NEZAVRŠENA PRIČA

Biljana Milovanović

(urbana bajka)

Kristijan (24), mladi pisac bez planova za budućnost, sedeo je pred računarom i čekao inspiraciju. Računar (2), ta čudna sprava koju Kristijan nije voleo, zračio je zelenom svetlošću i umarao njegove oči.

On poče da trlja čelo i slepoočnice, trudeće se da se odupre svetlu koje ga je, po njegovom subjektivnom osećanju, sistematski uništavalo. Svaki put kada bi seo da piše, imao je utisak da će ga računar hipnotisati i uspavati. Nekoliko puta mu je to već uspevalo. Kristijan bi se budio ukočenog vrata i utrnulih udova, besan na sebe što je opet zadremao. Zato je na stolu držao termos sa crnom kafom, koju je ispijao u umerenim dozama, svaki put kada bi zapao u krizu.

Priča koju je završavao bila mu je vrlo važna, jer je imala tu nesreću da spada u one priče kojima je jako teško izmisliti kraj. Mogao je da ga potraži u nekom od mnogobrojnih Klubova elektronske kjiževnosti, koji su pružali veliki izbor već gotovih Završetaka za problematične priče. Ali nije. Želeo je da priču završi sam i tako dokaže da Elektronska revolucija u književnosti ne može pobediti ljudski um i nadmašiti ljudsku maštu. U dnu srca, mada to nikome nije želeo da prizna, veoma se plašio svega što je ta revolucija sa sobom donela. Grčevito se držao tradicionalnog načina pripovedanja i oblikovanja junaka, smatrajući da mu nisu potrebne bilo čije sugestije, naročito one koje je iskreirala mašina. Uostalom, on je iz dana u dan menjao kraj svoje priče kako mu padne na pamet, a disketa sa Završetkom je podrazumevala konačan i neopoziv kraj, bez prava na bilo kakvu promenu.

Priča je tako stajala nezavršena već sedam godina. Za to vreme, Kristijanova ličnost se toliko promenila, da više nije mogao da veruje da je on isti čovek koji je sastavio početak. Štaviše, taj početak mu je izgledao tako providan i plačevno sentimentalan, da se stideo što je uopšte tako nešto počeo da piše. Priča je mirisala na jeftine ljubavne romane sa mekim povezom, koje je njegova baka kupovala u svojoj mladosti i koji sada, jedino zbog zastarelog načina štampe, spadaju u vredne antikvarne primerke.

Zato je rešio da sastavi tako efektan kraj, koji bi svojom idejom i alegorijom podigao vrednost cele priče, a ljubavna tematika bi dobila marginalnu ulogu. Dok je računar na njega isijavao najviši stepen svetlosne inspiracije, sinu mu ideja za kraj. On pogleda u monitor, kako bi pročitao priču od početka i dobio uvid u kompozicionu celinu.

U tom trenutku zazvoni telefon. Kristijan pogleda na sat. Znao je da u to doba zove njegova devojka, sa kojom je već dva dana bio u svadji, upravo zbog priče koju je završavao.

- Halo, Kristijane, Ana ovde. Želela bih da se vidimo! - zacvrkutala je euforično.

- Kada? - upita on, zureći i dalje u monitor.

- Odmah! Dolazim kod tebe!

Veza je bila prekinuta pre nego što je mogao bilo šta da odgovori. Shvativši da ima samo još malo vremena, on poče da kuca po tastaturi kao sumanut, kako bi priču završio pre no što Ana stigne.

Trebalo je sahraniti glavnog junaka, plemenitog viteza Marija, koji je bio u platonskoj vezi sa Rozitom, prelepom plemkinjom iz srednjovekovnog dvorca. Mario je upravo izdisao na Rozitinim rukama, od mača krvnika koji je povredio Rozitinu čast, kada u sobu upade Ana, kriknuvši koliko je grlo nosi:

- Ne smeš ubiti Marija!

Njen krik je bio propraćen bacanjem i razbijanjem svih predmeta koji su joj bili na dohvatu ruke, što je trebalo da rezultira prekidanjem kucanja po tastaturi. Kristijan se preneraženo trže i obavi rukama glavu, kako bi se zaštitio od naleta piksli, tanjira i malih staklenih mobilnih telefona koje je sakupljao kao suvenire, gde god da je putovao.

- Razbiću ti monitor! - progovori Ana žučno i zavrljači prema njemu male kočije od specijalne legure, koje je sama izlila i poklonila mu za poslednju godišnjicu.

- Ne! - uzviknu Kristijan i raskrili ruke da zaštiti monitor, koji neumorno isijavaše zelenom svetlošću.

- Ubico! - i dalje je histerisala Ana, a bačene kočijice odleteše u prozor, koji se istog trena razbi u paramparčad.

Svađa potraja još neko vreme ali se završi bez većih posledica. Kada je Ana već sedela udobno zavaljena u fotelju, ne skidajući sa glave šešir svoje babe koji je datirao iz prošlog veka, i pušila na lulu duboko uvlačeći dim u usta, Kristijan poče:

- Za sve ove godine koliko smo zajedno, nisi mi dozvolila da ubijem ni jednog junaka. Podsećam te da su to moji junaci i da ti nemaš prava da im određuješ sudbinu.

Ana je gledala u razbijen prozor, vrteći muštiklu između palca i kažiprsta, ali ga je vrlo pažljivo slušala. Kristijan nastavi odlučno i samouvereno:

- Otkako si počela da mi kontrolišeš priče, ni jedan izdavač se nije zainteresovao ni da me pozove na razgovor, a kamoli da mi ponudi honorar! Kao da ne znaš šta se sada čita! U ozbiljnim časopisima već godinama su u trendu morbidni junaci sa suicidnim idejama i mentalnim posledicama ponetim iz poslednjeg rata! Ko još čita romantične priče o vitezima koji na kraju uvek pobeđuju zlo!?

- Čitam ja! - prekide ga Ana uvređeno i nastavi da puši.

- Čitaš ti! Kao da ja imam nešto od toga! - raširi on ruke i uhvati se za glavu, a Ana dostojanstveni ustade i krenu prema vratima.

- Dovoljno si rekao. Jasno mi je. Mada, ja i dalje ne vidim zašto ne bi otišao u Klub i uzeo Završetak sa srećnim krajem, ima ih tako lepih... Eto, ja sam baš pre neki dan probala jedan na moju priču o kočijama, i stoji kao bombonica! Ponela sam jedan i za tebe, imam ga u tašni. Kao da je važno da priča bude komercijalna! Ih! Tvoj Mario je tako divan lik, šteta bi bilo, zaista, da ga posle toliko godina usmrtiš tek tako... - glas joj je poprimio neki topao i miran ton, kao da se odjednom pretvorila u mače koje prede. Imala je pred sobom cilj i bila je spremna na sve da bi ga ostvarila.

- Slušaj, Ana! Ti izgleda mene uopšte nisi razumela. Još uvek govoriš o Mariju, kao da te on interesuje više od mene! Ti kao da si zaljubljena u tu Fikciju!

- Ah, pa ti si ljubomoran! Mislim da si ljubomoran, to je! Ne mogu da poverujem! Ha, ha! Ha, ha! - zacereka se ona, a Kristijan odjednom pozelene.

- Ne interesuje me šta ti misliš. Završiću priču kako ja želim - izgovorio je sporo i tiho, prigušeno, skoro iznemoglo, kao da će mu se glas svakoga časa rasprsnuti i poput eksplozije probiti grlo.

- Dobro! - izjavi ona odsečno, vrativši na lice malopređašnji izraz razbesnele Furije - A sada ću i ja tebi nešto važno reći: budeš li usmrtio Marija, računaj da smo raskinuli. Ali ovoga puta, nestaćeš iz mog života zauvek! - i izađe, ostavljajući za sobom dim iz muštikle.

U tu muštiklu se, zajedno sa svim ostalim arhaizmima koje je u svom karakteru i na svome telu nosila, Kristijan zaljubio pre sedam godina. Vezivala ih je ta ljubav prema starinama od prvog dana i on sada nije mogao da veruje da se Ana toliko promenila. Učlanila se u Klub, a da je to sakrila od njega! Nekada su noćima zajedno oplakivali njegove stare knjige, spaljene u prošlom ratu, zaklinjući se da nikada neće odustati od tradicionalnog načina pisanja. A sada ga nagovara da pogazi principe i postane deo stada.

Onako mršava, prefinjenog ukusa i otmenog držanja, bila je žena kakvu je oduvek želeo. Više nije mogao da zamisli da se njihova veza jednoga dana neće krunisati brakom. Baš kao što su se završavale ljubavne priče koje je napisao, i njihova veza je pretila da postane ljubavni vikend roman, sa plačevnom sadržinom i jeftinim povezom. Naježio se od pomisli da njegov život, tako površan i besmislen, liči na njegove priče, a on zaista nije u stanju da bilo šta promeni. Bio je već umoran od svega toga.

Razapet između ljubavi prema pisanju i ljubavi prema ženi, između doslednosti i potčinjavanja, sede za sto ne znajući šta da radi, i gorko zaplaka. Već otečenog lica, obgrli rukama monitor kao da od njega očekuje spas, i oseti kako ga zeleno svetlo hipnotiše, vodeći ga u poznati prijatni dremež. U nemogućnosti da reši sudbinu svog junaka, od koje je zavislila i sudbina njegove veze sa Anom, ostavio ga je da leži na travi, ni živ ni mrtav. Pre nego što je zaklopio oči, ukaza mu se Anin lik...

*

Kada se probudio, ugleda ispred sebe poznato žensko lice. Devojka sa tamnim kovrdžama i velikim sanjivim očima gledala ga je blago, milujući ga po kosi.

- Ne prepoznajete me? - osmehivala se nežno, pokazujući bele zube, a usne joj behu poput rascvetale ruže.

Kristijan je ležao na mladoj, sveže podšišanoj travi, čiji ga je miris golicao po nosu. Pored njega je stajao konj koji rže. Osvrnu se oko sebe i ugleda u daljini srednjovekovni italijanski dvorac.

Tek tada primeti da je čudno obučen i da po sredini bele košulje ima crvenu mrlju. Poskoči sa trave, shvativši da leži u lokvi krvi.

- Da li vas jako boli? - upita devojka raskošne lepote, u još raskošnijoj haljini boje purpura.

Lice joj je bilo bledo, trepavice dugačke, a struk tako tanak da Kristijan pomisli kako će se u jednom trenutku polomiti. Duboki deholte na njenoj haljini učinio je da se on potpuno izbezumi. Dok se savijala da mu maramicom previje ranu na grudima, koju Kristijan uopšte ne osećaše kao svoju, on oseti miris njene kože, pomešan sa mirisom celuloze. Progutavši pljuvačku, on uzdahnu, pridržavajući se za srce koje je kucalo sve brže, a lepotica se uplaši, misleći da on to uzdiše zbog ljutih rana, pa požuri da mu raskopča košulju i pokupi kapi prolivene krvi.

- Ah, ta krv je prolivena zbog moje časti i ja ću sve učiniti da vam se odužim. Tražite od mene šta hoćete! - reče ona i brzim pokretom ruke smesti Kristijanovu glavu u svoje krilo.

On zaustavi dah.

*

Mario (25), visoki mladić guste crne uloknane kose i širokih ramena, hodao je uzdignuta čela, vodeći pod ruku mršavu devojku, prefinjenog ukusa i otmenog držanja. Ona mu je sve vreme nešto šaputala na uvo, posle čega bi se on posramljeno češkao po glavi, a lice bi mu se prelilo crvenilom.

Uvela ga je u čudnovato ružnu građevinu, čiju fasadu je narušavao jedan razbijen prozor. Sve vreme se držao za grudi, žaleći se na oštre bolove i probadanja, ali mu ona smireno odgovori da su to sasvim uobičajene posledice.

- Hladno mi je - izgovorii Mario kada su zakoračili u prostoriju sa razbijenim prozorom.

- Ja ću te ugrejati, čim ovo vratim u Klub! - temperamentno izjavi Ana, vadeći iz procesora disketu sa Srećnim završetkom specijalne namene i vraćajući je u svoju tašnu.

Onda okrenu broj telefona svog privatnog stakloresca, i naruči staklo za prozor.