SF-BAY, naucna fantastika
ON-LINE BIBLIOTEKA DOMAĆE NAUČNE FANTASTIKE

KARBIONOVA ISTINA

Aleksandar Resan



- Ko si ti?!

- Ko sam ja? Pa ti zaista ne razumeš, produži Karbion, ovde nije reč o meni, ovde sam ja samo sredstvo kojim se stiže do cilja. Ti biraš cilj, a ja ga postižem. I to je sve.

- Ne mogu da prihvatim stvari tek tako, rezignirano dodade Marko, mora da postoji neki viši entitet, nešto što nas uređuje i izbavlja iz prvobitnog haosa, nešto što osmišljava našu egzistenciju i nudi nam šansu da evoluiramo u više oblike. To nešto dovešće do konačnog objedinjenja sveta u jednu sveprožimajuću silu, koja je svesvesna i sveprisutna, koja ima sve atribute i koja je stoga zadovoljna sobom i uživa u činjenici što je sve tako kao što jeste.

- Izvini, Marko, ali moram da primetim da ste vi ljudi u stvari totalni idioti. A ti si jedan od najlepših primeraka vaše idiotske rase, kroz smeh reče Karbion, nastavljajući da lebdi iznad Markovog kreveta. Postojite vi i postojimo mi. Niko od nas nije bolji od onog drugog i nikada nećemo biti bolji niti objedinjeni u neku hiperinteligentnu silu. To su fantazije, snovi, nebuloze...

- Ali mi smo napredovali, postali smo bolji, prisutniji, mi uistinu evoluiramo. Čini se da je tvoja rasa idiotska ako zaista ne uviđa promene o kojima ti govorim, hrabro uzvrati Marko. Njegove plave oči zračile su sigurnošću i snagom, kao da je i sam poverovao u to što govori.

- Još koliko danas ti ćeš promeniti svoje mišljenje, jer vi ljudi ste slabići, kukavice, maloumnici. Vi ne zaslužujete tretman kakav se pruža inteligentnim bićima. Što se mene tiče ti si najobičniji reptil sa tri miligrama mozga, zato i nemam nameru da te ubeđujem u nešto što je za tebe neshvatljivo. Ti, izgleda, prihvataš samo ono što možeš da shvatiš, pri tome ne shvatajući da imaš ograničenu moć shvatanja i da ti sa svakim korakom beži sve više realnosti i to ispred nosa. Karbion prekrsti ruke i zaćuta.

- Moram da primetim, nastavi lagano Marko nameštajući kragnu od pidžame, da si ti paradoksalan, da protivurečiš samome sebi. Prvo kažeš da smo svi mi isti, da niko nije bolji, onda kažeš da smo mi idioti. To znači da ste i vi, da kažem, bar približno toliko glupi kao mi, pa zašto bih onda ja prihvatio tvoje kretensko stanovište, zar samo zato što nisam dovoljno pametan? Zar misliš da ćeš verbalnom ekvilibrizacijom da nas dovedeš do nivoa mentalnog konsenzusa, pa da nas zbunjene zavedeš i porobiš? Možda vi i putujete brzinom svetlosti, ali od toga se, očigledno, ne postaje pametniji, osmehujući se završi Marko.

- Samo je ono istinito što u sebi sadrži paradoks, to je logika koja nam je omogućila da putujemo svemirom. To je logika koja nas vodi od samog početka, koja je neporeciva, nesaglediva, neumitna. Ona nam kaže da smo glupi, možda ne toliko koliko vi, ali u svakom slučaju ona nam kazuje da nema svetle budućnosti, da nema istinskog progresa, da je sve opsena, da je sve ovo, dakle čitav svet, materijalizacija neke pomućene svesti, neke bolesne uobrazilje od koje ne može da se pobegne, čak ni kroz crvotočine. Gde god krenemo, a nema mesta na kome nismo bili, uvek srećemo samouverene idiote poput vas. Sve smo proputovali i videli kolika je glupost sveta, koliko je sve neizrecivo slaboumno i primitivno. Mi kažemo: ako smo mi najinteligentnija bića najinteligentnije rase u svemiru, a nažalost jesmo-jer to pokazuje beskonačno mnoštvo istraženih svetova, onda je sve što postoji besmisleno, neprekidna petlja u kojoj se proizvodi nonsens.


- Pa šta vi hoćete od nas ljudi, uznemireno poskoči Marko, hoćete li vi to da nas oterate u globalno samoubistvo, zar hoćete da nam onemogućite da prirodnim putem dođemo do zaključaka do kojih ste vi došli, pa makar oni bili porazni kao što tvrdiš?! Naravno, ja nikada neću prihvatiti tvoju filozofiju Karbione, jer ona ne prihvata ništa osim smrti, ona ne nudi ništa dobro, ne obećava nadu, a čovek to je nada, čovek je čovek dok se nada. Mi ćemo proći bolje od vas. Sigurno ste pokupili neki svemirski virus čiji je prvi simptom pesimizam i nihilizam, a kako ne verujete u evoluciju-niste mogli da evoluirate, da stvorite potrebna antitela za odbranu sopstvenih kapaciteta, kapaciteta koje ste umanjili svojim načinom mišljenja. Zbog načina na koji mislite od perspektivne rase vi ste postali izumiruća rasa. To vam, međutim, ne daje pravo da od nas tražite da proživimo isti život i da se obavežemo istom sudbinom. Šta ti u stvari misliš da kažeš kada kažeš da ste vi sredstvo za postizanje našeg cilja?

- Mi smo došli da vam skratimo muke, jer mi smo zapravo svemirski dželati. Mi iz zabave lutamo svemirom i širimo pesimizam, cinično primeti Karbion. Svakako, mi možemo da putujemo kroz vasionu, da činimo svakakva čuda, ali eto nismo imali pametnijeg posla nego da se poigravamo sa vama. Naš krajnji cilj je da vas uništimo, izbrišemo sa svih mapa, ali mi to ne volimo da činimo iz daljine, već nastojimo da čistim ubeđivanjem nateramo Zemljane da se sami pobiju. To će nam pričiniti veliko zadovoljstvo, pa ćemo se iznapijati i tako u delirijumu uništiti još nekoliko civilizacija, sve dok konačno ne padnemo od umora i prepustimo se hibernaciji. Je li ovo dovoljno lep odgovor za tvoj koncept logike?

- Marko se isceri od uha do uha: da, sada kada to kažeš, zaista se čini da je velika verovatnoća da ste vi zaista manijaci, masa ludih odmetnika. Možda sve ovo vas prilično zabavlja, naime, zabava je sve što vam je ostalo nakon što ste spoznali suštinu svega što jeste. Sada samo uvežbavate dijalektiku, isprobavate novu verziju neke svoje agresivne filozofije. Ovako vi zamišljate idealno iskorišćeno slobodno vreme. Pa vi ste zaista ludi. Ali recimo da niste ludi, da je sve ovo samo vid komunikacije između dveju civilizacija. Pod tom pretpostavkom voleo bih da mi kažeš za koji naš cilj ste vi sredstvo?

- Marko, glupi stvore, derište razmaženo, mi smo vaše opravdanje i vaš blagoslov, mi smo sve što vi imate, ono najbolje što vam je ikad ponuđeno, mi smo vaš izlaz i vaš spas, vaša jedina nada. Vaša jedina nada kaže vam da nemate više osnova da prolongirate neke druge nade, da je došao kraj, pravi i istinski kraj, mi smo vaše mentalno sredstvo, uvodimo novi način mišljenja u vašu koncepciju svesti. Sve što ti činiš u svojoj upornoj težnji da se osmisliš, da učiniš postojanim svoje ja, sada pada u vodu, jer sve to je već viđeno, sve to je postapokaliptički hedonizam. Za mene ti si tipičan primerak, redundantna masa koja će uskoro biti anihilirana, bedni stvore. Pomiri se sa svojim položajem i pokori se istini kojom te prosvetljujem.

- Kako si nadahnut kada govoriš o destrukciji, Karbione, da ti nisi možda zao duh, sila nečista, da li ti to pokušavaš da oduzmeš ljudima slobodnu volju, poslednji dar koji su ljudi primili od Boga? Nisi li ti Sotona i nije li ovo tvoj pokušaj da nam ukradeš duše, da nas večno usmrtiš? Smeta li ti što se pozivam na Boga i što te jasno prepoznajem?

- Zar nije svejedno ko sam ja, kad već donosim istinu? Zar ne uviđaš koliko je beznačajno tvoje mišljenje u moru donesenih odluka? Zar ne priznaješ besmislenost svega što jeste? Ja možda i jesam sam đavo, ali to za tebe nije od presudnog značaja, jer možda sam i ja nekad bio mlada optimistična duša, pripadnik neke rase koja je obećavala u svoje vreme, ali kroz godine koje su prolazile ispirale su mi se oči i vid je postajao sve bolji, idilična sredina postajala je pakao, a ja sila nečista. Ako ti se više sviđa da me posmatraš u svetlu Srednjega veka, onda to slobodno učini, međutim, moja poruka tebi i tvojima ostaje neizmenjena: ne trošite se uzalud, sve je već rečeno. Pokori se pred neumitnom istinom i poslušaj još jednom moj savet... uz prigušenje poslednje Karbionove reči izgubiše se u najmračnijim delovima sobe.

U prostoriji se čulo samo blago ritmično disanje čoveka koji ja utonuo u san. Prošao je čitav sat, a zatim još dva. Zora je polako svitala dok su blistavi Sunčevi zraci ispunjavali prostor iza prozora sa rešetkama. Vrata se otvoriše i sobu zauzeše ljudi u belim mantilima.

Bolničarka priđe Markovom krevetu, prodrma ga i okrenu se vođi vizite: ovo je Marko Karbionovič, četrdesetčetvorogodišnji advokat iz našeg glavnog grada, pati od kompleksa neuroza i psihoza, ovde je već tri godine i njegovo stanje nije se menjalo za sve vreme njegovog boravka ovde. Naravno, bio je podvrgnut najsofisticiranijim metodima lečenja, i to je činilo više naših vrhunskih stručnjaka, ali pomoći jednostavno nema. Zbog ovakvih žalim što pitanje eutanazije nije rešeno. Utrošeno je toliko sredstava, a pozitivan odgovor još nije dobijen, a sigurna sam da ga neće ni biti. Predlažem da ga uspavamo sedativima i prepustimo majci prirodi, nadam se da neće jos dugo zauzimati ovaj krevet-toliko je još bolesnika kojima možemo pomoći. Evo, takav je slučaj sa ovom ovde pacijentkinjom... tiho su se gubile reči u najosvetljenijim delovima sobe dok je vizita polako prilazila sledećem krevetu.

Prošao je sat, a potom još dva. Poslednji zraci svetlosti upravo su bežali iz Markove sobe provlačeći se kroz rešetke na prozoru. Na nebu je bilo zaista mnogo zvezda, ali činilo se kao da je bar za jedan njihov broj bio manji nego prethodne noći.

Plave oči smireno su gledale u zvezde i stapale se s njima, i ništa nije bilo tako kobaltno plavo kao što su bile Markove oči.

I sve što nije bilo crno, bilo je plavo. Baš kao što je rekao Karbion. I svake sledeće noći Karbion je sve više bio u pravu iako ga je svaki put bilo sve manje. Što ga je bilo manje, njegova istina bila je sve veća, baš poput sjaja u plavim očima, u zvezdama.

 

Objavljeno u Zimskoj selekciji časopisa za popularizaciju nauke-GALAKSIJA, u januaru 1999. godine.



Copyright ©1996-2002 by SF-BAY. Sva prava zadrľana. All rights reserved. You are free to read this document online and make links to it. Copying or duplication of this document is not allowed.