SUSRET Predrag Nenadović

 

Uz snažnu eksploziju gasa, kapsula za spasavanje izletela je iz bočnog pregratka medjuplanetarnog broda, negde izmedju orbita Urana i Neptuna. Bila je isprogramirana da se uputi na najbližu prihvatnu stanicu, gde bi eventualne preživele prihvatila posada. Za njom je usledila kiša projektila, koji su uglavnom ostali bez efekta, sem jednog koji je eksplodirao u samoj mlaznici letelice saopštivši joj veliko dodatno ubrzanje, usput raznevši mlaznicu, remeteći kurs kapsule i pričinivši manju štetu uredjajima. Putnik koga je nosila dobro zaštićen amortizacionim slojevima ostao je nepovredjen. Ostavši bez mogućnosti kontrole pravca, sa izmenjenom putanjom, promašila je kapsula prihvatnu stanicu za barem milion kilometara i nastavila put, izgubljena u praznom svemiru van svih medjuplanetarnih trasa. Presekla je orbite Neptuna i Plutona, srećno se provukla kroz kometni oblak, izgubivši pri tom devedeset procenata početne brzine u jednomesečnom probijanju kroz gusti, tamni oblak medjuzvezdanog gasa i produžila dalje u tminu. Pola godine od lansiranja slučaj je doveo kapsulu u neposrednu blizinu nepoznate planete. Brodski mozak reagovao je brzo, manirom iskusnog svemirskog letača. Poslednje zalihe goriva utrošio je da retroraketama usmeri letelicu ka planeti kako bi u njenoj atmosferi usporila i stekla šansu za povratak ka sunčevom sistemu. Sleteti na planetu, izvršiti neophodne popravke i sintetisati gorivo, to je bio jedini način da Mozak obavi svoj primarni cilj, spašavanje putnika i povratak ka Suncu.

* * * Hladno i oblačno beše to jutro. Bledo i neugledno Sunce sporo se uspinjalo nebom, skriveno koprenom visokih i retkih oblaka. Na sivoj ploči neba ne beše zvezda, ne zato što ih Sunce svojim sjajem zasenjivaše, jer ono je za to bilo isuviše daleko i slabo, već zato što je izmaglica vladala ovim jutrom. Org lenjo izadje iz kuće i protegnuvši se podje ka bunaru. Zahvatio je sneg iz bunara protrljao ga medju rukama dok nije počeo da se topi i kapima hladne tečnosti uklonio tragove sna sa lica. Puno je stvari trebalo uraditi tog dana, razmišljao je, četkajući se pred ogledalom na zidu kuće. Iako kroz maglu Sunce je prijatno grejalo njegova široka, zdepasta ledja. Bila je već sredina jeseni i puno je Tikava sazrevalo po poljima. Orgova parcela prostirala se daleko napred, okružena zelenim bregovima. U daljini, planinski masiv zvan Ruksova Ledja, kao barijera je stajao prkoseći nebu svojim vrhovima. Vreme prskanja već je došlo, Org je to znao i dvojici starijih sinova već je naredio da pripreme alat. Kolica su bila očišćena i podmazana, vreće okrpljene. Sunce se podlo izgubi iza oblaka i hladan vetar dunu ravnicom nateravši Orga da ode u kuću i navuče svoj gunj. Opet moramo skupljati Led Koji Gori, pomisli i natrpa malo goriva u kamenu peć. Plamen izazvan varnicom buknu, ali se odmah stiša kad Org zatvori vrata peći. Prijatna toplota se proširi prostorijom i on sede da doručkuje. * * * Kapsula se tresla preteći raspadom kako se približavao trenutak konačnog sudara. Brodski Mozak je davao sve od sebe kako bi je koliko toliko bezbedno prizemljio. Nije mario za letelicu. Ona je bila dovoljno čvrsta da se zarije i kilometar duboko u tlo planete ali njen putnik je bio mnogo osetljiviji. Čovek pre nekoliko minuta probudjen iz hibernacije u kojoj je proveo mesece, sporo je povezivao zbivanja. Grčevito je stiskao rukohvate sedišta kao da mu njegova fizička snaga može pomoći da letelicu uspešno dovede do tla. Kosa mu je bila razbarušena a na licu su mu još stajali tragovi hladne hibernacijske tečnosti. Oči su mu, širom otvorene i kao paralisane, bile prikovane za monitor na kome se zvezdani prizor neba vrtoglavo okretao, učinilo mu se u ritmu sa otkucajima njegovog srca. U svesti mu iskrsnuše slike terorista bradatih lica, pucnji u mračnim hodnicima, raščerečena ljudska tela razneta eksplozivnim zrnima, trčanje do potpune iscrpljenosti i smrt, svud oko njega. * * * Org je zadovoljan stajao na stazi i gledao sinove kako tovare vreću sa sadržinom Tikve u kolica. Istovremeno je pogledom tražio tikve u pravoj zrelosti. One nedozrele iako su mogle pucati nisu bile ukusne, a prezrele su pucale već od samog koraka berača i niko ne bi mogao dovoljno brzo baciti vreću da pokupi plodove. Mali Fogri za koje kažu da predosećaju nesreću nervozno su trčkali iz rupe u rupu smetajući radnicima. Org se osvrnu oko sebe i ne videvši ništa što bi ga zabrinulo vrati se poslu. Ponovo podiže glavu a crni trag dima zakloni sunce pokrivši tamnom senkom zemlju. Urlik, snažniji od rike hiljada Borlova zatrese svet a novo sunce se izdvoji iz oblaka i stropošta u more, podigavši ogroman stub snežnih pahulja, kapi i pare. Ne videvši ništa slično ovome nikad ranije, Org i njegovi bili su smrtno uplašeni. Na Orgovom svetu bogovi nisu stolovali na nebu jer na tom nebu ne beše ničega božanskog, a mesec i zvezde behu veoma retko vidljivi kroz večne oblake. Bogovima su narodi ovog sveta našli mesto u zemlji, bilju i životinjama, u mirisnoj Dragori i kao vetar brzom šestonogom Kraku. Samo je Sunce, dovoljno moćno da razbije oblake zaslužilo mesto u mitologiji. Org je znao da Sunce može poslati ovako čaroban znak i ostavivši začudjene sinove u poslu, hitro pošao do seoske vračare. Istočni vetar je kosio polje noseći mirise šume i poljskog bilja. Brzi koraci Orga gubili su se u ravnici noseći ga žurno ka selu. Ono beše razbacano naširoko na dva brda, sa razdvojenim kućama s velikim dvorištem, pomoćnim zgradama i visokom ogradom na istočnoj strani, koja je dvorište štitila od moćnog zimskog vetra. - Reci mi Hara, da li bogovi padaju sa neba? - - Ne... - sa čudjenjem odgovori stara vračara na Orgovo pitanje. - Bogovi rastu iz zemlje i putuju s vetrom. Oni su, kao što znaš svuda oko tebe, u svemu što dodiruješ mirišeš i udišeš svemu što vidiš i čuješ. Bogova ima mnogo ali bog je jedinstven. Sve je jedno i jedno je... - - Hara! - - Reci Org - - Hara ja sam video! - - Šta si video? Smiri se Org i pričaj. Ako želiš napraviću ti čaj od Snovarice. - - Ne treba, ispričaću ti sve po redu. Stajao sam sa sinovima kod Bele Stene i tražio zrele tikve, kad je nešto zaklonilo naše Sunce, a drugo sunce se odvojilo od njega, nebo se otvorilo Hara, izgubio sam dah i gledao, kao omadjijan. A onda je tako tresnulo da je zemlja drhtala bar toliko dugo koliko treba listu da padne sa drveta Iske. U moru je nastao takav vodoskok, kao da je stotine slitova odjednom skočilo. Celim putem do ovde gledao sam taj vodoskok iza Ruksovih ledja i mislim da se još nije rasplinuo. - - Ruksova ledja su daleko odavde, ali su i mnogi ljudi u selu videli i čuli isto što i ti. Ali znaj da to nisu Bogovi. Oni ne padaju sa neba i ne daju se videti tek tako. To što si video je čudna pojava, ali je sigurno sasvim prirodna. - - To se nikada ranije nije desilo. Nikad ni od koga nisam čuo za nešto slično, ni moj deda nije znao za takav dogadjaj, ni deda mog dede. To je znak Sunca Hara, božanski ili ne ali znak je. - Usledilo je ćutanje dok su dvoje staraca razmišljali tražeći razumno objašnjenje. Da li se vratiti svom poslu i ponašati se kao da se ništa nije dogodilo? Šta ako će se posle svega kajati? Ko zna kakva se čudesna tajna krije iza svega. Ako je dobro zašto ga ne uzeti za sebe, a ako je loše bolje je upoznati ga na vreme. - Šta misle ljudi u selu, treba li nešto preduzeti, ili ćemo čekati? - - Neki misle jedno, drugi drugo. A ima ih dosta koji se već spremaju da odu do mora i vide svojim očima mesto gde je Novo Sunce udarilo u Zemlju. Kažu da će u selima na obali spremiti sanke da podju iza Ruksovih Ledja, na more. - - I ja ću s njima! - završi Org razgovor i krenu kući. Posle ručka on naredi ženi da mu jednu ruksovu nogu ispeče i pripremi za put uz malo pogačica i mleka u mešini. Sinovima nije dao da podju sa njim, jer beše ostalo puno posla u polju. Pozdravio se sa svima i u rano popodne pošao peške ka nedalekoj obali. Tih pet-šest hiljada koraka mogao je preći do noći a računao je da Pomorci neće poći pre jutra. * * * Ležeći u polutami kapsule, obnavljao je često svoja prva sećanja na ovaj svet. Početni utisci bili su površni i nejasni. Panika i šok u kom se nalazio prilikom sletanja onemogućili su ga da vidi i doživi planetu. Prisećao se sopstvene nesposobnosti da se snadje u spektroskopskim analizama boja i zvukova koje je generisao kompjuter, preslikavajući spoljašnjost i dovodeći je do nivoa osetljivosti ljudskih čula. Sve talasne dužine na planeti i akustičke i elektromagnetne, koje su hvatali senzori bile su vrlo daleko od onih na zemlji i morale su se translirati i pretvarati u veštačke boje i zvuk. Osvetljenje na površini bilo je toliko slabo da se ništa nije moglo videti bez pojačivača svetla ili reflektora. Medjutim reflektori su ovde, u svetu metana i smrznutog amonijaka, stvarali prave oblake isparenja koji su i onako lošu vidljivost degradirali na nikakvu a postojala je i realna opasnost da se tlo rastopi ispod njega. Najbolje je bilo koristiti hladno svetlo podešeno na talasne dužine koje postoje u okolini i pojačivače svetla. Tada je u viziru mogao ugledati sijaset nepojmljivih oblika u spektru nestvarnih boja. Zvuci sveta koje je hvatao kroz kacigu stvarali su pravu kakofoniju, koju je bilo teško povezati i dati joj smisao. - Kakvo idiotsko mesto - mnogo puta je sebi govorio opisujući time svu beskorisnost znanja o svetu koja je doneo sa sobom na ovo mesto. Neko vreme se zadržavao unutar letelice, ne interesujući se za okolinu, čekajući brodski Mozak i robote da obave potrebne radove pred poletanje. Ali vremena je bilo mnogo i on je protiv svoje volje počeo da se interesuje. Kompjuter je brižljivo vršio klasifikaciju svega što je video, čuo i na druge načine osetio. Pravio je kataloge i sistematizacije i njemu je očigledno svakim danom okolina postajala sve jasnija, ali je to bilo od male koristi čoveku koji je i dalje, dan za danom gledao iste uvrnute boje i iste nepovezane oblike i slušao bezveznu kakofoniju zvukova. Ipak, vreme čini svoje, i ono koje je čovek uložio u ispitivanje sveta počelo je da daje rezultate. Naučio je da povezuje stvari. Spojio je zvuk sa pokretom, boju sa oblikom i sve oko njega počelo je polako da dobija smisao i da se u njegovoj glavi slaže u police sa pojmovima i objektima. Imena za njih nije imao ali su se i ona lagano javljala, stvarajući analogije sa dalekim zavičajem. Sve je češće izlazio u skafandru napolje i razgledao naokolo. Podešavao je pojačivače svetla na željenu kombinaciju i ispitivao svet poput novorodjenčeta. Gazio je travu i mahovinu, brao tikve, koje bi mu u rukama slabašno eksplodirale, prljajući skafander tamnim plodovima i pokušavao da uhvati ptice i krupne leptirove. Sa drveća je brao lišće i cveće, zagledao neobične boje i pratio ih pogledom kako lagano padaju na tlo, poput pera. Šetao je snežnim morem i stenovitom obalom ponekad bežeći od nervoznih Borlova i posmatrao igru Slitova po snežnom moru. * * * Sneg je škripao i prštao pod oštricama saonica koje su vukli snažni Borlovi, širokih stopala i potkraćenog repa. Behu to krupne životinje dugog vrata i repa, koji su ljudi kratili da ne bi udarao po putnicima u sankama. Grupa od pet sanki lagano je klizila morem, duž obale obrubljene zelenom staklastom penom. More je kao i uvek zaslepljivalo svojom belinom, ali je ovog puta, daleko ispred njih crna senka remetila jednoličnost pejzaža, unoseći nemir u srca putnika. NJihova lica odavahu umor od dugog puta. Org koji je sedeo na drugim saonicama, zadivljeno promatraše čudno obličje na horizontu. Par hiljada koraka od obale, do pola zariveno u more, kao utvara stajalo je tamno vreteno, poput najvećeg slita uhvaćenog i zaustavljenog u skoku dok mu samo rep viri iz blistavog snega. Ali more je ovde bilo suviše plitko za Slitove kojima je bilo potrebno mnogo metara snega za njihove podmorske jurnjave. Ova stvar bila je očigledno donjim krajem, ispod špica, zaribala po dnu mora i tu se zaustavila. bilo je neshvatljivo kako je izdržala silinu udarca. - Veoma je čvrsto - reče Org tiho svom prijatelju Smelnu u čijim se saonicama vozio. Smeln je ćutao, sa zebnjom gledajući napred, u belinu. * * * Sat u levom gornjem uglu vizira radio je hladno i bezosećajno svoj posao. Izbrojao je trideset dugih minuta do trenutka kada se čovek konačno izdigao iz snega i poput plašljivog pileta koje uporno razbija ljusku jajeta usudio da pogleda oko sebe. Sve oko njega bilo je mrtvo i nepokretno, ni oko kapsule ništa se nije micalo. U žurbi je ipak zaboravio na oprez, uključio potisnike skafandra i naglo poleteo ka kapsuli. Nije prešao ni stotinak metara kada je začuo glas koji ga je sledio od užasa. Dolazio je niotkud i istovremeno iz svih pravaca, kao da potiče iz njegove glave. - Energija na rezevi. Energija na rezervi. - jednolično je ponavljao. Drhtavim rukama čovek pokrenu kontrole i polako se spusti na sneg, psujući i proklinjući. Upozoravajući glas kompjutera umuknu. Saznanje o postojanju inteligentnih bića, domorodaca uznemirilo ga je i probudilo u njemu iracionalan, instiktivni strah od nepoznatog. Odlučio je da se vrati do kapsule i ubrza sve pripreme za let. Nadletajući lepo uredjena sela sa retko postavljenim kućama snimao je sve što bi mu moglo poslužiti da kasnije analizira život planete i ustanovi stepen razvijenosti kulture domorodaca. Ali glavno iznenadjenje ga je tek očekivalo kada je krenuo natrag ka svojoj bazi. To behu figure raštrkane oko kapsule i nekih njihovih vozila. Domoroci su došli do letelice dok je on obilazio njihova sela. Kakav baksuz! Od silnog besmislenog straha izgubio je samokontrolu, pobrkao komande i kao tane se zario u sneg par stotina metara od kapsule. Sada, kad je konačno skupio hrabrost, koristeći poslednje ostatke energije krenuo je pešice ka brodu. Tamo ne beše stvorova, samo su tragovi stopa ostali u snegu. Otišli su , pomislio je olabavljujući stisak oko drške lakog bacača. Nije se toliko plašio za sebe, verovao je da je dobro naoružan ali je postojala mogućnost da domoroci iskoriste gužvu koju su stvarali roboti radnici, pored njih se provuku u unutrašnjost letelice i tamo naprave rusvaj. Spuštala se magla kako je prilazio kapsuli. Ništa se nije micalo i postajao je sve mirniji i opušteniji. Još samo nekoliko koraka. Magla je bivala sve gušća. Svet oko njega polako je bledeo i nestajao, dok je računar uporno pokušavao da nadje talasnu dužinu koja bi se probila kroz sivilo. Tragovi u snegu postadoše daleki i nejasni a crna masa kapsule se topila pred njim. On na trenutak izgubi orijentaciju i uplašeno se trgnu. Medjutim kompjuter ga je nepogrešivo vodio ka utočištu a on je teško vadio noge iz snega oprezno koračajući. - Kakvo čudovište! - prestrašen, uzviknu Org kad iz guste magle pred njim izroni duguljasta prilika u sjajnoj ljušturi. Reagujući instinktivno on podiže svoj samostrel. Snažan udarac pogodio je čoveka posred grudi, zamalo ga bacivši na tlo. On se zanese i dalje ne videći ništa oko sebe. Pokušao je da podigne ruku u kojoj je držao oružje ali ga nije slušala. Ponovio je pokušaj i shvatio da su servo komande skafandra otkazale poslušnost, te da mu je desna ruka time blokirana. - Procenjujem da si sasvim dobro zaštićen skafandrom i da nema potrebe za upotrebom oružja. - monotono je govorio glas u slušalicama - a moram te i podsetiti da konvencija 1734-283-9487 obavezuje na uspostavljanje normalnog kontakta kad god je to izvodljivo. Mislim da su u ovom trenutku potrebni uslovi ispunjeni. - - Idiote, hoćeš da poginem - soptao je čovek i dalje bezuspešno pokušavajući da pokrene ruku. Još jedan udarac. Jedva je ostao na nogama. Za to vreme kompjuter je pažljivo analizirao zvuke koje je puštao domorodac pokušavajući da dešifruje njegov jezik. Ne mogu bez tvoje pomoći - konačno reče. - moraš mi pomoći da uspostavimo kontakt. - - Zašto to ne uradiš sam, i tako ti potpuno kontrolišeš ovaj skafander u koji si me zarobio. - - To je netačno, ja sam potpuno podredjen tvojoj volji, jer sam pretprogramiran da poštujem zakone robotike i par drugih konvencija. Protiv tvoje volje ne mogu učiniti ništa osim da pokušam da te nekako sprečim da ubiješ ovo nedužno i vrlo zanimljivo stvorenje. - Još jedna strela i opet bez rezultata. Org je potrošio strpljenje. Počeo je polako da se povlači a magla se ponovo zgusnula. Nepogrešivo čulo za orijentaciju vodilo ga je ka mestu gde je ostavio sanke, i on podje brzim, nervoznim korakom. * * * Uz pomoć uputstava dobijenih od kompjutera čovek je brzo i uspešno izvršio sintezu anestetika i promenivši bateriju akumulatora na skafandru, uputio se u potragu za domorocem. Radio je sve to nekako mehanički, bez volje i bez jasnog saznanja o cilju i motivu potrage. Činilo mu se ipak da je i jurcanje za nekakvim poluinteligentnim stvorenjem bolje od praznog čekanja u kapsuli. Imao je nešto čime će popuniti vreme i to mu je odgovaralo. Kao orkan je izleteo iz vazdušne komore i stuštio se za svojom lovinom. Osećao je sopstvenu snagu i moć, nadletajući čudnovate krajeve. NJegov prvobitni strah izazvan susretom sa nepoznatim agresivnim stvorom i strelama izbačenim mada bez uspeha pravo u njega, iščeznuo je pretvorivši se u novo stečeno samopouzdanje. Magla je još uvek bila gusta ali je radar u šlemu dobro radio svoj posao. Konačno je uspeo da probije sivu zavesu i doneo čoveku dovoljno jasne slike terena. Izbegavao je uzvisine i vegetaciju, nadletao šume i polja i konačno otkrio cilj, priliku ne sasvim ljudskog oblika ali nesumnjivo ljudskih osobina. Pred njegovim očima u viziru šlema, kompjuter je crtao sliku vozila koje je nosilo domoroca. Složenom analizom radarskih i mnogih drugih informacija dobijen model sanki, izuzetne lepote, koji bi mogao biti ponos svakog zemaljskog muzeja. * * * Org je besomučno terao Borlove, koji su dahtali od napora. Mišićava tela oblio je znoj i pena im izbila na usta. Ipak snažne životinje nisu se predavale i grabile su dalje gonjene Orgovim strahom. On beše zbunjen, ne znajući od koga ili čega beži. Još nije sreo životinju ili čoveka koga njegova strela ne bi oborila, a on je u stvorenje odapeo tri. Hara je rekla da to nisu bogovi, ali joj više nije verovao, iako je veoma cenio njeno mišljenje, kao i svi u selu. Uostalom ni ona nije imala priliku da doživi nešto slično pa kako će onda znati šta se dešava. Ni vračare nisu svemoguće. Razmišljao je kako je dobro što je sačekao neko vreme kraj crnog vretena u moru,kad su svi ostali već bili otišli, čak i Smeln, koji mu je ostavio sanke. Sad će možda uspeti da stigne do sela pa da svi zajedno odluče šta će dalje. Da li je mnogo pogrešio što je izbacio strele? Hoće li bogovi biti mnogo ljuti? - Prolazilo mu je kroz glavu. Ako su zaista tako moćni, sigurno se neće naljutiti zbog par bezopasnih strela što ih je pustio uplašeni čovek. Osvrtao se stalno tražeći znake da neko ide za njim. Uzalud. Magle ovde više nije bilo u toj meri kao tamo odakle je bežao i mogao je mnogo bolje videti oko sebe. Ništa nije primećivao ali ipak je bio zabrinut. - Da li bogovi padaju sa neba? - pomislio je i u istom trenu shvatio gde greši, podigao je pogled iznad sebe i ugledao razlog svog straha. Ipak sad, kao da mu je laknulo, više nije osećao strah. Bilo mu je svejedno, znao je da njegove reakcije ne mogu uticati na sudbinu. Bogovi ga i tako imaju u svojoj vlasti i mogu sa njim činiti šta žele. Udahnuo je duboko, povukao vodjice i umorni Borlovi stadoše. EPILOG Razmišljajući sada o susretu sa stanovnikom dalekog hladnog sveta, osetio je olakšanje. Istina, pitao se često da li je zaista ispravno postupio, ali sada je sve bilo završeno i nepovratno rešeno. Mlaznica je popravljena i dovoljno je goriva sintetisano iz tla planete da ga odigne sa površine prema suncu i majci zemlji, gde će stići za koju godinu. Više mu se nije žurilo. Dok je lebdeo nad sankama, tamo dole na planeti imao je jasnu i uznemirujuću viziju. Viziju progresa i razvoja za čoveka, ali i viziju smrti za desetu, nesrećno pronadjenu planetu. Ogromne robot-mašine koje razdiru mirnu površinu ovog sveta i zagadjuju atmosferu i tlo strahovitom količinom prekomerne toplote. Yinovski kolektori sunčevog svetla koji tope i razaraju tihi hladni svet i domoroci u rezervatima kao u zoološkom vrtu. Kroz misli su mu prolazile slike iskrčenih amazonskih šuma, mrtvih mora i plastične yungle iz koje je došao, smenjujući se sa slikama neželjene budućnosti nove planete. Da li je jedna mala zabačena planeta za ljude mogla biti takav mamac? Nije hteo da rizikuje, bio je zaista zadovoljan što nije ni pokušao da uspostavi kontakt. Neko vreme je promatrao egzotičnu lepotu saonica, zatim se jednostavno okrenuo i odleteo natrag, do kapsule, praćen negodovanjem brodskog Mozga. Sada, kad je doneo konačnu, neopozivu odluku preostalo mu je samo još nešto da uradi pre nego što utone u hibernaciju, kako niko više, uključujući i njega samog, ne bi mogao da pronadje ovu daleku desetu planetu, za kojom su tragale generacije astronoma. Ona zaslužuje šansu da čeka bolje dane i bolje ljude, koji će jednog dana možda imati više razumevanja za drugo i drugačije. Ustao je iz sedišta, podesio hibernator na ručno tempiranje i pošao u servisnu komoru. Tamo je još jednom neodlučno zastao. - Oprosti prijatelju, znam da krivica nije na tebi, ali se neke stvari jednostavno moraju učiniti. - - Ne razumem te baš najbolje. Da li je s tobom sve u redu?... Hej! Ne diraj te memorijske ćelije! - Isključio je napajanje memorijske jedinice i započeo pokolj memorije. Lagano i sistematično je čupao višeslojne holografske ploče sa bilionima navigacionih podataka bez kojih je slučajem pronadjena planeta ponovo postala izgubljena. vadio je ploče i sa histeričnim oduševljenjem ih bacao u atomski dezintegrator otpadaka. - Ni bog otac ih više neće obnoviti - reče sebi u bradu i dalje čupajući ploče, a brodski Mozak je mumlao nesuvisle koještarije dok mu se ličnost raspadala, a svest gasila.

Copyright ©1999 by SF-BAY. Sva prava zadržana. All rights reserved. You are free to read this document online and make links to it. Copying or duplication of this document is not allowed.