STEPENICE KA NEBU
Branka Kranjac

 

 

Brod se polako spuštao, dok su crvenovi plamenovi parali zelenilo neba. Konačno se usidrio nepomično na stepenastom platou, pustom kao i sve oko njega.

Stajao je tako dosta dugo, dok su uređaji proveravali uzorke atmosfere i prikupljenog stenja. Konačno, vrata su se otvorila, bešumno skliznuvši u stranu, i na pokretnu traku iskorači putnik u skafanderu. Blago je otklizio do dna.

Čim se našao na tlu, jednim od svojih udova prineo je glavi uređaj, besumnje tražeći izvor radio-zračenja, koji ga je i doveo na tu zabačenu planetu. Ali nije stigao da ga upotrebi, jer se upravo pred njim ukazaše stepenice. Nisu to bile stare drvene stepenice sa rukohvatima, ni nezgrapne betonske stepenice, ni bešumni elevator. Zapravo, svojom utvarnošću jedva su i ličile na njih, a opet nisu mogle ništa drugo biti. Izgledale su poput tečne vode, poput spletenih žica srebra, krhkih ali jakih, koje su se pružale uvis unedogled, naizgled do samih nebesa.

Stajale su tako, mameći tako svojom blistavom lepotom. Putnik ne izdrža i stavi jednu nogu, pa drugu, i kao opčinjen, stade se sve brže peti ka zelenim dubinama.

*

Dok je varilo svoj najnoviji obrok, Biće je lenjo pomislilo: "Sva ta 'razumna' stvorenja su ista, bez obzira na poreklo. Zar stvarno veruju da postoje stepenice za nebo?"


Copyright ©1999 by SF-BAY. Sva prava zadržana. All rights reserved. You are free to read this document online and make links to it. Copying or duplication of this document is not allowed.