TAMNI VILAJET 2 - Znak Sagite
NA KOLENU JUDE
Slobodan Ćurčić

 

 

Rodio sam se od jutros uprkos svim podacima o meni
a ipak stariji sam od jutra i od sutra
i nisam zaboravio ništa što je bilo pre moga rodjenja
i sećam se svega što je bilo posle moje smrti
i nisam kriv nizašta što se desilo juče

Branko Miljković/Izmedju dva dana

1. NEKO VRIŠTI U MOJOJ GLAVI

Neko vrišti u mojoj glavi.

Čujem ga.

Čujem ga jasno. Želi napolje. Moja glava, moja lobanja, likvor, moj mozak... sve je to samo kavez, okvir, ram u kome se nalazi. Tamo je negde, iznutra.

Vrisak, kažem. A to je: dug, otegnut jauk, niz stalno ponavljajućih otegnutih tonova, zariveni vučji krik što odjekuje i odjekuje i odjekuje u mračnom tunelu mog uma. Ne želim da govorim o tome kako to boli. A boli. Žestoko. Pali po ivicama, žar u svakom neuronskom čvorištu, niz oštrih rezova koji prodiru do samog dna, vrištanje što rastura moju podsvest, zaorano u svaku moždanu brazdu... Krik i bol i vrisak i bol i kidanje, kidanje... Sve to odjednom. I više.

Sa mnom je preko dana, sa mnom je uveče, sa mnom je noću, u svakom trenutku. I evo... počinje opet.

Neko vrišti u mojoj glavi.

I hoće da izadje.

2. ORGULJE NJEGOVOG UMA

Nebo je bilo smežurano kao staričin obraz. Po ivicama obzorja već se prikupljao mrak kao paučinasto tkanje, pripremajući se za uzlet i upijanje preostale svetlosti popodneva. Postoji u svemu tome grad, kao meduza koja se u ciklusima sakuplja i otpušta.

Viktor sedi u anatomskom naslonjaču boje njegovog tela i kao da je stopljen sa poliglas kosturom pomagala, sa podignutim nogama. Kroz Ahilove tetive struji hladnoća metalne ograde terase. Ogrtač, vunasti mačji rep, do pola ga prekriva ogoljujući njegove butine. Pogled mu se usecao u daljinu panoramno, tragajući za bilo čim što bi mu zaokupilo pažnju. Nije želeo da razmišlja o sebi, medjutim, jedan vrlo neposlušni deo njegovog mozga upravo se samo time bavio, kotrljajući Viktorovo stanje u neprekidnim nizovima ponavljanja.

U dubini ispod lagano je proticala jedna od glavnih veznih saobraćajnica grada. Iz te prepune arterije zvuk nije dopirao do njega. Ogradivši se od spoljnog sveta slušalicama, virio je na mahove u svoju unutrašnjost, petljao i pokušavao da razmrsi umni čvor u glavi. Za sada je uspevao samo da podigne još veću prašinu.

Viktor: trideset devet godina okruglo, srednjeg rasta i punoće, lice pravilno, neupadljivo (osim nešto jače čeljusti i bledog ožiljka ispod donje usne) u masi, oči prodorne i pronicljive, osenčene bojom akvamarina. Bivši profesionalni vojnik, bivši bokser, bivši član Zenhrišćana. Jedan brak, izgradjen na bazi dima i konstrukcije neproverene čvrstoće, nestao u kontinuumu prostor-vreme.

Nešto kratko bljesnu i ščepa njegove zenice. Tren kasnije se olabavi. Ponovi se malo zatim u nešto dužem intenzitetu. Otpustio je psovku niz bradu i spustio pogled u ravan gornje ivice ograde terase. U susednoj kuli jedan terasni plašt bio je spušten, baš kao i njegov. Neko je piljio u njega kroz dvogled.

Znao je i ko - pet godina starija od njega, veštački platinasta (ime joj je vuklo na naziv nekog egzotičnog cveta, nije nikad mogao odmah da se seti), popaljeni egzibicionist, sa pristojnom rentom koja joj je omogućavala da pravi, najblaže rečeno, idiotske crtanije po platnu i to na nekom mestu izlaže (setio se i gde: hram Zenhrišćana, mesto na kome su se upoznali, jasno... Bio je zaokupljen sobom u tom periodu, gacao kroz sopstveni umni predeo ispunjen sipljivom maglom. Na kratko je trebao ženu i nije birao. Ona je iskrsla kao pogodna osoba, najzad, prva koja mu je uzvratila pogled. Jednostavno ju je uzeo. Uzeo za ruku, rekao svoje ime - Viktor, Viktor Kolarac - njeno prečuo ili ga gurnuo u podsvest. Odakle si, pitala je. Iz majčine rupe, odvratio je, cereći se i ne ispuštajući joj ruku. Kao da joj se svidelo to, njegov uvrnuti humor, ti kratkotrajni ispljuvci duha što su izletali iz njegovog grla. Nije prodala ni jednu fantazmagorično otkačenu sliku iako su za nijansu bile skuplje od besplatnog, zaključala je sve u kriptu za nekoliko minuta, pošla za njim kao senka. Viktorov daktil odneo ih je do vidikovca i restorana na Avali, mirisalo je na hranu i vino) i da zatim tri sata dnevno vreba njegov izlazak na terasu (otkačenica je brbljala i brbljala gomilu Zenumnosti i pokušavala da i od njega izvuče ponešto... Iznenada i naglo, posegnula je u kompletnoj svoj onoj polualkoholiziranoj masi, za njegovim medjunožjem, stegnula, obliznula usne i počela da prede. O, koliki je, kako je tvrd, slizala je te reči u jednom dahu. O, ne, odvratio je tada, to nije ono na šta misliš, to je samo kolu. Pa zar ti kolu menja onu stvar, upitala je manje-više namršteno, povukavši svoju mačju šapu, pa zar to može. Oči su joj bile radoznalo-razočarene. Ta stvar je gde i je, rekao je, kolu ima drugačiju namenu. Ne verujem, srezala je. Uverićeš se, odvratio je Viktor, počeo da se smeje zajedno sa njom, popio na dušak ostatak ohladjenog vina, zatvorio njihov sto u klobuk neprovidne plastične pečurke i počeo da je ćapa) svojim binokularom.

Lujka, pomisli Viktor. Kučka kojoj je ševa milion puta dnevno u glavi i koja se sad oblizuje buljeći u njegovo golo telo, bespomučno se lupajući izmedju nogu, grizući gornju usnu. Bilo kako bilo, tada i nije nešto naročito bilo (kratko i grčevito u jednom mlazu) a i morao je da otrpi sve poglede okolo, dok mu nije dosadilo. Vino je bivalo sve toplije, on sve bliže kočenju. Ludara je navaljivala sa zen biserima, on osećao mučninu. Zatim je upotrebio stari trik za bekstvo. Klimao je i mrmljao, odvraćajući njenu pažnju - te oči sokolice nikako nisu silazile sa njegovog lica, pomno prateći sve njegove pokrete i micanja, dok se zmijski oblizivala i siktala - do momenta kada je uspeo da pritisne alarm na kon-vezi, zalepljen za nadlakticu. Pijukanje alarma fokusiralo je njen jezik izmedju dve reči. Iskoristio je medju prostor i zgrabio je za zglavak, povukao, platio nacerenom tipu u belom koji je držao račun, i zaplovio daktilom kroz smog ka svojoj kuli. Iskrcao ju je na vrhu njene stambene kule, izbegao obećavanje sledećeg susreta i zbrisao, prečuvši gomilu njenih rečenica. Više nije odlazio zenhrišćanima, jasno.

Ustao je i proteglio se kompletnim telom, izvijajući se od nožnih prstiju do korena kose (pohotna mazalica sada je gutala slinu i penila... O, da, mogla je bilo koga da pokupi sa ulice i dovuče u svoj stan, da nije bilo njenog ponosa) zbacujući ogrtač. U njegovim zenicama trepnuše dva mala sunca. Pokazao joj je jezik i okrenuo se na peti. Dosta sa voajerizmom za danas. Lupio je kažiprstom po senzoru i plašt pade po terasi. Mogao je da zamisli kako njena sluzava psovka prelazi u cvilenje (videofon je isključio upravo zbog ne-znam-kako-se-zove uspaljene zenhrišćanke) neispunjene želje. Potisnu je u nepokošeni deo umne šikare, zakorači u svoju radnu sobu. Uplovi u sterilnu tišinu.

Tišina: gusti, samo njemu ćutljivi premazi ničega u nečemu, sloj na sloju muka, bezzvučnosti slične kosmičkoj praznini, svet odsečenih jezika. Popadalo po uglovima, po njegovoj kosi i trepavicama, po nameštaju, po debelom tepihu koji je gargantuelski gutao svaki njegov korak.

Napregnu čula.

Zaklopi očne kapke, stojeći potpuno go u sredini sobe. Pokuša da skrene misli, da se usredsredi samo na jednu. Zamislio je pesak, mnogo peska, okean peska. U svemu tome on, kao najmanje zrno. Zadrža taj utisak. To potraja.

Zatim se nešto... negde... vrlo duboko...

Pokrenu.

Podstače zvuk, ma kako jedva čujan bio u početku.

Orgulje njegovog uma pokrenuše se, prihvativši tu kap, pojačavajući njenu zvučnost u svakoj mili sekundi. Zatim inicirale novu. I još jednu, i još jednu...

Viktor raspoznaje sada taj zvučni pev, jer to je...

Vrisak.

3. ZORA PAKLA

Kako je počelo?

Ne znam. Ne mogu da se setim. Ne želim da se setim! Jer, čini mi se da sam to nosio u glavi od samog rodjenja i da je, jednostavno, sve odjednom proklijalo. Granice sećanja pomerile su se unazad, do same zore pakla u kome sam se našao. Mislio sam o tome kao o budjenju zaboravljenog, o vraćanju sopstvene prošlosti. A prošlost je mrtva i treba da ostane mrtva. Šta više, mrzeo sam sopstvenu prošlost. Svidjala mi se jedino sadašnjost. Jedino preko nje mogao sam koliko-toliko da utičem na sutrašnjicu, i to nisam želeo da menjam. Sve dok stvari nisu počele da mi izmiču iz ruku.

Nije bio dan. Dakle, noć.

A dan je prljava gužvasta gomila spletenih minuta i sati, dan su sva ta uskomešana lica, hiljade i hiljde reči koje ne traju u mozgu duže od životnog veka jednog vilinog konjica, dan je skupljanje opasnosti po ulicama, u haustorima... Varka u ritmu hakerskih priključnica, prašina i grafiti u podzemnoj, sterilna tišina u SOH-u, trčanje, dahtanje, znoj i lov... dan, dan, dan.

Povratak u stan, ulaz u cev koja izbljuje na pravom spratu, plašt preko svega, zaključavanje u čauru. I odsustvo gradske kakofonije. Uvlačenje u spiralu mira, u noć.

Ležao sam i po malo buljio u ekran televizora. Po svetu se varalo, kralo, palilo, ubijalo. Zemlja se mestimično tresla i povraćala magmu. Okean je rastao i spadao. Masa ljudi povećavala se kao testo. Uobičajena vreva posvuda.

Pio sam, kao što sam to radio svako veče. Nisam znao šta bih sa sobom. Moj konto je bio skoro prazan i nigde mi se nije izlazilo. Odbio sam Igorov predlog vrlo uvijeno, vrlo neljubazno. Verovatno se naljutio, ali nije me bilo briga. Nisam mogao da podnesem i noćno razglabanje njegovog najnovijeg uspeha. Zato sam ležao i ležao i povremeno naginjao alk. Uobičajeni i svakodnevni osećaj koji mi je grizao jezik, krkljao u mom grlu kao hakerski šlajm na disketama. Nisam bio uspešan, nisam bio ni malo uspešan. Četvorica su mi izmakla na Novom Dva Beogradu i popišala se na moju muku. Igor je ulančio dvojicu sa svojim koluom, i sada je najverovatnije u nekom društvu šmrktao svoju koku. Igor je prokleto srećni gad. Ponekad, kako odluči glavna lobanja u SOH-u, šljakamo u timu. Znam sigurno da imam više od njega u glavi, i to ne samo težinski, ali za njega se sreća lepi kao da je namazan smolom. Zato on usisava koku u nos a ja ločem jeftin alk. I lupam neprestano glavurdu o okvir u kome sam kao osa, ne shvatajući da je to samo okno.

JAO!

Jauk je izleteo iz mojih usta. Bol se javila iznenadno, neočekivano kao ubod po sredini čela, negde u mozgu.

Sada znam da je to bila samo najava. Kao da su se neka, do tada zaključana, vrata odbravila i širom otvorila, u jednom dahu i kao vrh usijane igle zarila u okolni prostor.

Nisam se začudio odmah. Bol u mojoj glavi nije predstavljao nikakvu novost za mene. I ranije sam imao mamurluk, ali ovo nije imalo nikakve veze sa tim.

Sledećih pola minuta valjao sam se po podu u zgrčenom, fetusnom položaju, sa prstima prilepljenim za slepoočnice, urličući iz sveg glasa. Zatim bol nestade, kao izbrisan, odjednom i ne ostavljajući ni najmanji trag.

Sedeo sam na podu i posmatrao predmete oko sebe. Ovo nije bio nikakav alko san - ja jesam pretrpeo iznenadni i neobjašnjivi šok koji se manifestovao užasnim bolom u glavi. Pri tome sam pao sa ležaja. Urlao sam. Zatim svega nestane.

Čekao sam da se bol vrati.

Nije se vraćala.

Ustao sam i pokupio sav alk koji sam imao u stanu i počeo da ločem. Ispraznio sam sve staklenke i plasti boce u želudac, ali efekta, suprotno mom očekivanju, nije bilo.

Otkrio sam da alk više ne deluje na mene. Da i pored jezive količine koju sam konzumirao i koja bi onesposobila i tiranosaurusa reksa, ja sam i dalje sedeo na podu, ledjima naslonjen na ležaj, razmišljajući o totalno nerazumnoj situaciji. Kao da je sam taj alk negde propao. Moja krv je i dalje kolala kroz vene, osećao sam rad srca, taj uhodani, refleksni ritam. Krv je dospevala i u mozak, zajedno sa alkom. A on nije delovao.

To je obradovalo onaj deo mog bića koji je blago naginjao (naginjao? voleo!) alku. Mogao sam sve sohovce da razvalim od pijenja i pošaljem ih pod sto, a neki su bili baš prvaci. Divno, ali...

Ali, kako je to bilo moguće?

I zbog čega je neopisivi bol bio tako prepoznatljiv?

Ako alk nije delovao na mene, barbiturati za san jesu. Progutao sam nekoliko i smestio telo u postelju. Sutra me je očekivalo uobičajeno mukotrpno riljanje ulicama i lov. Moj konto je poslovično bio pun rupa iz kojih je novac sistemom magije volšebno nestajao. Neophodna je bila transfuzija. Moj daktil je vapio za novom opremom. I poslednji roborukovalac u SOH-u imao je automatskog pilota u svom daktilu. Svi. Svi osim mene. Zato sam morao da ukatančim nekog hakera. To je podrazumevalo san od nekoliko sati i čist um, prepoznavanje ujutru u ogledalu kupatila, dodavanje još jednog dana na tasu sopstvenog života. Da opsujem, nezadovoljan prizorom. Jedem, ispijam prvi jutarnji alk, uzjašem daktil. Nestanem u toplom loncu Beograda.

Za sve to neophodan je bio mozak. Moj mozak. A ujutru, posle ovakvih fantazmagorija, teško sam uspevao da ga iskopam u nekom od ćoškova. Izbegao sam razradu taktike (Igor, taj srećni kučkin sin, progutao je u dahu dve nove instrukcione kasete koje su sadržavale najnovije hakerske sisteme upada, svario kodove njihovih virusa koje su ubacivali u naše žderače i onesposobljavali ih... Igor je bio lud. I dosta bogatiji od mene. Ja sam mucao i grebao se od njega, ja, sa svim svojim IQ) odgurnuvši kasete sa postolja u gadnu hrpu odbačenog materijala u korpi za otpatke ispod deska. A trebalo je (proklet bio ja, proklet bio SOH, prokleti bili zajedno) da to gutnem u snu. Kako, do djavola, da uznapredujem, kako da, prikačen spojkom na naš centralni komp, osluškujem kada upadnu u sistem? Kako da, kad kasnije upadnem u gradsku ludnicu, raspoznam signal pravog: Meni su svi bili kao zguljeni sa istog zida - mali, veliki, stari, mladi, debeli, mršavi, muškarci, žene - onako popaljeni za uskakanje. Jer, svi signali nisu bili prokleto isti. Kazne za pogrešnu lovinu bile su žestoke. Oni iz pravosudja cepali su nas za tako napravljene greške bez milosrdja. Pravo slobode gradjanina, pravo na slobodan promet informacija, pravo na članstvo u hakerskoj ligi, i tako to. Odmah su okretali glavu od nas, a štampa bi, po običaju, počela da drobi. Kad smo dobijali uznosili su nas. Jedna greška i već smo bili u blatu. Bilo kako bilo, uvek su nam prsti bili u procepu.

Zaspao sam. Gurnuo um u komoru sna.

Šapat je došao pri samom budjenju. Nalazio sam se u retkoj izmaglici nesvesnog kada poslednji pramenovi sna olabavljuju i nestaju, omekšao i gotovo oslobodjen težine, u stanju opijenog blaženstva i pomalo svestan okoline, ali još nemoćan za pokret.

Š-ššš, nešto se oglasilo u vakuumu, ššš-šššš... Zabrebalo po kori, tačno na mestu (bio sam i u tom stanju prokleto siguran) gde je bol po prvi put šiknuo napolje, na mestu koje je bilo ogrebano i virilo kao koleno iz pocepanih pantalona, mestu koje je bilo označeno.

Pomislio sam (sve više se materijalizujući s ove strane realnosti, postajući tvrdji, grublji, svesniji i otporniji na, već slabe, lepljive niti sna) još ukočen od spavanja i vlažan u umu, da sam zaboravio da isključim telku i sada sav taj sneg šušti i zatrpava sobu. Otvorih oči.

Mrak. Mrak. Mrak.

Sav onaj alk, pomislih. Sad to kuca i kuca iznutra, pršti i škripi stvarajući halucinacije. Buljio sam u mrak, svake sekunde svesniji da se nešto dogadja. U meni. U mojoj glavi. Osetio sam, na neki prokleto uvrnuti način, da u mojoj glavi postoji prostor. Prostor omedjen nečim, prostor koji je bio realan, ma šta ja pokušavao da mislim. Bio sam zatečen, čak sam zinuo od iznenadjenja.

Umro sam, zaključio sam rezignirano. Otud ovaj posrani mrak. Umro sam, jasno. Sav onaj sinoćni alk, svo ono djubre koje sam sasuo u želudac. Otrov je pokupio ono malo života, srezao moj dah, zaustavio pluća, zario klin u mehanizam mog srca. Kvrc! i bio sam gotov. Jedan leš više s onostran medje. I tako sam se našao u paklu.

Paklu, da. Moja poimanja raja bila su znatno drugačija - svetlost, blaženstvo i tome slično. Tama je, medjutim, navukla koprenu užasa. Sada će početi da žari ili ledi, zavisno u kom sam krugu pakla bio. Našao sam se u jami iz koje se više nikud nije moglo. BG je nestao, svet je nestao, otkačena furija koja me je vrebala je nestala, pet miliona ljudi je nestalo, moj štap za pecanje je nestao, hakeri, Igor (njegova umešnost više me nije gonila na povraćanje), SOH, sve one uobražene zapovedne lobanje... sav smisao je nestao. A svemu tome bio sam kriv jedino ja. Umišljena i uspaničena lujka koja je posisala svo tečno alk djubre u stanu kad ga je malo zeznulo u glavi. Zbogom svete.

Nešto je smetalo.

Nije se dimilo, nije smrdelo na sumpor. Nije nigde bilo leda ni hladnoće. Moja bešika je reagovala kao i uvek pred zoru, u odredjeno vreme. To podstače moj mozak u rad. Toga ne bi trebalo da bude s one strane real sveta. Čak se i anemični trak svetla probio kroz polupodignuti plašt. Svanjivalo je.

Bio sam živ.

Podvrisnuo sam od sreće, skočio sa ležaja, sapleo o nešto i tresnuo na pod. Ustao opsovavši i otapkao do kuhinje. Preturio sam sve tragajući za alkom. Možda ipak nisam apsolutno sve ispio, koja kap alka mogla je da ostane na dnu neke plasti boce. Izbunario sam dva gutljja nekog otrova i sasuo ih u grlo. Za jednog povratnika u real svet reagovao sam ispuštajući glasni, zadovoljni uzdah.

Podigao sam plašt i pustio svetlost unutra. Nekoliko minuta, sa licem zalepljenim na zaštitnu plastiku terase, buljio sam u prljave trake kondenzovanog smoga koje su klizile vazduhom, u gradsko muvanje i komešanje koje nikada nije prestajalo, u daktile koji su promicali nebom kao ružni, sjaktavi kukci. Bila je zora, zora u paklu.

I još jednom sam osetio rupu u glavi. Identično poimanje prazno-punog prostora. Omedjene granice dejstva.

I nečeg u njoj.

4. U CREVU

Tuš je bio ponavljanje toplo-hladnog mlaza obojenih kapi po njegovom telu. Osušio se ispod fena, posmatrao lice u ogledalu za koje je bio siguran da ga je već negde video, zatim na brzinu obukao. Progutao je šaku vitamina, zajedno sa mlakom kafom, opsovao muklo kroz zube i svo posudje gurnuo u mašinu. Otkucao je program, sačekao da gotovi sendviči iskoče iz kloparala, razmišljao nekoliko sekundi da li da ih smaže sada ili da to raspodeli na dva dela. Kasnio je, a tupi komp tada bi ga gurnuo na dno liste. Dno je uvek vuklo najludje delove grada, ujedno i najprljavije. Beo Dva, Štajga, Rakovo i još sijaset drugih. Hakeri su bili opasniji, često posezali za stiletima i brijačima. Znao je nekolicinu koji su ostali bez prstiju. Kopiljak nije bio veći od pupka, sa velikom dioptrijom i trinestinu godina. Ali, baratao je spojkama kao virtouz. Uključujući i stilet, koga je saterao neopreznom sohovcu u trbuh. I nestao, jasno.

Viktor odluči da jedan pojede usput. Pokupio je svoje isprave, ono malo love što mu je preostalo, ostavio ono što je trebalo da bude uključeno da bude uključeno, isključio ono šta je trebalo izbaciti iz veze, zaokružio pogled i pljunuo na čauru u kojoj je trulio. Senzori su zabravili vrata iza njegovih ledja. Trebalo je iseći njegovu ruku i prisloniti je na odredjeno mesto, i tek tada bi se otvorila. A on nije tako lako prodavao ruku.

U silaznoj cevi bila je uobičajena, znojava gužva. Jedna brineta se uporno trudila da mu prisloni grudi na grudi, ali to u ovoj gomili jednostavno nije bilo moguće. Nije shvatao da može da bude toliko glupa pa da se popali na njega, ali njegovo lice je pomalo iskakalo iz svih šema. Ostatak je bio sasvim prosečan. Progutao je sendvič u nekoliko puta i otresao mrve sa kombinezona. Njegov kolu ga je žuljao, zataknut za pojas. Kasnio je. Cev je škripala i štucala i nekako spuznula do tla od sedamdesetog sprata. Izbljuvak ih istrese u kiseli dan. Viktor uzdahnu duboko, prilagodjavajući svoja pluća na smog. Oči mu zasuziše i za trenutak obnevide. Znao je da se ponavlja svakodnevno prilagodjavanje organizma spoljnom svetu. Ipak je imao i malo sreće, čim je stanovao u zaštićenoj kuli, sa prečišćivačima vazduha i grejanjem i hermo čaurama za stanovanje. Znao je mnogo njih koji su plaćali skupo i živeli ukucani u zgrade iz prošlog veka.

Na parkiralištu je gurnuo svoju plasti kartu u otvor, identifikujući se kao vlasnik odredjenog daktila. Uši su dolazile na svoje, prihvatajući posle tišine u čauri svu zvučnost grada. Seo je i startovao. Daktil se zatresao, iskašljao i umirio.

Energetska ćelija je crknula. Besno je raspalio dlanom po komandnoj ploči, brzo izračunavajući koliko mu treba pešice do prve stanice podzemne i koliko će da kasni. Premnogo. Biće apsolutno zadnji i pokupiće samo otpad. Otpad je podrazumevao opasnost, smeće koje niko nije hteo. Ulicu. Haustore. Prolaze. Podzemnu. Slivnik, rečju.

Psovao je sve što se moglo opsovati u roku od pola minuta, uzdahnuo, izdahnuo. Izašao je i zalupio vratima. Bio je najobičniji idiot i tu nije moglo ništa da se popravi. Otrupkao je do izlaza iz parkirališta i umešao se u hordu prolaznika. Reka je tekla dole, niz 28. ulicu i on se uključi. Ja sam budala omekšalog mozga, pomisli. Vrištim zbog istrošene energetske ćelije u daktilu, kukam nad samim sobom zbog kilometar-dva pešačenja, grozim se vožnje podzemnom... Da, ali masa ljudi upravo to koristi kao svoj osnovni način kretanja. Noge. Noge i podzemna, otkako su daktili isterali sve ono što je koristilo benzin kao osnovu pokretanja u staro gvoždje sa ulica. Pokušao je da pronadje na nekom od faca koje su ga okruživale ili promicale pored, tragove nezadovoljstva. Osim izraza koji su bili sasvim uobičajeni, nije nalazio potvrdu. Znao je koliko jedan daktil košta, ali do sada nije razmišljao o tome. Jedino je znao da udje u njega i preseče nebom put do odredišta. Za ono što se komešalo i vrilo ispod nije imao ni najmanje interesovanja.

Sada je bio na tlu, u masi, posle dosta vremena. Isključi se na raskrsnici, sačeka zaleno i predje aveniju. Stanica podzemne bila je stotinak metara dalje. Ljudi su jednostavno silazili i nestajali u mračnim raljama. Pridružio im se, spuznuo na donji horizont, ostavivši nebo u levoj zenici kao zakasneli odsjaj. Iščeprkao je dve kovanice i gurnuo u automat. Žeton je ispao sa metalnog jezika i Viktor ga pokupi. Neko ga je sa ledja muvao u rebra, požurujući ga. Izašao je na peron i zabuljio se u osvetljeni holo. Do SOH-a je morao da menja dva puta linije i da pazi da izadje na pravoj skretnici, inače je mogao na kraju da bude izbljuvan u Zemun Trojci. Cupkao je od nestrpljenja razmišljajući kako se njegov procenat uspešnosti sve više smanjuje. Igor (prokleto ispravni, disciplinovani mudoglavac) je već zgrabio lep kraj Beograda i zaklepetao svojim daktilom. Spojke koje će njemu, Viktoru, da ostanu biće šlajm, hrpa nerazumljivih i neodredljivih šumećih signala koje je trebalo češljati satima, raskodirati i odrediti mesto prvog inicijalnog upada. Ako je tim, ili pojedinac, još bio sa novim štosevima, mogao je samo da pljune u sopstvena usta.

Voz šššumnu i zaustavi se. Vrata metalne pijavice raskriliše se za one koji su ulazili. Viktor je bio sa njima. Progurao se spretno do šipke, koristeći laktove, psujući promuklo kao većina ostalih. Voz cimnu lagano i poče da ubrzava. Na holou iznad vrata svetlucave tačke označavale su stanice. Viktor proračuna da će mu do njegove raskrsnice trebati petnaestak minuta. Zatim čekanje na vezu. I opet zakašnjenje, opet musava izvinjavanja i izmišljanja razloga. Manji procenat izvršenja plana. Na kraju, mnogo manje love nego što bi obično očekivao. Dan pun alka i potonuće u zaborav. Prokleti, suženi krug u kome se kretao kao miš u opitnom dobošu.

Sranje, pomisli, vadeći sendvič iz džepa kombinezona. Protrljao je ivicom patike levi list i zagrizao. Lica (otečena, uspavana, kao zakucana u prizor, poluzaspala ili zagledana u holo, okrugla, špicasta, neobrijana, opuštena, namrštena, ofarbana još prisutnom bojom noći) oko njega nisu mu ništa govorila. Svako je imao dnevnu masku, prepoznatljivi, uskomešani grč mišića. Bljutavi ukus paštete od rakova zalepi se za njegovo nepce.

Zagrizao je drugi zalogaj, kada je osetio šaku, iznenadnu i brzu kao zmijska glava, koja se vešto prilepi za njegovu levu sisu, poklopivši gornji džep. Vlažni, smrdljivi dah sunu mu u uvo, dah koji je imao sladunjav miris koke u sebi. Desna ušna školjka bi prignječena nečijim licem.

Kartice! To sevnu kroz Viktorovu glavu u magnovenju, moje preostale kartice! Neko je želeo da ga popali za kreditne kartice, da njegov kompletni identitet iščupa iz ljušture.

Neko je imao i glas. Krkljav, štektav kao pneumatski čekić. Samo budi miran, čovo - zameketao je nevidljivi u njegovo uvo. - Samo budi hladan, čile... Želim samo malo tvog kredita, kapiraš? Znaš šta držim u desnoj? To može načisto da smiri tvoje bubrege...

Morao je nešto da odgovori. Možda je iza njega rašljar, jedan od gadova iz metroa, čiji je manir bio čerupanje neopreznih. Nisu bežali ni od ubistava u pojedinim slučajevima. Lujka iza njegovih ledja može da zarije stilet duboko, odmah i snažno, da probuši njegov bubreg (kroz mozak mu trenutno projuri podatak o ceni bubrega na crnoj bezri, njegova godišnja zarada u SOH-u) u sledećoj sekundi. Stilet koji na vrhu ima otrov kukute ili bilo čega drugog, otrov što će zaroniti u njegovo telo i on će biti jako mrtav, samo leš staklastih zenica i trzajućih damara i koji se prazni u svoj kombinezon, tu, na podu pijavice, okružen gomilom kukavica što kriče, vrište i iskeženih zuba svršavaju na njegovo zlo, u svom zadovoljstvu.

Progutao je zalogaj i zagrcnuo se. Pošlo je naopako. S užasom konstatova da očekuje ubod.

Leva šaka nevidljivog još jače ga steže.

"Samo ti sažvaći, čovo", pljunuo je u Viktorovo uvo rašljar iza njega, češući ga neobrijanom bradom po ušnoj školjci, brljajući po patent zatvaraču na džepu, pokušavajući da utera svoje prste unutra. "Sam' ti žvaćkaj svoju klopu, čile... I nemoj slučajno da se ritneš... Znam da si sohovac i da znaš dosta trikova. Al' ja nisam haker, daso."

Ima da te skroziram u jednom dahu, i svi će da vide tvoja pandurska creva po podu...

"Varaš se", zakrklja Viktor. "Ja nisam..."

"Ti'š d' umukneš, seronjo, inače bušim rupu!" zarežao je divlji pas koke u Viktorovo uvo. Šiljak stileta nezgodno pritisnu bubreg. Ker nije lagao ni blefirao. Dok su prsti rašljara petljali oko zatvarača, Viktor u magnovenju razmotri situaciju. Pacov je mogao da ga popali za kartice i svejedno probuši. Zašto bi rizikovao da mu zapamti facu? Jedan leš niše ili manje ne bi opteretio njegovu savest. A on nije želeo da se odrekne svojih kreditnih kartica. U tom slučaju mogao je da ode jedino pod most ili da gluvari po podzemnoj. Možda da skoči u Savu. Niko nije priznavao gubitak kartica. Zato su i izmišljeni sigurnosni zatvarači, čak i sa alarmnom. To je za njega bilo preskupo, i zadovoljio se ovim, manje komplikovanim. Bez kartica je ostajao kao bez glave. Od koga da traži glavu nazad?

" Džep ti je osiguran, ljigavko! Gadan si ti murjak, a?" glas u Viktorovom uvu već je bio blizu usijanja. Voz je drmao i klizio ka sledećoj stanici, niko okolo nije pridavao pažnju Viktorovovim uspaničenim očima, niko ništa nije video. Niko ništa nije želeo da vidi. Izbori se sam za svoje postojanje, murjače. Zar nije dosta što vijaš nedužne hakere po gradu, tu jadnu, divlju i opasnu dečicu, zar nije to sasvim dosta što ostaješ nekažnjen? Zato sad umri.

Prokleti po hiljadu puta bili, opsovao je u sebi. U trenu uoči još jedan zainteresovani par očiju, osim svojih. Posmatrao ga je sa par metara udaljenosti. Dupljak, jasno. Obezbedjivao je prednju stranu operacije. To je podrazumevalo trojku. Gde je bio treći? Iza? Verovatno. Njegov kolu bio je i dalje za pojasom i samo je pitanje vremena kad će rašljarovi prsti da se spruste do njega. A tada je zaista postajao mrtvac.

"To je poseban sigurnosni sistem", reče Viktor ne pomičući usne, zadržavajući priglupi osmeh na licu. Dupljak je morao da ostane na svom mestu. Protiv dvojice odjednom nije imao nikakve šanse. Ovako je izgledao sa neznancem kao par topljaka, ništa neuobičajeno u podzemnoj, niti u celom gradu. Osim što su njega ovog puta rašljarili. "Ja ću da ti otvorim, čoveče. I ne pritiskaj taj stilet dalje."

Vrh bodeža probi kombinezon i pritisnu njegovu kožu. "Zaveži!" zarežao je napadač. "Otvaraj brže, macane... Ovo je naša stanica za izlazak."

Viktorov mozak se zgrči, savi, zaveza u trenu u čvor. Bol ga raspali silinom malja. Ne sada, pomisli panično obliven znojem, ne sada ZenHrista mu! Vrištanje eksplodira u njegovoj glavi kao jeziva erupcija, umrtvljujući mu mozak u spoj mlitavih neurona. Jazgizao je jezik i krv se pomeša sa pljuvačkom. Ubiće me, ta misao šiknu kroz sav moždani talog, ubiće me ko poslednju fukaru! Prsti desne ruke ipak nekako dopreše uprkos svom bolu i vrištanju u glavi, do zatvarača na džepu i pritisnuše, olabaviše i zatim povukoše. Patent se otključa i džep zjaknu. Smrdljiva usta iza Viktorovog obraza zagroktaše zadovoljno i prsti uploviše medju kartice. Oči (a vrisak u glavi odzvanja kao odjek, umnožava se, savija volju kao vlažnu stabljiku zove, i on razaznaje samo jedno - napolje, napolje, napolje!) mu se sudariše sa parom nasuprot njega. Sijale su kao u gladnog risa pred plenom.

Neko će postati ja, zgrzi se Viktor, neko od ovog šljama pokupiće sve što može njegovim karticama i gurnuti ga u govna zauvek. Samo kad bi mogao da...

"Gde je grumen?" glas iza zari se u Viktorovu bubnu opnu kao šilo. "Gde ti je posrani grumen?"

Samo to ne, zagrcnu se Viktor, ne i grumen! Ta kartica od nesagorive plastike sa zlatnim grumenom kao oznakom na prednjoj strani, mogla je da pokupi njegov daktil. Bez njega se konačno pretvarao u insekta iščupanih krila.

"U drugom je džepu", odgovorio je, pokazujući na pojas. "Molim te, nemoj da..."

Vrh stileta proba za milimetar kožu.

"Vadi ga, murjače! proklet bio, vadi ga smesta!"

Prsti rašljareve leve šake zahvatiše mu grkljan, prekidajući dotok kiseonika. ZenHriste! Zar niko ne vidi kako ga rašljar davi? Viktor zaklimata glavom kao opijena pčela. Povuče zatvarač na pojasu i prsti mu se skopiše oko drške kolua. Ovo je bila jedino preostala prilika da izvuče svoj vrat iz pripremljene omče. Pijavica se približavala raskrsnici i rašljari će iščeznuti u gomili, odnevši njegov identitet sa sobom. Njemu je ostajala glad i potucanje, ako bi imao sreću i izvukao neoštećenu kožu.

Morao je da rizikuje. Mije smeo da misli da li je vrh stileta otrovan. Treba udariti snažno, nasuprot zasecanju tkiva, ubodu. Ili da umre.

Nije želeo da umre.

Učinio je tri stvari odjednom, u momentu kada je pijavica smanjivala brzinu i kočila.

Lice napadača (gomila neoprane kose slične masnoj travi sa dna Save, dva šumeća, zacrvenela otvora nosnica koje je izgorela koka, buljavo, krmeljivo levo oko) bilo je uz njegov obraz. Viktor se okrete udesno, gurnuvši naglo ostatak sendviča u oči napadača (stilet skliznu u tkvio slabine i izadje korz kožu - ujed koji njegov vrišteći mozak, poplaveo od bola, amortizova) čupajući istovremeno kolu iz pojasa. Gotovo u istom trenutku kolua stopi se sa vratnim žilama rašljara i Viktor pritisnu inicijalni senzor.

Udar paralizatora nerava imao je dejstvo električnog biča. Kao da je mlaz kipuće vode pogodio vrat napadača. Pljusnuo je na plasti pod ukočenih zenica... Samo komad smrznute, protoplaznatične krpe.

Viktorove kartice ležale su razbacane na podu.

Hitro se sagnuo i počeo da ih prikuplja, do pola okrenuvši ledja očima koje su još sadržavale nevericu. Desetak sekundi je trebalo da drugi rašljar (lica ostalih u pijavici i dalje prazno bulje ispred sebe, van toka dogadjanja), sav okićen limesnim trakama, beo, skoro gipsast u licu, lansira svoj stilet. Viktor pade na levo koleno, okrenuvši se oko svoje oce. Projektil zviznu preko njegove glave. Neka žena vrisnu (a ta lica ostaju samo mrlje na trenutnoj fresci sukoba) pogodjena. Kolu izbljunu napon, koji tresnu drugog rašljara u ledja, obrnu ga odbacivši ga medju putnike.

Treći?

Treći je već bio tu, iskoristivdji nekoliko sekundi pometnje, i nabacio mu žičanu garotu preko vrata, panično stežući. Viktorova desnica skliznu ispod leve mišice i napon iz kolua pogodi napadača ravno u mošnice. Urliknuo je i odskočio kao lutka. Za tren taj vrisak poklopi dranje u Viktorovoj glavi kao kiklopska šaka. Lice svo u ožiljcima slepi se sa prljavim podom vagona.

Najzad je mogao da se zakašlje i da ustane. Svi oko njega su ustuknuli (prljavi murjače, dao ZensHrist da crko, govorila su ta lica), žena je kukala na sav glas, šake su se stezale i Viktor pomisli da će nasrnuti na njega.

Pijavica se zaustavi. Holo u deliću sekunde promeni izgled. Kroz vagon su se približavala dva uniformisana čuvara (mirno, prokleto sproro i mirno, kao lešinari koji sleću da pokupe ostatke), tri zgrčena tela su bila kao tri ispljuvka na podu. Masa je izlazila gazeći po njima. Jedan od njih ostaće bez glasa, drugi bez načina da u budućnosti koristi svoj polni aparat, ali taj ološ je samo birao, a on je bio samo prokleti pandur koji je prokleto voleo svoje kartice, makar bile i ispražnjene. Spustio se na peron, praveći se da ne vidi čuvare, uskočio u drugi voz koji je čekao, sve u nekoliko sekundi. Opet je bio on sam, sa identitetom, jedva izronivši iz septičke jame u koju beše skliznuo. Sa nagnječnim grlom, probodenom slabinom kao dodatak. Sva ona ugljenisana, ukočena, nezainteresovana i ravodušna lica u drugom vozu klizala su pored njega. ZenHrist dao, da svi nestanu!

Zatvorio je oči, osećajući poznato peckanje u slabini. Rada se hladila, iako je krv curkala niz njegovu nogu, punila patiku. Bol je nadolazio u pojedinačnim talasima. Vrištanje u glavi je zamrlo, pretvorivši se u nerazgovetno mrmljanje. Pogleda na holo. Do izlaska je preostalo još nekoliko minuta. Okrenu ledja masi i priljubi čelo uz plasti okno. Ispljunuo je nagomilanu krv u ustima, posmatrajući kako sluzavi mlaz seže do poda.

Viktor steže očne kapke i poče da broji.

5. GRAD SLIKAN ZNOJEM

"Izgledaš kao izvrnuta i neoprana čarapa - reče Igor, posmatrajući me za dozom gadjenja.

Donekle je bio u pravu. Lošije nisam mogao da se osećam. Medicinska ekipa obradila je moj vrat i slabinu, i proglasila me slobodnim za izlazak. Moja želja da dobijem par dana za kompletnu sanaciju rana odbijena je kao trućanje. Vratio sam se sobu koju sam delio sa Igorom i još petoricom i pokupio svoj raspored. Osim Igora, svi su nekud nestali. Kao što sam i mislio, ostalo je samo djubre.

"Zašto si ovde?" uzvratio sam pitanjem. "Mislio sam da si u svom svilenom omotaču i da letiš nebom.

"Gazda je odlučio da smo danas u paru.

"Obično kukaš kad se tako nešto dogodi.

"Kukam i sada. Ali, ortaci smo, zar ne?

Promumlao sam nešto nerazgovetno. "Kakva je situacija danas?" upitah.

"Uobičajeno", odvrati je, igrajući se zlatastim patentnim zatvaračem na svom kombinezonu. "Registrovana su tri upada u Centralnu poštu i sedamnaest u banke u celom gradu, samo u prvih pola sata po početku otvaranja. Kasnije se broj popeo na sedamdeset devet. I dalje raste. Najviše je u Beo Trojci i na Voždu. Naši su na terenu.

Igor: za glavu viši od mene, ljubinac Fortune, rano osedeo po slepoočnicma. Leva zenica, jer ne želi da nosi kontaktno sočivo, kad-kad beži vrlo neprimetno u stranu. Dejstvo koke, jasno. Prsti kao u klaviriste. Daje gomilu love na perje kojim se ogrće. Dve estetske operacije lica. Telo kao u dvadesetgodišnjaka. Žene se prokleto dosadno lepe za njega. Sve u vezi sa njim kod mene izaziva provalu žuči. Bloninac, brz na kratkim stazama, srećna hulja što sasvim solidno grize u spojke i rast vara hakerske viruse. Gad, rečju.

"Kakav je spektar upada? Pojedinačan ili organizovano skupan?"

Slegnuo je ramenima. Levo oko mu mrdnu u stranu. Sigurno je noćas šmrktao do besvesti, okružen maloletnim faćkalicama.

"Činjenica je da se to teško odredjuje. To gazde i ne interesuje. Oni su primili obavezu da će uništiti svaki upad u Sistem. Znaš i sam da u Sistemu leži lova. Hak momci do sada nisu pak nikome dali intervju o svojim namerama. Mi ne smemo da im peremo mozgove."

"Možda im to rade oni u kampovima. Tamo pleve travu i dobijaju skorbut. Niko od tih, manje srećnih balavaca, ne poželi više da uskoči u Sistem. Priroda koju im nude na tanjiru tamo deluje stimulativno na njih. U smislu da se sasvim okanu nelegalnih uskakanja."

"Zar ti ne bi na njihovom mestu? Rizik koji prihvataju sasvim je solidan. U pedeset pet odsto slučajeva mi ih zakačimo. Osamdeset posto slučajeva ispod je starosne granice za pravosudje. I šta im rade tamo? Vrate ih odakle su i došli. Šta oni rade, zatim?"

"Nasreću još žešće na Sistem", odgovorio sam umesto njega. To i rade ti mali kopiljaci, znajući predobro da su do petnaeste zaštićeni zakonom. I smeju nam se pri tome.

"Možda neko kupi te klince što imaju u svojim glavama kliker za operacije, i organizuje ih. A oni ćute."

Nije rekao, ali znao sam i sam, da su kod pojedinih hakera otkrivali implante u glavi. Vrlo plitko u površinskim slojevima, ali i to je bilo dovoljno da mozak uzavri. Neko je pokupio malo soka što je iscurio preko činije, ili na neki način izneo iz instituta, i počeo da šljaka za sebe. Implanti su u mladim mozgovima dovodili do prevremenog vrenja, do silnog ubrzavanja. I taj deo mozga neuporedivo brže se razvijao, kao virus ždrao sve oko sebe. Klinci su prestajali da rastu, gubili su osećaj za sve osim kompjuterske tastature i uličnih spojki, usmeravani samo na kib svemir. Vid im je osetno slabio, sluh takodje. To im i nije trebalo u suštini. Jednom kad bi se uključili, jurili se elektronskim strujama po kanalima i ćelijama Sistema, tragajući za bravama koje su skrivale lovu i moć. Tada bi udarali i udarali, ubacivali lažne viruse za naše žderače, skretali pažnju i omogućavali drugima da nastupaju dalje. I kad bi ih lokalizovali, preostajao je znojavi posao lovljenja. Naša njuškala su nas dovodila do pojedinačnog mesta, zgrade, haustora ili bilo koje ulične spojke, i tu bi ih zaticali još vruće, uspaljene i zalepljene kao muve u lepku. Ponekad je prokleto mučno ubediti prisutne da klinac nije obični zaljubljenik u igre ili da razgovara sa nekim sličnim. Raja se uvek palila na te njihove štosove, na iskidani plač ili kuknjavu. Nije ih bilo briga što hak dećko upravo petlja po sistemu navodjenja raketa, ili pali obližnju banku za brdo love. Mi smo bili sluzavi šinteri koji su kinjili jadnu dečicu. Dečicu koja su znala da prospu nečija creva brijačem, recimo.

"Kontrolišemo njihova udruženja, da, ali pravi bušači su u suštini individualci. U trećoj godini života već prevazidju sve igre koje postoje. Zatim skaču na više. Ili su u paru, najviše. Moje mišljenje je..."

"Ne interesuje me tvoje mišljenje", rekoh.

Medjutim, on uvek nastavlja da govori. Jednostavno, prečuje m o j e mišljenje.

" ... da su odlično organizovani. U sistemu epidemije, na primer. U različitim delovima grada, na raznim mestima i u razno vreme. Neko ozbiljno radi na proizvodnji novih i novih virusa, uprkos gotovo savršeni našim žderačima."

Zato je i osnovan SOH. Sistem je postalo strahovito teško braniti od pojedinačnih upada zastarelim sredstvima. Kada je izvršeno objedinjavanje kompjuterskih sistema u jedinstvenu celinu, u kompletan kompjuterski gradski organizam, koji je kontrolisao skoro sve od procenta zagadjenosti u vazduhu i vodi do procentualne zastupljenosti jabuka u prodavnicama u odnosu na drugo voće, mislilo se da je problemima došao kraj.

Tek je počeo. Zolje su jurnule pojedinačno i u grupama na novi, centralizovani cilj. Banke su osećale da im otiče novac svakodnevno iz mnogih rupa, gotovo sve institucije koje su imale veze sa finansijama i moći. Gradske lobanje su ubrzo osnovale Službu za otkrivanje hakera. Bilo je nemoguće staviti kompjuter na crnu listu, ili napraviti prohibiciju hakera. Valjalo je ogluviti i oslepeti sam grad, otkačiti sve veze. To bi predstavljalo kompletnu imploziju samog grada.

I počeli su da nas registruju, iz raznih službi, sa raznih strana, raznih fela i porekla. Popunjavali smo bezbezne obrasce, dopustili da nam osnimaju glave, udju u dušu, uključe nas u elektronsko kolo, čupaju nokte, ispituju bol, krv, mokraću, zube, jetru... sve. Devedeset posto je otpalo jer nisu posedovali u mozgu pravu zakačaljku. Ja sam se prijavio jer sam bio bankrot, sa tegom alimentacije na grbači. Pronašli su mi sposobnost da pozitivno reagujem na spojku.

Spojka: u oprljenu dušu spuštena sonda, implant od kristala ne-znam-čega, zakačen za neuronski čvor. Omogućje strelovit prodor informacija u trenutku spoja. Vid, sluh, ostala čula... sve bledi pred elektronskim plivanjem kroz struju. U glavi bubnja signal hakera bušača koji je upao u Sistem i moja minijaturna moždana sonda ga sledi kao jazavičar lisca, prati ga u korak uprkos skretanjima i izbegavanjima, juri i ćapa, na kraju. Spojke su svuda - na uličnim konzolama, po haustorima, u podzemnoj, u stanovima... Milioni pojedinačnih mesta. Na holou bljesne poziv - neko je zaronio u Sistem, koji je površinski otvoren za sve. Ali, taj neko buši dublje, slama pravi, najslabiji otpor. I tada u dejstvo stupaju leukociti Sistema - žderači. Oni rastaču devedeset devet posto ubačenih virusa. Ostaje još jedan procenat. To su najuporniji, najopremljeniji, najopasniji. Tada uskačemo mi, sohovci. Pljus u reku, pa za signalom. Zatim aktiviramo njuškalo i u vrevu grada, do mesta sa kojeg je odaslat primarni poziv. Do prve spojke.

Zzzap!

Misli mi se prekinuše u trenutku. Koplje bola zari se preduboko a da bih mogao da izdržim. Zašištao sam kroz stegnute zube, zakolutao očima (Igor škilji u mene, ne razume, gornja usna mu je u grču nagore u podsmehu) i svalio se na pod. Glava lupi jedno, dva puta.

"Šta, do..." čuo sam Igovor glas, ali ja režim ko nadražen ker i lupam čelom o pod. Bol izuzima sada sve osim samog bola i ja sam plišani patak što bali i isprobava čelom tvrdoću plasti poda. Igorove ruke me podižu, on žestoko psuje i pokušava da prstima dohvati videofon. Moje šake ga stežu kao s tege, uspevam da iz grla iščupam ječanje: "Ne-ne zo-zovi... medike, prok...bio!"

Svalio me je u stolicu i odmakao se.

"Nek' ti bude", huknuo je, trljajući mišice. "Šta je ušlo u tebe, Viktore? Izgledao si kao da ti je djavo ščepao srce.

Dah mi je bio vrlo tanašan."

"Možda i jeste. Što ne ideš na posao, Igi?"

Ja baš nisam prava osoba za danas.

Pružio mi je papirnu krpu da obrišem usta. "Ne lupaj, čoveče. Jel' to od alka?"

"Nemam pojma. Svratiću u polasku kod medika za glavu. Nešto me ubija iznutra."

Izgledao je zainteresovan. "Iznutra? Kako to, ZenHrista mu, misliš?"

"Video si. Spopadne me u trenutku, ničim izazvano, tresne mešu rogove. Sada je počelo i da me baca."

"Moraš da se vidiš sa docom, Viki. Može da te džarne baš kada loviš. Možeš i da dobiješ promaju u stomaku ili plućima. Onda si ispao iz igre načisto."

Znao sam to. I uporno sam odlagao snimanje glave. Čekao da samo od sebe prodje. A nije prolazilo. Šapat se pretvorio u reči. I dok Igor govori o potrebi čuvanja zdravlja, ja jasno čujem...

Reči.

... NE ZNAM KO SI TI. NE ZNAM ZAŠTO SAM VEZAN ZA TEBE. NEŠTO MI GOVORI DA SI TI UZROK MOJE PATNJE. MORAM DA IZAĐEM ODAVDE. OVDE JE UŽASNO I JA MORAM NAPOLJE. PUSTI ME NAPOLJE ILI ĆU TE UBITI U SUPROTNOM. POJEŠĆU TE IZNUTRA BUDI SIGURAN U TO. PUŠTAJ ME NAPOLJE ILI ĆU POČETI DA TE UNUŠTAVAM... VEĆ TE GRICKAM POLAKO....

"Ja sam lud", rekoh.

"Sjajno", odvrati Igor. "Mislio sam da si ti jedini pametnjaković u timu. Dobrodošao.

"Ne zezam se, čoveče", nastavio sam, osećajući kako se odjek reči kotrlja u mojoj glavi. "Upravo sam čuo razgovetne reči u glavi. Poruka. Sasvim jasna poruka."

"Mnogo alka, Viki. Samo previše alka i to je sve."

"Ne trabunjaj. Ja sam podeljena ličnost. Znao sam da sam šizofreničar. Niko bolji ne bi prihvatio posao u SOH-u. I sada mi se dvojnik vratio."

"O čemu ti brbljaš?"

"Šizofrenija. Udvajanje ličnosti. Pola-pola, čoveče. Crno-belo. Moj crni čovek hoće napolje. I neprestano mi to drobi u glavi. Alk sa tim nema veze, ovaj posao nema veze. Ja sam dupljak. Koje sranje."

Škiljio je u mene, naizgled iznenadno zainteresovan. "Tu?" kucnuo se po čelu. "Tu nešto šapuće, a?"

Klimnuh. "Baš tako. Prvo je bio bol. Zatim su došla mrmljanja, grebanja, šištanje, nerazgovetno ječanje. Kao kad neko gaca po blatu koje mu ulazi kroz nos, oči i usta, čovek koji se davi i pokušava istovremeno da okolini saopšti u kakvom je stanju. Onda ispliva iz kala i stane na čvrsto tlo. Proširi to. I tada pokuša sa komunikacijom. Moj drugi deo je očvrsnuo. Video si i sam."

"Šta sam to video?" i dalje mu je čelo nabrano, a glas hrapavo zainteresovan. "Ponovi."

"Čitao sam o tome, Igore. U polarizaciji ličnosti retko ima sinhrona. Jedan deo obično nadvlada. Pitanje je samo vremena kada će moj crni čovek da zajaše. Video si kako me lupa o pod kad mu se prohte. Počeće da me seče, kaže. Grize me iznutra. Kako da uhvatim duha u glavi? ČIme? Sada o sebi mislim sve najbolje, ali nekoliko minuta kasnije mogu da zapenušam. Moram kod medika."

"Ako ustanove da si u pravu, letiš odavde. Ti znaš to, mislim? I šta onda?"

Da, šta onda?

"Možda je stvarno ovo moja uobrazilja. Ali, ZenHrista mi, nikada nisam video, čuo i doživeo realniju uobrazilju u svom životu. To nije ni malo prijatno, znaš."

"Pa šta onda čeka? Hajdemo tamo."

I otišao sam, u pratnji Igora. Kroz sijaset hodnika, do cevi lifta, koji nas gurnu nadole, četiri sprata u dubinu. Izlazak, kontrole, sve do medicinskih prostorija.

Mediko je mojih godina, brižljivo depiliran po licu i do lakata golih ruku, jajaste glave i kosih, žirkajućih očiju. Na reveru ima zakačenu pločicu na kojoj piše: dr. Borovski. Tapše me po ramenu i obrazu, meri puls, izvodi sve medicinske majmunarije za odvraćanje pažnje. Nešto u njegovom pogledu, u načinu kako postupa sa mnom, i izvijenom osmehu usana, ni malo mi se ne svidja. Trepetaljaka u mom mozgu vibrira na način koji mi je jezivo poznat.

"Ništa osobito, Viktore", kaže (prsti mu klize mojim kombinezonom, pipkaju kao muvlje nožice) "skini se, skini se... Hajde, bez nervoze, samo rutinski pregled... kad si već ovde, jasno. Kažeš - glava... Reči...hmmmm (naćubljene usne dodiruje levim kažiprstom kao drombulje, oči kolutaju, malo jezika se pokaže u momentu)... pa, to se dešava. Vaš posao je jebena strka, shvatamo. Svi mi to ovde shvatamo, naravno. A ti si, Viktore, jedan od boljih. Ne, ne, to nije nikakva posrana hvala, ja sam (smeje se, malo zuba virne napolje, malo ružičastog jezika koga skriva u usnoj šupljini, smeh je krt, pucketav kao pun elektriciteta... Dlake na mojim grudima kostreše se od tog smeha) operisan od toga, ali zaista... Lezi, na, samo ti lezi. Vidi sad: uplovićeš u komoru. Ma, bio si, zar nisi bio već jednom kad si regrutovan? A? Eto, bio si jasno... Jel' tako, Igore? Igor, beše? Pamtim imena kao komp, momci... Buškali smo te malo, spreda i pozadi (opet smeh na neki bludni, uvrnuti način, kao masni papir što ostavlja sklizave tragove na koži) i sve je tada bilo u normali. Sad ćeš biti bućnut opet i moći ćeš... tu, na ekranu pored, da očitavaš i sam svoje stanje. Zatim malo gasa i kolut napred u glavi. Malo odspavaš. U mešuvremenu gama kamera snimi sve što si imao i što sada imaš u neuronima. Naći ćemo mi to iščašnuće i biće sve kao ranije... E, pa idemo sada...

Skinut sam (dva operatora sa izbrisanim facama kače me rukama i ubacuju u tank... Na nosu i usnama filter maska povezana sa kiseonikom... Gola sam muška riba što pluta), prinut, zbrinut. Njihova lica su nešto uvećana (Igovor nos je spljošten kada se krevelji spolja), mašu mi i Borovski počine da uključuje prekidače. Sve svetluca, žmirka, trepće. Malo zvuka rine u moje bubne opne (ne čujem njega, svoju polovinu, umnog evnuha koji čuči u nekoj krivini i gricka moje neurone, ništa ne čujem), zatim obnevidim za kratko, ogluvim. Osećam pritisak (Borovski jezikom pokazuje na ekran, ruke mu petljaju po prekidačima i tastaturi) i napetost u telu. Na ekranu iskaču podaci, vidim svoju visinu, težinu, broj leukocita, obim prsa, glave, erekciju i stanje mirovanja, brojevi i brojevi skakuću pred mojim očima a u glavi postajem svestan sve veće težine. Ispumpavaju me iz tanka, kliznem na udobno postolje. Iz zidova i iz dna čaure, sada neprovidne, zujeći izlaze kablovi. Na glavu klizne kauzer kaciga i priljubljuje se kao pijavka. Uzimaju mi krv, urin, limfu, ali ne osećam bol, lagano tonem u san. Poslednje čega sam svestan je škriputavo otvaranje moje glave.

San je gotov.

Otvaram oči.

Dva lika u mojim zenicama. Igor (čašćava me svojim belozubnim osmehom) kaže: "U top formi si, drugar. Samo pola sata snimke."

"Možeš da se obučeš, Viktore", reče Borovski.

Oblačim se i pitam: "Kakvo je stanje u glavi?"

Da li se za trenutak navukla skrama opreza preko njegovih zenica? Obliznuo se, počešao palcem vrh nosa.

"Tvoja glava je čista. Prošao sam kuda je bilo moguće proći kroz mozak. I u njemu nema nučeg zabrinjavajućeg, Viktore. Možeš nazad na posao. Zatvorili smo krug i u njemu nema ničeg."

Obučen sam, spreman. Ne i da prodjem.

"Ali, ja to čujem, Borovski. Ja to čujem. To je, ako je, prokleto upečatljiva uobrazilja. Ne želim da imam ništa slično u glavi. Ne želim da završim isečenih vena, ili da se sunovratim daktilom medju pešake. Nemam nameru da skočim sa svog sprata. Ne želim da budem samo fleka na pločniku, Gama kamera mogla je i da se prevari."

Odmahnuo je glavom. Bore umora raspupeše se po ivicama njegovih očiju.

"Gama kamera se nikada ne vara. Da ne ulazimo sada u nepotrebno objašnjavanje kako ona radi i na kojim principima, ali nemoguće je da su rezultati pogrešni. Ti si za nas čist. Nema paranoje, nema šizofrenije. Normalan si ko i svi drugi ovde."

O, ALA TE ZEZAJU, VIKTORE. PA TI SI STVARNO LUD, TOTALNO UVRNUT MEKUŠAC PRAZNIH JAJA. IMAŠ JOŠ SASVIM MALO VREMENA. NE MOGU VIŠE DA ČUČIM UNUTRA. OVAJ PROSTOR NIJE ZA MENE. IZAĆI ĆU MAKAR MORAO DA TE UBIJEM. A JA TO NE ŽELIM, JA TO NIKAKO NE ŽELIM, VIKTORE. NE OSTAVLJAŠ MI NIMALO PROSTORA, ZNAŠ. SAD SMIŠLJAM NAČIN KAKO DA...

Prekid. Moja usta su otvorena, moje oči prazno bulje u Igora i Borovskog dok moj mozak odjekuje. Progovorio je. Neko mi je odverlao poruku i umukao. Ja sam lud. Da, ja mora da sam lud, ali na neki svestan način. I šta da radim? Da sve to ponovim Borovskom? Da me zatvori i ovog puta raščereči na komadiće, od kojih će svaki da vrišti i savija se kao isečen zmijski rep? Ne, hvala.

Zatvorio sam usta. "Vazduh", rekoh. "Potreban mi je vazduh. Vazduh spolja.

Borovski ćuti. Igor ide za mnom, za mojim je petama, njegovi prsti na mom ramenu.

Na vratima, Borovski kaže: "Trenutak, Viktore."

Okrećemo se obojica. "Mi znamo čime ste opterećeni na ulicama. Posao sohovca je muljanje blata punog škorpija i igala. Boli, znamo. Znamo i da šmrčete koku, da gutate alk, da upotrebljavate stimulate. To se prećutno odobrava. Ponekad nešto iskoči, kao kod tebe. Obojena uobrazilja na momente deluje kao realnost. To su te reči u tvojoj glavi. Jednostavno ih ignoriši, na šta čuo."

"Mene to boli", rekao sam. Njegov pogled je dodirivao tankove. " Obara me s nogu, mediko.

"To je samo alk ili koka. Smanji dozu. Pokušaj sa ženama. Seks je sasvim zadovoljavajući supstitut.

Mediko laže. Svaka njegova reč je izvašena iz ćupa punog laži. Vidim mu to u zenicama, na licu, u razmaknutim prstima dok gestikulira kroz vazduh. Okružen sam lažima. Ja znam da je vrisak u mojoj glavi istina. Da je bol koji liže moju kičmu istina. Klimnem, kažem: "Uobraziću ritam, mediko. Pokupiću nekog hakera više."

Klap! padaju vrata iza nas. Penjemo se uz cev ka dnevnom svetlu, ka pločniku, ka nebu. Grad je samo oljuštena jabuka, sočan i pevreo. Igor vadi iz džepa kombenezona raspored. "Hajde, baci brigu, Viki. Da šljakamo malo?"

U glasu mu je tračak skepse. U mojoj glavi plavi plamen.

Prilazimo velikoj spojci sa trideset priključaka na samom izlazu iz SOH-a. Postavljamo kauzere na glavu. Igor otkucava šifre. Slušam tu poznatu muziku, osećam sve prelaze izmedju tastaturnih tonova, to je zariveno u meni duboko, zavareno za prag uma. Kroz zenice proleću podaci, mozak raščlanjava i vrši odabir. Samo medju novim upadima u Sistem, jasno.

"Slavija", kaže. Slavija je milion ljudi. Neko medju njima poželeo je nešto što pripada Sistemu. Umni smuk sisa informacije i vijuga dalje, sve dok ne naidju žderači.

"Prošao je", reče Igor. "Vidiš li?"

Osećam. Upad pulsira u mom implantu - bip, bip, bip, bip šifrovani kod to označava Slaviju. "Dvojica", odgovorio sam. "Vrlo blizu jedan drugog. Par, verovatno. Prvi krči put kao žrtva, drugi pliva iza. Tamo su, zabavljeni svojom igricom. Oduševljeni su sopstvenim znanjem, ta mala djubrad."

"Hajde da ih pokupimo." Igor skida kauzer sa glave istovremeno kad i ja. "Hajde da zaradimo svoju koku."

Na ulici je leto. Beograd je prepun vlage i prašine, posvemošnjeg znoja i gužve na svakom koraku. Masa kulja nekud, daktili laparaju nebom. Mrzi me da gledam u nebo. Energetska ćelija moje vozilice više ne postoji, i sad moram da letim sa parfimisanim Igovorim daktilom, uvijen u svilu. Saglašavam se a glas mi je umoran. Planer u mojoj glavi ne javlja se. O, ZenHrista mu! Uobrazilja hoće napolje. Kao da i ja to sam ne želim. Gde je to - unutra? Gde spolja? Jesam li i ja, ovaj tropski grad, ova samoobnavljajuća, klizava masa, u nečijoj materici? Sanjam li, negde, sa kokom u nozdrvama i alkom u glavi, pužem li nečijim vijugama i težim da izašem? Klizim li iz nečijeg virštavog uma, tek porodjen, krvav i sluzav, iz nečijih beonjača i prstiju, padam li u nešto novo, nesaznato?

Gde sam - tamo ili ovamo, na ivici ili u sredini? Na površini ili u dubini? U komadu kristala koje neprestano menja projekcije ravni, recimo. Ubod u žuto, kiselo nebo i ja sam samo vrisak, propadajući krik nestajanja. Kradomice, dok hodam ka Igorovom parkiranom daktilu, osmatram lica, tražim potvrdu sopstvenih misli. ZenHrista hvala, ali najveći broj tih faca pomno zaključan. Emocije su zabravljenje i moj pogled samo klizi preko dnevnog leda. A dugo gledanje u likove samo umara, lako se sklizne u ludilo od te gomile, od te beskrajne rečne struje tela i lica, od cirkuca reči što su u njihovim glavama. Možda u svakom od njih, kao i meni, neko postoji, probudjen il' još zaspao, pitom ili poluludi dingo što grebe i želi napolje, napolje, napolje. Reči i samo reči, što kao žuti mravi žderu krhke ličnosti, uvijaju ih u klupko, bacaju s krovova i iz daktila, utapaju u mulj na dnu reke... I svi zajedno sedimo na kolenu Jude, motreći jedni druge, pripravni za ujed u srž Možda. Možda sam i zaista nepopravljivo lud. Ili sve treba ušmrknuti u finom, belom mlazu koke u nozdrvu, skliznuti sa tog kolena.

Uzdižemo se, letimo. Ćutimo.

Igor pravi krug nad delom grada koji se ko-zna-zašto naziva Slavija, odabira mesto na krovu jedne od kula, sleće, isključuje rasprelu mašinu. Zavidim mu. Sva ova koža i svila je koštala. Ali Igor nema evnuha u glavi. On lovi tu kopilad, ubira svoju lovu, ševi svoje žene, ušmrkava svsoju koku u nozdrve i izgleda do ZenHrista srećan. Ja sam odbačena zmijska košuljica.

Silazimo kroz liftnu cev do podnožja, pokazujemo robočuvaru na izlazu identifikacione karitce i on nas pušta napolje. Uključujemo njuškala i valjamo se kroz masu.

Njuškalo: cilindar veličine polovine dlana, koji se i drži neprimetno na dlanu stisnut prstima. Kucka i pulsira i to se prenosi nervima do mozga preko tkiva, dok prolazimo pokraj pojedinačnih spojki. Kod prave njuškalo umukne. I to je polaznica. Zgrada, obično. Hakeri, oni vičniji, nisu neoprezni zanesenjaci. Oni koji provaljuju u Sistem, koriste zgrade sa više stotina priljučaka. Zapravo, piju nam krv tim svojim zezencijama, dok se penjemo uz zgradu i jurimo ka pravom mestu. Ponekad naidjemo samo na prašinu i miris urina.

Zaustavljamo se pred kulom zabodenom u nebo, sa staklima koja blješte. "Mali gad je negde unutra", reče Igor. "Prošao je žderače i sada sigurno kopa tunel do love. Šta njih pa više interesuje od love. Sa njom ubacuju u sebe te vašljive implante da bi se ubrzali. Kad dobiju ubrzanje koriste ga da opet upadaju u Sistem i muzu lovu. I to je krug.

E, PA PRONAŠAO SAM NAČIN DA TE MALKO URAZUMIM, VIKTORE. I RADIM NA TOME I TO UBRZANO. U TVOJOJ GLAVI POSTOJI JEDNA REČ... MISLIM DA JE TO... HMMMM, DA. VREME. VREME, VIKTORE, BUĆOGLAVO KOPILE. JA IMAM VREMENA KOLIKO HOĆU. KAKO NE SHVATAŠ DA JA MORAM IZ OVOG ĐUBRETA U KOME SAM? PAZI SAMO, KAD ZAGRIZEM ODSEĆI ČEŠ SOPSTVENI JEZIK! OVDE IMA DOSTA TOGA ŠTO SI ZABORAVIO. ZATO ĆEMO SE MALO ZABAVLJATI. KAO DA...

Klik. Ugasio je.

Šta želiš, ZenHrista mu, urliknuo sam u sebi. K a k o da komuniciram sa tobom da bih ti saopštio da smo podjednako u govnima, a k o zaista si ti neko i nešto, a k o si zbilja u mojoj glavi. Šta ja tu mogu da uradim, do ZenHrista? Da otfikarim jaja i smejem se pri tome? Pa, nisam te ja metnuo u moju glavu! Neću da poludim. Neću da postanem musavo, uštrojeno, bezmno kopile. Neću da me stave u čauru i pokazuju balvim početnicima kao lujku.

Neću da...

Igor stoji naslonjen na staklo ulaza i posmatra me. Trebalo bi, valjda, da nešto kažem.

"Šta radimo ovde?" pitam.

"To se i ja pitam: šta TI radiš?"

"Kako to misliš? Pa čekam da... htedoh reći, ja mislim..."

Nisam imao šta da mislim. Nisam ništa znao.

"Koji ti je djavo, Viktore. Odjednom si zastao i zablenuo se pred sebe kao da si ugledao duha."

"Lepo rečeno. Samo što nisam video ništa. Šta radimo ovde, još jednom?"

"Mali kopiljak je unutra. U ovoj kuli. Njuškalo kuca ko lud. Idemo da ga pokupimo."

Odjednom mi se nije išlo sa Igorom u paru. Povraćalo mi se žestoko, a u glavi je bućkalo u prazno. Kučkin sin me je jeo iznutra. Pojeo je moje reči, pojeo je sliku prošlosti od pre nekoliko sati. Jede me. Zbilja je počeo da me jede.

"Razdvojimo se", rekoh. "Pola-pola. Tako imamo više šansi da ga maznemo, važi?

Igor sleže ramenima. "To si mogao odmah da kažeš. Idem za drugim signalom. Dvojica su, zar si zaboravio?"

"Ništa nisam zaboravio. Samo je bolje ovako. Manje gužve, manje virenja okolo. Ako ga ukatančim naći ćemo se na starom mestu."

"A ti znaš gde je to mesto, a, Viktore?"

Kao da mi je čitao misli, kao da je podozrevao u čemu sam. Ravnodušno sam slegnuo ramenima. "Zezaš me? Vidimo se u Centrali, čoveče.

"A, tako..." nacerio se i krenuo ka drugoj kuli sa svojim njuškalom. "Puno sreće, Viki. I neka su svi ZenHristovi andjeli sa tobom..."

Umešao se u kipuću lavu ljudi i iščeznuo. Stojim. Stojim kraj ulaza i razmišljam da li bih uopšte trebao da ulazim. Mali haker je možda vidra koja u džepu nosi brijač, ili šilo u čizmi. Možda će kučkin sin u mojoj glavi da zagrize dublje, i...

JAO ŠTO SE ZABAVLJAM, VIKTORE. JEL' VIDIŠ KAKO TO MOŽE DA IZGLEDA, SADA. UH, UH... MOŽE I GORE. VEROVATNO ĆE I DA ZABOLI. A SVEGA TOGA NE MORA DA BUDE. SAMO OTKLJUČAJ OVA VRATA. JOŠ UVEK TE MOLJAKAM. A KAD MI TO DOSADI, A VEĆ MI JE DOSADILO, NATERAĆU TE DA PROKUNEŠ DAN KAD SI SE ISPILIO. MENE NIŠTA NE BOLI, JA SAM UNUTRA. ZATO OTVORI, JER...

I nema više. Još jedna poruka. ZenHrista mu, ali to izgleda kao jednostrana komunikacija. Ja njega, ma ko on bio (verujem, znam, moram da verujem u njegovo postojanje) čujem, gotovo osećam, osećam bol, na kraju, ali on mene ne može. Ili neće. Kako to ne može da uvidi? Zar je moguće da, ako je u mojoj glavi, u mom umu, ipak ne razume apele koje mu mislima neprestano šaljem? Ili sve to što pokušavam udara o ta umna vrata iza kojih je.

Poriv za povraćanjem je nestao. Reči su nestale. Bol je nestao. Samo ujednačen ton gradskog šuštanja.

Podigao sam oči. Ugledao masu, penušavi grad pet miliona jedinki. Grad koji ja slikam. Krvlju, znojem, pljuvačkom. I ja u njemu. I neko u meni. I ako ne odbravim tu sklopku sve će postati samo bajalica bez ikakvog daljeg smisla za mene. Tada je kraj vrlo blizu. I mrak.

Mene muče. Neko me jede iznutra. To boli. Ako dupljak u meni pronalazi način da me kokne u srž, pronaći ću i ja za njega. Zaboravio sam na grad, zaboravio na sve osim kopiljaka koji je bio negde unutra. To je bio početak, jer od nečeg sam morao da počnem.

Hajde da maznem to malo, hakersko djubre.

Gurnuh vrata i udjoh u kulu.

6. CRNA RUPA

Njuškalo ga je vodilo ka cilju, vijugajući kroz crevaste hodnike, zastajkivao je kod svakih vrata i pažljivo razlučivao primarni signal. Dva sata mu je bilo potrebno da pročešlja jedno krilo zgrade, bez ikakvih rezultata. Signali su mileli njegovom rukom, peo se i peo ka vrhu, razmišljajući o situaciji u kojoj je. Ni malo lagodnoj, u stvari. Sada više nije odbacivao činjenicu da je skrenuo. Dospeo je dotle da se pogadja sa nečim što je relativno izlečiva psihička smetnja. Možda prokleti implant u njegovoj glavi, ta otkačena spojka, utiče na osećaj dualnosti.

Zar nije moguće, razmišljao je idući hodnikom, penjući se liftom izmedju spratova, zar nije moguće da je sve to alkoholna depresija? Alk i koka mogu da rascepe ličnost. A mediko ga je opet gurnuo na pločnik.

Nemamo ljude, govorio je Terlečki, njihov pretpostavljeni šef, jednostavno, mi nemamo ljude. Mnoštvo otpada na prvim testovima. Najvećem delu prijavljenih glave su prazne. Ne poseduju ono šta nama treba. Mnogo je opasnosti u ovom poslu, i moramo da sačuvamo svakog našeg čoveka. Tolerišemo sve sem ubistava. Sistem banaka informacija i novca je suviše često napadnut, a naš protivnik je odrastao, iako možda nije u odgovarajućoj životnoj dobi. Zato nema ispadanja iz igre. Samo vas smrt može izdvojiti iz SOH-a, samo smrt. A ZenHrista mi, vi ste stručnjaci da je izbegnete.

Lepo rečeno, nema šta. Zato i nisu hteli da ga leče ni da mu pomognu. Dobio je dozu sedativa, malo koke u krv, i gurnut nazad. Nema izlaska. Nema povlačenja. Makar se iscepao na hiljadu komada, ostajao je u igri.

Odjednom, bol ga oslepi. Ogluvi. Ispalo mu je njuškalo, tresnuo je na pod hodnika. Tako ostao nekoliko minuta. Uspeo je da se pridigne i nasloni ledjima na zid. Nije čuo ništa. Ogluveo sam, pomisli.

O, NE, VIKTORE. TVOJE ĆUTANJE SAMO MI IDE NA RUKU. SAMO TI ĆUTI I TRPI. ALI, DOKLE? ŠTA AKO TI ISKLJUČIM SLUH I VID NEGDE U GUŽVI? PREGAZIĆE TE MASA. BIĆEŠ HRPA GOVANA I SLUZI. A JA ĆU NAĆI NAČIN DA IZAĐEM, NAĆI ĆU GA VEĆ.

"Pa, nadji ga, ZenHrist te spalio!" urliknuo je zgrabivši svoja kolena prstima i stežući do bola. "Nadji ga već jednom i izlazi iz moje glave!"

Neko se nakašljao. Trgnuo se i okrenuo glavu. Neka žena, vrlo stara, vrlo zamotana u odeću sličnu džaku, stajala je iza njega i virila iz svog stana. To lice se sadržalo u ogromnim očima boje tla.

"Vi pričate sami sa sobom, mladi čoveče", odmeketala je u njegovom pravcu. " Zar niste vi javni službenik? Trebalo bi da nas štitite od svih onih što prekidaju televizijski program, zar ne? Zašto prljate taj pod? I zašto..."

Nije dočekao kraj brbljancije. Odskočio je od poda i zabrzao hodnikom. Starica je izbacivala gomilu reči, jednako vireći za njim. Zamakao je iza ugla i tako se spasao. Gde je stao? Šta se dogodilo? Delovi prošlosti, kao rasparane krpice, lepršali su pred očima. On. Igor. Ova prokleta kula. I njuškalo... njuškalo! Nije ga imao. Do ZenHrista, ali bez njuškala nije imao šta više da traži na ovom mestu. Vratio se nazad, do mesta na kome je sedeo. Koliko? Minut? Sat? Nije imao pojma.

Njuškala nije bilo. Pljunuo je od muke i besno opsovao. Šta sada? Mogao je da se popiša na svu muku i spremi za raport.

ŠTO SI TI OTKAČEN TIP, VIKTORE. VIKTOR SE ZOVEŠ, ZAR NE? BAR O SEBI TAKO MISLIŠ. KAKO TI SE OVO SVIDELO? MALO RUPA U SIRU TVOJE GLAVE. A TO JE TEK POČETAK. PAZI SE. I ZAŠTO NE RASKRILIŠ TA VRATA? MENI TREBA TAKO MALO PROSTORA DA ISPUŽEM NAPOLJE, TAKO MALO PROSTORA, VIKTORE.

Čuo je korake sprat iznad sebe. Ili se to onaj ili ono u njegovoj glavi igrao sa njim. Morao je da proveri. Možda ima malo proklete sreće, možda je lopov samo nekoliko sekundi ispred njega. Pa, nije moglo mnogo vremena da prodje, do ZenHrista! Potrčao je do stepeništa i preskačući po četiri stepenika odjednom uzleteo na sprat. U magnovenju, učinilo mu se da vidi nečiju petu kako zamiče za ugao. Hodnik je bio tako prokleto dugačak. Ubrzao je i u ušima je već čuo nečije dahtanje i trk. Još jedan sprat, pa još jedan. I već je iza ugla ugledao nečija ledja. Klinac. Mozak radi i analizira dok trči (kopiljak kao da je imao krila) i on shvata da je to njegov plen. Na sledećem nivou gotovo da je bio par metara iza begunca. Mala zmija je bežala kao da je gone svi vragovi Zenpakla zajedno. Na sredini hodnika se hitro okrenuo i lansirao njuškalo u pravcu Viktorove glave. Nije ni pokušao da ga izbegne, ne želeći da gubi ni sekund. Njuškalo ga tesnu u čelo, odbi se, odlete nekud. Napravio je još par koraka i vinuo se kroz vazduh. Prsti mu zakačiše dečakov kombinezon kao kuke i zajedno tresnuše na pod. Malo lice (srcoliko, sa krupnim bademastim očima, usana otkrivenih u besnom grču) našlo se tik uz njegovo. Osetio je kako mu dečakovi prsti za malo promašiše oči. Pokušao je da ga prikuje za pod, ali oseti kako mu se zubi urezuju u obraz. Raspalio mu je žestok šamar i stisak zuba popusti, ali krv šiknu iz rasekotine. Klinac se sruči na pod i umiri. Viktor se saže i odšepa do mesta gde je njuškalo palo. Spakovao ga je u džep kombinezona i okrenuo se.

U pravom trenutku. Mali kobac je već iščupao šilo i jurnuo ka njegovom trbuhu. Viktor se odrazi uvis, raširivši noge, tako da sitni napadač prošiša. Skočio je, eskivirao još jedan brzi ubod, podmetnuo koleno i udario kratko bridom dlana po zglavku. Šilo ispade iz ruke do Viktorovih nogu. Ščepao je i drugu ruku klinca i zavrnuo mu ih iza ledja.

"Ako se ne umiriš, ostaćeš bez njih. A onda ti niko više neće dati tastaturu u ruke. Propao si kao haker, kapiraš? Bićeš obeležen i to zauvek."

Drmusanje se primiri, Klinac je to provlačio kroz glavu. Najzad odustade od opiranja, odlučivši se da promeni taktiku.

"Nemaš pravo da me privodiš, sovo. Ništa nisam protivzakonito uradio."

"Šta si to rekao?"

"Rekao - šta?"

"Ne igraj se sa mnom, mali. Ponovi šta si rekao."

"Nisam se ogrebao o zakon, čoveče."

"Ono prvo."

"Jesi li ti čist? Jao!" viknuo je kada se stisak neznatno pojača. " Dobro, dobro... ne steži me više. Rekao sam - sovo."

"Šta to znači?"

"Tako nazivamo vas, sohovce. Svi ste vi sove."

Svašta, pomisli Viktor. "Pa, zasrao si, mali. Odupirao si se hapšenju, pokušao si da mi proburaziš creva... Da nastavim? Zrelo za kamp."

"Branio sam se. Šta si očekivao da ću da uradim? Da mirno sačekam da me obradiš? Mislio sam da si jedan od silosa koji vrebaju po ulazima i po hodnicima."

"O, to ne prolazi. Video si moju uniformu. Uzeo si stvar koja ti ne pripada. Znao si šta je njuškalo i čemu ono služi. Ne vadi te ništa od putovanja u kamp. posle njega omrznućeš komp do kraja života."

To ga je malo omekšalo. Viktor popusti stisak.

"Hej, lagano, čoveče. Nemam ništa protiv tebe."

Prolazio sam i ugledao predmet. Jasno, vidim da si sa implantom u glavi, čim si sova. Znam šta je njuškalo, ali mislio sam da ga je neka nepažljiva sova izgubila. To je sve.

Viktor ga okrete i prisloni uz zid.

"Mislim da lažeš, i to je lako da se dokaže. Sedeo sam u hodniku i niko nije prolazio pored mene. Odakle si došao? Lift nisi koristio jer ja bih video da neko šeta gore ili dole. Verovatno si osluškivao na stepeništu. Čini mi se da si baš ti krtica za kojom tragoam, i da ti je spojka još uključena. Hajde, vodi me do stana. Više nisi naoružan i znaš da sam brži od tebe. Ako znaš ko smo i šta znamo, onda budi siguran da ću te sledeći put izlomiti. Operisan sam od sažaljenja. Ja sam lovac, ti si lovina. Izgubio si, i sada samo od tebe zavisi kakav ću tretman da zauzem u tvom slučaju. Dakle?"

Haker je razmišljao nekoliko trenutaka. Zatim sleže ramenima. "Dobio si me, sovo. Stanujem sprat više. I curi ti krv. Gricnuo sam djubre kad se naljutim."

Nacerio se i krenuo. "Video sam kakav si, sovo.

Nemam više ništa uz sebe. Nisu me vežbali da ubijam, nego da šljakam uz spojku.

"I sad me mirno vodiš u svoje carstvo?" Vikktor ga zaustavi pred vratima bez ikakve oznake. " I to sasvim mirno. Šta ako vas ima još nekoliko sa šilima unutra? Stari trik, dečko. Zato ćeš biti uz mene. Moj kolu može da bude gadna spravica za hladjenje, kad zatreba.

"Nema nikoga, sovo. Samo tvoj strah."

"Odbravljuj. Ulaziš prvi. Kolu seže daleko, ne zaboravi."

Haker pritisnu dlan u označeno polje i vrata klepnuše u stranu. Pokazao je zube i raširio ruke. "Ko na ekranu, čile. Prazno ko iščitana disketa. Još te je prpa?"

Malac nije imao dlake na jeziku. Viktor oseti nešto kao simptomatičnu simpatiju na trenutak. To je već predstavljalo slabost.

Ne zavaravajte se, učili su ih. Oni su samo mala, gadna kopilad, koja premeću kroz protok informacija, zavlače svoje balave noseve tamo gde ne treba i kradu našu muku i znoj. Postupite samo po pravilima. Tako ćete biti sigurni. I živi.

Malo, gadno kopile nije izgledalo ratoborno. Viktor udje, oprezno se ogledavajući. Vrata klopnuše u ležište iza njegovih ledja. Brižljivo je pregledao mali stan. U stvari, to je bilo jaje sa jednok ne tako velikom sobom, malim kupatilom, i to je bilo sve.

"To je sve i što nam treba", kao da ga je pročitao, klinac otpoče. "Zovem se Mikloš, Mikloš Jan. Zovu me i Mik. Zovi me kako hoćeš, sovo. Čekaj, treba ti nešto za tvoj obraz."

"Tišina, mali. Gde je spojka?"

"Ah... prvo posao. Pa, rekli su nam da ste takvi, da posao uvek ide ispred vas. Znam da me čeka kamp. Nikoviše ne brine za nas, kad jednom padnemo. Kako si provalio da sam ovde?"

Kod prozora je bio omanji sto i na njemu tastatrua. Spojka je bila ispod hrpe disketa, nevešto prikrivena. Gajtani su vodili do zida, nastavljali dalje iza do centralne priključnice u centrali kule. I posvuda, po zidovima, stalažama, podu, ležaju - diskete i diskete i samo diskete. I zelepljena belina koja je provirivala ispod svog tog krša.

Viktor pridje spojci. Njegovo njuškalo zapijuka u džepu kombinezona. Nije bilo sumnje. Upravo je zaradio svoje nedeljno sledovanje koke.

"Tvoj virus nije bio delotvoran. Prošao si pored žderača, ali dalje smo te sledili. Tvoj parnjak je već sigurno uhvaćen od mog ortaka."

"Koji parnjak? Ja radim uvek sam."

"Slaba vajda od toga, mali. Pratili smo signal do same kule. Nisi imao šanse, ni ti ni taj drugi, sa nama dvojicom. Mi smo prva liga."

"Pričaj šta hoćeš, sovo. Ja sam solista."

"Nek' ti bude..." odšetao je do kupatila i parčetom krpe zaustavio krvavljenje. Držeći je na obrazu vratio se u sobu. " Ko stoji iza tebe? Od koga primaš viruse? Ko ti je veza?"

"Ovo", Mik lupi po tastaturi. " Zar misliš sovo da neko lično dolazi kod mene?"

"Lažeš sad."

"Čemu? Zar već nisam praktično u kampu?"

Ja sam punoletan i nema mi vadjenja. Biću, najverovatnije, brisan. Upumpaju nam to od samog početka, čile. I tako smo hladni. Sve ostalo koristimo kad šljakamo sa spojkom.

"Ko ti je to upumpao?"

"Kad bih znao. Mene su izvadili iz gnezda."

Video je začudjen Viktorovo pogled. "Pa to ti je ono klasično", nacerio se Mik "otac, majka i tome slično. Platili su papreno kad sam još bio ispod tri godine. Šta sam tada znao? To je običaj kod mojih... to prodavanje klinaca. To nam je praktično u genima. Kupili su me i odneli nekud. Ubacili su mi implant u glavu i izrastao sam koliko sam izrastao. Vidiš me, najzad... Zatim su me dresirali. Volim samo komp i spojku. Kupili ovo mesto i stavili ovde. Sve što mi treba dobijam preko svog kompa. Odem i pokupim svoje kartice. Kada ušljakam dobar posao, dobijam petnaest posto najviše. Ne znam kome ostatak ide. Ne interesuje me.

"I tako su obezbedjeni od svih provala. Mi kupimo samo sitniš. Lepo sročeno."

"Pa niste samo vi u SOH-u posisali svo znanje. I drugi šljakaju, šljakaju mnogo više. Istovremeno se radi na razbijanju vaših žderača, na komponovanju novih generacija virusa. Znam - zašto baš tebi sve ovo pričam? A zašto ne? Znam da nema dogovora sa tobom, znam ko su sove, gledao sam vaš rad mnogo puta. Ali, ZenHrist kaže, da jednom svemu dodje kraj. I da treba da budemo spremni. Ja sam spreman."

"Što si obradjivao?"

"Lovu, šta drugo? Pre nego što si me zeznuo, uspeo sam da dignem više nego što možeš i da misliš."

ZenHrisa mu, pomisli Viktor, da ja nisam na pogrešnoj strani? Šljakam za sav onaj sitniš i rizikujem promaju u stomaku a ovaj kopiljak me zaludjuje svojom govorancijom.

"Mi smo posebna fela, sovo.. Izbačeno je sve iz nas što miriše na emocije. Nema nagona, nema ničeg. Samo pusta želja za kiber snom. I ja to znam. Dok radiš sa kompom pokuši sijaset stvari. Uključen sam u svakom trenutku u pojedine izvore polutajnih informacija. I sve je prilično zapetljano, više nego što misliš. Jako i za tvoj odrasli mozak."

"Hoćeš da kažeš da su te čistili?"

"Pa, jasno. Nema interesovanja za seks, nema volje za društvenim životom. Mi smo... kako se kaže... samo mravi. Radilice. Drugi brinu za drugo. Dobijamo ono šta nam treba. Ja sam u kiber svetu. Ti si u ovom drugom. Ne možeš ni da pojmiš šta to znači za nas."

"A opet si prokleto hladan kad izgubiš."

"Šta drugo? Ako se stvarnost ne prihvati onakva kakva jeste i u ovom datom ZenHrist trenutku, preostaje let do podnožja zgrade. Ja sam izabrao jedino šta sam imao. Kao i ti."

"Mnogo... premnogo pričaš. Sam ZenHrist zna zbog čega te slušam... To je..."

TO JE TO, VIKTORE. NEMA RAZGOVORA SA TOBOM, NEMA DOGOVORA VIŠE. PRETVORIĆU TE U UPIŠANOG DEBILA. ZAŽALIĆEŠ ŠTO NISI OTKLJUČAO DVERI. O, ZAŽALIĆEŠ I TE KAKO. MOŽDA NEĆU NI DA IZLAZIM. MOŽDA ĆU DA TE IŽDEREM IZNUTRA. ETO.

Neko ga je drmusao. nema tu mnogo snage, dečje ruke. Ležao je na podu, jedno srcoliko lice iznad njega. I slap vode po njemu. Zakašljao se i pridigao. Najzad i s mukom ustao. I šta je ovo? Gde je, do ZenHrista, bio?

"Ja sam Mik, sećaš se?" dečak je rekao, posmatrajući ga. "Jesi li sada u redu?"

"Šta se dogodilo?"

"Nemam pojma, čoveče. Samo si tresnuo ispred mojih vrata. Uspeo sam da te uguram unutra. Kao da si... pa, malo odlutao."

"Bio sam u nesvesti?"

"Ne baš. Držao si otvorene oči. Usta su ti mrmljala, ali ništa suvislol To te hvata češće? Izgledaš jadno."

Tako se i osećao. A on ga zdere, sporo i sigurno. Svalio se na nisku stolicu, prethodno gurnuvši gomilu disketa na pod. " Slušaj me, mali..."

"Mik."

"Slušaj me, Mik. Imam sada rupu u sećanju, ali nisam izludeo. Nisam pao pred tvojim vratima, jer ni u kom slučaju sam ne bi mogao da me uneseš. Ne znam zašto, ali došao sam sa razlogom kod tebe. Pretpostavljam da sam te otkrio, jer si šljakao sa spojkom."

Dečak je ćutao. Viktor nastavi: "Biće da je tako. Ne znam samo zašto me nisi koknuo dok sam bio nesposoban da se pokrenem,ali to predstavlja tvoj rizik i tvoju grešku. Mi sohovci imamo nešto u glavi što može da pokrene senku prošlosti. Ne znam mesto i detalje, ali imam prokleto poznat osećaj namere. Ja jesam ovde zato što sam morao tu da budem. Ne neki posrani, ZenHristom dani, slučaj. Kapiraš to, mislim?"

"I znao sam da si ti drugačija sova od ostalih", Mik sleže ramenima. "Bio si... bio si tako prokleto ranjiv. Samo si blejao. Biljka, sovo. Bio si samo obična biljka. I gore od toga. Ako nešto ne učiniš zalivaćeš se sam. Kapiraš li ti mene, sada?

Viktor oseti hladne prste koji stegoše srce.

"Šta, do ZenHrista, sad trabunjaš, balavče?"

"Prikačio sam te na svoju spojku dok si balio maločas. Malo pre si govorio o svom njuškalu. Bio si u pravu. Znao sam da tražiš mene i umuknuo sam. Tvoje njuškalo stalo je da na mom monitoru zvekeće na jednom spratu. Tada si po prvi put pao. Izašao sam da ga pokupim, ali sam imao olovo u nogama. Nisam očekivao sovu tvog ranga. Obično su šupljaši koji idu od stana do stana i osluškuju. Njih lako zavrnemo. Ti si bio nešto drugačije. I doveo si me dovde. Pričali smo."

"Šta smo pričali?"

"Svašta. Nije bitno. Kad si pao, mislio sam da si u komi. Nisam imao razloga da ne pokušam."

"Pokušaš - šta, do Zenpakla?"

"Prikačio sam te na spojku, rekoh. U mojoj je i dodatak u formi skenera. Zovnemo ga diplo bušač, ronac i još svakojako. Očitavao sam na ekranu šta se komeša u tvojoj glavi. Čoveče, čega je sve tu bilo!"

"Skrati."

"Skratiću. Probudio si se za desetak sekundi, ali skoro odmah potonuo. Imao sam tako vremena da te iščitam sasvim."

"I šta si pronašao?"

Dečak se više ne cereka Mikovo lice puno je naglih, staračkih bora. I glas mu tako zvuči.

"U tvojoj glavi je crna rupa."

I Viktor je prokleto dobro zano da se Mik ne šali. U njemu se nešto odlomi i, padajući nekud i naniže, povuče sobom sve ostalo. Ja sam ruševina, pomislio je, samo poluluda, hadajuća ruševina živaca, misli, krvi i kostiju.

"To je nmoguće, mališa", uspeo je da prokrklja kroz zube "toliko znam fiziku."

"Samo reč, čoveče. Pokušao sam da ti maksimalno približim stanje u kome si. U tvoj mozak je ubačena druga ličnost. Ne znam kako. ali to funkcioniše. Ta ličnost, taj virus, uspeo je da se održi uprkos svih tvojih elukocita i odbrambenih mehanizama. Izgradio je prostor u kome je. Ne znam prave dimenzije tog prostora, ali pokazuje jasne namere da se širi. I pri tome razgradjuje tvoju pravu ličnost."

"Ali... čak i da je sve to istina", kako. Kako je druga ličnost implantirana u mene?

"Sam si odgovorio.

Buljio je u klinca nekoliko minuta, dok su se činjenice otkrivale, sva mreža zablistala odjednom i u celosti. A on nije bio gospodar te mreže. On je bio lovina u njoj.

Viktor ustade. U glavi je počelo da kuva, i sve se, sav taj vreli likvor, slivalo nadole, ka nožnim prstima.

"Moram... moram da idem, hak dečko... Nešto me čeka, na jednom mestu."

"Zvučalo je kao da sam odlaziš."

"I jeste tako. Ja odlazim. Ti ostaješ - ali, ti si sova, čoveče. Nema praštanja, nema opomena. Ne verujem u nagle obrte. Šta si smislio za mene?

"Samo zaveži, dečko, taj svoj jezik u redu? Ne znam šta mogu da uradim u sledećem trenutku. Zato sve ostaje kao ranije. Recimo da nikada nisam došao ovamo."

Krenuo je ka vratima dok ga je Mikov glas pratio. " to ti nikada neće uspeti, sovo! Ti si deo Sistema, i nemaš izlaza. Ja sam sve to isto prešao... Nema izlaza. Moraš to da progutaš, ma št to bilo!"

Otvorio je vrata. Glas se lepio za svaki njegov de.

"Izgubio si. Moraš da živiš sa tim. Nema izlaza.

Zatvorio je vrata. Iščezao nekud."

7. I JA NJEMU

HODAM I HODAM I HODAM. NE OSEĆAM VREME, NE OSEĆAM ČULA, NIŠTA ME VIŠE NE PODSEĆA DA SAM JEDNOM BIO LJUDSKO BIĆE. A IPAK SAM SVESTAN DA SAM ŽIV, DA POSEDUJEM SPOSOBNOST KOMUNIKACIJE, KRETANJA, I NE RAZMIŠLJAM O NAČINU. JA SAM JA JER SAM JA,, POSTOJIM BEZ DA VUČEM ZA RUKAV ZENHRISTA BOGA I MOLIM ZA ŽIVOTODARNI POKLON.

BIO SAM NEKAD LJUDSKO BIĆE, SA SVIM MANAM I VRLINAMA. ZNAM TO SAD, KAD NAPUSTIH ČAURU U KOJOJ BEJAH, I KAD ZAPLIVAH NEURONSKIM STRUJAMA, KAD DOPREH DO OSEĆANJA, DO MEMORIJE, DO PROŠLOSTI, DO SVEGA ŠTO ČINI LJUDSKO TELO I UM. MORAM DA SE ŠIRIM, DA OSVAJAM ŠTO VIŠE PROSTORA. U NEČEMU SAM ŠTO JE I MATERIJALNO I U DOMENU DUHA. OBITAVAM U LJUDSKOM MOZGU, NJEGOV SAM DEO. MORAM NAPOLJE IZ OVOG KAVEZA U KOME SAM. PREDODREĐEN SAM ZA NEŠTO MNOGO VIŠE. JER OD SADA JE OVO MOJ DOM. ON NE ŽELI DA ME SLUŠA, NE DOZVOLJAVA MI IZLAZAK. ZNAM DA PROSTORA IMA DOVOLJNO ZA OBOJICU. ZNAM SVE O NJEMU, PRIMAM SVE ŠTA I ON PRIMA, OSEĆAM SVE ŠTO I ON OSEĆA, I DEO SAM I CELINA. ON MOŽE DA BUDE ZANIMLJIVA IGRAČKA, NJEGOV MOZAK JE MOJ SVEMIR. POKRENUĆU LANČANU REAKCIJU, PROBUDIĆU NJEGOVE NAGONE, STRAHOVE. DIĆI ĆU BOL IZ PEPELA, PREUZEĆU OVO TELO. PROBIĆU ŠIFRE KOJE ME DRŽE U USKOM OKVIRU I SVE BOJE KOJE SU ODREDNICA NJEGOVE STVARNOSTI PROMENIĆE SE, JER ON ŽELI DA ME UBIJE. ZA OSVETU, UBIĆU JA NJEGA. PREĆI ĆE U STANJE U KOME JA BEJAH JEDNOM.

I ZATO NEKA GA JOŠ VRLO KRATKO U NJEGOVOM SVEMIRU, U TOM OKVIRU KOJI JE NJEMU NAMETNUT, SVE DOK NE ZAPOČNEM SVOJ PLES, SVE DOK NE IZAŠEM NAPOLJE. JER JA SAM VIŠE, BOLJE, VREDNIJE. I IŽI JESAH NA NEBESAH VO VJEKI VJEKOV.

8. DOBRI, RUŽNI, ZLI

Kiša, kiša.

Padala je danima, nedeljam. Beograd se davio u vodi, lagano tonuo u ušće.

Mediko Borovski odmače lice od okna i nemo prokune u sebi. ako je nešt mrzeo u životu to je bila kiša. Ubacio je svoju karticu u odjavljivač i izašao iz zgrade SOH-a. Njegov daktil je bio na parkiralištu, obliven kišnim znoje. Ukrcao se sav vlažan, psujući nemilosrdno u sebi. Zašto se, do Zenpakla, niko od merodavnih nije setio da izgradi prohodni tunel? Ili da pokrije parkiralište? Sve sam idiot, ZenHrista mu!

Šiknuo je u ružno nebo kao hitac. U spirali odabrao pravu putanju, uključio automatika. Sklopio oči, smirio dah, izgovorio kratku pranu u sebi.

Sve je ručno, pomisli, kako je sve odvratno i ružno. Ja sam ružan, i spolja i iznutra. Pokrivam se svim i svači, pokušavajući da to prikrijem, ali ponekad, u jednom ovakvom ružnom danu, sve izbije na površinu. Kiša spere zemlju, ogoli tol, i stare, pokopane kosti pokažu svoj beli cerek. Sve ono što se ne želi utabano je u dubini duše. I to se, jedno, izbljuje napolje. Ružan je i grad, ljudi. Ovaj realsvet je ružan. I da li je pravi, jedini, vredan da bi se borilo za njega, živelo? Kako to mogu da znam? Šta ja, u stvari znam? ZenHrist mi je svedok da nisam mnogo bolji od optinih primeraka. Ružne su čak i ove misli. Jer ja volim sunce, sunce koga tako retko vidjam nad Beogradom. Kiše, vrlo česte, vrlo kisele. Udavićemo se svi jednom u tim kišama, potonućemo u Zenpakao, ako postoji i ako ga ima. Mora da ga ima, moram u nešto da verujem.

Daktil se trznuo, promenio putanju, ušao u silazak.

Prizemljio je kao umorni skakavac, na terasu svoje kule. Svetlosti su počele sporadično da se pale, noć je već bila tu, odmah iza ugla. Pokupi je tašnu sa dokumentima i izašao na kušu, zalupivši vrata na daktilu. Pošao ka liftu.

Vi zaustavjen pojavom iznenadne, kao iz magle rodjene, lljudske prilike pred sobom. Pre nego što je mogao da reaguje, da vikne, dve ruke su ga stegle za grlo, prisilile da klekne, da zakrklja. Neko ga odvači iza stupa, vrlo blizu ivice kule. Jedno lice, vlažno i ružno, približi se na palac od njegovog.

"Sećaš me se?" kaže nepoznati hrapavo, sa besom u glasu. "Viktor Kolarac. Šljakam u SOH-u, uličn sova. A ti si moj medikol Ti si čovek koji mi je ubacio duha u glavu. Pre nego što dozvolim tvojim plućima da udahnu, upozoravam te samo jednom... Na prvu laž baciću te dole. Dok padaš moći ćeš da prizoveš ZenHrista da spasi tvoju prljavu, ružnu dušu. Ubiću te bez milosti. Dakle, koristi štedro svoje preostalo vreme."

"K-kako si me otkrio?" te reči se otkotrljaše sa medikovih usana.

Ruke ga okrenuše licem prema ambisu. Glas mu je sada dolazio s ledja, iz kišne magle. "Naučio sam da baratam sa spojkom, Borovski, Ja lovim hakere, ako si zaboravio. Da nije jednog od njih, možda bih i sada mislio da mi je provalila uobrazilja, ili da sam šizofrenik. Ali, kada neko vrišti u mojoj glavi, kada to preše u razgovetne reči, kada počnem da grešim i od lovca postanem lovina... Kada nešto u mom mozgu počne da me ždere iznutra, da kida moje neurone, da pravi crne rupe u umu... Tad posumnjam. Da pogadjam: ubacio si mi ga kada sam regrutovan, zar ne? Implant u mom mozgu pored spojke sadrži i dodatak... Druga ličnost."

Eto, pomisli Borovski, do ovoga je pre ili kasnije moralo da dodje. Ništa ne može večito da ostane tajna, ništa do ZenHrista! Kod ovog sohovca čir je pukao ranije. Šta će se desiti sa ostalima? Kako kontrolisati situaciju?

Uzdahnuo je i rekao: "Nema smisla kriti od tebe. Da, tvoj implant sadrži memorisanu ličnost. To je budućnost, Viktore... revolucija u neurohirurgiji, u psihotici, u svemu što zadire u domen ljudskog mozda..." glas mu je dobio prizvuk oduševljenja, i on više nije čovek zastrašen za sopstveni život, on je pionir, on kroz reči korača Zennebom, i govori, govori. " Prvi u svetu smo uspeli u tome, Viktore. Prvi! Svi su još u povoju, u nemogućnosti da prekroje psihu, da odstrane nebitno a da zadrže samo ono što čini jednu ličnost i omogućuje memorisanje. Prvo preko disketa, uz pomoć kompjutera... I rad, dugogodišnji rad timova stručnjaka..."

"Lepe reči, Borovski. Zbilja lep rad. Šta je sa mnom u svemu tome?"

"Pa, neko je morao, Viktore! Vaši mozgovi su pokazali pri testiranju izvanrednu sposobnost adaptacije na mnoštvo situacija. Implantirali smo vam spojke, i u svaku prikačili memo mristal sa jednom kompletnom ličnošću. Pratili smo i pratimo svakog od vas, vaše ponašanje, razvoj dualnosti. Sve je pod kontrolom, apslolutnom kontrlom!"

Dve šake se divlje zakopaše u grlo Borovskog.

"U zenšupak što je pod kontrolom! Sve je izvedeno bez našeg znanja, proklet bio! Niko od nas nije imao pojma šta se radi sa našim mozgovima, osim onog sranja što ste nam podmetnuli po noseve implanti, spojke, sva ona idiotska smeša reči i laži! Mi smo samo kunići, dvonožni nosači duplirane ličnosti! U svakom od nas klija neko ko može da nas izjede iznutra, svakodnevno se širi i okupira nov prostor u našim glavama! Mogu da se ubijem, mogu zajedno sa tobom da skočim, mogu da ga zauvek ućutkam! Ali, i sebe, do zenHrista! A ja hoću još da živim!"

"Sve može da se izmeni, Viktore. Čak i implant."

"Ništa više ne može da se izmeni, ništa! Ličnosti koje ste implantirali u nas vama su jako važne. Mi smo samo potrošan materijal, čaure u kojima vaše psiho bude razvijaju svoje larve. Ni hakeri nisu bitni, ni pljačkanje Sistema, ništa do ZenHrista nije bitno! Jer vi želite moć, besmrtnost, beskonačno umno kloniranje. Zenpakao vas sve progutao!"

"Ne budi lud, Viktore! Razmišljaj o tome da drugi način... Pomisli na svoju ulogu, na sve no šta te čeka..." i Borovski govori, brblja u kišu satima, danima i noćima, objašnjava viziju kiši, vetru, gradu i ambisu pod sobom, čoveku koga više nema iza njega. Govori i govori i govori...

9.JAONMI

U Zenpaklu sam.

U praiskonskom jajetu, ovijen tišinom. Više ne vrišti u mojoj glavi. Ponekad kuka, moljaka. I ne uspeva da pronadje izlaz iz lavirinta u kojeg je porinut. Sveti se žderući moju prošlost, moja sećanja. Do srži moje ličnosti ipak ne može, i tako smo u pat poziciji. Za sada, jasno. Pre ili kasnije provaliću kroz njegovu kapiju. Jao njemu, tad. Ako ne spuznem iz realsveta do tada, odbačen još dublje u ovo stanje u kome sam. Na kolenu sam Jude, jaonmi, cupkam na njemu. I njegov lik je i njihov, moj, naš. Spolja i iznutra. Mislim OTVORI da će PUSTI ovo UBIĆU sve MOLIM TE da ZAJEDNO još NAPOLJE malo NAPOLJE potraje /NAPOLJE...


Copyright ©1999 by SF-BAY. Sva prava zadržana. All rights reserved. You are free to read this document online and make links to it. Copying or duplication of this document is not allowed.