|
| |
| SUNCE
Predrag Supurović | 
|
|
| |
|
Sunce mi je bilo pravo u oči. Crveno sunce na zalasku iza brda. Zaklonio sam oči rukom, ne da ne bih gledao u njega, vec da umanjim sjaj. Odlučio sam da ga stignem, da mu ne dozvolim da zađe iza brda i prepusti me tmini. Ne volim tminu. Mnogo puta, kao dečak, poželeo sam da ga stignem, da mu ne dozvolim da utekne, i mnogo puta sam odustajao. Sada neću. Stići ću ga ovaj put. Već je opasno zašlo iza brda, morao sam da krenem. Popeh se na zaravan. Sunce je opet bilo celo. Crveno. I opet mi je njegova svetlost bola oči. A ono je bežalo dalje. Iznad zaravni je bila planina, i ono je žurilo da mi zamakne iza visokih masiva. Požurih i ja da ga stignem. Vijugavim stazama, koje sam još kao dečak upoznao, pohitah u visinu, što bliže Suncu. Neprestano sam ga pratio pogledom da mi ne umakne. Ono je imalo običaj da prevari. Kao stoji, ne miče nigde. Ti ga u prvo vreme napeto pratiš ne skidajući pogled sa njega, ali vreme čini svoje: ono ne miče, ti ne mičeš, ono je gomila ustalasane svetlosti, ti si biće od krvi i mesa i pažnja mora da popusti. I dok trepneš - njega nestane. Zato sam se upinjao da ga vidim. Da mu ne dozvolim da se sakrije iza drveta ili stene, jer će da umakne. Planina me nije zamarala, peo sam se sa lakoćom, želeo sam da stignem Sunce. Grabio sam rukama za korenje, verao se uz stenje, i najzad, bio sam na vrhu planine. Sunce mi nije umaklo. Ispred mene je pukao vidik. Tek tamo u daljini su se videle druge planine, sakrivene u plavičastoj izmaglici prožetoj crvenom Sunčevom svetlošću. Crven je bio i odsjaj u zelenoj traci reke u dolini. Nju Sunce nije mnogo zanimalo. Mirno i tiho je vijugala između oranica. Ah, pažnja mi je popustila. Sunce je to dobro iskoristilo i dobrano odmaklo prema horizontu. Ovaj put sam čvrsto odlučio da mu ne dozvolim da utekne, sjurih se niz planinu. Skakao sam sa kamena na kamen, preskakao pukotine, klizao niz strmine. Sunce je bilo u velikoj prednosti. Ono je već zalazilo iza druge planine, a ja niz ovu još nisam ni sišao. Leteo sam. Uz sledeću planinu sam se, čini mi se, mnogo lakše popeo. Pomolio sam se iza njenog vrha i ponovo ga ulovio. Ponovo me je njegova crvena svetlost zasenila. Ponovo mu nisam dozvolio da pobegne. Iza ove planine bila su brda. Visoka i niska, povezana blagim prevojima, a medju njima nigde puta, nigde vode, nigde žive duše. A Sunce je napredovalo dalje. Krenuh. Niz jedno brdo, uz drugo brdo, kroz klance i klisure, ne skidajući pogleda sa Sunca. Kad sam se gubio, ptice su mi pokazivale put, kad sam pomišljao da i ovaj put odustanem, samo Sunce me je ohrabrivalo. Tada bi namerno zastalo, da dođem do daha i prikupim snagu, a onda - neumorno je nastavljalo dalje. I ponovo, s brda na brdo, s planine na planinu, od reke do reke. Povremeno, sretao sam ljude: na njivama, pred kućama, na putu, pokraj izvora. I svi su me pitali isto: Kuda idem. "Za Suncem", rekao bih i nastavljao dalje. Kroz šume, bogazama i kozjim stazama, za Sunčevim rumenim svetlom, za pesmom ptica, za topotom jelena. A ono se igralo samnom. Čas bi požurilo da me izmori, čas bi stalo, da me odmori. Znao sam da mu se moja namera ne sviđa. Niko još nije stigao Sunce. Ali ja se nisam dao. Odlučio sam i tako će biti. Samo da pazim da mi ne umakne pogledu. Samo napred, što dalje od tmine. Nastavljao sam dalje. Novim putevima, uz nova brda, preko novih planina. Prolazio sam kroz nepoznate gradove, video nepoznate običaje, čuo nepoznate jezike. I svaki put kad bi me pitali: "Kuda?", dobijali su isti odgovor: "Za Suncem." Poneko od njih bi klimnuo glavom, poneko odrečno zavrteo. Poneko mi je poželeo sreću. Zahvaljivao sam i neumorno nastavljao dalje. Danima. Ne, dani za mene nisu postojali. Moj dan je počeo onda kada sam krenuo za Suncem, i još uvek nije istekao. Ne znam koliko je prošlo vremena, sigurno poprilično. Brada mi je već bila dugačka, a i kosa mi je već prosedela od vetrometine. Naučio sam sve Sunčeve trikove, bezbroj puta se sa njim igrao žmurke. Bezbroj puta je mislilo da je uspelo da umakne, i bezbroj puta sam ga ja ponovo nalazio. Sada mi više nije moglo pobeći. Gazio sam nove prostore. Bio sam na mestima o kojima nisam ni sanjao da postoje. Oh, kako je ovaj svet lep, čudan, raznovrstan i nepoznat u isto vreme. Da mi nije Sunčevog svetla, nikad ga ne bih ni video. Planine su se ređale, doline promicale, reke proticale. Iz daljine sve to izgleda isto i toliko različito u isto vreme. A da li je možda stvarno isto? Pomolio sam se na vrhu planine. U daljini, kroz plavičasto-ljubičastu izmaglicu ugledah planine koje tek treba da pregazim. Ispred mene, u dubini, dolina ispresecana oranicama i krivudavi trag reke u kojoj se Sunce ogledalo čekajući da dođem do daha. Da, ovo je isto. Ovo je ona Planina, na kojoj sam pošao za Suncem. Ono me je ponovo dovelo nazad. Ili napred? To verovatno samo ono zna. Ne smem dozvoliti da me prevari. Ovo je samo novi trik da mi odvrati pažnju i utekne. Eno ga, već se iskralo. Moram dalje za njim, da ga stignem. Eno ga, ode putem kojim nismo prošli prošli put. Bar mi neće biti dosadno da prelazim ista brda i planine, da gazim iste reke, da mi iste ptice pokazuju put. I neću istim ljudima na istim nepoznatim jezicima govoriti kuda idem. Odoh, moram da pohitam niz planinu. Odoh da ga stignem. A vi, sačekajte me ovde, u tmini koja nailazi. Ne bojte se tmine, ona je prolazna, samo je Sunce večno. Iako ga ne vidite, znajte da je tu. Ja jemčim za njega. Ako ga ne stignem, ono će me ponovo dovesti ovde. Kad vidite njega, znajte da sam ja u stopu iza, i da mi njegovi zraci i dalje biju u oči. |
|
Copyright ©1997 - 2024 by SF-BAY. Sva prava zadržana. All rights reserved. You are free to read this document online and make links to it. Copying or duplication of this document is not allowed. Produkcija: DataVoyage i Uzice.Net |