ali takođe je znao i da vojvoda ima neko svoje sopstveno tumačenje tih knjiga, tumačenje koje zna da se bitno razlikuje od onog koje daju pojedini sveštenici, a zna se ko je zadužen da spašava duše sirotinji, ljudi koji su za to rukopoloženi a ne nekakvi samozvani mudraci.

"O našim grehovima, vojvodo, kad nam dođe Sudnji čas, a o Đurđijinim moramo sada... Kao što rekoh, ja neću da joj držim opelo..."

"Onda nemoj, pope... Sve to, ionako, ide na tvoju dušu."

Rekavši to, Kosančić se okrenu i pođe ka svojoj kuli, negde iza njegovih ramena, gubili su se obrisi sutona crvenog poput Đurđijine kose.

Đurđija je sahranjena istog dana na jednom proplanku iza brega koji je delio naselje od guste hrastove šume. Na svežu humku pop Milutin je bacio gomilicu sitnog kamenja, čisto radi predostrožnosti jer duhovi ljudi koji su digli ruku na sebe umeju da budu nemirni. Tako je završila najveća lepotica u Kosaničkom kraju, crvenokosa Đurđija, pokopana u nemu zemlju koja ne pamti, ne čuje i ne govori, u grob bez znaka i belega, kao da nikad nije živela niti postojala. Ipak, priča o njoj ne završava se na tom ukletom mestu, gde leži njeno mlado, devičansko telo, gde duhovi šume u noći pevaju balade iz Rajskih vrtova i ukleta aura lebdi nad glavama živih i mrtvih.

Tu, iza brega, na mestu zaboravljenom i od Boga i od ljudi, priča o Đurđiji tek treba da počne...

Tačno četrdeset dana posle njenog ukopavanja, u suton, Ivan Kosančić je klečao pred ikonom Svetog Đorđa, svog zaštitnika, i tiho govorio molitve kada se na ulazu iza njega pojavio Radoslav i diskretno prošaptao:

"Gospodaru..."

Ivan se okrenu i pogleda ga.

"Nadam se da imaš dobar razlog što me prekidaš u molitvi."

"Nešto se događa u sebarskom naselju..."

"Nešto? Možeš li to nešto malo podrobnije da mi opišeš?"

"Izađi na kulu, gospodaru, pa se sam uveri."

Ivan ustade i sumnjičavo odmerivši svog slugu, izađe na bedem kule sa koga je pucao širok pogled na čitavu okolinu. Tu zastade kao ukopan, jer ugleda čudan i nesvakidašnji prizor. Gomila naroda, obasjana svetlošću zalazećeg sunca koje je izdužavalo njihove uskomešane senke do u beskonačnost, stajala je u podnožju brega na čijem vrhu su se nalazile pojate i obori sa stokom. Skoro je bilo vreme za počinak a oni su stajali tu kao na vašaru, sa te razdaljine ličili su mu na roj pčela, crn i uzavreo.

"Šta je ovo? Šta to rade svi ovi ljudi?"

"Neznam, gospodaru..."

"Kaži da mi osedlaju Damjana... Idem dole da vidim šta se dešava..."

Kada je par minuta kasnije, sjahao sa svog vranca i stupio među svoje sebre Kosančić je odmah spazio goruću iskru sujevernog straha što je bio posejan po njihovim plašljivim dušama. Stao je posred gomile okrušen težacima i ženama što su u rukama držale sitnu decu i podigao glas:

"Šta je ovo narode?"

"Đurđija!", povika neko iz gomile, iz tame, "Đurđija se vratila!"

"Ko se vratio?"

"Đurđija...", promuca jedan sebar, levo do njega, "Odvede ovce na pašu... K’o nekad... "

Kosančić razočarano zavrte glavom i progura se kroz masu sleđenu od straha. Zastade na izlazu iz naselja koji je bio u podnožju brega i zagleda se ka njegovom vrhu.

"Šta se to desilo?", upita sa čuđenjem gledajući u obore koji su svi do jednoga bili prazni.

"Đurđija nam odvede stado u goru..."

"Baš Đurđija?"

"Jeste... Videli su je neki... I čuli kako peva..."

"Peva?"

"Da. Pevala je... Celo selo je čulo tu njenu pesmu..."

"Je l’? A koju?"

"Molim?"

"Koju je pesmu pevala?"

"Pa onu... Njenu... Đanum, zađe Sunce..."

"Zađe Sunce je li? E pa, zaći će nekom danas za svagda... Čim ga uhvatim."

Rekavši to, Kosančić se pope na konja i odjaha uz breg. Nije znao zbog čega da bude više besan, da li zbog drskosti tog domišljatog lopova koji koristi sebarsko sujeverje ili zbog njihovog kukavičluka i gluposti, ali to nije toliko važno, taj prerušeni veseljak nije mogao daleko da odmakne terajući stado ovaca, uz malo sreće, stići će ga uskoro, a onda ima skupo da mu naplati tu neslanu šalu. Prošao je pojate i prazne obore i stuštio se prema podnožju brega pravo ka mestu gde je crvenokosa lepojka, četrdeset dana ranije, našla večiti mir, i tamo, pod sjajem umirućeg Sunca, kraj humke urasle u travu, ugleda tri siluete. Obode Damjana još jače i gnevnije, naslućujući ko se to usuđuje da skrnavi Đurđijin grob. Stigavši do humke i tri ljudske figure povijene nad njom, dobi potvrdu tih svojih slutnji.

Otac Milutin podiže glavu i prostreli ga pogledom.

"Kojim dobrom, vojvodo?"

"Šta to činiš pope, za ime Božje?", upita ga zureći u glogov kolac koji je čovek u crnoj mantiji držao u levoj ruci, u veliki drveni krst u rukama jednog uplašenog sebra i oveći čekić u rukama Prvoša, lokalnog potkivača.

"Šta činim? Hoću vampiruši srce kocem da probodem! Da je vratim u Ad iz koga nam je đavo posla..."

"Đavo, kažeš? Blago vama popovima, vi za sve što vam u životu krene naopako ne krivite sebe, već đavola..."

"Pričaj ti šta hoćeš vojvodo, ovo je đavolja rabota i ja ću da učinim šta sam naumio..."

"Ti znaš dobro šta o tome kaže zakonik."

"Dušanovi zakoni su za ljude od krvi i mesa a ne za decu đavolju!"

"Dušanovi zakoni kažu da će sveštenik koji skrnavi grobove tražeći vampire biti raščinjen."

"Ja činim dobro delo velmožo, a ti kako hoćeš...", reče otac Milutin i odmahnu prezrivo rukom označivši tako da je ovaj razgovor za njega završen.

Ivan trže svoj mač iz korica i zaustavi oštricu tik ispod sveštenikovog vrata, pop preblede i ukoči se, oči mu se ispuniše strahom.

"Slušaj pope, ako se ne maneš ćorava posla i smesta se ne vratiš u naselje, ja ću da te raščinim sa ovog sveta. Kunem ti se... I tebe i ove tvoje jatake... Pa nek se priča posle kako je Kosančić odrubio glavu svom popu samo zato što je ovaj verovao u vampire."

Otac Milutin stajao je par trenutaka kao okamenjen sa oštricom mača pod grlom, njegova uobičajena rečitost iznenada beše presahla pred Kosančićevom nimalo naivnom pretnjom, dobro je znao da vojvoda zna da ubije i za manje stvari, osim toga, iako je bio sluga Božji, nimalo mu se nije sviđala ideja da postane mučenik za veru. On koraknu unazad ne odvajajući pogled od sečiva i baci drveni kolac na humku pred sobom.

"Dobro gospodaru...", promrmlja trudeći se da glasom ne oda da se uplašio, "Neka bude kako ti hoćeš... Ali zažalićeš..."

"Jedini koji će noćas zažaliti je lopov koji je vas sujeverne budale obmanuo i pokrao. On će da zažali što se rodio."

Odmerivši još jednom ljude pred sobom, prezrivo i sa visine, onako kako samo to plemić ume da učini, Ivan nagna konja u kas, pravo prema šumi, u mrak koji je lagano uspuzavao uz goru i obavijao se oko stoletnih hrastova. Samom sebi nikako nije umeo da objasni otkud ocu Milutinu, koji na ceo svet gleda kroz prizmu pravoslavne dogme i čvrsto se drži kanona i Božjih zapovesti, na pamet mogu padati takve besmislice. Izgleda da u svakom od nas, ma koliko čvrsto verovali u reč Božju, postoji jedna nesavršenost, neka krivudava stranputica kojom polazimo svojevoljno, bez prisile ili đavoljeg nagovora, i izgleda da nas upravo ta nesavršenost, to hodočašće u nepoznato, čini više ljudima. Treba samo voditi računa o tome da se u tom lutanju po svetu iluzija ne ode predaleko, ako nam se to desi, onda smo zauvek izgubljeni, i za sebe, i za ljude i za Gospoda. Tada nas ništa ne može vratiti iz čistilišta koje smo sazidali od sopstvenih zabluda.

Mrak pred njim bivao je sve gušći, senke hrastova izdužene i čudovišno velike, samo je nebo orošeno zvezdama titravim sjajem obasjavalo put. Izbio je na jedan proplanak i zastao na njegovoj ivici, na stotinjak metara odatle stado od nekih tri stotine ovaca paslo je kao usred dana. Pogledom je potražio tog odvažnog lopova ali ne vide nikog. Laganim kasom kretao se napred a onda, na uzvišici ravno ispred sebe, ugleda ljudsku priliku kako sedi na jednom povećem kamenu. Prvo je bila nejasni obris pod svetlom zvezda a onda su njene konture počele da se izoštravaju kako joj je bivao bliži. Odmah zapazi dugu, raspletenu kosu i belu haljinu koja je prkosila tami.

"Žena?", promuca tiho.

Tada, sasvim nenadano, proplankom se prolomi divan, milozvučan glas i pesma njemu dobro poznata. Kosančić oseti kako mu talasi jeze klize niz leđa. Već je čuo tu pesmu, jednom davno, i taj glas što mu se čini da silazi sa nebesa a ustvari dolazi iz groba.

"Đurđija!", ote mu se iz grudi. "To si stvarno ti..."

Sišao je sa konja, lagano i oprezno, dok mu je u ušima odjekivao setni jezoviti glas, koračao je lagano ka mestu odakle je taj glas dopirao očiju širom otvorenih da bi što bolje video ono što izgleda i peva kao Đurđija a ustvari je možda samo opsena, priviđenje koje je stvorio njegov sopstveni um u nemoći da shvati nešto što prevazilazi ljudsku moć poimanja. Kada je došao do uzvišice na kojoj je prilika stajala obasjana srebrnim svetlom mladog meseca, dah mu zastade od iznenađenja, telo mu se ukoči u nekakvom čudnom grču i ledeni prst straha probode mu grudi, duboko i bolno. Ta devojka što je stajala pred njim bila je bez svake sumnje potpuno identična Đurđiji, kao sestra bliznakinja, isto pitomo lice, ista duga, bakreno crvena kosa, isti stas, isti glas... Ipak, postojalo je nešto neljudsko u samoj njenoj pojavi, nešto sablasno, nešto što ga je plašilo. To nešto najbolje se videlo u njenim očima, bila je to neka dubina, vrtlog sazdan od mraka, od zvezda i noći, crn i strahotan.

"Ko si ti?", upita tiho, zagledan u taj vrtog, u mrak i zagonetku.

"Zar me ne prepoznaješ, gospodaru?", odgovori ona i nasmeši se, "To sam ja, Đurđija..."

"Nisi ti Đurđija... Đurđija je mrtva."

"Da. Mrtva sam. Za nebo, Boga i nadu... Ali moja duša još uvek luta između dva sveta, između dana i noći, neba i zemlje... Moje ste telo ubili ali dušu ne, vojvodo, dušu ne..."

"Duša i ne može da umre..."

"Tako je. Ali duša mora da se smiri... Da otpočine, u raju ili paklu, kako se kome zalomi... A moja duša nije našla mir."

"To je bio tvoj izbor, Đurđija..."

"Moj izbor? Moj izbor, vojvodo? Jedini moj izbor u životu bio je kada sam stavila omču oko vrata, sve do tada za mene su birali drugi..."

"Ne razumem..."

"Vi muškarci nikad i niste imali razumevanja za žensku patnju, možda baš zato što ste oni koji je najviše stvaraju... Vi imate razumevanja samo za vaš sopstveni bol, on vas zaslepljuje, zato ste toliko okrutni. Moj otac, baš kao i ti sada, nije shvatio zašto nisam htela da budem snaha jednog konjušara i nevesta prostaku i lenštini, od njegovog neumoljivog pogleda i poslednje reči: moraš, mogla sam da pobegnem samo na jedno mesto... U smrt."

"I? Jesi li pobegla dovoljno daleko?"

"Ne, nisam.Prava smrt je samo ona koja ti donese mir. Onaj večni..."

"Reci mi Đurđija, koja je cena tvog mira?"

"Cenu mog mira platićete svi, vojvodo, krvlju i patnjom..."

"Mogu narediti popu Milutinu da te opeva..."

"Ne budi naivan, Kosančiću, kletva što lebdi nad mojim grobom ne rešava se jednim opelom, tu kletvu spraće jedino bol onih koji su mi je doneli, svih vas... I težaka u polju, i sebra u šumi, i deteta u kolevci... Svi ćete patiti, a naročito ti vojvodo, kad više ne budeš imao nikog ko će te zvati gospodarem, kad ti zemlja opusti i korov zapati polja i livade i dušu... Moja će osveta biti strašna..."

"Postoji način da se stane na put toj osveti, Đurđija, i sama to znaš, ja nisam kao ostali ljudi..."

"Misliš da se plašim Naisinog znaka na tvome čelu? Ja više nisam biće do krvi i mesa, ja više nisam pastirka sa obronaka Radana, ja sam stvorenje nedokučivo ljudskoj mudrosti..."

"Ljudska mudrost nije jedina mudrost na ovom svetu."

Đurđija podiže glavu, zagleda se u bledi, sablasni mesec i tiho izgovori par reči na njemu nepoznatom jeziku.

"Slušaj dobro, Ivane Kosančiću... Moja pesma nije jedina pesma koju ćeš čuti noćas, slušaj pesmu moje braće, zovu te..."

Sa svih strana začu se otegnuto zavijanje, stotine različitih urlika sa stotinu različitih mesta, kao da čitava gora ječi.

Vukovi?, pomisli Ivan, U ovo doba godine?

"Dolaze...", promrmlja Đurđija i usne joj se razvukoše u napadni neljudski kez.

Ivan se osvrnu oko sebe, u mraku hrastove šume počeše da svetlucaju pohotne, žućkaste oči, stotine njih.

"Znaš da mi ne mogu ništa..."

"Ko je rekao da dolaze po tebe?", reče Đurđija i osmeh na njenom licu postade još nakaradniji i još sablasniji.

Iz mraka, iz grmlja, iz senki stoletnih hrastova, iz tame, mutne u zlokobne, pohrliše dlakave telesine, smrdljive njuške i čeljusti, oštri žuti očnjaci žedni krvi i ubijanja. Ivan nikad nije video toliko vukova na jednom mestu, bilo ih je nekoliko čopora, raspomamljeni i besni, očiju žutih i svetlucavih. Nasrnuli su na stado ovaca sa svih strana urlajući i režeći, već sledećeg trenutka čitav proplanak pred njim postao je uskovitlani prizor klanja, nakazni splet od iskidanog mesa, slomljenih kostiju i krvi što natapa sve, i travu, i grmlje, i mesec nakrivljen na pustom zvezdanom nebu.

Jedan od vukova izdvoji se iz gomile i škrgućući zubima krenu na njega, ali trenutak potom pade ničice na zemlju i poče da cvili. Kosančić, koji se nije ni pomerio, okrenu se ka Đurđiji i pogleda je.

"Znači istina je...", reče Đurđija, "Ti stvarno jesi Naisin brat."

"Znaš li šta si učinila?"

"Znam, tvoji sebri će ove zime skapavati od gladi... Ali ne brini, sumnjam da će iko od njih živ dočekati zimu."

"Još ćemo se mi sresti, Đurđija...", promrmlja Ivan i krenu ka konju koga je ostavio na ivici proplanka.

"Vojvodo!", doviknu Đurđija iza njegovih leđa, "Poruči onom crnomantijašu Milutinu da se drži podalje od mog groba!"

Zatim dodade tiše, sebi u bradu.

"Inače ću mu golim rukama srce iščupati iz grudi..."

U osvit zore Ivan Kosančić jaše prema ušću Nišave u Moravu duše prepune crnih slutnji. Izazov koji je pred njim nije običan, taj izazov mu je uputio neko ko dolazi iz drugog sveta koji je njemu, čoveku i smrtniku, potpuno stran i nedokučiv. Lako je bilo boriti se na bojom polju protiv Azapa i Muratovih Janjičara, protiv pljačkaških bandi iz Anadolije i Altomanovićevih plaćenika, njima možeš proliti krv, otseći glavu ili ruku, ali kako se boriti protiv nekog na koga je potpuno besmisleno podići mač ili topuz, protiv nekog čijim venama ne teče krv i u čijim grudima ne kuca srce? Većina ljudi bi zapala u očajanje pred takvim izazovom. Ali Ivan zna, postoji oružje jače od hiljade mačeva, ubojitije od stotine strela, oružje dostupno samo odabranima, onima čija se srca ne boje nepoznatog, i tim oružjem, jedino njime, može se pobediti Đurđijina kletva.

To je magija.

A magija je svud, u kori drveta, u brzacima reke, u listu maslačka, u dodiru, u zenici oka, u izlasku Sunca što se rumeni na istoku, magija je u svakom zrnu peska, u svakoj kapi vode, u svakom listu u gori, ceo ovaj svet protkan je magijom što poput zlatnog konca veže ljude, ptice i zveri... Nekad davno, u vremenima stare Slave, ljudi su znali kako da upotrebe taj dar koji im je Bog dao još prilikom stvaranja, ali vremenom su se ljudske duše otrgle iz naručja Gospodnjeg i zaboravile na svoje poreklo. Danas samo oni retki znaju kako doći do te magije, kako posegnuti u sebe i spoznati njenu prirodu, vojvoda Ivan Kosančić je jedan od tih retkih i zbog toga je sada, u praskozorje, samo jedno ime na rubu njegovih usana, još uvek neizgovoreno.

Naisa...

To ime odzvanja mu umu od kad je krenuo na put prošle noći, vrativši se iz šume u kojoj je ostalo poklano čitavo stado ovaca i duh mlade devojke željan osvete. Ako njegova sestra nema rešenje za sve ono što se izdogađalo u proteklih četrdeset dana, onda je sve izgubljeno, Đurđijine pretnje će se obistiniti a onda više nikom neće biti spasa... Baš kao što mu je to sinoć rekla:

Ni težaku u polju, ni sebru u šumi, ni detetu u kolevci...

Ni njemu, vojvodi Kosaničkom.

Negde ispred njega, kraj puta, kao da je iz zemlje iznikla, ukaza se jedna ljudska prilika sva obasuta modrom svetlošću izlazećeg sunca. On zategnu uzde Damjanu i iz galopa pređe u kas. Približivši joj se, shvati da je to devojka, verovatno jedna od pastirki iz obližnjih moravskih sela.

Ona prođe prstima kroz kosu crnu kao gavranovo krilo i podiže glavu otkrivši neobično lepo lice.

"Hvaljen Isus, gospodar Ivane.", reče zvonkim, gotovo detinjim glasom.

"Vo vjeki vjekov, sestro...", odgovori joj zbunjeno, "A otkud ti znaš moje ime?"

"Još izdaleka poznala sam tvoju crvenu vojvodsku dolamu i kolastu Azdiju na njoj... A i tvoje lepo lice... I dugu kosu boje kestena... Ko te neće prepoznati, od tebe su možda lepši samo Milan Toplica i Boško Jugović."

"Odnekud si mi poznata, sestro... Čija si ti?"

"Moj je otac vetar Severac a majka mi je zvezda Danica..."

"Jesi li možda iz nekog sela u blizini?"

"Nisam."

"Pa, odakle si?"

"Moj je dom izvor u planini, leti spavam pod cvetom maslačka a zimi sam pahulja na tvom dlanu, u jesen sa lišćem opadnu moja krila a u proleće ponovo izrastu kao pupoljak na drvetu..."

Kosančić je zurio u neobičnu devojku par trenutaka zbunjen njenim odgovorima pokušavajući da pronikne u dubine njenih modro-plavih očiju, ona se tada nasmeši na čudesan, neizrecivo lep način i ponovo dotaknu vrhovima prstiju pramenove svoje crne kose.

"Reci mi, vojvodo... Jesam li lepa?"

"Jesi."

Ona se nasmeši ozareno, očigledno obradovana ovakvim njegovim odgovorom.

"Svoju posestrimu nećeš naći na mestu ka kome si se zaputio..."

"Otkud znaš da..."

"Naisa je otišla u goru na većanje, okreni konja ka Zapadu, na mestu par sati jahanja odavde nalazi se prelaz, pozovi čuvara i pitaj ga da te uputi ka Crnim Vodama... To je izvor u šumi gde će biti veće... Sestra će te čekati do ponoći."

"Je li to sve?"

"Jeste... Putuj s Bogom, Zmaju od Radana."

On obode konja i krenu nazad, ka zapadu, osvrnu se da još jednom pogleda crnokosu lepoticu ali nje više nije bilo. Na mestu na kome je stajala uzdizalo se maleno drvo breze.

U glavi mu opet odjeknu:

Naisa...

Otac Milutin stoji pred okupljenim svetom i svojim sitnim, bademastim očima odmerava svako uplašeno lice pred sobom. Da, ti jadni, odrpani ljudi su očajni, prestravljeni, zbunjeni i iznad svega slabi. I upravo u toj njihovoj slabosti leži njegova šansa. Sad je trenutak da on postane i gospodar i čudotvorac i spasitelj. Par trenutaka ćuti sa zamišljenim i zabrinutim izrazom na licu, zatim ih gleda nekako sažaljivo i nadmoćno, onako kako je to video da čini Knez Lazar prilikom jedne posete Kruševcu, a onda započinje svoju besedu. Besedu koja će mu, iskreno se nada, potpuno izmeniti život.

"Braćo, vaš i moj gospodar Ivan Kosančić sinoć je otišao na put, niko ne zna ni gde ni kome... Samo je uzjahao konja i otišao."

Masa se uskomeša, do njega dopreše uzvici negodovanja i jedna tiho izgovorena kletva. Oseti u duši neko čudno zadovoljstvo, očigledno je izabrao prave reči za početak.

"Ostavio nas je braćo! Izdao nas je! Napustio nas je sad, kad nam je najteže! Izgleda da se sinoć toliko uplašio one vampiruše da je odmah pobegao u Prokuplje, svom pobratimu Toplici ili možda u Prizren, Milošu Obiliću. Dok on bude pio hladno vino, nas će proždirati vuci!"

"Pravo zboriš, pope!", doviknu neko iz gomile i to ga ohrabri da nastavi još žešće da optužuje svog vojvodu.

"Ja sam mu lepo govorio da je sve to đavolje delo, i hteo sam kocem da probodem onu kučku Đurđiju ali mi on nije dao, potegao je mač na mene, hteo da me poseče... Ko zna, možda je i on u dosluhu sa nečastivim, možda je sve ovo njegovo maslo!"

"Ne greši dušu, Milutine...", reče Dimitrije, jedan od konjušara.

"Da ne grešim dušu? Lako je tebi da tako kažeš, sinko, ti nisi bio na Đurđijinom grobu, sinoć, kad se pojavio taj bestidnik. Nije tebi stavio mač pod grlo... Ljudi! Sinoć je Đurđija pozvala čopor vukova da nam pokolje ovce... Koga će večeras klati?"

"Šta onda da činimo, oče?"

"Postoji samo jedan način da se zlu stane na put...", reče otac Milutin i podiže dugački glogov kolac, "Večeras ću otići do njenog groba i učiniti ono što mi sveta dužnost i vera u Boga nalažu, a od vas tražim samo jedno... Da ne zaboravite uslugu koju sam vam učinio!"

"Nećemo, Milutine, nećemo!"

"Bog te blagoslovio!"

On stoji i likuje pred izlivom oduševljenja i zahvalnosti, čita im iz očiju da će mu ono što će večeras učiniti pamtiti do kraja života i pita se da li se isto tako osećao Mojsije kad se pred njim otvorilo Crveno more. Da, od ovog dana on je postao gospodar, preoteo je iz ruku svog omrznutog vojvode tu opojnu, najlepšu vlast na ovom svetu, vlast kojom se čovek najviše približava Bogu... Vlast nad ljudima i njihovim sudbinama.

Do tog samotnog raskršća usred šume Ivan Kosančić stigao je baš u trenutku kad se Sunce izgubilo iza bregova na zapadu i neprozirni plašt noći spustio na zemlju. Zastao je i sjahao sa konja, osvrćući se i tražeći pogledom osobu za koju je crnokosa lepojka rekla da će ga uputiti do mesta koje je ishodište njegovog puta. Nervozno poče pogledom da odmerava svaku lelujavu senku pred sobom dok mu se u duši budila sumnja da je, možda, prevaren. Ako na ovom usamljenom prelazu ne nađe čuvara o kojem je govorila zagonetna devojka, onda je sve uzalud.

Tek da otkloni te njegove sumnje jedna senka iskorači iz mraka, gotovo nečujno. Ivan se okrenu ka njoj i položi šaku na balčak svog mača.

Senka krenu još par koraka napred i stade na sred raskršća obasjana mesečinom.

"Zdravo, Bigoš.", reče Kosančić kada ugleda starog poznanika.

Nakazno stvorenje pred njim bilo je visoko nekih metar i po, imalo je lice koje je bilo groteskni splet životinjskih sa ponekim ljudskim crtama, između debelih usana virili su očnjaci slični psećim a ruke su mu bile nalik kandžama. Bilo je obučeno u iscepanu zelenu odoru koja je videla i bolje dane a o pojasu visio mu je skupoceni mač sa zlatom optočenim koricama i velikim crvenim rubinom pri dnu sečiva.

"Šta radiš na mom prelazu Zmaju od Radana?", upita promuklim glasom.

"Rekli su mi da ti znaš put do mesta koje se zove Crne Vode..."

"Jednom Čoveku nije mesto na Crnim Vodama."

"O tome ti ne odlučuješ, Bigoš."

"Šta ću dobiti zauzvrat?"

Kosančić otpasa svoj borni nož i dobaci mu ga.

"Ovo... I moju zahvalnost..."

"Ne treba mi ni tvoj nož, ni tvoja zahvalnost, ti srpsko pseto! Da kojim slučajem nisi Naisin brat sa zadovoljstvom bi te iskasapio."

"U redu... Možemo i ovako: borićemo se, ako ti pobediš, Naisa ti neće učiniti ništa nažao, ako ja pobedim, reći ćeš mi gde su Crne vode..."

Bigoš ga je podozrivo gledao svojim žućkastim, poluljudskim očima, on i vojvoda od Kosanice imali su neraščišćene račune još odavno, kada mu je Ivan prilikom jednog dvoboja odsekao prst na levoj ruci. Bigoš je, ustvari, bio ono što se u Vilinskom svetu naziva Čuvarem Prelaza. Na mestima od naročitog značaja, a to su uglavnom bila mesta gde su bili ostaci stare civilizacije, postojali su čuvari koji su pazili da ih Ljudi u svojoj bezobzirnosti ne oskrnave. Takva mesta su smatrana ukletim i svi su ih izbegavali, naročito noću. Sam Bigoš bio je sin jedne seljanke koja je zgrešila sa vodenjakom. Rodila ga je na jednoj livadi, neposredno pošto su je prognali iz sela, i umrla. Tu ga je našla jedna vila Nagorkinja i odnela u planinu. Iako je bio užasnog izgleda, Gorska kraljica se sažalila na njega i poverila mu čuvanje tog raskršća u šumi. Na taj način je njegovom životu dala kakav-takav smisao.

"U redu." reče on i izvuče svoju krivi mač iz korica.

"Odakle ti tako lepo oružje, Bigoš?", upita ga Kosančić.

"Pozajmio sam od jednog romejskog trgovca koji je pre par meseci prošao ovim putem..."

"Pozajmio?"

"Da. Lepo sam ga zamolio... On se opirao, pa sam morao da ga malo rasporim. Naravno, sablju ću da mu vratim na onom svetu..."

Rekavši to, Bigoš nasrnu napred i zamahnu sabljom koje zazvižda zasekavši hladni večernji vazduh i deo Kosančićevog skerletnog ogrtača. Ivan ustuknu jedan korak, zatim izvuče svoj Zmajevac i odbi još jedan napad, bilo mu je nezgodno da se bori sa protivnikom koji je znatno niži od njega a uz to ima strahovite reflekse i vlada veoma čudnom tehnikom borenja. Bigoš je isprva skakutao oko njega, upućivao mu udarce u predelu struka i grudi i brzo se povlačio, Ivan je kratkim potezima odbijao te udare ne odlučujući se za napad dok ne otkrije slabu tačku svog takmaca. To je trajalo nekih dvadesetak sekundi, dok Bigoš nije podigao svoju ruku u nameri da udari malo više, učinio je to otkrivši se previše, Kosančić je zasekao Zmajevcem ukoso, odozdo nagore, kroz noć se prolomio jedan bolni urlik, stvorenje pred njim palo je na kolena držeći se za kandžu iz koje je tekla neka crna tečnost, slična krvi, i zajecalo.

"To je samo jedan prst, Bigoš...", reče Ivan, vraćajući mač u korice.

Bigoš podiže glavu i otkri lice iskrivljeno od bola.

"Proklet da si Zmaju od Radana!"

"Svi smo mi prokletnici, Bigoš, svako na svoj način..."

"Šta ti znaš o prokletstvu bedni Čoveku? Ti koji živiš u svili i kadifi i zlatu..."

"Crne Vode, Bigoš..."

Bigoš ga odmeri očima punim umora i patnje.

"Idi ovim desnim putem... Sat jahanja... Naići ćeš na izvor, ali nemoj slučajno da piješ vodu sa njega..."

"Hvala na savetu."

Ivan se okrenu i pođe ka svom konju, ali ga Bigoš opet pozva.

"Vojvodo, vrati se... Nešto si zaboravio."

Kosančić se okrenu i pogleda ga.

"Šta to, Bigoš?"

"Završi šta si započeo..."

"Šta da završim?"

"Ubij me, vojvodo."

"Zar misliš da sam došao čak dovde da bih tebe ubio?"

"Ubij me, vojvodo, ja sam dete greha, neću biti ni prvi ni poslednji koga ćeš poseći svojim mačem. Izbavi me odavde..."

"Odakle to, Bigoš?"

"Iz ove šume, ovog Prelaza... Ovog života."

"Možda neki drugi put..."

"Drugi put ću ja ubiti tebe!"

Ivan se nasmeši i uzjaha konja, Bigoš je i dalje zurio u njega držeći se za ranjenu ruku i cvileo.

"Onda... Do drugog puta, Bigoš...", reče Kosančić, zatim obode Damjana i odjaha u mrak.

Negde iza, na raskršću obasjanom mesečinom, jedno nesrećno, usamljeno stvorenje zabaci svoju nakaznu glavu unazad i zajeca.

Dok sunce lagano zamire na zapadu, otac Milutin sa strepnjom koja mu se ugnezdila u srcu, nervozno požuruje Prvoša i Mitra, dva sebra koji su jedini pristali da mu pomognu oko otkopavanja Đurđijinog groba. Još malo pa će mrak a oni nisu otkopali ni pola rake, ako tako nastave, uskoro neće imati šta da otkopaju, jer će vampiruša sama izaći iz groba, a onda nek im je Svevišnji na pomoći. Nervozno se obazire oko sebe jer negde u dubini duše oseća da to što radi baš i nije neko delo koje čoveku hrišćaninu može služiti na čast, ali ako je to jedini način, makar on značio poricanje crkvenih kanona i zakona ljudskih i Božjih, da se zlu što silazi sa brega i vodi čopore vukova sa sobom, stane na put, onda je to malo bezbožništvo cena koja se mora platiti. A Bog, ako je zaista toliko milosrdan kao što kažu svete knjige, znaće da oprosti jer, na kraju krajeva, sva ljudska dela na ovom svetu, čak i ona najgnusnija, na neki čudan način, služe Njegovoj volji.

Mrak što se spustio sa oblaka ili možda sa Meseca što visi okačen na zloslutnom avgustovskom nebu, došao je iznenada i čini se prerano, zatekavši tri čoveka u nedovršenom poslu. Tek, samo tren kasnije, sva trojica se slediše od straha kada iz obližnjeg šumarka jedan dug i prodoran urlik preseče noć na dva dela.

"Đurđija!", zavapi Mitar iz dopola otkopane rake.

"Ne boj se...", reče otac Milutin trudeći se da bude smiren, "Ne sme vampiruša na svetog čoveka... Samo ti nastavi da kopaš, a kolac ima da učini svoje."

Mada nevoljno, dva sebra nastaviše sa kopanjem stalno se osvrćući oko sebe, pop otvori knjigu koju je držao u ruci i praveći levom rukom nevidljive krstove u vazduhu, poče da čita nešto na Staroslovenskom. Onom urliku od pre par trenutaka pridruži se još jedan, jači i prodorniji, zatim još jedan i još jedan, par sekundi potom, cela gora poče da odjekuje od vučjeg zavijanja od koga se čoveku diže kosa na glavi.

Pop Milutin prestade sa pojanjem, Prvoš i Mitar ostaviše svoje alatke i očima sleđenim od straha počeše da odmeravaju senke u hrastovoj šumi na par stotina metara odatle.

"Sveti čovek, kažeš...", prozbori neko ledenim glasom iza njih, "Ja ovde ne vidim nikakvog sveca. Vidim samo tri lešinara što remete snove mrtvima..."

Otac Milutin se okrenu i tada ispred sebe ugleda nešto od čega mu zastade dah. Bila je to devojka gotovo identična pokojnoj Đurđiji, samo previše bledog lica i očiju crnih i dubokih, nosila je belu odoru i venac od uvelog poljskog cveća na glavi i gledala ga sa nekom užasavajućom slutnjom u očima, ipak, ono što je najčudnije bilo u vezi njene pojave bila je činjenica da su se kroz tu istu odoru nazirali obrisi hrastove šume u pozadini, gledajući tako u nju i kroz nju, ocu Milutinu se činilo kao da pred njim stoji biće sazdano od jutarnje izmaglice, prozirno i nestvarno lako.

"Natrag u pakao, sotono!", povika sveštenik prestrašeno i podiže svetu knjigu koju je držao u ruci.

"Pakao, pope?", nasmeši se Đurđija, "Nekom drugom će se noćas otvoriti vrata pakla..."

Ona tada svojom prozirnom, gotovo nevidljivom rukom zgrabi Mitra i podiže ga iz rake kao da je džak pšenice, sebar poče da vrišti i da se otima ali već sledećeg trenutka ti krici pređoše u samrtni ropac koji je pratio pucanje njegove kičme. Đurđija pusti njegovo mrtvo telo da klone na humku tek iskopane zemlje i okrenu se ka Prvošu koji je uveliko bežao poljem. Dve reči nekog nepoznatog jezika skliznuše sa njenih usana i čopor vukova izlete iz šume i stade da goni nesrećnog čoveka.

"Šta... Šta to učini? Šta učini?", mrmljao je otac Milutin sav izbezumljen od užasa, grčevito stežući koščatim rukama Jevanđelje.

"To nije pravo pitanje, pope...", naceri se Đurđija dok su iza njenih leđa u noći odjekivali krici nesrećnog Prvoša, "Pravo pitanje je šta si to ti hteo da učiniš crni Milutine..."

"Ja? Hteo sam da ti podarim mir... To sam hteo...", promuca sveštenik koračajući unazad.

"Mir? Glogovim kocem? E pa, hvala ti na daru pope...", reče Đurđija i poče da mu se primiče. "Kad bi takvi bednici kao ti mogli da darivaju nešto tako veliko, onda bi ostali ljudi bili Bogovi..."

Ona ispruži svoju magličastu, utvarnu ruku, zgrabi ga za kosu i podiže sa zemlje. Sveštenik poče da jauče i preklinje u isto vreme, negde u polju još uvek se čulo Prvoševo vrištanje pomešano sa vučjim urlicima.

"Kako si me ono nazvao, pope?" upita ga Đurđija unoseći mu se u lice, "Kučkom? Zar tako o jednoj gospi?"

Otac Milutin ne reče ništa, njegova duša lagano je zaranjala u crni bezdan njenih očiju nesposobna da se odupre tom neshvatljivom zovu ništavila, ono što mu je bilo najbolnije u tim trenucima spoznanja, bilo je to da u sebi nije našao ni trag onoga što je nazivao verom, ni tračak one ljubavi i nade koju je propovedao drugima čitavog života. Sve ono što je pronašao u svojoj duši u tim časima punim beznađa bila su beskrajna prostranstva straha. Zagledavši se tada, u trenutku smrti, u svoju dušu, Otac Milutin video je isti onaj crni vrtlog iz Đurđijinih očiju, istu onu prazninu i mrak.

Već sledećeg trenutka, uz neljudski osmeh na mrtvim usnama, Đurđija mu golom rukom raspori grudi i iz njih izvadi nešto toplo i drhtavo.

Nešto živo...

Još jedan prodorni urlik zapara gluvu letnju noć.

Otac Milutin klonu kraj dopola iskopanog groba i zatvori oči.

Tišina pokri Kosanički kraj.

Crne vode su dobile takvo ime zbog toga što se na tom izvoru jednom godišnje, u avgustu, događa jedna magična i krajnje nesvakidašnja stvar. Toga dana sa vrela poteče voda crna poput mraka u duši bezbožnika i svako ko se usudi da popije makar i kap, a nije od vilinskog roda, može da poludi ili umre. Retki su oni koji su bili toliko smeli da odu u goru i provere istinitost te prastare legende, tako da su priče koje kruže moravskim krajem u vezi tog čudnog izvora, krajnje nejasne i protivrečne. Prava istina (baš kao i mnoge druge istine) u sebi krije priču tužnu i tragičnu, i tiče se jednog oblasnog gospodara, njegove žene i viteza iz svite cara Dušana, ali o tome neki drugi put.

Do Crnih Voda Kosančić je stigao negde oko ponoći jašući uskim, krivudavim stazama obasjanim škrtim svetlucanjem zvezda. Kada je sjahao sa konja i prišao steni iz koje je kao krv iz rasečene vene kuljala voda crna poput kose zagonetne devojke koju je susreo toga jutra, on začu kako negde iza njegovih leđa lagano vaskrsava setna, melodična pesma prepuna neke jetke, praiskonske tuge. Glasovi koji su pevali tu pesmu bili su obojeni sećanjima na dane i događaje zauvek odnete bujicom vremena i u sebi su nosili tračak bola i čežnje za zemljom koja već odavno više ne postoji. Ivan priveza svog vranca za jedno drvo jasena kraj staze i krenu u pravcu iz kog je ta pesma dopirala. Probi se kroz gusti čestar i granje i izbi na proplanak obasjan jakom, nezemaljskom svetlošću. Dah mu zape u grudima kada ugleda prizor pred sobom, iako tako nešto ne vidi prvi put.

Na malom proplanku od sparušene trave, pravilnog ovalnog oblika, grupa od nekih desetak Vila igrala je uz melodiju prastare pesme pevane na nekom nepoznatom jeziku, još nekoliko njih sedelo je na zemlji ili travi okolo i sa osmehom na usnama posmatralo neobičnu svitu. Stajao je tako par beskrajnih momenata zagledan u taj predivan splet dugih kosa, prelepih lica i čvrstih grudi ne mogavši da dođe k sebi od te zaslepnjujuće lepote što se sjatila tu, na par koraka od njega. Ni sam nije znao koliko je dugo stajao na ivici proplanka opčinjen vilinskim plesom i magijom njihove božanske lepote kada iza sebe začu nežan, milozvučan glas:

"Kažu da smrtnik koji vidi vilinsko Kolo može da poludi..."

Ivan se okrenu i ugleda dobro poznat lik. Visoku devojku duge, zlatne kose koja joj je padala sve do struka, lica anđeoski lepog na kojem su kao dva smaragda blistala dva plava oka. Stajala je obučena u providnu belu odoru ispod koje su se, poput dve prezrele jabuke, nazirale njene krupne, okrugle dojke. Njegova sestra, kraljica rečnih duhova.

"Naisa...", izusti on i krenu joj u zagrljaj.

"Brate moj...", prošapta ona i obujmi ga čvrsto rukama, "Koliko dugo... Koliko te dugo nisam videla... Mogla sam da ostarim od tuge, moj Ivane, moj slatki brate..."

"Ne govori tako sestrice...", šaptao joj je joj Ivan tiho na uvo, dok je celim grudima udisao miris njene duge, plave kose, "Bića od tvoga roda ne stare..."

"Starimo, Ivane...", reče ona tužno i položi dlan na njegov obraz, "Starimo... U duši."

Naisa se zatim nagnu i poljubi ga u čelo, pažljivo i beskrajno nežno, kao da ljubi dete.

"Nemoj me više terati da te toliko dugo čekam... Zar ti moja ljubav ništa ne znači?"

"Znači mi, sestrice, sam Bog zna koliko mi znači..."

Ona se nasmeši, uze ga za ruku i povede niz ledinu ka ostalim vilama koje su već bile prekinule ples i sedele na travi.

Jedna od njih ustade i priđe im. Bila je to crnokosa lepotica sasvim oskudno obučena, naime, od odeće je imala samo jednu srebrnu ogrlicu oko struka. Kosančiću zastade dah pri pogledu na njeno golo telo.

"Ovo je Avalina... Gospa od izvora.", reče Naisa, "Verujem da ste se već sreli..."

"Jesmo...", promuca Kosančić kada u obnaženoj lepojki prepoznade zagonetnu devojku od jutros.

Avalina mu priđe zagonetno se smešeći i reče nešto na Vilin-jeziku. Zatim ga obgrli rukom i poljubi, dodir njenih usana bio je kao dodir latice cveta, nežan i nestvarno lak.

"Sviđaš joj se...", reče Naisa uz osmeh.

"Primetio sam."

"Želim da budem tvoja žena... Želim da ti rodim petoro dece...", reče Avalina na srpskom i prođe prstima kroz Ivanovu dugu kosu.

"Ja sam vitez i plemić...", odgovori joj Kosančić na jednom od dijalekata Vilin-jezika, "Sumnjam da ću imati toliko vremena..."

Avalina ga pogleda zapanjeno, zatim upita Naisu:

"Tvoj brat je polutan?"

"Ne...", odgovori joj Naisa, "On je Ras."

"Kako to onda da zna jedan od starih jezika?"

"Ja sam ga darivala."

"Bolji dar nisi mogao da dobiješ, viteže... Ako ikad poželiš da naučiš još neki od starih jezika, rado ću ti biti učiteljica...", nasmeši se Avalina i vrati se ostalim vilama.

Skupom vilinskih bića dominirala je jedna visoka, smeđokosa lepotica, dostojanstvenog držanja, odevena u dugu, zlatom izvezenu hanjinu koja je padala do same zemlje. Kosančić u njenom liku odmah prepoznade Jerisavlju, Vilin-kraljicu i starešinu skupa. Njeno lepo i ozbiljno lice oštrih crta blistalo je u polutami poput Sunca, sve na njoj, i kosa i ruke i lice, bili su mladoliki, kao u devojčice, samo su njene krupne, crne oči, na neki čudan način odavale koliko ustvari godina ona ima. U njihovim dubinama jasno su mogli da se nazru pejzaži starog sveta, zidine Jerihona, izvori Tigra i Eufrata, beskrajni rajski vrtovi, zaboravljeni krugovi magije, zaboravljeni krugovi života, svet protkan čarolijom i mirisom polena, svet koji još uvek živi u ta dva oka i koji će jednog dana umreti sa njima. Ono što je najviše iznenadilo Ivana u vezi te stare, prelepe gospe, bilo je njeno srpsko ime. Naisa mu je jednom prilikom razjasnilu i tu nesvakidašnju stvar. Jerisavlja je uzela to ime u znak zahvalnosti Srbima kao narodu sa kojim već nekoliko vekova deli dobro i zlo i kao narodu kojem se iskreno divi. Njenog pravog, vilinskog imena niko se više i ne seća.

"Dobro nam došao Zmaju od Radana.", reče ona dostojanstvenim tonom, "Nama, gorskim i rečnim vilama, biće čast da te bar za jednu noć primimo u Okrilje."

"Hvala na ovim divnim rečima, presvetla gospo...", reče Kosančić i duboko se pokloni, "Meni, običnom smrtniku, još veća je čast biti ovde sa vama."

Jerisavlja mu uzvrati jednim blagim osmehom i ceremonijalnim naklonom a zatim naredi ostalim vilama da sednu u krug i da veće otpočne. Kosančić je takođe zauzeo mesto u krugu, sedajući na travu odmah kraj svoje sestre. Tada se u njenoj levoj ruci, kao stvorena niotkuda, pojavi jedna velika, rumena jabuka.

"Verovatno si umoran od dugog jahanja...", reče ona brižno, "Uzmi. Ovo će ti povratiti snagu."

"Da je nisi ubrala u Edenskom vrtu?"

"Da.", nasmeši se Naisa, "I zmija me je nagovorila da to učinim."

"Dobro... Da vidimo iz kakvog raja ćemo biti prognani.", reče Ivan i zagrize jabuku. Već pri prvom zalogaju oseti kako mu se vraća snaga u mišice i krv brže struji venama.

"Ovo je čudesno...", reče, "Gde raste ovakvo voće?"

Naisa ga samo okrznu pogledom i nasmeši se.

"Vi Ljudi imate zaista puno toga da naučite..."

Dok su negde iza njih čulo hučanje potoka, Ivan upita sestru:

"Zbog čega je sazvano Veće?"

"Jedna naša sestra ukrala je u obližnjem selu dete... Treba da odlučimo da li sme da ga zadrži."

Kosančić je već bio čuo za taj običaj kod vila. Iako su po prirodi veoma moćna bića, one ne mogu da odole onom nagonu koji se krije u svim ženskim dušama a koji zovemo materinski instikt. Veoma često se dešava da neka od Nagorkinja siđe u selo, ukrade dete iz kolevke i potom ga odgaji kao svoje rođeno. To dete kasnije od svoje pomajke stekne mnoge osobine i moći koje prosti ljudi nazivaju natprirodnim. U Srbiji se u to vreme, za mnoge junake smatralo da su vilinskog porekla ili da su ih zadojile vile. Dešavalo se, doduše mnogo ređe, da se neka od vila zaljubi i uda za smrtnika. Mnoge od njih su tako gubile magijske osobine koje su imale u Okrilju ali su zato, sa druge strane, postajale verne supruge i predivne majke.

Jedna nežna, krhka figura istupi iz mraka i stade pored Jerisavlje. Bila je to lepa nagorkinja duge, svetlosmeđe kose, u naručju je držala povijeno dete, bebu staru par meseci.

"Ovo je Galadina...", šapnu Naisa Ivanu na uvo, "Na vašem jeziku zvala bi se..."

"Znam...", reče Kosančić, "Svetlana."

Veće otpoče Jerisavljinom besedom na jeziku koji Ivan uopšte nije razumeo. Bio je to jezik prepun suglasnika i potpuno se razlikovao od onog kojim ga je naučila Naisa. Potom su prisutne vile krenule u žučnu raspravu koju je Vilin-kraljica povremeno prekidala u trenucima kada bi izrečene opaske prelazile granicu pristojnosti. Sve to trajalo je veoma dugo i Naisa se svo vreme svojski trudila da mu tok rasprave koliko-toliko prevede na srpski. Napokon, negde o koncu noći, došlo je i do momenta odluke koja je trebala da se donese glasanjem. Ivan je sa interesovanjem posmatrao Galadinu koja je ćutke, grčevito držeći dete obema rukama, sa zebnjom iščekivala kraj.

Vile su se izjašnjavale jedna po jedna, za ili protiv, na kraju odluka bi donešena. Kada ju je smeđokosa lepotica čula, ona samo obori glavu i tiho zajeca, niz njeno prelepo lice skotrljaše se dve biserne suze. Nežno privi bebu uz sebe i poljubi je u čelo. Zatim skloni pramenove kose sa lica i tiho zapeva jednu staru uspavanku.

Oj, golube, moj golube,
Ne padaj mi na maline,
Ružo rumena...

Ivan je sedeo kao okamenjen slušajući njen anđeoski glas, činilo mu se da se sva tuga ovog sveta sakupila u toj setnoj elegiji, u svakoj reči i uzdahu koji klizi sa vilinskih usana ravno u svežu avgustovsku noć. Pitao se u sebi da li su Ljudi niža bića od Vilinskih ne samo zbog toga što su mnogo bespomoćniji pred prirodom i Bogom, već i zbog toga što nisu sposobni da u sebi nose toliko bola, zbog toga što nisu spremni da u toj meri pate koliko tužne vile znaju, a da ih ta patnja i taj bol ne oteraju u grob.

"Ostavimo ih same...", reče Naisa i uze ga za ruku.

"Vratiće ga?"

"Da... Ali će ga prethodno darivati. To dete će u sebi uvek nositi nešto vilinsko. Biće to njegov blagoslov i njegov usud."

"Hoće li preboleti?"

"Bolovati hoće... A da li će preboleti... Znaš, Galadina je nekad davno bila jedna od vas, bila je smrtna. Taj materinski nagon, ta čežnja za dečjim osmehom, dodirom... To je klica ljudskog što je ostala u njoj. Nijedna magija ne može da to izvadi iz njene duše."

"A ti?"

Naisa zastade i zbunjeno ga pogleda.

"Šta ja?"

"Da li si ti ikad poželela..."

"Šta?"

"Pa, to... Da imaš dete."

Jedna tamna senka prelete na tren Naisinim licem, vreme se zaustavi u tom trenu a nešto zasvetluca u njenim dubokim plavim očima, oštro i blistavo.

"Brate moj...", promrmlja ona glasom gorkim poput pelina i od tog glasa Ivanu za tren srce prestade da kuca, "Moj slatki bratiću... Nemoj to više nikad da me pitaš."

Ona se okrenu i pođe niz proplanak ka jednom uzvišenju na obodu šume, Ivan je zurio par sekundi ispred sebe ne znajući šta da kaže ili čini a onda krenu za njom. Sustiže je i uhvatu za ruku.

"Naisa, oprosti... Nisam mislio..."

"U redu je, Ivane...", prošapta ona, okrenu se i otkri lice obliveno suzama, "U redu je..."

Kosančić tada požele da se zemlja pod njim otvori i proguta ga, da nestane, da umre, samo da ne gleda ta dva plava oka i lice iskrivljeno od bola. Naisa ga zagrli, čvrsto, najjače što je mogla i prošapta mu na uvo.

"Ne krivi sebe, bratiću... To je samo ono što vi Ljudi nazivate sudbina."

"Umbar? Samo to?"

"Samo to. Ništa više... I ništa manje."

Ona se odmaknu od njega i sede na vrh uzvišenja, pod senku jednog starog jasena, osmeh joj je opet igrao na licu, kao da se ništa nije dogodilo.

"Hajde, ispričaj mi kakve te je to muka naterala da dođeš i tražiš moju pomoć."

"Tužna je to priča..."

"Baš kao i sve one koje su istinite... Hajde brate, počni."

Ivan sede na zemlju do nje i krenu da joj govori o Đurđiji, o tome kako ju je Zmajevac vratio u život a potom i o njenom tragičnom kraju, o povratku iz mrtvih i svemu što se potom zbilo. Nije propustio nijednu pojedinost jer je znao da rešenje leži u stvari koja je njemu promakla a na koju će Naisa sigurno obratiti pažnju.

Dok se zora bližila, šumom je odjekivao eho Galadinine pesme.

Oj, golube, moj golube,
Ne padaj mi na maline,
Goro zelena...

Naisa podiže pogled ka zvezdanom nebu i uzdahnu. Očigledno ju je Ivanova priča duboko potresla.

"Znaš, ona nije zla...", reče tužno, "Đurđija ne čini sve to iz čiste zlobe ili želje za osvetom. Postoje neki dublji razlozi."

"Koji god da su ti razlozi, ja joj moram stati na put.", reče Ivan.

"Vidiš... Vama ljudima Bog je dao kratak život i šansu da budete srećni bar za tren. Đurđija nije iskoristila tu šansu a toliko je želela... Drugi su joj osporili to pravo na sreću, na ljubav..."

"Drugi?"

"Da. Drugi. Njeni roditelji, ljudi iz sela, čak i ti vojvodo Kosanički..."

"Ja?"

"Tako je. I ti nosiš deo krivice za njenu smrt, i to onaj najteži. Ti si onaj koji pustio svoje sebre da žive u okovima besmislenih pravila i običaja..."

"Dao sam sve od sebe da ih naučim vrednostima Krsta, šta sam mogao više? Ne možeš od kamena iskovati prsten..."

"Ponekad zaista ne razumem vas Ljude. Bog vam je dao toliko slobode, kao nijednom soju na svetu, a vi to nikad niste umeli da cenite. Sve što ste od davnina znali jeste da tu istu slobodu otimate jedni od drugih, da se krvite, ubijate i delite."

"To je naše prokletstvo, sestro. Naučili smo da živimo sa njim."

"I da umirete, vidim... Većina vas velika je samo u smrti."

"Većini od nas to je jedina uteha. Umreti kao čovek."

"Uteha, kažeš? Đurđija se nije utešila umirući obešena o konopac, za nju je smrt predstavljala jedini izlaz, ali taj izlaz nije vodio tamo gde je ona htela. Bežeći od ljudske surovosti zalutala je na putu za nebo."

"Znači u tome leži rešenje... Vratiti je na pravi put. Ali kako?"

Naisa ustade i nasmeši se. Njena zlatna kosa blistala je na mesečini.

"Ti kao da si slep kod očiju, brate. Rešenje ti je svo vreme visilo o pojasu..."

Ivan zbunjeno dodirnu balčak svog mača i promuca:

"Moj Zmajevac?"

"Da, tvoj mač. Tvoj čudesni mač. Kad god si nekog ubio njime, deo duše tog nesrećnika ostajao je zarobljen u čeliku, mnogo si pogrešio kada si dao Đurđijinoj mati da nad njim uradi taj prastari ritual..."

"Znači, tada se ipak desilo nešto?"

"Da. Zmajevac je zaista Đurđiju vratio iz mrtvih, ali deo njene duše je ostao u sečivu i zato ona sad ne može da se upokoji. Ona je, ustvari, postala utvara tvoga mača. Vezana za njega dok god postoji."

"Postoje li neke čini kojima se taj obred može razbiti?"

"Da. Postoje..."

"Onda reci mi koje su to, ti si mi jedina nada..."

Naisa ga uze za ruku i prođe svojim prstima kroz njegovu dugu, kestenjastu kosu. Par trenutaka ga je gladala pravo u oči, a onda skrenu pogled ka uzvišici što se uzdizala levo od njih.

"Vidiš li onaj veliki kamen, gore, ispod hrasta?"

"Vidim."

"Postoji sličan takav kamen blizu jednog sela kraj Ohridskog jezera. Legenda kaže da je jednom godišnje, u avgustu, na isti dan i uvek u isti čas, rano izjutra, do tog kamena iz gore dolazio prelepi jelen sa rogovima od zlata. Stanovnici tog sela, i Hrišćani i Muslimani, svake godine su, njemu u čast, na tom kamenu žrtvovali jedno jagnje. Prolazilo je tako vreme, i jedne godine suša i bolest pobi ono malo ovaca što je ostalo u selu. Meštani nisu imali šta da iznesu kao žrtvu jelenu. Zlatnorogi se ipak pojavio, istog dana, u zoru, kraj istog kamena... Seljaci su stajali, nemi i postiđeni, i gledali ga u zbunjenosti i strahu..."

Kosančić pogleda u sestrine oči od plavog somota.

"Šta se tada desilo?"

"Jelen je predložio da žrtvuju njega."

Ivan uzdahnu duboko i pređe pogledom preko ovalnog proplanka na kome je sada samo Galadina sa bebom u rukama, tužnim glasom pevala uspavanku.

"Koga ja treba da žrtvujem, sestro?"

"Na to pitanje znaš odgovor, Ivane..."

"Da...", promrmlja on rezignirano, "Moram žrtvovati svoj mač, je li tako? Moj Zmajevac?"

"To je jedini način, veruj mi... Znam koliko ti znači, u koliko bitaka si ga nosio sa sobom, koliko ti je puta spasio život... Ali nema ti druge."

Ivan dodirnu vrhovima prstiju dršku mača, za druge je to bio samo komad čelika, stvar hladna i beživotna, ali samo je on znao njegovu istinsku vrednost. Ponekad mu se činilo da Zmajevac ima dušu, baš kao i sva ostala živa bića.

"Reci mi kako."

"Vrlo jednostavno.", reče Naisa, "Učinićeš isto što i Đurđijina mati. Uzećeš sa izvora vrč hladne vode, otići ćeš do Đurđijinog groba, u suton, ni ranije, ni kasnije. Vodom ćeš politi sečivo Zmajevca, ravnomerno, ali zapamti... Kapi moraju padati direktno na humku."

"Šta će se tada desiti?"

"Videćeš..."

Kosančić priđe Naisi i zagrli je nežno.

"Hvala ti, sestro."

"Nema na čemu, brate. To je najmanje što sam mogla da učinim za tebe... Ne tuguj zbog mača. Narediću Srebrnom Caru i njegovim patuljcima da ti iskuju novi. Biće ti potreban uskoro. Pločnik ti nije bio poslednja bitka."

"Plašiš se Turaka i njihove najezde?"

"Da. Raznoliki su moćna vojska... Veoma moćna."

"Ne znam šta da ti kažem Naisa, mi Srbi više nismo toliko veliki kao nekad... Dušanovo Carstvo mi se sada čini kao pusti san."

"Ostavi se Dušana. Dolaze vremena krvavog polumeseca. Opet ćeš ratovati."

Naisin pogled kliznu bistrim, zvezdanim nebom, ona uzdahnu i poljubi ga u obraz.

"Najbolje bi bilo da kreneš. Uskoro će zora."

"Zašto su naši susreti uvek toliko kratki, a naši rastanci toliko tužni?"

"Ne znam... Niko to ne zna, brate. Hajde, pođi... I ja moram da idem, uskoro će Sunce da zasja na Istoku, znaš i sam da neke od mojih sestara ne vole da ih miluju njeni vatreni prsti..."

Ivan prigrli Naisu još jednom, poslednji put, i krenu niz proplanak. Osvrnu se na tren kada dođe do ivice šume, ali na ledini iz njega ne beše nikog, samo je blagi avgustovski vetar pomerao lelujave senke drveća. Za tenutak pomisli kako je sve što mu se dogodilo bio san, ali mu tad u glavi odjeknu melodičan ženski glas.

"Putuj s Bogom, Zmaju od Radana..."

On se nasmeši i prošapta:

"Neka te Nebo čuva, Gospo od Nišave."

Zatim se okrenu i nestade u tami.

Ivan je stigao na svoj posed sledećeg dana negde oko podneva, taman na sahranu ocu Milutinu i njegova dva sapatnika, pred portom crkve dočekala ga je gomila ljudi lica smrknutih i prestravnjenih, kada je sišao sa konja i stupio među njih, žene su padale na kolena pred njim i ljubile mu ruke i skute, muškarci ga preklinjali i molili, sitna deca plakala.

"Pomozi gospodaru!", zavapio je glas iz gomile, "Teška kletva nas sustiže!"

"Spasi nas!", molio je drugi, "Ti si nam jedina nada."

"Čini sa nama šta ti je volja...", preklinjao je treći, "Samo nas izbavi od veštice i njenih kurjaka."

"Polako ljudi...", rekao je mirno i dostojanstveno, zatim napravio malu pauzu dozvolivši masi da se primiri u ućuti, "Nemate se više čega bojati, sahranite ta tri jadnika i vratite se svojim kućama i poslovima..."

"A Đurđija?"

"Đurđija je moja briga. Od sad pa nadalje neću da se to ime ikad više izgovori u ovom selu. Ona će noćas naći svoj mir... A mi svoj."

Rekavši to, on uze svog konja za uzde i laganim koracima krenu ka kuli, masa se uskomeša ali niko se ne usudi da upita ili kaže bilo šta, bila je to reč gospodara, onog pravog.

Ceo taj dan Ivan je proveo u molitvi, klečeći satima pred ikonom Svetog Đorđa, negde pred sumrak, rekao je Radoslavu da mu sa izvora donese vrč hladne vode, kada se Sunce konačno strmoglavilo niz nebo na zapadu, odjahao je do raskopanog groba iza brega kod hrastove šume.

Dugo je stajao tu, obasjan krvavo crvenim bljeskom velike zvezde u zamiranju, prostor pred njim kao da se nekako širio i rastapao u hiljadu nijansi modre i zlatne. Činilo mu se da se tu, pred njim, otvaraju vrata zaboravljenih svetova, i da ga ti svetovi dozivaju da zakorači i uđe u njih, tek, u jednom trenutku van vremena, u deliću sekunde, beskrajno kratkom, gotovo ništavnom, kroz njegovu glavu projuri jedna misao i on laganim pokretom ruke izvuče svoj mač iz korica. Kratak, odsečan bljesak čelika udari mu ravno u oči i on ih za tren zatvori, kada ih je otvorio ponovo, činilo mu se da u ruci steže jedan dugi, blještavi sunčev zrak. On podiže vrč sa vodom i ispusti težak uzdah iz dubine grudi, imao je utisak kao da treba da ubije neko sebi blisko i drago biće.

Tada iznenadni nalet hladnog vetra povi zelene krošnje hrastova, jedno magličasto obličje zatreperi mu pred očima i poče da dobija obrise. Kao da se rađao ni iz čega, Đurđijin lik poče da se uobličava i biva čvršći i jasniji sve dok se ona u svojoj punoj, besmrtnoj lepoti ne ukaza pred njim, kose duge i raspletene i lica ubledelog ali opet neverovatno lepog. Stajali su tako, ko zna koliko dugo, netremice se gledajući, on u njenu prozirnu, crvenu kosu, i lepotu koja seže s one strane groba, ona u njegovo isposničko lice umorno od puta i u mač što mu je poput ognja blistao u desnoj ruci. Dva bića različita po svojoj suštini, dva sveta, muškarac i žena, čovek i utvara, nisu zakoni ljudski bili ono što ih je delilo, nije to ni magija niti je to reč Božja, ono što je njih razdvajalo u tom beskrajno dugom trenu bio je jedan komad zemlje, jedan grumen što kao beočug stoji na granici dva sveta, crn poput noći.

"Evo nas opet na grobu, Vojvodo...", prošapta Đurđija svojim mrtvim usnama, "Izgleda da je ova rupa u zemlji ishodište svih naših puteva."

"Izgleda..."

"Jesi li konačno došao do magije, Kosančiću? Naisina mudrost je velika, da nije nje, ja bih odavno ostvarila svoj naum..."

"Taj naum bio je naopak i zao, Đurđija, morao sam da mu stanem na put."

"Zao, kažeš? Ko si ti da sudiš o dobru i zlu? Običan smrtnik sa mačem u ruci i vilinskim znakom na čelu. Zar misliš da Zmajevcem možeš označiti granicu između onoga što je dobro i onoga što je loše? Zar misliš da njime možeš omeđiti Carstvo Nebesko i plamene dubine Ada? Bedna je ta mudrost vojvodo, i tebe čeka jedan ovakav grob, jedno isto ovakvo ubogo parče zemlje, truljenje i tama... Govoriš o dobru i zlu a i sam ne znaš koliko oni umeju da budu isti. Zavisi samo odakle ih posmatraš. Da li iz raja ili iz pakla, da li sa oblaka ili iz groba, da li sa brega..."

Ona zaćuta na trenutak i pogledom obavi brdo što se uzdizalo iza Ivanovih leđa.

"Ili iza brega..."

Ivan je stajao kao ukopan, nemo zureći u njene tužne oči, ona ga dodirnu blago, vrhom svojih prozirnih prstiju i nasmeši se.

"Hajde, Ivane... Učini ono što moraš. Vreme je."

"Vreme? Za šta?"

Đurđija prođe lagano prstima kroz svoju crvenu kosu, jedan zrak umirućeg sunca zaplete se u njoj i nestade.

"Da se umre...", reče ona tiho, kleknu na kolena i zatvori oči.

Ivan nakrenu glineni vrč, iz njega poteče tanki mlaz bistre, izvorske vode.

I tada se desi nešto čudesno.

Kako je voda dodirivala i klizila niz dugo sečivo Zmajevca, tako se ono rastapalo, kao da je od voska, krupne kapi rastopljenog metala uz šišteći zvuk padale su po goloj zemlji Đurđijinog groba i utapale se u njoj, njen lik, iz trena u tren bivao je sve bleđi i prozirniji, da bi se na kraju pretvorio u beličastu izmaglicu i nestao, tada iz šume hiljade vukova bolno zajeca šaljući poslednji pozdrav svojoj kraljici. Ivan se naježi od tog zvuka od kog se zatresoše brda, u ruci mu ostade samo draguljima optočena drška, u srcu praznina i osećanje da je nešto vredno zauvek izgubio.

Stajao je još dugo na raskopanoj humci zemlje, negde iznad njega zvezde zaigraše svoj svetlosni ples na golom, večernjem nebu, Mesec je visio okačen iznad brda pokrivenih šumom, dole, niz obode bregova šumela je Kosanica nošena Zmajevim dahom sa Radan planine. Vrata jednog sveta zauvek se zatvoriše. Na mestu gde su bila ne ostade ništa do par grumenja tvrde, suve zemlje.

Vojvoda Ivan Kosančić uzdahnu i prekrsti se. Pogledom obuhvati noćni pejzaž Kosaničkog kraja.

Niz gola brda, milujući krošnje hrastova, jesen je stizala na krilima vetra.

Jul – avgust 1999.