Goran Stevanović

CENTRALNI ARHIV SSSR, MOSKVA, STROGO POV.

Deo privatne prepiske šefa opitne laboratorije Vermahta,
Dr Rudolfa fon Frencena

4. Januar 1943.

Dragi Hajnrih,

Oprostićeš mi što ti nisam ranije pisao, ali kada ti budem kazao razlog za to, shvatićeš. U prošlom pismu sam te obavestio da me je OberKommandoWermacht naređenjem od 17. Decembra uputio da sa ekipom iz OKH i fabrike tenkova iz Štutgarta odem u Kijev. Nije mi bilo jasno šta jedan takav konglomerat ljudi traži tamo, ali vrlo dobro znaš da se naređenja OKW poštuju, a ne ispituju.

U Kijevu sam, naime saznao da se naš cilj nalazi stotinak kilometara severno u nekom malom mestu zvanom Černobilj, Černobil, ko bi to valjano razlučio u ovom slovenskom mljackanju. Do tamo nismo mogli da koristimo JU - 52, jer nema sređenog aerodroma, pa smo se svi tamo odvezli na onim SPW - 7 poluguseničarima. Posle užasne vožnje od stotinak kilometara u otvorenom vozilu na - 40 C , ugledao sam, dragi moj Hajnrih, najmisteriozniji i najužasniji prizor u svojoj karijeri .

Kada smo se primakli našem cilju, rečeno nam je da treba da ispitamo uzroke stradavanja naših novih tenkova tipa Tigar, koji su trebalo da budu veliko iznenađenje za Crvenu Armiju na staljingradskom frontu. Svi smo smesta protestvovali: za ispitivanje slabosti nove ratne tehnike postojali su mnogo manje drastični načini od odvođenja desetina stručnjaka u sred bespuća po ciči zimi. Ali, ono što smo zatim videli...

Ogromna trupla tenkova su ležala svuda naokolo, kilometrima. Sneg nije padao zadnjih nekoliko dana i tle oko tenkova nije bilo pokriveno snegom, već crnim ledom koji je pucketao pod našim čizmama. Izgledalo je da je cela konstrukcija naših najboljih tenkova jednom bila dovedena do veoma visoke temperature. Iako su u mašinama bile najiskusnije posade Trećeg Rajha, tenkovi su bili raštrkani na sve strane kako da su pokušali da se spasu bezglavim begom. I tada, četiri dana nakon strašnog, potpunog uništenja 4. oklopne divizije, tela tenkista su visila iz šahti kupola, presamićena i zauvek smrznuta u tom položaju. Bila su bela od inja, iako ugljenisana.

Ali ono što nas je ispunilo užasom su zapravo tenkovi na kojima naizgled nisu postojala nikakva oštećenja izuzev što su poklopci šahti bili izbijeni. Bili su pokriveni injem, a ispod je bila netaknuta zelena osnovna boja, bez i najmanje ogrebotine. Međutim, unutrašnjost tenkova je bila potpuno spaljena!!! Tek podrobnijim pregledom smo utvrdili ulazne otvore prečnika od oko sto milimetara, nimalo nalik strahovitim probojima topa sovjetskog KV tenka, jer pri ulasku toga zrna (kakvo god da je) ogromna temperatura mora da je trenutno ponovo zatopila mesto proboja.Načinili smo fotografije i ...

(ostatak dokumenta nastradao prilikom bombardovanja berlinske laboratorije)

NAPOMENA: Za dalje informacije videti dosije 157-45/7

* * *

Moskva, 1986.

Vorošilov je nervozno lupkao prstima po poliranoj površini stola od sibirskog bora. Časovnik je pokazivao da je prošlo sedam minuta od zakazanog vremena, a njegovih posetilaca još nije bilo. Na interfonu ispred njega se jedan od kvadrata osvetli žutom bojom.

- Druže sekretaru, posetioci koje ste očekivali su stigli.- začuo se glas njegove sekretarice.

- Pa zaboga, Marija Nikolajevna, uvedite ih unutra.

Vorošilov se pridiže u fotelji i popravi čvor na kravati. U istoj košulji je već šesti dan. I šestu noć. Od kojih zadnjih tri skoro da nije spavao.

U saveznom sekretarijatu SSSR - a za vanredne prilike već sedamnaest dana, od kada je pukao blok IV černobilske nuklearne centrale, razleteo se krov i krenulo nekontrolisano odlivanje radioaktivnih materija, nije se znalo za odmor. U dimu požara koji je nastao usled eksplozije reaktora, nalazila se spora smrt za milione onih u čije će telo ući na bilo koji način. Za kratko vreme je evakuisano preko sto hiljada ljudi iz najbliže okoline ali Konstantin Jakovljevič Vorošilov je već tada znao da to neće biti dovoljno. Trideset kilometara širok pojas oko elektrane je blokiran i ograđen. Postavljena je stalna straža koju su čuvale odabrane ABH jedinice iz gardijskih korpusa Crvene Armije. Piloti transportnih jedinica su iz vazduha zasipali podivljali reaktor kubicima betona, olova i bora. Bilo je samo pitanje vremena kada će se na pilotima ukazati prvi znaci radioaktivne bolesti.

Međutim, peti jahač Apokalipse nije sjahivao sa svoga ata. U noći, kroz gust, crn dim, isijavalo je bolesno zeleno svetlo. Jonizovani vazduh je pucketajući obavijao postrojenje svojom aurom. Konstantin Vorošilov je osećao kako njegova iscrpljenost i depresija prelaze u očajanje : "Zar se ništa, baš ništa, zar se baš ništa ne može učiniti ."

Odgovor na to pitanje su mu morali dati ljudi koji će svakog trena ući u njegovu kancelariju. Na vratima se začulo ovlašno kucanje i ne čekajući odobrenje šest ljudi uđe. Od te šestorice dvojica su bili Vorošilovljevi ljudi. Prvi koordinator Viktor Mikojan i šef personala Artjom Gurevič. Ostalu četvoricu je tek trebalo upoznati.

- Sedite drugovi - zaškripa Vorošilov. Posmatrao je lica četvorice fizičara. Koliko god da se razlikovala njihova fizionomija svi su sada imali zajedničku crtu : isposničko bledilo lica, kao sa ikona. "Sam bog zna da li su spavali išta više od mene u zadnje vreme" vrtelo se Konstantinu po glavi.

Svakoga trenutka u njegovu salu za konferencije se slivalo na desetine procena, analiza, izveštaja, preporuka, naređenja. Preko zelene čohe su bile razvučene gomile preciznih vojnih karata šireg područja elektrane. Po improvizovanim tablama na zidovima visilo je na stotine fotografija snimljenih iz niske orbite sa satelita visoke definicije, koji su obično brojali avione u američkim vojnim bazama. Stratosferskim letovima MiG-ova 25 posmatrano je kretanje radioaktivnog oblaka. Pod kontrolom ljudi koji su u ovoj sobi radili dan i noć uz neprestanu zvonjavu telefona, obavljala se svakodnevna dekontaminacija gradova koji su bili pod uticajem smrtonosnog oblaka. Čim bi se talas dima nadneo nad pripjatske močvare, stratosferska komanda je u gornje slojeve oblaka sejala agens za izazivanje kiše. Deo opasnog naboja je završavao u tresetištima ovog retko naseljenog područja.

Vorošilov je imao odrešene ruke da učini šta god hoće i može. Generalni Sekretar je imao preče zadatke: Crvena Armija je imala prvi stepen uzbune zbog povećane ranjivosti zemlje u uslovima havarije. U toku je bila unutrašnja reorganizacija jedinica.

- Drugovi, moje ime je Konstantin Jakovljevič. Vi ste ...?

* * *

Afganistan, 1984

Kapetan Rokosovski je stavio svoj šlem na glavu sa strahovitim osećajem nelagodnosti. Nije to bilo vrućina, ni prašina, jer su to stvari na koje se on navikao, na koje se svako navikne. I jedno i drugo će, uostalom, nestati sa porastom nadmorske visine."Grrr, kako svrbi. ostaviću ga ovde dođavola!" Skinuo je kacigu s glave i zagrebao noktima po kratko pošišanoj kosi, koje se zbog nečega strašno ježila i kostrešila.

- Roki, polazi već jednom!

- Stižem, drtino! - Prodrao se Rokosovski svome komandantu kroz narastajuću buku. Nekako je ipak stavio kacigu na glavu i uskočio u sedište za upravljačem. Počeo je da lupa celom šakom po prekidačima i gledao kako se instrumenti pred njim bude. Kada je određena kazaljka dostigla određenu crtu i narastajući fijuk određeni nivo, on kratkim trzajem povuče ručicu pored koje je pisalo "gžnrpqy qroahlz" i cičanje se upetostruči. Za Rokosovskog razlika nije postojala, jer se od trenutka kad je spojio kacigu sa konzolom, čulo samo krkljanje komunikacija iz slušalica. Vibracije su se pojačavale, a sa njima se pojačavala i njegova smirenost, kao i uvek kad bi pod sobom osetio propinjanje svoga pastuva. Mekano je spustio u vizir svoje kacige i prijatnom zelenom senkom prekrio ubitačnu belinu podneva. Vibracije su povećale učestalost, a Rokosovski pogleda kompas i mapu dok je laganim pokretom pričvršćivao masku za kiseonik. Oko njega su se kovitlale spirale prašine i samo je čekao da major Konjev da odobrenje za pokret.

A onda se zlurado iskezi. Pogleda svog nišandžiju koji je sve vreme prčkao nešto po prekidačima, a onda se nagnu prema njemu i lupnu ga po ramenu.

- Vatutine... - šapnu mazno u mikrofon. Nišandžija se teško okrete u sedištu, i doguravši samo do poluprofila, pogleda ga jednim okom. Rokosovski širokim potezom ruke u kožnoj rukavici nacrta jedan naležen osmeh preko maske i vizira.

- Roki, nećeš valjda opet...!?

Rokosovski zlurado - zlokobno zaklima glavom. Major Konjev se ubaci u vezu:

- Gromu 2, ovde vođa, nisam razumeo, ponovi...

Vatutin se grčevito uhvati za okvir kokpita. Rokosovski raspali pesnicom po crvenom tasteru i gurnu polugu gasa do kraja. Mil - 24 se u trzaju, kovitlacu prašine, i pisku turbina od kojeg su ispadali zubi, vinu u prozirno nebo Afganistana, za malo promašivši drugi helikopter na stajanci.

- Grrrnjf - ispusti Vatutin kad je ubrzanje opalo. - Lud si jebeš mi mater. Dvesta puta sam ti rek'o, nemoj čoveče, znaš da sam ovde po kazni, nisam prošo kroz sva ta tvoja kosmonautska sranja, a i baba mi je imala srčanu manu... - Na tom mestu je Rokosovski isključio komunikator."Da,da sigurno... Ah. Da. Sada je trebalo sačekati da se Konjev izduva, pa uključiti vezu. Nego, da vidimo gde smo. Aha... Šta ono beše, izviđanje zbog sumnje o koncentraciji trupa u sektoru JU. Pa to je ono smrdljivo selište gde nabavljamo mak. To je na jugozapadu, kurs 263 ako se ne varam. Gde sam stavio kartu, dođavola...tu si. A sada ugodnih 12 minuta leta... O-ho, šta to bi? Pa da." Rukom poseže i okrete prekidač za automatsko izbacivanje IC mamaca. Usijane magnezijumske lopte su počele da ispadaju. "Zbog ovih Čingera dole,statistika za stinger će jaaako da devalvira."

Sa ove daljine se već moglo videti selo. Ispod mašine je promicao jalovi, usijani kamenjar, iz koga bi povremeno zašištao poneki projektil u pravcu helikoptera, a onda skrenuo za nekim od mamaca ili otišao u susret suncu. " Treba kasnije obavestiti momke o ovima dole..." Dlačice na leđima i kosa Rokosovkog su opet počeli da se ježe. "Daklem, koji mi je danas... Dobro, gde je taj Konjev, pa nije valjda zaobilazio ono stingersko gnezdo? E jeste težak seronja... Evo selendre." Rokosovski povuče ručicu gasa i uvede helikopter u lagano klizanje. Onda uključi komunikaciju.

- Vatutine, jel' mašina OK?

- Sad si se setio, a? Jeste, sve u redu.

- Ich liebe dich mein Schatz. Nego, ne čujem drtinu.

- Pa nemož', ni da ga čuješ od ovih planinčina.

- Ma nemoj, a sateliti a releji i repetitori,a? Jel' su oni samo propagandni trik?

- Previše je on glup i besan da bi se setio da postoje.

- Jašta. I ja kenjam svašta.

Rokosovski pogleda planšetu dispozicije naoružanja: prednji termo-tragač aktiviran, top otkočen, lanseri naoružani. On prstom ukloni osigurač okidača. Osećao je kako mu i dlake u ušima stoje uspravno. Helikopter je lebdeo pedesetak metara iznad sela" Kakva "koncentracija trupa" opet ih je zajebao neko iz Izviđačkog... Sve je mirno. Čak i previše ..." u tom trenutku detonacija potrese letelicu. Rokosovski pomisli " Čingeri ! " dok je posezao za ručicom gasa i pritsnuo obarač, i to je bilo zadnje čega se sećao. Zatim je usledio mrak.

* * *

Moskva

Jedan od fizičara se izdvoji iz grupe.

- Ja sam Georgije Antonov, vo!a projekta. Moje kolege. Čovek se okrenu i pokaza rukom u pravcu grupe ljudi. Ljudi se predstaviše.

- Sedite - reče Vorošilov. Mikojan vas je ovde doveo na vaš predlog. Vi mislite da bi ste mogli imati rešenje, ili bar deo rešenja za ovu katastrofu. Pa, drugovi, slušam vas.

Vođa grupe se suvo nakašlja i otpoče:

- Želim da vam, za početak, približim princip rada nuklearnog reaktora...

- Tu možete stati. - preseče ga Vorošilov. - Za ove dve nedelje naučio sam i više nego što sam želeo da znam.

- Ali ne, druže sekretaru, ovo o čemu želim da vam govorim nije tehnologija fisionog reaktora,već fuzionog. Poznato vam je da se mi bavimo pokušajima komercijalizacije ove tehnologije već dugi niz godina, i da, to moram reći, u mnogim stvarima prednjačimo ispred svih.

- Hm, dobro, nastavite.

Antonov se zagleda u jednu tačku i nastavi:

- Kako bi, ukratko, izgledao princip rada fuzionog reaktora na principu magnetne komore? Gas koji služi kao gorivo ubrizgava su u prostor u obliku šupljeg pojasa, gde ga električno polje jonizuje u deliću sekunde. Tako dobijena plazma se potom zagreva na razne načine i kada se steknu odgovarajući uslovi, fuzija otpočinje. U plazmi se energija proizvedena reakcijom deuterijum-tricujum cepa na dva dela: jedna petina, čiji su nosilac alfa čestice, greje plazmu i održava reakciju: pošto ove čestrice poseduju naboj, one ostaju zarobljene u magnetnom polju. Ostale četiri petine ove energije beže iz plazme u obliku kinetičke energije, a čiji su nosioci neutroni,. Oni prodiru u omotač koji obavija plazmu i reaguju sa litijumom koji on sadrži. U ovoj reakciji nastaje tricijum, koji pothranjuje fuziju u plazmi, dok emitovana toplotna energija služi za proizvodnju električne energije. Istraživanja na polju fuzionih reaktora na principu magnetne komore se kreću u pravcu "tokamaka". Ta reč predstavlja akronim od "torusna magnetna komora". U tokamaku je plazma smeštena u komori u obliku torusa. Toroidno magnetno polje tera nabijene čestice u plazmi da se kreću helikoidno oko linija polja. Plazma je tako energetski izolovana, "zatvorena" me!u nevidljivim zidovima magnetnog polja. Me!utim, kako bi se zaustavilo skretanje čestica prema spolja, usled zakrivljenosti njihove putanje, dodato je i drugo magnetno polje, poloidno. Ono se stvara tokom ograničenog vremenskog raspona, zahvaljujući snažnoj električnoj struji indukovanoj u samoj plazmi uz pomoć spoljnog transformatora.

Na ovom mestu, Vorošilov još jednom upade u reč svome sagovorniku:

- U redu. Ne mogu reći da mi je sve kristalno jasno, ali shvatam poentu. Ali kakve veze sa našim slučajem ima ova lekcija iz primenjene fizike?

- Pa, pokušali bismo da oformimo jedno takvo polje oko elektrane, da zapravo zarobimo zračenje unutar magnetnih toroida. Možda ne u celosti ali...

-Vi hoćete da stvorite magnetni prsten oko cele centrale?

- Da. To, doduše, ne bi rešilo problem . Požar će morati da se ugasi, ali bi nam ovo dalo vremena da uradimo to bez pritiska, i - bez zračenja.

- Oh, Bože. Vorošilov protrlja čelo umornim pokretom. Pa zašto se onda dođavola neko toga nije ranije setio? Svoje zadnje reči propratio je treskom šake o sto.

Ljudi u sobi se zabrinuto zgledaše. Najzad jedan od njih progovori:

- Vidite, druže Vorošilov, tu postoji problem...

- Naravno da postoji. Ništa drugo nisam ni očekivao. Zvučalo je suviše prosto.

Fizičar bojažljivo nastavi.

- Polje bi bilo otvorenog tipa,snage oko sedam i po tesli što, ovaj, nikada dosad nije proizvedeno...

- Slušam vas.

- ...a kako je kontinualno, a ne trenutno, zahtevaće dosta energije, pogotovu što će rasipanje usled otvorenosti polja biti veliko. Osim toga, transport i instalacija uređaja te veličine, koji smo srećom nedavno proizveli ovde u Podmoskovlju, u eksperimentalne svrhe, trajaće bar deset dana, čak i uz vašu maksimalnu kooperaciju... Ovaj, evo ovde su proračuni utroška energije.

Vorošilov pruži ruku i uze papire.

- Ja...hm. Ja ne mogu reći da sam stručnjak za energetiku, ali mi jednodnevna potrošnja ovog vašeg...uređaja, jako liči na desetodnevnu potrošnju Moskve? Ili sam ja tu nešto pomešao?

- Hm...ovaj, niste, druže sekretaru.

- Aha...Pa kako ste mislili da vam stvorim par milijardi kilovata energije dnevno? To je prilično više nego što trenutno proizvodimo, koliko znam.

Na ove reči se u razgovor umeša jedan član grupe:

- Već su urađena neka izračunavanja u tom smislu. Vidite, sada je leto, pa je potrošnja samo 65 procenta naših kapaciteta. Kada bismo digli proizvodnju u Varšavskom Ugovoru na nivo zimske i uveli redukcije, imali bismo oko devedeset posto potrebne energije. Evo izvolite proračune. Mislili smo, -on baci pogled na okupljene- ako bismo uvezli tih preostaih deset odsto...

- Što je naravno nemoguće, to vam je jasno.

- Molim? - fizičar ga zgranuto pogleda.

- Ako niste primetili, od trenutka havarije mi smo pod uzbunom prvog stepena. U toku je repozicioniranje trupa. Zbog toga su naše granice do daljnjeg zatvorene. Ne našom voljom. Kad kažem zatvorene, mislim na sve: ljude, novac, hranu, energiju. Druga strana ovaj trenutak slabosti koristi za jačanje svojih pozicija, to morate znati.

- Da, ali...

- I nema tu nikakvog ali, na žalost. Ne mogu vam ponuditi više od tog simplifikovanog pojašnjenja, dovoljno je da znate da sam pre pola sata podneo izveštaj o stanju ovde Generalnom Sekretaru. Između ostalog je ponovio svoj stav o nužnosti Nuklearnog Iščekivanja. A verujte, Generalni Sekretar teško menja svoje prioritete. Ali slušajte...Vaš plan zvuči očajnički. Ali, u ovom trenutku, i ja sam očajan čovek. Vaš plan je jedino što zapravo nismo pokušali. Imate li neku alternativu za dobijanje nedostajuće energije?

Fizičari su delovali potišteno. Jedan od njih razbi tišinu:

- Druže sekretaru, bojim se da je to nemoguće. Uzeli smo u obzir sve parametre. I ovo što smo predvideli se može postići uz ogromne napore. Mislim da govorim u ime svih kada kažem da su, što se ovog projekta tiče, naše nade potopljene.Vama je jasno da ovo nije mali projekt i da je zahtevao mnogo rada, što se na nama, mislim, i vidi. Sa druge strane nama je isto tako bilo jasno od samog početka da zamisao ima dosta nepoznatih, ali računali smo da ćemo sa vašim razumevanjem...

Na ogromno iznenađenje svih, Vorošilov, koji je slušao fizičara gledajući u svoje nokte, odjednom skoči sa stolice daleko hitrije no što bi iko očekivao od čoveka u njegovim godinama i povika:

- Šta ste to rekli? Ponovite to!

Fizičar zbunjeno promuca:

- Rekao sam...mislio sam da ćemo uz vašu pomoć...

- Ne, ne pre toga!

- Rekao sam da su sve naše nade potopljene...

- To dođavola, to! Koliko ste rekli da vam energije treba?

- Oko 200 GW.

Izgledalo je kao da Vorošilov nešto računa, a onda se vratio u stolicu.

- Drugovi, možda je ovo što ću pokušati ludost, ali možda, kažem možda imam vaših

200 GW. Moraću prethodno da ubedim Generalnog Sekretara...Za sada... smatrajte vaš plan prihvaćenim. Slobodni ste.

Uzdah olakšanja prođe sobom. Ljudi su se lagano osovili na noge i krenuli prema vratima.

- Druže Antonov, molim vas da ostanete još malo - obrati se Konstantin vođi grupe.- Želeo bih da pretresemo pojedinosti tog plana, moram priznati da se ne osećam kao kod kuće kad je fizika u pitanju - dodade uz osmeh. Naređenje za početak operacije..."Obruč" izdaću preko vas, posle konsenzusa na Komitetu. Dakle ovo su moja pitanja...

* * *

Tihi Okean, 1986

Pošto je po treći put proverio značenje poruke, dežurni šifrant Aleksandar Mihailovič Kalašnjikov pomiriljivo sleže ramenima. "Bolje je da te obese najbolji prijatelji nego kakav neznanac", odjednom mu se po glavi motao preglupi dijalog iz nekog glupavog američkog vesterna, dok je nosio poruku za starog. Stao je ispred vrata njegove odaje, preznojio se hladnim znojem, za šta mu je trebalo oko dve sekunde, a onda kratko pokucao.

- Ulazi! - grmnula je glasina iznutra.

- Poruka iz Strategijske Komande, druže Stari, ovaj, komandante. Kod zora 9, prioritet -1

Kontra-admiral Arktičke flote Igor Vasiljevič Sikorski se zagrcnu i ispoliva čajem. Morskom vuku nije bilo prvi put da dobija depeše ranga zora 9, jedna takva ga je i dovela na Lansirnu Tačku, ali prioritet -1 nikada nije video. To je otprilike bio takav stepen hitnosti pri kome je poruka bezmalo trebalo da bude uručena pre no što je i poslata. Drhtavim prstima je otvarao sklopljeni list hartije: "Konačno su to učinili. Gotovo je! Bože, a Mašenjka, a mali Pjotr? Zbogom svi moji mili i dr... - oči mu se ispuniše suzama.

- Kakvo je ovo sranje! Stani uštvo! - prodera se kapetan podmornice na šifranta koji je klizio ka izlazu. - Gde si poš'o? Šta je ovo? Rekao sam da nema zajebavanja sa tim stvarima!

Šifrant je zeleneo i crveneo, znojio se i otvarao usta pokušavajući da kaže nešto. Pričalo se da je komandant zbog neke zajebancije ispalio šifranta iz torpedne cevi i kasnije za to bio odlikovan. Sudbina nesretnog stočara iz bljutavog filma mu se osmehivala.

- To je iz Moskve, druže komanadante - progrglja Kalašnjikov.

Igor Vasiljevič ga je gledao pogledom koji je satirao sitnije oblike života. A onda je popustio:

- Vrlo dobro. Voljno mornaru." Povući se u matičnu luku, sada kada je prvi stepen gotovosti? I to neprimetno? Tamo je neko poludeo" - mislio je Igor Vasiljevič dok je hodao ka mostu.

Deset minuta kasnije, nuklearna platforma klase "Tajfun" , provuče se ispod Zlatne Kapije i isplovi iz zaliva San Franciska.

* * *

Sevastopolj, Krim, 1986

Pukovniku Rokosovskom, heroju SSSR- a se nimalo nije dopalo naređenje koje je dobio."Argh, znao sam. Znao sam. Čim sam uzeo papir u ruke počeo sam da se ježim. Najlepše doba godine na Krimu, more, djevuške... i naravno prebacuju nas na granicu sa Norveškom. Tamo je hladno, dosadno i jedino društvo su prokleti irvasi. Spustio je noge sa stola i uključio zvučnike u hangaru ispod njega.

- Kapetane Trocki, imao bih nešto da vam pokažem. Da li bi ste dovukli vaše dupe ovamo?

Kapetan Trocki, šef tehničke službe, kašljući upade u kancelariju. Seo je u tapaciranu stolicu preko puta Rokosovskog i preslikao masne mrlje sa svog kombinezona na nju. Zatim je ispustio oblak ljutog dima svoje uzbekistanske cigare i progovorio:

- Gukni golube.

- Pod jedan, sto puta sam ponovio da nema pušenja pored kerozinskih tankova, pod dva daj mi jednu cigaru i pod tri pročitaj ovo naređenje.

Trocki automatskim pokretom izvuče cigaru iz gornjeg džepa kombinezona i baci je Rokosovskom i istovremeno nataknu naočare na nos. Što je bio bliži kraju teksta, to je njegovo lice dobijalo u boji.

- Šta hoće? Ceo 303. Krimski puk prebacuju na Kolu? Kroz šest sati? Ma nema šanse! To je prvi stepen pripravnosti, nešto su se zajebali.

- Nisu. Čitaj zaglavlje.

- "Prvi stepen pripravnosti." Šta se dešava?

- Samo sitnija reorganizacija i repozicioniranje - proguguta Rokosovski galanatno gestikulirajući šakom, a onda planu:

- Cela jebena vojska se pokrenula!... Nešto se gadno kuva. Hoće nas blizu Murmanska. Ne pitaj me zašto, to nikad ne kažu.

Rokosovski sleže ramenima ali ga bolno pucketanje prekide u tome:"Jebem ti rame. A rekli su da će biti kao da ništa nije bilo.Bolje ipak i to nego da sad nemam nikakvih problema, iz prostog razloga što ih mrtvaci retko imaju."

Trocki ga je gledao ispod oka kao da je znao o čemu ovaj razmišlja. Svi su u bazi znali za slučaj pukovnika Rokosovskog. Iz Afganistana je prebačen u bolnicu u Moskvi dok se nije oporavio od pada i ranjavanja, unapređen je i odlikovan i prebačen na Krim. On nikada nije pričao o tome, ali je kružila priča o tome da se, kada su ga u jednoj izviđačkoj misiji Mudžahedini pogodili u repni rotor nekim topom od 30 mm koji naravno nisu dobili od CIA, kapetan Rokosovski nije predao. Dok je helikopter nekontrolisano rotirao oko sebe, Rokosovski je otvorio vatru po ciljevima koje je mogao da zahvati. Mil-24 se srušio na čistinu usred planinskog zaseoka. Nišandžija je poginuo, dok je Rokosovski preživeo zahvaljujući anti-šok sedištu. SPECNAZ su desantirani u okolinu sela pola sata kasnije, ali nisu mogli da priđu zbog plamena koji je zahvatio selo. U zgarištima je kasnije pronađeno 294 tela gerilaca, kao i nekoliko vozila i top maskiranih u senu. Nekim neverovatnim sticajem okolnosti, iako je helikopter ležao u sred sela kao zgažena buba, on je zapravo bio jedina stvar u selu koja nije izgorela. Na njegovim nosačima nije više bilo ni jedne rakete, a u topu su ostala još tri zrna. Rokosovski je nađen u sedištu, u nesvesti. Morali su da mu slome prst da bi ga skinuli sa okidača.

Rokosovski se trže iz razmišljanja.

- To je to. Pakuj se Trocki. Piloti su obavešteni. Dvadeset četvorke kreću za sat- neka budu spremne. Osmice i šesnaestice će prebacivati opremu čim se spakujete - ti si za to odgovoran nemoj da zajebeš. Plan leta je tu negde...aha evo ga. Prva stanica, vidiš, Nikopolj...

Kada je Rokosovski završio, Trocki zdrobi cigaru čizmom i izduva poslednji dim. Onda klimnu glavom, podiže plan leta i zagega se ka vratima.

- ...i Trocki...

- Da?

- Neka dvadeset četvorke budu naoružane.

- Jel'?

-Aha. Znaš, svrbi me glava.

* * *

Moskva

- Marija Nikolajevna?

- Da, druže Sekretaru?!

- Pozovite mi Antonova. Naravno, mogao je to biti samo jedan Antonov, šef grupe fizičara sa kojima je Vorošilov zadnjih nekoliko dana bio u stalnom kontaktu.

- Da, druže Sekretaru.

- Georgije Antonov ovde, izvolite druže Sekretaru.

- Želeo sam samo da vam saopštim jednu vest. Razgovarao sam sa premijerom. U roku od nedelju dana imaćete 200 GW dnevno, Možete početi sa instalacijom uređaja. Izdao sam naređenja ekipama i već su na putu. Želim da i vi budete tamo.

- Da, svakako, smesta ću obavestiti saradnike i timove, ali... odakle tolika energija, zaboga.

Vorošilov se nakašlja:

- Druže Antonov, bar vama nema potrebe da se predstavlja golema snaga nuklearnih reaktora. I pored ove nesreće koja se desila, oni imaju i brojne prednosti koje ja nameravam da iskoristim.

- Ali svi naši reaktori i jesu bili ušli u proračun. Ni na koji način se iz njih...

- Nisu svi - prekide ga Vorošilov. - Zaboravili ste na veliku Otadžbinsku Podmorničku Flotu SSSR-a.

* * *

Černobil, Ukrajina

- Ovde Antonov, Marija Nikolajevna, mogu li dobiti Sekretara?

- Da?

- Druže sekretaru, zovem vas kao što smo se dogovorili. Lično sam nadgledao pokretanje torusa, pa sam se zadržao prolazeći kroz proceduru dekontaminacije. Sve što mogu da vam kažem je da sprava - radi. Naravno, ne odmah punom snagom, pa su efekti beznačajni. Polako ćemo povećavati snagu da izbegnemo pregrevanje, ne treba nam još jedna havarija. Predvideli smo da torus postigne punu snagu danas popodne, pa sam mislio da vam tada javim kako funkcionišu naše magnetne uzde.

- Izvanredno! Želim vam puno sreće sa tim. Očekujem vaš poziv u 17 časova.

* * *

16h 47' istog dana, Pripjat, Komanda pripjatske oblasti

Na telefonu direktne veze sa komandom zone isključenja upali se mala rotaciona led- dioda. Dežurni komande, pukovnik Larion Makarov, lenjo ispruži ruku. Bio je to već 7 ili 8 put danas. Zbog puštanja u rad nekog čudnog prstena u perimetru oko centrale, kako se pričalo, stalno su uznemiravali komandu zahtevajući materijalnu ili ljudsku ispomoć. Sada je verovatno na redu neki radni ABH vod.

- Dežurni Makarov ovde.

Sa druge strane žice obruši se lavina reči. U pozadini su se čuli pucnji iz automatskog naoružanja.

- Molim? Majore Kasatonov, šta to dođavola pričate...Šta?! Slušajte za takve neslane šale se ide na vojni sud! Šta? Vi ćete mene da streljate?! Ja ću...da! Slušam vas. Da. Koliko? Šaljem sve što imam.

Pukovnik Makarov shvati da je u Dežurnoj sali zavladao muk. Oficiri su gledali u njega očekujući objašnjenje. U pozadini se čulo samo rezak rad printera. Makarov se u svojoj stolici okrete prema konzoli, podiže plastičnu providnu kalotu osigurača na kome je stajalo "uzbuna" i pritisnu dugme ispod njega.

- Tenkovi su napali stražu.

U sali se začuo šapat neodobravanja.

- Ne znaju da kažu odakle. Borise i ti Nikolaju, šaljite osmi gardijski puk u perimetar, najvećom brzinom! Makarov se okrete oficiru koji je sedeo za terminalom.

- Andrej, vidi šta je u pokretu od jedinica, ili bar blizu u ovom trenutku.

Oficir poče da prebira po dirkama kompjutera. Nakon nekoliko sekundi u njegovim naočarima se pojavi odraz podataka na ekranu. Bilo ih je zabrinjavajuće malo.

- Nemamo ništa, druže pukovniče. Ništa vredno pažnje, nekoliko ABH vodova i transportnih jedinica, koje su uostalom već tamo...ali imamo i jednu jedinicu koja nije naša. Sećate se da su najavili neki prelet? Izgleda da je to helikopterski puk...

- Kao poručen - prekide ga Makarov i maši se telefona.

- Generale Fetisov? Ovde dežurni pukovnik Makarov. Dobili smo uzbunu iz zone isključenja. Kroz ogradu kompleksa probili su se neidentifikovani tenkovi. Da. Ne. Nisam lud i danas su mi već pretili streljanjem. Da, uzbunio sam oklopnu brigadu, ali predaleko su. Ako do sada neka šteta nije počinjena, biće, dok naši tenkovi stignu tamo. Ne, straža nema teško naoružanje... Kako zašto? Pa ko bi se nadao da će ih u sred zemlje neko napasti tenkom? Da, u pravu ste, sve mogućnosti je trebalo predvideti... Ali to predlažete nije moguće. Znate da su svi naši helikopteri dati pod komandu Komitetu za Černobil, kao transportni. Ali zato vas i zovem: u našoj zoni je... - očima pokaza oficiru za terminalom da mu je potrebna pomoć. Ovaj okrete monitor kompjutera ka njemu. - ...303. Krimski helikopterski puk, u preletu. Tražim dozvolu da im dam nove koordinate. Da? Imam je? Hvala druže generale. - Makarov spusti slušalicu.

. - Mali, zovi mi Centar Vazdušne Komande.

- Makarov ovde, ko je na vezi? O, ti si, Tretjak. Nemamo vreme za zezanje, slušaj me. Gde je sada taj 303. puk koji je danas trebalo da nas preleti?... Je li? Odlično. Evo naređenja za njih...

* * *

- Molim?! Ma ko me to zajebava? Ko je to tamo? - prodrao se pukovnik Rokosovski u mikrofon.

- Pukovniče Rokosovski... Opominjem vas, pod jedan, da ne poštujete proceduru radio-saobraćaja, pod dva razgovarate sa Kosmosom 2 ako vam to nešto znači. Pod tri dobili ste jasna naređenja S 5 na 42 k 283 od vas. Najbliža ste raspoloživa efektiva trenutno. Očekujem da ste tamo za deset minuta. Nemamo jasnu situaciju i preporučujemo izviđanje. Javljaćemo o položaju drugih jedinica kako budu pristizale. Ostajemo na istoj frekvenciji. Prelazimo na kodove drugog stepena. Završio.

Rokosovskom je zujalo u glavi od onoga što je čuo.- Znao sam, znao sam...- pomisli, a onda se natera da procedi:

- Kosmos 2 ovde Puma 1, razumeo, završio. Filipe, proveri još jednom S 5.- obrati se on svom nišandžiji.

- To je to šefe, "napad na oklopnu kolonu".

- Kakva kolona usred... 41 k 283... ej, pa to je u okolini onog radioaktivnog čudovišta. Zato se ježim sve vreme, dođavola... Dobro, idemo - prebaci na VVF:

- Pume 2,3,4 ovde Puma 1 imamo S 5 na 40,5 k 282, ponavljam, S 5 na 40,5 k 282, prelazimo na kod drugog stepena, formacija Čopor 4, brzina 230, kontakt -10 min. Rasturanje na -2. Sada ćemo videti šta znate momci. Završio.

- Laste 1,2 ovde Puma 1, imate izviđanje i obeležavanje na 39,5 k 281 za S 5, ponavljam imate izviđanje i obeležavanje na 39,5 k 281 za S 5, prema faru GHZ 3. Za vas je -7,5. Završio.

- Pume 1 b,v,g u mrežu, zamnom.

Rokosovski nagnu svoj helikoter promenivši kurs, i poveća brzinu. Gledao je kako se kolona mašina širi u lepezu. U slušalicama mu se indukovao galimatijas radio saobraćaja pored večno prisutne statike. Čulo se dozivanje Puma 2,3,4 sa njihovim jedinicama. Osećao je kako se lenjo stado ovaca pretvara u čopor krvožednih vukova kojima se sline gubice.

MIL - 24 je drhtao pod njim, pod udarima svoje moćne elise. U borbi mu se uvek činilo da je mogao da čuje laser koji je uključen, kako cvili dok svojim crvenim prstima traži plen. Video je niz dioda kao se pale i zamiru kada je završena provera pasivnog pojačivača slike. Njuška njegove zveri se obrtala tražeći žrtvu. Mogao je da oseti kako to čine i ostale zveri oko njega. Njegov čopor je oštrio zube i spremao se da zagrize u metalno meso svojih žrtava. Kao jednom... kao onda. Kosa je počela da mu se ježi. Osećao je trnce koji mu prolaze kičmom, kao da struja gamiže njegovim nervima, hoteći da se izrači kroz antene kose na njegovoj glavi. Pred očima mu, kao na dijaprojektoru, odjednom puče prozračni azur afganistanskog neba. Ispod je promicalo žutilo njegovih stena.

Plima adrenalina se podiže u njemu. Srce mu je dobovalo kao nekad, u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mestu. Lepeza insekata se razdvojila na rojeve. - 2 minuta. Krvava mrena mu pokri oči. Idemo. Idemo. U daljini je video ogradu kompleksa elektrane, ali iz nekog čudnog razloga ne i samu elektranu. I iz nekog čudnog razloga nije se zapitao zašto je to tako... Turbine vrisnuše kada je nagazio gas do kraja. U nekoj nepojamnoj daljini jedan glas je šaputao: " Puma 1, ovde Lasta1... kontakt potrvrđen u zoni očekivanja, ciljevi obeleženi, kanali Z, H, F... Ali iza... iza nema ničega... vidljivost nula, ponavljam nula, obustavi po Čopor 4, ponavljam... Pred očima Rokosovskog se svet pretvori u tunel. Sunce je svetlelo negde blizu njegovog centra,a svet je počeo da promiče po obodu kruga, kao u ribljem oku. Senzori tragača vrisnuše crvenim vriskom. Rokosovski zareža u komunikator:

- Nastavi... Vatra odobrena.

Supersonični piskovi se razlegoše oko njega. Vukovi su zagrizli. A onda, pre nego što je stigao to da shvati, helikopter prelete železnu granicu kompleksa, i tenkove u plamenu, sa otkinutim kupolama koje su ležale oko gusenica kao odbačene zvečke, i zabi se u Ništavilo ispred sebe. Motor je prestao da vrišti i on oseti kako se prostor oko njega izvrće kao rukavica. U beskrajno kratkom trenutku tišine Rokosovski oseti kao se i on sam izvrće i učini mu se kako se njegov Vuk našao u njemu samom, a on postao čitav Prostor sa Vukom u svom središtu, oko koga su se vrtele galaksije...Njegove misli se rastegoše preko Večnosti:" Kao...da...sam...nekad...bio...ovako...mrtav?...?...?

Tada se uz zaglušnu eksploziju utisaka Svet vratio. Vrištanje turbina mu se indukovalo u kostima, a težina se vratila zakivajući ga za sedište. Bele igle mu se kroz oči zariše u mozak. Automatskim pokretom obori vizir i tamno staklo upi belinu. Sneg je bio svuda oko njih! O, Bože! Sneg! Alarmni vrisak mu preseče misli kao sekira. Planšeta IC tragača je svetlela na uzbunu.

- Filipe, Filipe, javi se!

- Tu sam šefe, ali šta...

- Ne znam Filipe, šta imamo?

- Primamo veliki broj IC odraza... pa to su tenkovi, bože moj, koliko ih je samo!

- Radarsko ozračenje?

- Ništa.

Rokosovski se obazre na svoju formaciju.

- Pali po izboru. Pume b,v,g ovde Puma 1, pali po izboru.

Ispod njih su se tenkovi, crni u snegu kao mamuti, vukli u koloni, kilometrima. Mlazevi sagorelog dizela su sukljali iz njihovih bokova. " Gde su ostali" - pomisli Rokosovski postavši svestan tišine u slušalicama, bez pozadinskog belog šuma.

- Pume 2,3,4 ovde Puma 1, hoću izveštaj.

- Puma 1 ovde Puma 2 ,nema mi trojke,ostali tu i u redu.

- Puma 1 ovde Puma 3 , svi tu i u redu...ali šta...

- Puma 1 ovde Puma 4, svi tu i u redu....kako smo zaboga...

- Pume 2,3,4, ovde Puma 1..ne znam šta se desilo, ali imamo svoja naređenja i ja očeku... - olovni svici zadobovaše po helikopteru i začu se cviljenje oklopnih ploča.

- Šefe, gađaju nas!

- Svima ovde Puma 1, u Čopor 4, otvori vatru.

- Puma je...va,tri, razumeo...meo....zumeo.

Kroz drhtaje motora se probiše nadzvučni fijuci "šturmova". Kroz bistro sivilo dana, ocrtaše se plameni zubi 303. Krimskog puka. U punoj brzini Mil-24 su istresali svoj tovar, prljajući nebo mekanim tragovima dima koji su izgledali kao dugi repovi velikih mačaka. Topovi od 40 mm su potresali konstrukciju helikoptera a plamene trake pancirnih zrna su pravile čelične vodoskoke dok su se zarivale u kupole tenkova prekrivene injem.

Rokosovski je leteo u bunilu. Njegov Vuk se njihao od udarnih talasa i klizio iznad kolone tenkova dok su po bokovima helikoptera šibale varnice. Ispod njega, narandžaste orhideje rascvetavale su se i pakao se otvorio na zemlji. Rokosovski je pritiskao i otpuštao okidač topova u nepravilnim razmacima. Elisa je kovitlala spirale dima i snega. Kroz detonacije, fijuk elise i urlik motora u pozadini se čula koordinacija vukova njegovih majora, i zadovoljno je slušao kako njegov čopor kolje nemoćne ovce. Olakšana, letelica je počela da se propinje i ubrzava kao zaplašen konj. U daljini se čulo nešto...nešto što se ponavljalo...šefe,šefe gotovo je...prazni smo, izvlači nas...šefe...

- Čujem te, Filipe idemo napolje. Rokosovski pritisnu kažiprstom crveni taster pojačivača snage i gurnu gas do kraja, a onda poteže palicu upravljača. Motori urliknuše obnovljenom snagom. Vuk se zari u nebo kao strela. Rokosovski se nasloni nazad, dok je pričvršćivao masku i udisao obogaćeni vazduh. I tada, iz kutaka njegovog uma, probi se slika.

- Krstovi, bože moj, krstovi... To su bili "Tigrovi"! Ali onda... Rokosovski progovori u komunikator:

- Pume 2, 3, 4 ovde Puma 1 - izveštaj.

- Puma 2, bez gubitaka.

- Puma 3, bez gubitaka.

- Puma 4, bez gubitaka.

- O kej, Pume 2,3,4 - formacija mrav 1 ...Počeo je da nešto grozničavo računa - Za mnom, punim gasom. Vidite onaj "oblak" u ovom kursu na šest minuta? Idemo tamo. Završio.

- Puma 2 razumeo.

- Puma 3 razumeo.

- Puma 4 razumeo.

Petnaest helikoptera se u dugoj koloni pokrenuše u pravcu iz koga su došli.

* * *

Staljingrad, 1942

12. Septembar '42

"Za vas preko Volge zemlje nema". Danas smo čuli za to, preko radija kad je general Čujkov primio komandu nad našom 62. armijom. Nema je ni ispred. Sve je krš i plamen. Naših aviona skoro da i nema. Tuku nas Štuke, a onda krenu tenkovi i pešadija. Ali, vratili smo ih nazad. Jutros nas je bilo stosedamnaest. Sada nas je devetnaest.

14. Septembar

Juče su zauzeli Mamajev Kurgan. Njihovi topovi nas sad imaju na dlanu. Umalo da probiju na Volgu. Sada nas je šezdeset i osam. Bilo nas je stodvadeset i dva.

15. Septembar

13. Gardijska prešla Volgu. Dobrodošli u Kotao. Prešli smo na blisko odstojanje. Štuke i topovi nas ne diraju jer smo na petnaest metara od Nemaca. Koljemo se noževima.

22. Septembar

Podelili su 62. armiju na dva dela. Probili su se na Volgu na više mesta. Sada nas je dvadeset trojica. Još dva sata i stižu novi.

16. Oktobar

Ne stižem da pišem. Od četrvrtog ne prestaju. Prekjuče su nas izbacili iz "Crvenog Oktobra". Ima nas pedeset i dvojica. Novi više ne stižu. Nemamo municije. Čekamo da priđu a onda ih koljemo noževima i bodemo ašovima. Brojim ih. Danas sam ih ubio devetoricu. Ruke ne osećam.

19. Oktobar

Prestali su. Nemaju više snage. Došli su novi. Dobili smo i municiju. Samo spavam.

11. Novembar

Opet su počeli. Nisu nas ovaj put pomerili ni za milimetar. Ima nas više, imamo više municije i bolje nas hrane. Videćemo koliko dugo.

19. Novembar

Jutros je počeo napad naših armija sa severa i juga. Nemci su odmah stali. Uvukli su glavu u oklop i čekaju, kao kornjača. Opet mogu da spavam.

23. Novembar

Danas su Donski i Staljingradski front zatvorili klešta oko šeste armije kod Kalač - Sovjetskog. Još malo pa krećemo i mi, da bi vezali njihove snage, ako pokušaju proboj.

30. Novembar

Dobili smo zamenu. Debeli, goli Sibirci rade vežbe na snegu tik ispred odrpanih Nemaca, a onda oblače svoje bunde. Niko od Nemaca nema zimsku uniformu ni prave čizme. Artiljerija mlati po zgarištima ispred nas. Na prozore smo zakovali daske i podložili peć.

12. Decembar

Vraćeni smo u borbu. Nemci su počeli da seku Obruč sa spoljne strane. 4. oklopna armija generala Hota napreduje ka Staljingradskom Kotlu.

19. Decembar

Situacija je ozbiljna. Ne kod nas u gradu, već oko Obruča. Često upadamo na položaje i tamo nalazimo smrznute nemačke snajperiste. Zastao da nanišani i smrzao se. Hot se danas probio na samo 20 kilometara od Obruča. Pričaju da im u pomoć iz Nemačke stiže šesta oklopna divizija popunjena "Tigrovima". Ako otvore brešu, u Kotlu će ponovo nastati pakao.

26. Decembar

Pomoć im se zaglavila negde u Ukrajini. Izgleda da su partizani. Paulusovoj šestoj armiji došao je kraj.

* * *

Maj, 1995.

Anatolij Tihonov prodrma kasetnu bombu za živu silu a onda zadovoljno klimnu glavom. Sve je bilo u redu. Bacio je pogled niz pistu i pogledao na druge avione na stajanci. Tehničari su završavali pripremu i predavali raport jednom visokom oficiru koji je sa rukama na leđima obilazio mlaznjake i radoznalo se podvlačio pod avione, posmatrajući njihovo naoružanje. Naravno da ga je prepoznao: bio je to general Rokosovski, glavni planer i koordinator u pripremi operacije "Božji gnev". U početku ga je čudilo da se jedan oficir tako visokog čina bavi operativnim poslovima, ali je već posle par susreta sa njim shvatio da je on zapravo jedini čovek koji ima nekog iskustva u komandovanju pod uslovima koji ih očekuju.

Uspentrao se u kabinu svoga Suhoja i zapalio cigaretu. Još nekih pola sata... Sijalice u hangaru počeše da žmirkaju, kao kada zbog nečega naglo opadne napon.

"I otvori se nebo za gromove nebeske, i Bog, čuvši vapaje naše, plamenom kišom zasu tatarsku konjicu pred vratima svete Moskve. I bi polje sve od ognja, i bi spasen grad naš, leta Njegovog 1375..."