Jelena Đurić

Nemo se protegao. Kroz otvor je dopirala slaba, jutarnja svetlost. Mogao je da vidi fantastičan prizor koji su stvarali krateri tamo napolju. Ustao je. Još nekoliko ovakvih dana će ga ubiti. Ta stvarna jurnjava ga je stvarno zamarala, ali sam je birao posao kojim će se baviti, i voleo ga je. Pružio je pipke prema kalendaru. Bio je na Mesecu. Tačno na vreme. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da bi se setio kada je. Pa da, 2020. godina, ona uvrnuta planeta Zemlja! Toliko nerazvijena rasa, a već pravi sebi toliko problema! Pregledao je beleške. Hm… nuklearno oružje, ništa jače. Još su na materijalnom nivou, ovo bi trebalo da bude lako. Tog trenutka je zazvonio telefon.

-Gospodine Ja, vaš brod za misiju je spreman, krenućemo čim stignete.

-Evo idem- promrmljao je u slušalicu.

"Opet neću stići da popijem kafu" mislio je. "Možda jesu primitivni, ali sigurno je da znaju šta valja". Pokupio je beleške i izašao iz sobe.

*
* *

Polako su se približavali plavo-belom disku. Još nije mogao da se privikne na ovo neobično mesto: prostorom je moglo da se putuje po želji, a vreme je teklo bez kontrole. Zapitati njihovog vodju o tehnologiji koju koriste za putovanje kroz prostor- zapisao je u podsetnik U tom trenutku je začuo glas pilota koji je dopirao iz zvučnika:

-Gospodine Ja, stižemo. Želite li da vidite sliku?

Naravno da je želeo. Istog trenutka kad je odgovorio pilotu, na ekranu ispred njega pojavila se projekcija planete. Zapanjio se bogatstvom boja. Zašli su na mračnu stranu planete. Ni jedne jedine svetle tačkice! Zbunjeno je zapitao:

-Pilotu, zar ovde ne postoji civilizacija?

-Da, gospodine Ja. Ali ne ispod nas. Sa ove strane planete ne detektujemo ništa osim ultrasrednjeg zračnja noću. Tu niko ne živi.

Zavalio se u fotelju. Znao je to što mu je pilot rekao, jednostavno je bio premoren. Posle nekog vremena, pilot ga je obavestio:

-Gospodine Ja, evo nas. Razgovaraćete sa Uisom, koga su izabrali kao formalnog vođu, mada oni to zapravo i nemaju.

Ja se lenjo protegao, prikupio sve svoje pipke i krenuo.

*
* *

-Znači, zaključak. Ti… -pogledao je u beleške-ti delfini su najsvesnija vrsta.

-Da, gospodine Ja. To vam je i Uis rekao.

-Oni raspolažu tehnologijom, slabom doduše, ali to nadoknađuje nešto mnogo važnije-oni imaju Svest, grupnu svest.

-Da, gospodine Ja.

-Nemaju oružje, bar ne neko koje bi njima štetilo.

-Tako je, gospodine Ja. Sa grupnom svešću tog stepena razvijenosti, svaka jedinka oseća druge jedinke kao sebe samog, a ko bi želeo da povredi sebe, ili, još gore, ubije?

-A nuklearno oružje onda imaju… kako beše…- prevrtao je svoje papire-ljudi.

-Da, gospodine Ja. Za nekih 50-60 godina će izazvati rat koji će ih u potpunosti istrebiti. Ovo je poslednji trenutak kad nešto može da se promeni.

Ja je uzdahnuo. Kako komplikuje stvari nemogućnost putovanja kroz vreme! Ali, greške u Svemiru su moguće, a ovo je jedna upravo takva. Ali, baš zbog te greške, u ovom kraju je nastala svesna civilizacija, i njegov posao, posao Inspektora grešaka, bio je upravo to: odlučivanje o opstanku ili nestanku sektora definisanih kao "Greška", i svega što je pojava takvih nedoslednosti u ustrojstvu svemira povlačila za sobom.

-Gospodine Ja?- upitao je pilot.

Ja se prenuo iz razmišljanja.

-Hoće li… hm, delfini preživetitaj rat?

-Da, gospodine Ja.

-Onda, ostavite. Ništa ne dirajte.

-Ali, gospodine Ja, ljudi će u potpunosti nestati!

-Još nemaju svest.

-Ali, možda je dobiju! Gospodine Ja.

-Ako postignu svest, rat neće početi. Uradi kako sam rekao!

-Da, gospodine Ja.

Ja se okrenuo i pošao ka svojim vratima, nestrpljivo očekujući da se ponovo vrati u stari sistem. Zaista je divan osećaj vraćati se na dobri, stari način putovanja. Kretanje kroz prostor je moglo da bude zabavno, ali definitivno je iziskivalo mnogo energije. Izdiktirao je kompjuteru sledeće koordinate i zavalio se u stolicu. Možda je ipak trebalo… ti ljudi… Ma, nije ni bitno. Narednih pola veka se neće znati da li je uradio dobro ili loše donevši ovu odluku. Još jednom je zažalio što na Zemlji ne može da se putuje kroz vreme, samo tih 50-60 godina, a onda se bacio na proučavanje sledećeg zadatka.

---------
Napisano 2000. godine za konkurs Istraživačke stanice Petnica