TAMNI VILAJET LICEMER Oto Oltvanji

1 Ovde je smrdelo. Dejvid Jou je znao da je on jedini koji oseća smrad. Mešavina antiseptičkih sredstava i ustajalih umova. Sve to spakovano u belu ambalažu. Teško je podnosio ovakav život. A morao je. Na ovom odeljenju su bar jebene seanse bile zanimljive. Baš kao u "Letu nad kukavičijim gnezdom". Jučerašnja je bila vrlo luda. Inače, ludo je smešna reč na ovom mestu. Bivši psihijatar Filip Moris Vinc je, sada u ulozi pacijen- ta, kao i obično, najviše pričao. Negodovao je zbog malog broja medicinskog osoblja suprotnog pola. "Ne shvatate? To je jako važno!" Uvek je počinjao veoma ugladjeno, jer hej! Vinc je bio ugladjena osoba. "I nije to samo zbog nas, muškaraca, iako to umnogome pomaže kod lečenja, moram da naglasim, već je to prirodni red stvari!" Zapadao je u vatru polako, ali je na kraju gotovo uvek vikao. Onda bi nastupio član osoblja odgovarajućeg pola. Nisu sve sestre na Ričmondskoj psihijatrijskoj klinici bile lepe, ali bi se kod ovog stadijuma svakodnevne rutine Vinc, očaran, obavezno primirio. Tako bi mu sestra praktično na prevaru (kako je sam posle tvrdio; ali je posle redovno bivalo svejedno) koknula u venu haj'mo malo na rajsku plažu. Popodne duplu dozu. Vinc je bio visok i žut. Pazio je na svoj izgled na način na koji je birao reči. Uvek je imao zalizanu kosu. Na jučerašnjoj seansi, pak, vrlo brzo van diskusije: nadrogirano dupe. Posle toga je šou preuzeo Gibi. Gibi je još bio klinac. "Evo ih ponovo! Dolaze!" povikao je, skočio sa stolice i okretao se u mestu oko svoje ose. Kada bi dečak najavio "Evo ih, dolaze", svima bi bilo jasno da su bube ponovo krenule u pohod. Ostavljale su ga na miru po nedelju dana - u tim periodima je za vreme tretmana čak poricao biološko postojanje sličnih stvorenja - a onda iznenada, bez ikakvog nagoveštaja, bio je prosto preplavljen njima. Sudeći po kricima koje je proizvodio, bilo ih je mnogo i ulazile su mu svuda. Dejvid nije sumnjao da je bilo bolno. Od jedne sestre je čuo da je Gibi jedan od klasičnijih slučajeva sa nemarnom majkom i očuhom zlostavljačem. Koji je uz to bio prilično maštovit. Pričalo se o sobici sa teglama punim insekata, ali to su bile samo priče. Njegove egzibicije su ubrzo postale nesnosne. Doktor Ivan Smajls zvani Guzovan je prvi reagovao. Brz i odsečan pokret rukom - upućen bolničkom paru idiota, Timu i Simu - i teatralno rasipanje beležaka po uglačanom podu, u nameri da sve to izgleda hitno. U ovakvim slučajevima, kada bi mu se um pomračio od bola, Gibi je bio vrlo opasan. Glomaznoj braći iz obezbedjenja to nikada nije predstavljalo problem, s tim što su s vremena na vreme ipak znali da potcene situaciju. Kao juče, na primer. "Koji drkadžija!" rekao je na sve to iskvarenim engleskim Mića Petrović, vrlo neobičan kleptoman, poreklom iz Jugoslavije. Sedeo je ruku prekrštenih na grudima, obrva izdignutih u jedno "uuuuu!" "Ovaj svoju bolest shvata vrlo filmski." Doktor Ivan Smajls Guzovan ga je samo oštro pogledao, i odsečnim pokretima pošao da smiri dečaka. To, naravno, nije išlo, pa se u nevolji osvrnuo tražeći Tima i Sima, ali su mu ova dvojica već bila za ledjima. Tim je ovoga puta bio neoprezniji. Prišao je sa leve strane, a Gibijeva dva brižljivo odnegovana nokta desne ruke su mu odrala pola obraza; krv je šiknula po zidu i poprskala uvek mirnog Sirana po licu. Sirano nije registrovao dodir tople tečnosti, već je nastavio da bulji u vrhove Dejvidovih cipela. Sestra je vrištala. Sim je izgubio strpljenje. Spustio je svoju šačetinu na Gibijev potiljak, a ovaj se u momentu složio na pod i primirio. Doktor je ljutito odmerio grupicu pacijenata, onda se naglo okrenuo i pošao niz hodnik. Sim spakova dečaka na rame i praćen lenjim koracima svog kenjkavog brata, krenu za svojim štovanim nadredjenim. Dejvid Jou je posmatrao sve to i smeškao se. Cirkus nije bio potpun. Nedostajala je još grupica žestokih bolesnika, koja je bila na izletu. Sa sestrom Margaret. Srećom, bilo je dana kada nije morao da gleda fasadu od lica svog glavnog dušmanina u ovoj ustanovi. Mića je pakovao doktorove beleške pod košulju, a Vinc je smirenim glasom nešto mrmljao. "Znam ja zašto on to radi. Pitajte njegovu majku. Samo je pitajte." Naravno, Vinc je bio pravi pravcati predstavnik Psihoanalitičke škole. I sve to na Ričmondskoj psihijatrijskoj klinici, na odeljenju "za blaže slučajeve", kako su ga zvali.

2 Podsećanje na ove dogadjaje samo je blago uveseljavalo Joua. Svako jutro bi u glavi prevrteo film prethodnog dana i postavio sebi jedno te isto pitanje: Pomaže li mu ovo išta? Ponekad je samom sebi delovao kao najnormalniji na ovom mestu. Ričmondska psihijatrijska klinika, odeljenje za "blaže slučajeve", ha! Sedeo je hladne glave na podu i uživao u polutami svoje sobe. Samoća svoje gadosti, bitno drugačija nego u spoljnjem svetu. Ali, nasilje ga je pratilo svuda. Pa i ovde. Tomp. Tomp. Prepoznao je Monikin hod. Dakle, Smajls Guzovan želi ponovo da porazgovara sa njim. A onda su se pojavile i devojčine duge, stravične noge. Onakve kakve je najviše voleo. Dejvidov kurac je vrištao za ovom sestrom. Smajls pogleda Joua preko smešnih naočara i reče: "Sedi, Dejvide. Imaš pismo. Unutra je kaseta." Jou se obradovao, iako ne previše. Ništa on nije osećao previše. Osim svog tereta. Dakle, momci su radili nove stvari. Najzad povoljne vesti iz onog sveta. "Poznate su mi tvoje aktivnosti..." počeo je Guzovan. JOU:(u glavi) ...a znaš i to da dobro poznajem tvoj slučaj... "...a poznat mi je i tvoj slučaj. I ti to dobro znaš. Isto tako znaš da on nije toliko težak. Ti si jedan od gostiju ovde sa kojima imamo najmanje problema." O, Bože, pomisli Dejvid. Za njega je ovaj tip postojao samo u spoljnjim obrisima. Držao je kovertu u rukama i prosto mogao da oseti kako mu kaseta pulsira pod prstima. A Guzovan je nastavljao. "Ozbiljno razmišljamo o tome da ti omogućimo rad. Znaš, u interesu nam je da pacijent ne prekine sa svojim civilnim aktivnostima dok je ovde. Naročito tako kreativni ljudi..." I onda se Guzovan raspištoljio. Kao da je pokušavao da dokaže Dejvidu da zna sve što se ima znati o njemu. O njegovom rok-bendu, koji je po mnogim američkim časopisima "naslednik jedne poznatije australijske grupe", i koji svira "jedinstvenu mešavinu panka i bluza" (idiot je zaista citirao!). Smajls je posebno istakao agresivnost njihovih nastupa i kako je to jedna od ključnih tačaka, koja direktno ukazuje na Jouovu vezu sa nasiljem. Naravno, Guzovan pojma nije imao. On nije znao za Jouov teret. On nije znao za Jouovu ovisnost. A sasvim sigurno nije znao za nju. Ili bar ne šta je dogadjaj predstavljao za Dejvida. A tako će i ostati. Ispiranje mozga se nastavljalo. I još mnogo priče, i još mnogo nevažnog. Ono važno: dok se Smajls bio rasplinuo o režimu bolnice, obraćajući mu se kao da je kakav novajlija, u sobu je ušla sestra Margaret i odmah se nasmejala svojim velikim, tečnim osmehom. Onim koji se prelivao. Velika glavna sestra. Joua je zabolela glava. "Ooo!" zagrmela je. "Sjajni, kako si mi?" Možete li da zamislite? Zvala ga je "Sjajni". Zatim se okrenu prema kancelariji i uputi Moniki jedan hitar "Odvedi smetalo, imamo posla" pogled, pa je devojka brže-bolje posluša. Dok su izlazili, Jouu se učini da je Smajls malo nervozan. "Stigla je pošiljka, kao što ste očekivali, ali ima nekih problema sa papirima, kažu da..." i - klik! Jou krenu za svojom ljubimicom, unapred se radujući svojoj dozi muzike. U ovom slučaju to je značilo dozu agresije. Neće moći da je posluša do sutradan posle seanse, ali nije važno. Čvrsto je stezao plastično kućište kasete. Naredno veče, nakon što je poslušao kasetu, pohrvao se sa Monikom. Znao je da ovoga puta devojka nije bila oduševljena svom tom grubošću, ali mu ništa nije rekla. Za kraj ju je opalio straga i ćutke su se obukli. Mesto: nekakva ostava; održavana, ali smrdljiva - kao i sve ostale prostorije, uostalom. Kako mu je uspelo? Od početka je pokazivala naklonost prema njemu, njegov stalni "animalni šarm" (jebeni muzički kritičari) ili šta već; sve u svemu nije bilo teško organizovati prvi sešn, naročito ako su velika braća bila u smeni. Jou nije mnogo lupao glavu zašto sve ide tako glatko. Monika nikad nije pravila pitanje od svega, nije čak mnogo ni pričala - objasnio je to nimfo etiketom ili već nečim sličnim. Tek mu je kasnije palo na pamet da bi to mogla biti još jedna od Smajlsovih smicalica; čovek je bio sklon tome. Sigurno je obavio svoj domaći zadatak, pa je znao sa čim su se uglavnom bavili tekstovi njegove grupe ("Poznajem tvoj slučaj i znam kolika je tvoja potreba za seksom"). Nije bilo važno, dok god je mogao da se kažnjava, stvarno mu je bilo svejedno. A Monika je bila sjajna cura. Onako, baš fina. Namestila je svoju kapicu i obratila mu se: "Nećemo moći u četvrtak...Premestili su me u 1B, to je drugo krilo." Imala je tako savršeno tužne oči. A onda osmejak. Mali, dovoljno kurcodizajući. Ali Jou je već uvukao košulju od grubog platna u farmerke i poslušno pustio da ga povede ka sobi. Usput je zviždao "Proklet za sva vremena" iz mjuzikla Isus Hrist Superstar. Sutradan je seansa prošla uobičajeno. Gibija nije bilo. Dva kratka vriska narušila su mir predvečerja. Monika je imala slobodno. Sim je poskakivao oko Timovog uflasterisanog lica. Jou je bio kod prozora sale za opuštanje kada je slučajno čuo, kroz blago otvoren prozor, odlomak razgovora izmedju snabdevača iz noćne smene i čuvara. Razgovor: "Ono levo krilo je baš usrano..." "Misliš 1B?" "Daaa...Nove pošiljke dijetalnog i nova poseta specijalista. Kad god imaju neko sranje, odmah ga strpaju u to levo krilo. A pravo da ti kažem, ni ne zanima me šta tamo drže."

3 Dosadna nedelja. Odeljenje je sada bilo u punom sastavu: vratili su se Bil, onaj ludi violinista i matora Agata. Na hodniku je sreo glavnu sestru - njene desne kao izvajane u fekalijama. "Kako smo danas?!" vikala je Margaret u hodu, ne čekajući odgovor, a Dejvid se pitao da li je dan mogao početi gore. Seansa. Ceo dnevni program je kasnio zato što se pojavila neka uplakana starica, koja je greškom prošla nekoliko punktova sa obezbedjenjem, pa je Smajls, uznemiren, morao da je primi. Gibija je zabavljala Margaret, nimalo nežno. Dečko se u suštini dopadao Dejvidu, ali je postojao jedan problem: disao je na usta. Dejvid je sumnjao da će ikada išta biti od njega. Monika je opsluživala Agatu, koja je odbijala da jede, dok je Crveni Bil, pošteni drvoseča, uporno pokušavao da se odbrani od Vincovih optužbi da je latentni homoseksualac. Miće danas nije bilo. Sirano je, naravno, samo sedeo. I tako je Dejvid Jou fino i neopaženo šmugnuo do Margaretine kancelarije. Poluodškrinuta Smajlsova vrata: SMAJLS: ...ja ne mogu da nadjem reči, mislim, bila je to strašna nesreća, mi smo sve učinili... ŽENA (uplakano): Želim... ja želim da se ona kazni! SMAJLS: Zato i dolaze stručnjaci... budite bez brige, ja shvatam vaš bol... ali sve će se to legalno obaviti... ja... Vrata iza Joua su se naglo otvorila. Monika. Izgubio je dah. Ona mu se osmehnula. Po drugi put. Nikada nije pravila pitanje, pa ni sad. "Sutra", reče mu kratko (momentalno ukrućenje kod Joua) i povede ga nazad na seansu. Pokušali su napraviti nešto od Sirana, ali nije išlo. Jou je znao da je Sirano zajeban, samo ostali to nisu znali. "Zajeban" je značilo da mu je verovatno mesto na težim odeljenjima. Na kraju je sastanak, po običaju, završio Bilovom gnjavatorskom pričom o njegovom Mek-kamionu i njegovom zanimanju. "Kad ja uzmem sekirče u ruke..." pričao je dečački zaneseno miroljubivi bradonja. Njemu su, jadniku, šume bile sve. To veče je Dejvid komponovao prvu pesmu nakon dve godine. Da, sa mnogo bluza.

4 Bio je nežan sa njom, ni sam nije znao zašto: kad si lud, to ti je opravdanje za sve. Rekao joj je: "Želim u 1B. Želim da vidim šta se tamo dešava..." Gledala ga je netremice, uplašeno. Spustila je glavu i potom ga ponovo pogledala. Više nije bilo straha u njenim očima. Ovoga puta samo razumevanje. Ona ga je razumela i odvešće ga tamo! Njegov animalizam je radio, njegova aura. Usrani teret. Oh, divna devojko! Debilni Sim i Tim na izlazu, pa kao neke Smajlsove instrukcije, beskrajno čisti i smrdljivi hodnici, mnogo proseravanja na punktovima i mnogo hodanja. Sve bez greške. A onda plavo odeljenje 1B i čuvar koji je izgledao kao da će da pravi probleme. Dvaput je proverio Jouove veze, ali je Monika bila OK, pa je povela i Tima sa sobom. I ovo je prošlo. Tim i čuvar ostadoše da čavrljaju, a on i devojka se uvukoše u prostoriju za stručne sastanke, i u mraku odgledaše predstavu. Nešto najjače što je Jou u životu video. Pa dobro, bilo je jače i od one noći. Staklo ih je delilo od pozornice, koja je bila pod njima. Pozornica - osvetljena gola prostorija. A tamo izdužena, slabo osvetljena prilika žestoko uvezane crnokose devojke. Duga kosa joj se u slapovima slivala preko ramena. Ona! Znao je! Glas preko zvučnika reče: "Meri... Pokušaćemo ponovo... Budi mirna. Sestra Helen samo želi da ti pomogne..." Dejvid prepozna Smajlsa. Guzovan, ozbiljan, i, što je još važnije, opasan. Potom malo više svetla i u vidokrug se ušeta debeljuškasta, plavokosa bolničarka; ona nastavi da prilazi Meri. Još više svetla. "Budite pažljivi, Helen. Znate kako je vaša prethodnica završila. Druga ekipa neka spremi dečaka." Devojčino lice iskeženo, oči olovne, bez zenica. Mirno je pratila kako je drhtave ruke odvezuju. "Mirna Meri, mirna..." Meri, mirna. Toliko suzdržane enrgije - Jou je bio opčinjen njenom pojavom. Na trenutak je pogledala u njihovom pravcu i on je bio gotovo siguran da su im se pogledi susreli. Ponovo. Meri, pomisli Dejvid. Sestra se brzo povukla po obavljenom poslu. Devojka je ostala vezana samo jednim lancem za zid. Gotovo istovremeno kako je plava sestra izašla iz vidokruga, negde ispod njih, na scenu je izašao Gibi. Gibi? Šta...? Dejvid pogleda Moniku. Ova je, bleda, samo slegnula ramenima. I tada režanje, bukvalno podrhtavanje prostorije (svetlo slabi i pojačava se), a Gibi mirno prilazi Meri, i Jou tada shvata: dečak je drogiran. Čak i oni čuju jedno klak! kada lanac spada sa zida, Merine lepljive ruke se obmotavaju oko dečaka, mirno kruže po njegovom telu, a potezi su sve odsečniji i brži. Furija je u svom elementu, vrtlog je zahvatio dve zagrljene figure i kreće krv, krv i samo krv, cela sala je u krvi (Jou: koliko krvi!), Merina kosa natopljena crvenim; i dečak počinje da se otapa. Jou oseća paniku medju stručnim osobljem koje ne vidi; Meri je pogodjena nečim i pada. Mrak. Ubrzo svetlo, ali nikoga više nema. Sestra Margaret urla na nekoga. Jou primećuje kako je Monika zadrhtala kada ju je ugledala. "Šta je?" pita bledu, divnu Moniku. "Doktor je lud, ali ona...ona je opasna." "A Meri?" "Čula sam da je ona nekakav neuspeli eksperiment, ali samo to... A oni žrtvuju ponekog pacijenta, one koji nemaju nikoga. Nisu normalni! Pre neko veče sestra En, nesrećan slučaj. Imali su mnogo problema s tim." "Da li je ovo zvaničan projekat? Šta ona traži ovde?" Ili možda, šta on traži ovde? "To niko ne zna." Monikin pogled odluta. "A ja nisam znala da je večeras Gibi na redu", dodala je tužno. Začulo se pucketanje zvučnika i Smajlsov glas: "Momci, proverite prostorije, zatvaramo odeljenje!" Klik. Jou: "Brzo! Idemo!" Izvukli su se u prazan hodnik i krenuli do čuvara i Tima. "Sve je u redu?" upitaše oni, a Monika klimnu. U dugom hodniku iza njih otvorila su se vrata i svi se okrenuše. Bila su to samo dva nepoznata mlada bolničara sa krevetom na točkiće. Odgurali su ga prema njima i prošli bez reči. Jou i Monika su se ćutke vratili u svoje krilo zgrade. Jedva je uspeo da sakrije drhtavicu pred njom. Vratio se u ćeliju i dugo nije spavao. Teret. Šta je bio Dejvidov veliki teret? Jou je bio okružen nasiljem; prljavštinom ovog sveta. I ono mu je smetalo. Njegova grupa je bio način da se brani od svega toga. Kroz tekstove, prazneći se na žestokim nastupima. Ali nasilje je bilo droga, koja je, kao i svaka droga, tražila još. I tako sve do prekomerne doze. Što je u Jouovom slučaju bila noć u Kineskoj Četvrti. Noć kada je shvatio da mu sve to, ma koliko nepodnošljivo bilo, dopada. I sada se ta ista Meri, furija Meri, koja je bila njegov primarni okidač, katalizator oslobadjanja sve te prljavštine iz njegove lobanje, nalazila u istoj bolesničkoj ustanovi kao i on i služila Doktoru Smajlsu za ko zna kakve izopačene ciljeve. Jouu je jedan kratak, posredan susret s tim ubicom bio dovoljan da mu totalno sjebe život, sve što je u tom životu valjalo: njegova devojka (stidljiva, tvrdoglava, divna), bend (najbolji prijatelji koje je imao), ravnoteža i primirje koje je uspostavio s nasiljem i ogavnostima. I sada je ponovo taj unutrašnji mir bio poremećen. A da mi možda malo ne lažemo sebe, a? Ovo okriće bilo je samo još jedan izgovor da se uplete, još jedna prilika za drogiranjem. Gorim od bilo kakvog hemijskog. Dejvid Jou, medjutim, nije ni sanjao da će Meri vrlo brzo da ga upozna sa još nekim vrstama ovisnosti.

5 "To s kamionom, znate, pa volim da ga vozim. Volim nepregledne ceste. Volim mlade autostoperke. Volim Kanadu, volim šume - ja sam iz Sijetla. Volim ono: tiiiiiimber! Volim kada se drvo cepa i njegov miris posle toga. A nema ničeg lepšeg nego kada se ja dohvatim sekire." Bil završi i sede. "Njegov problem nije u tome", mirno je dodao Vinc, očigledno neispavan. Činilo se kao da ih je malo spavalo prošle noći. SMAJLS (zainteresovan): Misliš? Zašto? "Seks." "Imam utisak da ti silom pokušavaš da uguraš seks u svaki problem, Filipe." "Ne slažem se. Površan sud. Pominje autostoperke. Šta ćete s tim, a?" Sirano je samo sedeo. "Gde je Gibi?" upita Agata. "Volim tog dečaka." Smajls je pogleda. Pa se susrete sa Dejvidovim hladnim pogledom. "Gibi nije spreman za ovaj sastanak", reče i nakašlja se. Manjoli, violinista, naceri se vrlo italijanski. Mića Petrović mu se pridruži; kakav par! I onda, iznenada, strela u drugom pravcu. Tipčina je taj Smajls. "Dejvide, šta ti imaš reći povodom Bilovog problema?" Jou je miran. "Ne znam. Slabije mogu da se identifikujem sa svim tim." Iz kancelarije istrčava Monika, vidno uzbudjena i zaokuplja samo Dejvidovu pažnju dok odlazi niz hodnik. Za njom evo je Margaret, naoštrena. "Oprostite", kaže Vinc, "smatram da svi znate koliko je ovo važno za moju analnu fazu." Zatim ustaje i otkopčava pantalone.

6 Monika nije došla. Pre sat vremena su ih okupili i pozaključavali u prostorije koje veoma liče na zatvorske ćelije. Osećala se napetost u vazduhu. Jou je bio sve nervozniji, poslednjih dana ga je kriza hvatala sve češće. Dok je čekao napetih mišića, teret mu je rasturao glavu. Bilo je mračno i sada već kasno. "Sjajni, gde si mi, Sjajni?" Jou poskoči. U ćeliju je ulazio govnasti osmeh, a s njim sto pedeset kilograma žive vage. "Pa, kako si?" Što se Dejvida ticalo, ovo je mogao da bude direktan prenos njegove najveće noćne more. "Sada ćeš da patiš, Sjajni. Pravio si gluposti." Pulsiranje u glavi. Dejvid se napeo i pribio uza zid. Margaret je imala maleni ukrućeni bič i zle oči u mraku. "Tvoja drolja ti šalje pozdrave." "Gde je Monika?" "E, to si izveo jebeno dobro, Sjajni. Devojka je patila zbog svega, samo da znaš. Šta sam joj uradila... Od početka mi se nije svidjala takva vrsta igre i to sam neprestano govorila doktoru Ivanu, ali me nije slušao. Na kraju se ispostavilo da sam bila u pravu. Njoj sada, medjutim, nema pomoći. Premestili smo je na odeljenje odakle se neizlečivi pacijenti i nevaljale sestre ne vraćaju." "Ne. Meri." Tenkovski super-gard krenu prema njemu. "Jebi ga, gurao si nos tamo gde ne treba." Napad. Jou je odmah udara lice, tako su ga od malena učili, prasak je jak - šaka mu tone u žele. Lepljivo medju prstima. Sledi bič po njegovom nosu. Pada. Klompa u obraz. Boli, jako. Prevrće se po podu - vrlo nespretno - ona nastavlja da ga udara. Uspeva da je obori, zemlja se trese. Leže na nju, dahću i sikću, ona ga grebe, on je udara laktom gde god stigne. Dok pokušava da ga ugrize, Jou joj steže balvan od vrata danima, nedeljama...Sve dok debelo truplo gnjecavog lica i modrog vrata ne ostaje pod njim, ukočeno poput drvene kolevke. Pulsiranje je prestalo, oseća penu u ustima, kako je odvratno gorko. Toliko o ravnoteži nasilja. Još jedan fiks za tebe, licemeru. Baca brz, posednut pogled prema vratima ćelije. Jasno, otvorena.

7 Prčkao je po instalancijama. Bez struje i ostali poznati štosovi; važno je napraviti pometnju. Vrata ćelija su se redom otvarala, a ubogi ludaci su izlazili na slobodu. Bil, srećan. "Mislim da sam sada završio sa ovim. Vraćam se onom što volim da radim." Sim i Tim skaču na njega i pokušavaju da ga obore. Bil ih gura od sebe. "Hajde, momci - razlaz! Nemam ništa protiv vas." Tim hvata palicu i udara Bila po podlaktici. Jou je sasvim jasno čuo pucanje kosti. Bil, užasnut. "Moja ruka!" vrišti glasom deteta. "Ovom rukom radim." Bil i vatrogasna sekira. Jou se divi prizoru, iako nije nimalo prijatan. No, Sim i Tim više nikom neće smetati u ovoj bolnici. Složeni po svim šumarskim pravilima. I, naravno, opet nasilje, a Dejvid krunski svedok. Prolaz je sada slobodan. Bil izlazi na vrata broj dva, Jou trči ka 1B. Tek će mnogo kasnije saznati da je Bil upucan na spoljnjoj kapiji. Sreće Miću. Ovaj mu zadovoljno pruža ruku, rukuje se s njim i želi mu mnogo sreće u daljem životu. Odmah zatim nestaje sporednim hodnicima. Jou se smeška. U ludnici - ludnica. Kako prolazi odeljenjima za teže slučajeve, sreće mnoštvo ljudi u mraku, vrište, skiču, kokodaču. Jou se kreće brzo. Animalno. Udara zbunjenog čuvara u vrat, ovaj pada i puca u tavanicu. Oči su mu otvorene. 1B. Brzopleto utrčava u dvoranu. Jaka svetlost baterijske lampe na suprotnom zidu. Ništa se ne vidi. "Monika", viče. Snop svetlosti poslušno skreće prema krvavom telu u desnom uglu. "Ne." Neko reži u mraku. Snop svetla skreće tamo. Meri, kravava furija. Jedva joj razaznaje crte lica. Samo svetleće, sive oči i usta puna iskeženih zuba. Razbarušena kosa. "Vidiš, Dejvide... nisam pretpostavljao da ćeš toliko da se zagreješ za malu." Smajls. Ne previše zainteresovan za ono što priča. On drži lampu. Čuje se zveckanje lanca. Meri, vezana je. "Šta to radite ovde?" pita ga Dejvid, ne znajući gde je našao snage za pitanje. U glavi mu bubnja: Monika, Monika, Monika. Svetlost je sada uperena u Dejvidovo lice. "Baš si se upetljao u sve ovo, a? Pa da, još od one večeri, kada si prvi put sreo Meri..." Šta? "Dejvide, Dejvide... Čemu taj iznenadjeni izraz. Ja sam saznao za celokupnu tvoju priču, tvoj bivši doktor mi je pomogao u tome. I da mi ne bi pravio neočekivanog sranja, prebacio sam te na ovo odeljenje. Da te imam na oku." "Ali... zašto?" "Ha, pravo pitanje. Vidiš, ja sam čovek sa hobijem. Volim da radim u svoje slobodno vreme. Jebeni kolekcionar, ha ha. Skupljam ta čudovišta za svoju kolekciju... Imam i tim lovaca koji to radi za mene, momci su jako vešti." Sve to hvalisavo, gotovo ponosno. Jou mumla, negoduje. "Ne, stvarno. Shvatićeš kroz nekoliko godina. Oni su prava stvar, te serijske ubice su moderna čudovišta, monstrumi dvadesetog veka i mesto im je u muzejima. A znaš li zašto? Ne znaš? Iza devedeset posto masovnih ubica, ovih koji su teško uhvatljivi i kojima mediji kreiraju imidže, stoji sila kojoj robuju. Sila dostojna divljenja. Kosmička ludila, vanzemaljske sile, čak i druge dimenzije. Veruj mi, imam mapu zločina i zločinaca sa svim objašnjenjima. Trbosek, Samov sin, Gejn, Menson, sva ta sranja. Do sada sam skupio tri vrlo važna primerka. Misliš da je Meri pravi biser medju njima, zar ne? E, čekaj tek da vidiš ostale." Zveckanje lanca. Jou nije mogao da veruje svojim ušima. Dobro, na kraju, svaka ludnica mora da ima i svog ludog doktora. "Vidiš, ona je žrtva nesrećnog slučaja. Naučnica kao i ja, koja je prčkala sa nečim čiju prirodu nije poznavala. Nasledje starih civilizacija, parazit koji telo čini ovisnikom o krvi. Pravi pravcati izvor legende o Drakuli. Interesantno, a?" Jou je ćutao. Pucnji u daljini. Prvo u dvorištu, a onda i u okviru kompleksa. "Ahhh, to su naši dosadni prijatelji, obaveštajne agencije. Imaju luckastu ideju da polažu pravo na Meri, pošto je radila za njih dok je bila... recimo normalna. Sve je to, verovatno maslo one grozne majke. Trebao sam odmah da je se rešim. No, ništa. Očekivao sam ih. Moraćemo da se rastanemo, Dejvide." Čuo je napinjanje udarne igle pištolja. "A ostali? Ostale ubice?" Pažljivo je skinuo patiku u mraku bez da se pomerio. Morao je tako - krug svetlosti je mirovao samo na njegovom licu. "Oni su na sigurnom, hvala što se brineš za njih. Tamo gde će i Meri uskoro. Moraš priznati da si pored sve tvoje zgadjenosti oduševljen njima. Ti pravi pravcati... kako to da nazovem... latentni slučaj jednog od njih..." Jou vitla patiku u mrak - svom snagom. Snop krivuda, a on se baca u stranu, prema Meri. Pronalazi je i uspeva da joj napipa ledeno telo. "Hoću da ti pomognem. Razumeš?" kaže joj tiho. Zveckanje lanca. Napipao je spoj i uspeo da ga oslobodi. Lanac je sada teško zveknuo o pod. "Oho!" naceri se Smajls. Shvatio je. Pucnji u hodniku, veoma blizu. Neko izdaje naredjenja na megafonu. Krupno doktorovo telo je šmugnulo kroz vrata. Majmunski štos. Jou se okreće prema izvoru teškog disanja. "Moramo i mi odavde. Je l' možeš?" Nema odgovora. "Dobro. Hajdemo onda." Trčanje, šunjanje, preskakanje zidova. Nekoliko čuvara i jedan agent. Za sve ih se pobrinula Meri. Dejvid joj nije dozvoljavao da ih dovršava, nije bilo vremena. Ograda. Pa provaljivanje u kadilak; klinika sve dalje i dalje iza njih. "Kako smo ovo izveli?" kaže Dejvid za sebe. Meri je zavaljena u sedište do njega. Oblizuje se, ruke i prste. Ima guste naslage crvenog pod noktima.

8 Jou se naglo probudio. Sunce mu je išlo u oči, bilo mu je muka i nije znao gde je. Osetio je pritisak u donjem delu stomaka, pa se izvukao iz ležaljke i odšepesao do ivice bazena. Sa njegove desne strane bila je poljana i šumica, a pravo iznad brega napušteni drumski put. Otkopčao je pantalone i ispišao se u bazen. Tek kada je završio, bacio je pogled dole i ugledao krv. Nekoliko iscedjenih tela plutalo je po površini. O, Bože, pomislio je. Kakav mamurluk. Njegova sopstvena mokraća i nečija tudja krv. Sada se sećao. Zato se i opio tako žestoko. Posle ludnice putovali su neprestano, menjajući kola i po nekoliko puta na dan. Stigli su do Nju Džerzija, kada Meri više nije mogla da izdrži. Jou nije znao šta da uradi. Onda se odlučio. Neće dozvoliti smrt još jedne devojke koja mu nešto znači. A Meri se moralo pomoći. Odabrao je zabačeni letnjikovac. Porodica je bila tročlana. Krici iz početka nisu bili tako strašni. Jedino što ti kasnije odjekuju u ušima; tada potražiš flašu viskija. Sranje, koje licemerje. Kako možeš da živiš sam sobom, Dejvide Jou. Kako možeš tako da se lažeš. Pa ti obožavaš nasilje. Treba mu još pića. A Meri mu je non-stop pričala. Sve o bolesti. Rekla je: "Dejvide, ja sam džanki. Najgori na svetu. Ovo me izjeda. Žedj za krvlju je tako jaka da se potpuno izgubim. Ja ne znam šta im radim. Ja ne znam kako ih to gulim." I rekla je: "Bojim se da će mi jednom biti tako loše da ćeš i ti stradati. Zato moraš da ideš."   NEŠTO KAO EPILOG: Tresla ju je groznica. Vezao ju je za krevet i brisao joj lice mokrom krpom. Bdio je nad njom. Nije bila svesna da mu priča o njenoj ekspediciji u Amazon. O velikom, organizovanom putu, o podršci državnih agencija, o zaveri koju je kasnije otkrila. Bedno zamorče, kakvo je bila. O užasnim ljigavim stvorovima koji su čuvali traženi hram. O jednom od njih, koji je sada bio u njoj. O užasnom načinu na koji je ušao u nju; o tome zašto njih dvoje nikada neće moći voditi ljubav, bar ne dok je posednuta. I tako je Jou odlučio. Započeo je nov period njegovog života. Mračan i neizvestan. Bio je spetljan sa ovom vampirušom, kojoj je neko morao pomoći i tu nije bilo povlačenja. Moraće da krenu tamo dole, u te džungle. Moraće da potraže lek, način da je oslobode ovog prokletstva. Moraće da pokušaju. Celu subotu i nedelju proveo je negujući je. Bilo je gadno. Uveče joj je bilo nešto bolje. Nije znao koja je njena donja granica izdržljivosti, niti koliko još smeju da ostanu u ovoj kući pre nego što budu otkriveni. A bojao se. I to iz više razloga. Na slobodi su bili jedan ludi doktor i tri opasna, opasna čudovišta. S tim što je imao jedno sa sobom. Na svojoj strani. Pogledao je to bledo, oznojano lice. Nežno ga je obrisao. Setio se pesme. "Nedeljom ti treba ljubav, ponedeljkom ostani sam." Još uvek je bila nedelja, a on je imao dovoljno ljubavi za Meri. Čak i ako posle svega bude ostao sam, sam. Copyright ©1999 by SF-BAY. Sva prava zadržana. All rights reserved. You are free to read this document online and make links to it. Copying or duplication of this document is not allowed.