SOBA

Jovan Selbi

Klik.Dobro došli na planetu Fadej, biseru nase galaksije i ponosu njenih tvoraca. Planeti koja vas čeka uvek raširenih ruku , spremnih da reši svaki vas problem. Za koji trenutak skliznućemo bešumnim liftovima u unutrašnjost ove velelepne gradjevine koju upravo zadivljeno posmatrate i tamo u čudesnom spletu hodnika pronaći vasu sobu. Kako ona izgleda, pitate se… ta soba satkana od tajni i neugaslih želja kosmičkih posetilaca?

Da, to je velika soba, sva u belom, i sa mnoštvom plazmatičnih ekrana, povešanih kao slike na nekoj slučajnoj izložbi, sjajni niz titrave svetlosti, prikrivenih želja i sugestivnih misli. Soba je začudo prazna ili bar deluje tako zbog zakrčenih hodnika koji se levo i desno račvaju od nje i čijim tokovima cirkulise šarenolika gomila posetilaca Fadejevske planete.

Da… pored raznoraznih oblika života, hodajućih, gmizajućih, pipajućih, zapanjujuce inteligentnih ili prozaično glupih mozete naleteti na zadnje primerke humanoidnih robota snabdevenih najsavršenijim makro čipom 6.-generacije i parom prekrasnih očiju od kojih ce vas podilazili žmarci. Njihovo beskrajno plavetnilo toliko je slično sećanjima i dalekim svetovima. Roboti bešumno klize ogromnim hodnicima i jedina uloga koju moze primetiti slučajni posmatrač sastoji se u razvodjenju i usmeravanju tog šarenolikog mnoštva… zapravo, ono što sam propustio da vam kažem na početku je sledeće : svaki hodnik ma koliko dug bio i koji se umornom prolazniku čini kao deo večnosti ima svoj završetak. Svaki hodnik se zavrsava prostorijom, istom onakvom u kojoj ćemo se naći i mi za koji trenutak i koju sam vam u kratkim crtama opisao na početku.

Ja sam jedini čovek na ovoj planeti i moja uloga je, kao što predpostavljate, identična ulozi ovih humanoidnih robota. Prihvatam dospele grupe, dovodim ih do sobe odredjene za njih, razmeštam ispred plazmatičnih ekrana i u kratkim crtama objašnjavam funkcionisanje sobe. Humanoidni roboti i moja malenkost smo zaduženi za prihvat ljudi , ja sam vam identičan a roboti toliko slični da smešak sa vaših lica dugo ne silazi i prati vas poput odanog psa krivudavim hodnicima Fadeja.

Vrlo je bitno da odmah na početku razvejem vašu sumnju, vasa opuštenost i poverenje koje zrači iz vas su moja jedina nagrada i često sam vam zahvalan zbog toga. Mnogi od vas ne znaju zašto su ovde, mnoge verovatno ni moje precizno objašnjenje neće previše zanimati, činiće se neuverljivim i fantastičnim. Biće i mnogih medju vama koji će tesko poverovati da su uopšte ovde.

Da, priznajem da smo mi ljudi jedna od nasumnjičavijih rasa u čitavom svemiru i ne zameram vam zbog toga. Uostalom i ja sam bio takav kada sam došao ovde. Nećete verovati da sam čitave tri zemaljske godine, a moram napomenuti da i dan danas računam tako vreme uprkos davnoj odluci medjugalaktičkog koncila, odbijao svoje postojanje na ovom mestu… u stvari da budem iskren u početku nisam ni znao da sam ovde.

A onda sam dobio posao. Fadejski veliki savet odlučio je na jednoj od svojih čudnih i misterioznih sednica, a to se obično dogadjalo prilikom pomračenja velike zvezde Sitora, da mi poveri posao kojime se sada bavim. Postao sam tada ričerdžer ili drugim recima popunjavač tuđih zivota. Moja uloga se sastojala u dopisivanju i prepravljanju, na raznorazne načine prekinutih života mojih dragih zemljana, rasutih po čitavom galaktičkom šaru.

Moje zabeleške, nastale na belini memo blastera, upijale su moje izgovorene reči bez greške i to prevodile u razumljivu povorku simbola; jedinog živog jezika vasione toliko sličnog zvezdanom nebu moje rodne planete a sada razumljive i najnevinijem pogledu deteta. Toliko razumljivom da mu nije bilo potrebno ni ime. Svi ga govore i razumeju i nikoga nije briga kako se zove. Savrsen je i jednostavan. Jedino mogu da dodam da imam utisak kao da je oduvek postojao, utisak koga sam postao svestan tek kada sam došao ovde i kada sam u svom prvom izveštaju na belini svog blastera video tu zapanjujuću povorku zvezdanog neba, ugašenih zvezda i smelih kometa.

U jednom treptaju oka smestio sam celokupni izveštaj svoje prve grupe… a to su ako me sećanje ne vara bili ljudi stradali u poslednjem ratu, vođenom na zlosretnoj planeti uništenog omotača i slomljenih nada. Posle njih nije bilo ratova. To je bio poslednji rat a mnogi od vas sada ovde, nisu jos ni bili rođeni. Znate ga iz priča ili iz slučajnih zabeleški kosmičkih putnika. Veliki koncil je ukinuo sve oblike njegovog postojanja, svaki trajni oblik zapisa u bilo kojoj formi, tako da je na kraju postao bleđi od senke svake uspomene, toliko drage svakom zemljaninu rasutom po čitavom svemiru.

I eto dođosmo do naše sobe. Kao što vidite ona je velika, ovalna prostorija, vrlo jednostavna i funkcionalna. Plazmatični monitori koji ce se za koji trenutak suočiti sa vasim zantiželjnim očima, prekriveni su super osetljivim neuronskim ćelijama, toliko finim i osetljivim da površni prelaz rukom preko njih budi uspomene na najlepše Altajske devojke i njihovu neponovljivu kozu satkanu od satena i željnih pogleda. Primetićete povremeno mreškanje ekrana… ne uzbuđujte se, to su obicna memorijska pražnjenja do kojih dolazi kada ga povremeno pogledate sa nedovršenim mislima u glavi. U stvari ono sto je najbitnije je sledeće: pred njim ne morate uopšte misliti, sećati se, upinjati da nesto logički povežete… ne… on će sve uraditi umesto vas. On će vam zapravo, u jednom skoku kambrijskog tigra, odvrteti film vašeg života, videćete baš sve… sebe, svoje najbliže, nevinu igru vaše dece, poslove kojima ste se bavili, prijatelje znane i one ostale, videćete trenutke sreće ali i očaja… jednostavno na tom čudesnom i neumoljivo istinitom monitoru videćete bas sve, čak i ono što ste brižljivo sakrivali od sebe i drugih.

Posle toga moji humanoidni pomagači će vam bešumno podeliti testove, male mnemoničke blastere na čijoj će vas belini čekati niz pitanja. Rešenja i svoje odgovore ispisivaćete laganim dodirom prsta, čistih misli obučenih u nadu i kosmičku harmoniju. Videćete, nije teško.

Rezultati se pojavljuju gotovo trenutno. Nemojte brinuti zbog njih, ponajmanje strepeti, rezultati se upisuju dodirom fadejske muve, lagano i bezbolno, u vaš životni inplant smešten u predelu vrata. Vaš naredni život će vas učiniti srećnim a parkirani brodovi koji se nalaze na krajevima ovih beskonačnih hodnika odvešce vas na mesta određena za vas. Tamo ćete živeti novim životom, okruženi prijateljima i novim ljubavima. Odgovarajući program smešten u vaš inplant daće smisao vašem životu… jer ne treba zaboraviti svrhu vašeg dolaska ovde. Vi ste grupa ljudi… a tu ću baciti pogled na svoj memo blaster… ,,ljudi koji su uludo straćili svoj zivot,,.

Moram priznati da skoro nisam imao takvu grupu još od vremena kada se Smrt povukla na istočne obode Crvene Galaksije. Ono što me veseli je moje malo priznanje, koje nisam rekao ni jednoj grupi do sada, vama moram… naime i ja sam nekada davno dosao sa jednom takvom grupom ljudi.. istina naziv moje grupe je bio ,,ljudi koji su upropastili svoj život,, , složicete se da to zvuči skoro isto. Moje beleške koje ću napisati o vama ne ulaze u konačnu procenu vaših života a ponajmanje u program vašeg implanta.

Centralni fadejski računar je odlučio da i beskorisne stvari treba ponekad obraditi i dati im svoje binarno mesto u Velikoj arhivi. Hir jedne mašine je odlučio o budućnosti i trajnosti moga posla i ja sam mu zbog toga zahvalan.Ja volim svoj posao ali povremeni trenuci tuge, nepoznati kao osecanja ostalim stanovnicima Fadeja, ulaze kroz moje širom otvorene oci. To su trenuci kada završim posao sa grupom, kao sada sa vama koji uskoro odlazite na svoja odredišta.Ostajem sam,okružen mrakom i svojim ćutljivim prijateljima, do dolaska sledeće grupe.

Povremeno mi prave društvo sećanja, sve manje moja a sve više tuđa, milioni života su prošli kroz moju glavu a toliko malo mojih je ostalo… ponekad mi dođu, korakom umornog putnika iz ovih opustelih hodnika, nestalni poput povetarca i kabrijske magle,smeli poput lopova u praskozorje sveta, strgnu ogrtač sa svojih nestvarnih ramena i tada vidim svoj bivši život kako curi kroz prste kao najfiniji pesak i nestaje u žednoj zemlji kao kap rose… i jedino još pamtim onaj neponovljivi i prelepi pljusak jata Perseida koje sam posmatrao na mojoj rodnoj planeti i sećam se tada… dva oka odmah pored mene i čitavog zvezdanog roja koji sam gledao u njima, u tom plavetnilu koje nikada posle neću videti, a tada, na dohvat ruke, to nisam ni znao. A sada na kraju , kada zauzmete mesta ispred svojih monitora, poželeću vam puno uspeha. To je sve što sam imao da vam kažem… je sve što sam imao da vam kažem… imao da vam kažem… da vam kažem… klik. Dobro došli na planetu Fadej, biseru naše galaksije…