SF-BAY, naucna fantastika
ON-LINE BIBLIOTEKA DOMAĆE NAUČNE FANTASTIKE

ROMULIN PRSTEN

Laura Barna



Da je tog sedamnaestog avgusta 19.. Konstantin Zaharijević stigao samo deset minuta docnije, njegov život – kao i mnogi – zasigurno ne bi zavredio priču (inače je uobičavao s kašnjenjima, ne iz lenjosti ili pak nemara, kasnio je tih dana namenski, iako je po navici ustajao veoma rano; odrađivao svakodnevne zadatosti – bez žurbe, temeljno – do polaska na posao sezonskog čuvara Felix Romuliane). Uostalom, proređene ekskurzije pristizale bi tek posle podneva; ostalih posetilaca gotovo da nije ni bilo.

Tog jutra otključavao je masivnu kapiju od fino kovanog gvožđa tačno na vreme, što se možda pre desilo jednom ili dva puta, otkada je po preporuci svog starog prijatelja, književnika V.V., došao u Gamzigrad da dovrši pre dve godine započetu doktorsku disertaciju. – Ako mesto pamti događaje, dragi moj kolega po peru – govorio mu je tada V.V. – ovo mesto to vraški uspeva da čini. Sve što se zbilo ostalo je među ovim bedemima – pokazivao je na šiljate ruine donžona. – No, osetićete to spočetka, videćete; noću se sve uskomeša od utvarnih duša, razabiru se jasno glasovi, grad oživi baš kao nekada dok je svita pratila Romulu od peristila palate do hrama.

Ali, nije se Konstantin Zaharijević obazirao na ove reči; nevoljko ih je pripisivao već uveliko izvitoperenim sklonostima dragog mu prijatelja; njegovo krajnje neuobičajeno ponašanje opravdavao je sve učestalijim ekscentričnim stanjima u koja je svojevoljno zapadao (ili se bar tako činilo), okupiran kojekakvim fantazmima. Smesta je po navici povukao bezdni jaz između svoje i V.V.-ove literature; njegov naučno iscizelirani razum, sklon iznalaženju objašnjenja baš za svaku efemernost nepojamnih fantazija i misterioznih opsednutosti, oduvek je težio jasnim situacijama, stoga su ga pomenute utvare i aveti vekova, čudnovati zvuci i glasovi koji su ih sledili, odvodili u teskobna melanholična raspoloženja.

Otpljunu s gorčinom nemoćnika. Neobjašnjiva usplahirenost i sada mu je nadmeno zaposedala razum. Žustrim koracima gazio je preko pošljunčane staze što je vijugala do kamenog zazidka s drvenim sanducima iz kojih je svako jutro vadio prospekte, suvenire i džepna izdanja knjiga i publikacija o antičkom nalazištu Romuliana.

"Da li znate da upravo stojite na ogradnim zidinama monumentalnog triklinijuma", prenuo ga je iznenada neuobičajeno dubok muški glas, "u njemu je prelepa Romula priređivala ritualne obrede u čast božanstava Jupitera i Herkula – Iovii et Herculli – ili je to činila u čast svoga samoproklamovanog boga – sina Galerija; šta vi mislite?"

"Znam", odgovorio je neočekivano brzo, kao da ga iznenadno pitanje ni malo nije začudilo, iako to, razume se, nije mogao da zna; arheologija ga je interesovala tek na nivou intrigantnih senzacija koje su se obično vukle uz nejasne zaostavštine.

"A, ne! Mislim da ne znate, ne znate jer vam to za sada nije važno; vi verujete kako gazite pošljunčanu stazu, još bih po izrazu vašeg lica rekao da vas njen zvuk pomalo iritira..."

"Ali, gospodine, kako ste ušli? Prvi sam otključao kapiju", s nevericom je pogledao u pravcu Zapadnih vrata; i tek je tada bolje osmotrio neobičnog stranca.

Bio je za glavu viši od njega, samo mnogo mršaviji. Na neuobičajeno uzanom licu igrala su dva vodnjikavoplava oka kao dve bezbojne bare; nos ravan, pri kraju neznatno povijen, spuštao se do tankih, bledih krivulja usana. Ali ono što je bilo zastrašujuće i na momente ledilo krv u žilama jeste mrtvačko sivilo njegovog lica. Sa zaleđenim smeškom; odeven u svetlosivo letnje odelo demodiranog kroja (iz rupice izrazito širokog revera virio je stručak hajdučke trave), izgledao je kao zombi nekog davno prohujalog vremena.

"Mogu li da vam pomognem?" upita Konstantin Zaharijević smirenijim glasom.

"Možete, svakako; uzmite, preklinjem vas, ovaj prsten; verovatno je pripadao Romuli, ubeđen sam, posle svega..." zastao je na tren, rukom kratko prešao preko čela; na dlanu se caklio prsten od beloga zlata s ovalnim pečatom sa koga se nejasno nazirao lik mlade žene u profilu; oko oboda upletenog lovorovog venca i bršljena tekao je tek delimično čitljiv natpis: ... alterus Romulus ... Magna Mater ... Divus Galerius ... de ...


"Preklinjem vas, primite ga, odnesite ga u zaječarski muzej; učinio bih to lično, naravno, ali verovatno bi mi postavljali, s pravom svakako, bezbroj pitanja, a pro-lazak kroz njih teško bih podneo; i sami vidite, već sam dovoljno iscrpljen. Vama ću da kažem istinu; osudite me ukoliko smatrate da mi je potrebna osuda. Pre tačno tri meseca iskopao sam ga uz temelje mauzoleja. Ukrao! Moram da priznam da sam prećutno prsten odložio u svoj džep. Nije mi u prirodi da činim takve besmislice; ne znam zašto sam to uradio."

Dok je govorio, glas mu se na momente gubio i opet pojačavao; lice mu zgrčila jeza i prestravljenost kakvu nenadano poprimaju ljudi ophrvani teško pojmljivim bolom. Udahnuo je duboko uz hripanje i nastavio:

"Od tada mi se život promenio; dani i noći jednako su postali mora. Mučiteljica me progonila nesnosnim bolima. Ja više ne postojim, čovek kojeg upravo gledate ubila je Romula", ponovo je udahnuo vazduh, ovaj put uz još izražajnije hripanje. "Primećujem da ste maločas pomno zagledali moje odelo; dragi gospodine, ono je jedino i stvarno, sve ostalo je samo iluzija, privid – za vas, razume se – za mene je pakleno iskušeništvo kroz koje, nevoljko priznajem, nisam uspeo da prođem. Pobedila je ona", zaškrguta veštačkim zubima i prašte u histerično grohotan smeh zabacujući se trzajima unazad; vodnjikave oči ispuniše se zlobom.

Konstantin Zaharijević se za tren zakašlja, zatečen, dovijao se da sakupi vremena kako bi koliko-toliko razjasnio neobičnost koju je još po dolasku, nemirom, naslućivao. Ljutio se zbog toga, ali morao je nešto da kaže – brzo – tišina je kao teški pokrivač isisavala vazduh.

"Izvinite, mislim da vas nisam dobro razumeo", promrmlja.

"Razumeli ste me; taman toliko je i potrebno", izusti stranac još dubljim glasom. "Uzmite, preklinjem vas; još danas možete da ga predate muzeju; kažite ... kažite da ste ga jednostavno našli, kažite da vam ga je neznanac ostavio na sanduku sa suvenirima, smislite bilo šta, samo ga uzmite, molim vas; gospodine ...?"

"Konstantin Zaharijević, magistar tehnoloških nauka."

"Gospodine Konstantine Zaharijeviću, učinite mi to, za ime sveta, oslobodite me ..." cvileo je. Lice mu se najednom uozbiljilo, postalo nekako sivlje, nestvarnije; izgledao je kao netom pridigli leš koji je u očajanju kidisao za životnim dahom. Malko se zaklatio, oborio glavu; sa uskog sedog potiljka okapavao se znoj.

Konstantin Zaharijević s gnušanjem primeti kako mu znoj zaudara zasićenim zadahom truleži koji ga je neodoljivo terao na povraćanje. Bespomoćno je zurio u sivu priliku, a ona se u strahotnim mukama grčila i opuštala naglim trzajima. Odsvukuda se slivao truležni znoj i kužni zadah raspadajuće lešine.

"Idite! idite!" povika. Vrškom okovratnika zapušio je nozdrve i usta; gnevno istrgao Romulin prsten iz strančevih ruku koje su se iz časa u čas sušile u sive kosti sablazni. Nije mogao da poveruje sopstvenim očima; činilo mu se kako mu razum gazi skliskom stazom okruženom bezdnom provalijom, svakog trenutka spreman zauvek da otklizne. "Idite! Zaboga, idite! Odneću ga muzejskom patronu, još danas, neka ga odloži među ostale stareži; samo idite."

"H...h...vaaa...laaa!" zaurla stranac.

Sve, pa i vodnjikavoplave oči najednom postaše sive. Pogrbljen, četvoronoške, kao pas se vukao u pravcu Zapadnih vrata, ne prestajući da se krivi, roptavo mumla demonskim glasom neke teško razumljive reči; ali Konstantinu Zaharijeviću se učinilo da je razabirao davno odumrli latinski jezik.

"Bestraga!" opsova. Prsten je i ne pogledavši ga gurnuo u džep od košulje, žurno, s gađenjem zakopčao dugme, nastavio pošljunčanom stazom ka zazidku s drvenim sanducima. Čuo je svoj ujednačeni šum disanja, dobovanje srca; jalovo su se nadglašavali s tupom škripom šljunka. Začudilo ga je kako uopšte primećuje takve tričarije; neobični stranac ga je upozorio na iritirajuću spoznaju što mu je pričinjavala pošljunčana staza.

"Ovo je, bez svake sumnje, đavolja urota", izgovorio je polušapatom; već sledeći korak je zastao kao da osluškuje; nije mogao da poveruje da su izgovorene reči njegove, njegova misao. Zar da mu se takva besmislica slučajno otrgne?

Mora da je odavno prošlo deset časova; sunce je već daleko odmaklo, pržilo svom žestinom. Konstantin Zaharijević obrisa znoj, nehotice vlažne dlanove primaknu nozdrvama. – Ne miriše, ali i ne smrdi – pomisli s izrazom blagog prezira; nameravao je pošto-poto da potisne tajanstvenog stranca i još tajanstvenija dešavanja; po navici je stao da otkopčava dugme od košulje u potrazi za mekim flanelskim krpicama koje je pre izlaska iz kuće razmeštao na najneobičnija mesta u odelu, neretko i pod rukave. Izvuče jednu. Iz žutog iskrzanog flanela iskliznu prsten, uz zvonak odjek otkotrlja se niza strminu pošljunčane staze. Nije uspeo da vidi mesto gde se zadržao, iako je tačno pratio njegovu krivudavu putanju do glomaznog oblutka od zelenkaste serpentinske breče (bio je toliko lepo oblikovan, s preciznošću uglačan do sjaja, da se činilo da je pre samo koji trenutak ispao iz ruku gospodara vaseljene). – Tu je, naći ću ga ja već – promrsi s ozlojađenošću čoveka koga je teskoba nameravala da napusti, ali joj on neshvatljivim mazohističkim nagonom nije dopuštao. – Uostalom – nastavio je da mrmlja – i ako ga ne pronađem, ko još zna za njega sem onog utvarnog sivila i mene; on je već, moglo bi se reći, pokojnik, a ja... ja nipošto ne želim da započinjem dijaloge o nekakvim tobož silama zaboravljenih vekova, što oživljuju i isisavaju duše nosioca, ili lopova prstena kome se čak ni sopstvenik s pouzdanošću ne zna.

Ali ipak, Konstantin Zaharijević nije odustajao od potrage. Revnosno je isprevrtao šljunak na metar unaokolo od zelenkastog oblutka, podvirio baš pod svaki kamen; ali Romulinom prstenu ni traga.

"Tu je, mora da je tu negde", prosikta nekim tuđim sipljivim gla-som.

Iznenada se dosetio da raščisti ceo prostor, načini krug iz koga će svojeručno izbaciti sve kamenje, jedno po jedno.

Prvi autobusi sa ekskurzijama đaka već su počeli da pristižu nadomak Romulinog grada; uskoro su se čuli razdragani povici žedne dece koja su se u momentu rasula po lokalitetu u potrazi za čuvenim bunarom, i carskim termama, i fontanama među stubovima od crvenog granita o kojima im je profesor tokom putovanja slatkorečivo pripovedao, ali nije im, možda iz želje da ne naruši slast znatiželje, ispričao kako je bunar odavno presušio, od termi jedino postoje velike mermerne ploče (naizmenično postavljene tirkizne i ljubičaste), nekoliko odvoda i to je sve, a fontane zauvek nestale, ostala su jedino usamljena stabla stubova od crvenog granita, izlomljena, bez kapitela. Vodi ni traga. Upravo to je Konstantin Zaharijević, uz malo naučene priče, nameravao da objasni žednoj deci; ali on za to nije imao vremena, magično ga je zaokupljala samo jedna misao. I zaista, oko zelenkastog oblutka ubrzo se pojavila čistina suve, mestimično ispucale zemlje, prošarane pokojom vlati sjerka ili izgaženom hajdučkom travom, dok su oko oboda, sada već uočljivo kružnog platoa, nabacane gomile lomljenog kamenja i šljunka. S mukom je iščupao zelenkasti oblutak iza kojeg je ostalo nepravilno udubljenje. Začudo, bilo je vlažno; od iznenadnog pritiska podizali su se mutni mehurići sa raskvašene zemlje i peska. Konstantin Zaharijević opipa prstima vlažno tlo; prsti mu uroniše u žitku smesu; ima već mesec dana kako ni kap kiše nije pala, pravo je čudo otkuda je navirala voda, i to samo iz udubine koju je do maločas pritiskao zelenkasti oblutak.

"Možda se Romulin prsten zaista uglibio u neobično grotlo", pomisli obradovan.

Žurno je prstima stao da otkopava mulj. Činilo se da nema kraja; u histeriji je izvlačio šake i šake raskvašene zemlje, ne prestajući da se iščuđava i mrmlja neke nerazgovetne reči. Nalet stihijne snage ispunio mu je telo.

"Evo, dakle, i moje zle sreće!" povika panično. "Gotovo! Razum mi se survava s proklete skliske staze. Ako smesta nešto ne učinim, bezdno onostranih ludorija zauvek će ga proždreti."

Odelo mu je u celosti bilo natopljeno znojem i sivom prašinom; lice, ruke, ulepilo mu blato, samo su mu žute oči unezvereno krstarile uokolo iskopane jame, nekih lakat-dva duboke. Nije mu preostalo ni jedno parče flanelske maramice; iskoristio je čak i onu, rezervnu, koju je inače namerno zaboravljao, skrivao duboko pod rukave. Bio je već do te mere izmožden da je jedva uspevao, puzeći, da se dovuče do bagremovog šiblja što je pravilo šupljikavu hladovinu. Sunce se ispelo u zenit. Osećao je nesnošljivu žeđ, prašina i žega samo su je dodatno pojačavali. Suva dečja grla i dalje su vriskala, skičala u glas, ali se Konstantin Zaharijević više nije obazirao na njih.

"Ta deca... večito, jadnici, žedni... zaboga, voda! O-o-o Mučiteljice!" cvileo je u grču.

Ruke su mu mlitavo pale po krilu; bradu je umorno oslonio na grudi; čulo se tiho šištanje.


AB IOVE PRINCÍPIUM, MUSAE, IOVIS OMNIA PLENA*

Razmaknuše drvena koplja s čeličnim šiljcima. Romula je zakoračila; vrhom sandale nagazila je togu, nasmešila se sopstvenoj nespretnosti, kažiprstom zahvatila krajičke lanene tkanine. Blesnu prsten; uliveno poprsje mlade žene u profilu neverovatno je ličilo na nju, čak i venac od lovora i bršljena bio je isti kao onaj u njenoj dugoj crnoj kosi (mora da se takvim vlasima nije dalo lako doskočiti, nijedna ukosnica, traka konoplje, nisu uspevale da podnesu nanos žive težine), padala je slobodno niz otkrivena leđa duž njiske upletenih sjajnih širita. Smejala se izrazom moćne čarobnice, i tada su se visoko izražene jagodice još više podizale, spajale s ugljenim očima. Posedovala je neku retku, neobičnu lepotu, iako je već ušla u poodmakle godine. Iz šaka joj iskliznu zlatni solid Maksimijana Herkulija, bućnu u fontanu; činila je to redovito, pred ulazak u hram, prethodno tri puta kratko dunula u njega, dotakla ga usnicama, onda ga neprimetno protrljala vrhovima jagodica. Nastavila je da korača na korakdva ispred neme svite podanika uz kratke stepenike što su vodili u kvadratno dvorište s izrazito upadljivim podom od pločica raznobojnog skupocenog kamenja. Dvorište je opasivala dvoredna ograda od zelenog peščara i belog krečnjaka. Pred krstoobraznom niskom građevinom – smeštenoj u samom središtu – svita se zaustavila, u dubokom naklonu obrazovala špalir do ulaza. Bilo je jasno da je Romula morala prva da kroči u hram, iako su se duž bočnih zidova, ukrug monumentalnog žrtvenika sa uskim mermernim stepeništem, te kolosalnih porfirnih skulptura Hermesa i Jupitera, od jutros okupile oveće gomile vernika i poštovalaca kulta dvojice uzvišenih božanstava. Kada su ugledali Romulu, žamor je najednom utihnuo; iz svetine se izdvojio Galerije. Bio je isto toliko lep kao i njegova majka, razume se nešto malo grubljih crta lica. Crnu ravnu, u paž podrezanu kosu sapinjala je trijumfalna kruna od finih listova beloga zlata sa inkrustriranim dragim kamenjem. U levoj ruci okretao je do sjaja uglačanu kuglu od zelenkaste serpentinske breče. Kratkim klimanjem glave pozdravio je majku, krunom joj zakačio skute toge, što je kod Romule izazvalo još jedan nalet prigušenog smeha; sitna sinovljeva nespretnost. – Veliki vladari u šaci obrću carstva, okrunjeni božanskim darima, ali izgaraju na sitnim nespretnostima, tako svojstvenim samo zemaljskom podaniku; on to urođenim razumom i čulnim opažajima stoji naspram božanskih obrazina, i ne sluti zaveru bogova što mu u darežljivosti dadoše takve počasti da večito imaju nespretnosti da čine, ne bi li se od božanskog izdvojili – razmišljala je Romula.

Iznenada, s krovnog venca doleteše četiri sura gavrana, uz zaglušno graktanje okomiše se na ovenčani beleg sa središta arhivolte, svom žestinom stadoše iskljucavati ugrebana slova

FELIX  
ROMVLI
ANA

jedan se čak pomamno zario u Romulinu nadlakticu, raskrečenog kljuna zagrizao uliveno poprsje s prstena. Romula kriknu; samrtno bledilo obli joj lice; pogledala je u Galerija; uglačana kugla kotrljala se niza stepenike. Bio je to jasan predznak nadolazeće nesreće. Panični drhtaj sve snažnije joj je opsedao telo; sa strahom je zurila u prsten; ulepila ga ptičja sluz. Morala je svakako da ga baci. Prsten skliznu niz togu, nestade u pukotini spram uglačane kugle.

* (Verg., Ecl. III 60) – Početak je od Jupitera, Muze, sve je puno Jupitera.

Dva bucmasta dečaka u kratkim lanenim pantalonama, s debelim naočarima, upirali su prste u njega. Sa leđa su im se klatili glomazni tamnozeleni rančevi. Bili su potpuno mokri; kao dva pokisla opnokrilca koji u čudu obleću nad dragocenim plenom.

"Spava", reče prvi.

"Ili je možda mrtav", primeti drugi.

"Možda", potvrdi prvi, "izgleda kao da je odavno umro."

Konstantin Zaharijević htede da otvori oči – jasno je razabirao dečje reči – pokušavao je barem klimanjem glave da negira njihovu bahatu brzopletost. Naravno da je i te kako živ, možda malko iznuren i to je sve, ali posle nekoliko gutljaja vode biće kao nov. – Usne! – pomisli obradovan – moram da se skoncentrišem i svu snagu odvučem u taj deo tela. I zaista, usne mu neznatno zaigraše, kao da ih je grč pomerio.

"Živ je!" viknu prvi dečak. "Pokušava, izgleda, nešto važno da nam saopšti."

"Da pozovemo nekoga", vajkao se drugi dečak.

"Ne, nema potrebe", odgovori prvi. Rukama se svom težinom oslonio o bagremlje; sasvim je primakao desno uho usnama koje su se i dalje jedva primetno krivile. "Šššššt", zašišta; kažiprstom pokri vrh nosa. Kap vode sli se sa mokrih kovrdža, pljucnu na lice Konstantina Zaharijevića.

"V...v...vooo...daaa", zacvile šapatom.

"On je žedan!"

"Žedan?"

"Da, izgleda da je jednostavno žedan."

Mokri dečaci podigoše glave, na tren se u čudu zgledaše, nekako su u isti mah pogledom prešli po caričinom gradu. Sa svih strana šištala je voda.

Zlatibor, jul 2000.

(Objavljeno u časopisu za društvena pitanja, kulturu i umetnost Razvitak; Zaječar; godina XLI, broj 205–206, 2001. godine.)

(Objavljeno u elektronskom časopisu za književnost i prevodilaštvo na mađarskom i srpskom jeziku zEtna; Senta; februar 2002. godine.)



Copyright ©1996-2002 by SF-BAY. Sva prava zadrľana. All rights reserved. You are free to read this document online and make links to it. Copying or duplication of this document is not allowed.