Predrag Tomić

1.

Život je bio tako prokleto običan i dosadan. Sve kao pod konac. Završena škola. Posao. Devojka. Ženidba. Tri godine braka koji je iz dana u dan izgledao sve gore. Tužba za razvod, koju je doživeo kao razorni emotivni zemljotres. Ogorčenje. Njegova žena se, pre nego što je brakorazvodna parnica i otpočela, preselila u stan svoje nove - prave - ljubavi. Kao što rekoh, sve pod konac.

29.9.1995.
telegram broj 00111
za gdin-a Marijan Drazic

Izgubljen sam STOP Pokušavao da identifikujem mesto STOP Ne znam gde se nalazim STOP Ne znam kako sam tu stigao STOP Jednostavno sam otvorio oči nakon dugog sna STOP Ovde vlada atmosfera mijazme i mistike od koje zadrhtim STOP Ne prepoznajem mesto STOP Grad je mali i sagrađen od drveta STOP Ne liči na grad koji bi mogao videti u Srbiji STOP Okružen je suvom i žutom zemljom STOP Nije pustinja mada liči STOP Rastinje je suvo i neobično STOP Jedini put koji vodi u ovaj gradić je pust i prašnjav STOP Stanovnika je malo STOP Nisu pristupačni STOP Sivih su lica i veoma su stari STOP Mislim da su izgubljeni kao i ja STOP Pokušavao da uspostavim kontakt STOP Okreću se i odlaze bez reči STOP Ne razgovaraju ni međusobno STOP Vidim njihove oči STOP Ispunjene ludilom ili paničnim strahom STOP Gde sam ovo dospeo STOP

2.

Mora da je pročitao telegram deset puta. Prevrtao ga je kroz ruke i čudio mu se. Šala? Nije verovao u to. Telegram ovakve dužine mora da košta mnogo. Osim toga, nije video poentu ovakve šale. Nije imalo nikakvog smisla. Konačno, došao je do zaključka da je u pitanju bila greška u pošti i odahnuo je. Nije mu trebalo još uvrnutih stvari u njegovom promašenom životu. Problema je bilo za izvoz. Novi nisu dobrodošli.

Da bude dobar građanin i čovek na mestu, odlučio je da telegram vrati pošti. Uostalom, njegova sadržina je bila neobično uznemirujuća. Iz tih reči je provejavao vulkan panike i straha. Nekome je bila potrebna pomoć, takav je utisak on stekao. I tako je Marijan savio telegram, ćušnuo ga u džep kaputa koji mu je još malo pa bivša žena pre samo godinu dana kupila u Kluzu, i krenuo u poštu.

Dopala mu se službenica koja je radila za šalterom. Mlada i slatka, sa punim crvenim usnama; oduvek je kod žena najviše voleo baš usne. Osmehivala se poprilično predusretljivo. Predao joj je telegram, a ona ga je uzela i nekoliko puta zbunjeno prevrnula kroz ruke. Preletela preko adrese i imena uznemirenim očima, onda ga zamolila da pričeka i nestala u vratima iza šaltera. Dok je odlazila, Marijan je uživao u prizoru njenog tela utegnutog u plavu štirkanu nebo plavu bluzu, kao i tesnu tamno plavu suknju dugačku do kolena. Uzana suknja isticala je strašnu pozadinu.

Vratila se minut kasnije, još više uznemirena.

“Nije bilo greške”,reče slatkim glasićem. “Telegram je došao na pravu adresu.”

“To nema mnogo smisla”, bunio se Marijan. “Sadržina telegrama nije jasna. Ne piše čak ni ko ga šalje, ni odakle.”

“Došao je iz inostranstva. To je sve što znamo”, reče ona. “Neobično je to... što je došao kod nas direktno na srpskom jeziku, a ne na engleskom.” Pokušala je i uspela da se osmehne vrlo prijatno. “Mora da ga je neko naš poslao direktno iz pošte. Svojeručno. Možda neka Srpkinja koja tamo radi...”

Slagao se sa njom da je to sve vrlo, vrlo neobično, i nije prestajao da posmatra kako se njena prsa njišu ispod bluze. Shvati da devojka ne nosi brushalter. Dojke su bile nesputane.

Ona mu pruži telegram.

“Žao mi je. Ne mogu više ništa da uradim za Vas”, njen glas je vratio sigurnost i toplotu. Prozrela je njegove poglede.

Uzeo je telegram, usput osmotrio njene ruke u potrazi za burmom. Nosila je tanani, srebrnasti prsten, ali na pogrešnoj ruci. Neudata. Ipak se nije usudio da je pozove na sastanak. Najzad, njegov razvod još nije bio okončan.

Gurnuo je telegram nazad u džep i krenuo kući, zaboravljajući još usput na sve to. I verovatno bi potpuno zaboravio da sledećeg dana nije stigao još jedan.

3.

Na posao nije išao već neko vreme. Od prijatelja koji je bio lekar izmamio je bez problema tri nedelja bolovanja, uz to je dobio i pristojan savet da ne treba mnogo brinuti. Sve žene su kurve, po mišljenju tog prijatelja i lekara, sve, samo većinom to dobro kriju. Bolovao je kod kuće, pokušavao da opusti napete živce, i razmišljao o tome da život promeni iz temlja. Možda se više neće ni vraćati na smrdljivi posao u propaloj firmi.

Oglasilo se zvono na vratima. Skočio je. Već danima niko ga nije zvao, niko dolazio. Navikao je na drugačiju atmosferu dok je živeo sa Slađanom. Ona je imala prijatelja na tone. Konstantno je neko zivkao telefonom, zvonio na vrata. Sve zbog nje. Njega, Marijana, nisu baš voleli, što je samo na fin način izrečena istina. Nisu ga podnosili.

Prileteo je i otvorio vrata, željan da ugleda neko poznato lice. Dugo je od sebe samog krio činjenicu da je usamljen čovek bez prijatelja. A sada je bio i bez žene.

Otvorio je vrata. Brkati poštar se osmehnu i pruži telegram.

30.9.1995.
telegram broj:00222
za gdin-a Marijan Drazic

Prva noć ovde bila jeziva STOP Nebo je preko dana tamno i oblačno i frustrirajuće nisko STOP Kao da bi se sručilo i zdrobilo grad STOP Vetar stvara zastrašujuće zvukove STOP Kovitla pesak sa ulice i hući kroz stare oluke kuća STOP Gde sam ja STOP Noću čopori pasa lutaju gradom STOP Ili su to možda kojoti STOP Zavijaju i reže STOP Zaštitu pronašao u podrumu jedne od napuštenih kuća STOP Temperatura noću rapidno opada STOP Toliko da vidim isparenje sopstvenog daha STOP Noć proveo umotan u stare krpe i ciradu STOP Gladan i promrzao sačekao jutro bez nade STOP Jutros pronašao stare konzerve sa hranom STOP Teško ih otvorio STOP Pasulj i govedina STOP Nikad pre nisam jeo tako ukusan obrok STOP Tokom dana novi događaji koji me uplašiše STOP Jato crnih vrana zavladalo je nebom STOP Na hiljade odvratnih ptica STOP Velike i crne i ružne sa zakrivljenim kljunovima STOP Kruže nebom i grakću STOP Poput najtamnije noći pokrivaju gradske krovove STOP Lepet krila ponekad zvuči kao paljba automatskog oružja STOP Ohrabrio se da izađem na ulicu STOP Neke ptice me napale STOP Hičkok u pravu STOP Nakon nekoliko sati sve su ptice iznenada nestale STOP Šta je ovo mesto STOP Pomozi mi STOP Veoma uplašen STOP Ne prepoznajem mesto STOP Ne prepoznajem ga STOP

4.

Njegova prva pomisao bila je: ako je za šalu, mnogo je.

Nije isprva znao kako da reaguje, šta da uradi. Ovoga puta bio je ozbiljno pogođen; ne onim što je pisalo u telegramu - njegova sadržina podsećala ga je na jednu od onih starih, crno-belih televizijskih serija punih misterija - vređala ga je sama činjenica da se neko usuđuje da ga uznemirava na taj način.

Pokušao je da osmisli da li se tu radi o zlobi, i čije bi to nedelo moglo da bude. Taj neko morao je da ima debele veze u pošti, ili da ludo troši poveće svote novca na slanje nerazumljivih telegrama. I zašto? Čemu takva skaredna igra?

Počinjao je da razmišlja o zaveri, kao svaki dobri Srbin koji redovno prati državnu televiziju. A kada bi razmišljao o zaverama, bez obzira na koga se one odnosile, obično je mislio na svoju nevernu ženu i njenog najnovijeg ljubavnika.

Ovo je moralo da se ispita i preseče, šta god bilo. Nije znao njihov telefonski broj, pa je okrenuo onaj koji nikako nije uspevao u međuvremenu da zaboravi. Broj svoje tašte.

Prokleta veštica.

Čim se začuo glas matore spletkaruše, zarežao je, iskezio zube, spreman da zarije očnjake u nečije meso, puštajući krv. Umesto divljanja, izgovorio je sledeću rečenicu prilično kontrolisanim glasom:

“’Oću da to glupiranje odmah prestane.”

“Šta?” Kratak trenutak njene zbunjenosti. “Aha, to si ti moj bivši zete.”

“Nego šta da sam ja!”

“Mogla sam i misliti da ćeš se kad-tad javiti. Pa, kako si mi?”

Glas je zvučao zajedljivo; škripala je kroz sinuse kao i uvek, drolja od veštice.

“Što brinete kako sam?”

“Eto, tako...”

“Mislite da sam uzdrman, da sam povređen. Ha! Mora da se šalite. Potrebno je više od nekoliko smicalica da bi se uznemirio jedan Dražić.”

“Je li? Baš me interesuje, sad kad nema moje ćerke, ko li te vuče na grbači? Kako se snalaziš?”

Progutao je gadnu psovku.

“Snalazim se odlično. Nema vašeg pileta da mi smeta.”

Reč “pileta” bila je izgovorena sa posebnom notom gadljivosti.

“Zar? Biće pre da umireš od gladi.”

“Da li ja umirem ili ne, gospođo, nije vaša stvar!” sada je vikao. Oseti grčenje u želudcu i shvati da nije tog jutra ni doručkovao. Frižider je bio prazan, korpa za otpatke prepuna, prljavo posuđe je kipelo iz sudopere. On odbaci sve misli o tome poput čoveka koji odbacuje prljavu papirnatu maramicu slučajno nađenu u džepu kaputa.

“Ne, vala, više i nije”, njen glas je odzvanjao pakosnom radošću. “Samo kada se moja Slađa spasla takvog kao što si ti...”

On proguta još jednu psovku.

“Kažite vi vašem zlatu da prestane da se glupira! Neću trpeti ovakvo mrcvarenje! Odmah da su ona i taj njen napaljeni tikvan prestali da me uznemiravaju, inače... inače ću podneti krivičnu tužbu protiv oboje! A posebno protiv nje!”

“Džabe vičeš.”

“Šta?!”

“Ona ti se neće vratiti. A taj fini čovek čije ime ti nameravaš da isprljaš je jedan vaspitani, prefinjeni gospodin koji radi u Vladi Srbije, i sigurno ničim ne bi ugrozio svoj položaj javne ličnosti da bi se obračunavao sa jednim nikogovićem.”

Mozak poče da mu vrije.

“Bezobrazni ste, gospođo, eto šta ste!”

Govno od veštice!

“Histerijaš, bivši zete. Vidim da ti je konačno došlo iz dupeta u glavu. Bez moje ćerke - propao si čovek.”

Na ovom mestu, i u ovom trenutku, više nije bio sposoban da guta psovke. Kasnije je njegova bivša tašta, u toku brakorazvodnog postupka pred sudom, dala izjavu da ju je on često zvao telefonom, uznemiravao i govorio opscenosti koje ona ne sme ni da ponovi pred časnim sudom.

Marijan je uz sardoničan smešak priznao da je to zaista i činio. Sudija mu nije dozvolio da na licu mesta ponovi neku od tih gadosti, iako je Marijan bio voljan, pa je suđenje priveo kraju i doneo odluku o poništavanju njihovog braka.

5.

Kada ga hoće, onda ga baš hoće.

Šteta što to nije bilo nešto veselo i pozitivno. Marijana su hteli samo telegrami.

Treći telegram i nije bio neko iznenađenje.

Poštaru je zapretio povišenim glasom da ne želi više da ga vidi pred svojim vratima. Ovaj ga je samo pogledao zapanjeno. Odlazeći, vrteo je glavom u neverici, uz tihi solilokvijum kojim je kritikovao svet u kome obični, mirni građani preko noći postaju sumanuti ludaci.

Marijan je zdrao kovertu sa telegrama i počeo da čita.

31.9.1995.
telegram broj:00333
za gdin-a Marijan Drazic

Protekla noć gora od prve STOP Ovo mesto nije normalno STOP Nisam mogao da spavam od avetinjske buke STOP Ptice se vratile STOP Hiljade i hiljade krila stvarali nepodnošljivu buku STOP Ono što me stvarno uznemiravalo bili su odjeci kroz tu buku STOP Kao ljudski vriskovi STOP Mislim da mogu biti ljudski STOP Ne umem da objasnim STOP Možda to i ne želim STOP Prošao gradskim ulicama kada su ptice otišle STOP Uspeo da neopaženo prođem pokraj ogromnih pasa STOP Ako su to psi STOP Liče na vukove STOP Otišao do periferije grada STOP Put kojim sam došao je nestao STOP Svuda samo pesak STOP Grad je pust i propao STOP Jutros ni traga od njegovih stanovnika STOP Neuspešna potraga za hranom i vodom STOP Vratio se u zgradu pošte STOP Sreća da ima struje i da radi ovaj telegrafski aparat STOP Razumem se u Morzeovu azbuku STOP Nisam baš vešt ali mislim da ispravno šaljem signale STOP Gladan i žedan STOP

6.

Neko je u pošti imao bolestan, bolestan, bolestan smisao za humor.

Situacija je postajala suluda. Sada je osećao da se ova šala neće prekinuti sama od sebe, i da će vremenom postajati sve uvrnutija. Telegrami su ga uznemiravali. Marijan nije mogao da veruje u njihovu autentičnost, ali je lako mogao da zamisli nekoga - neku osobu bez lica i duše - kako pogrbljen nad stolom i hartijom smišlja ove poruke i namerno šalje baš njemu.

Promenio je mišljenje da je u pitanju “zlato” njene mame. Nije to ličilo na Slađu. Nimalo. Ona je imala jezičinu, kvarnu dušu drolje, urokljive oči, ali maštu... to nije. Čak ni u krevetu, gde se uvek ponašala kao plutajuća daska na površini vode, koja je tu da se neki sretni brodolomnik uspentra.

Telegrami su imali nešto dijabolično u sebi. Tako mu se činilo. Zamisao nekog ko je imao mala fide sklonosti.

U grozničavom traženju rešenja, u sve većoj, narastajućoj napetosti, nije mogao da se seti nikog drugog do devojke u pošti.

Obukao se i odjurio u poštu, jedva svestan sopstvenog poriva da zadavi šaljivdžiju.

Iza šaltera je bila ista devojka. Njena prva reakcija bio je mali osmeh prepoznavanja, ali se osmeh ubrzo pretvorio u grč, još pre nego što je Marijan otvorio usta, jer ga je ona sagledala onakvim kakav jeste. Bio je grozničav, sluđen, sa očima koje su opasno sijale. Njegove ruke su vidno podrhtavale. Usne takođe. Bledo, usukano lice nalik na lice mrtvaca. Nije to bio lik osobe u stanju blažene ataraksije. Naprotiv.

Ličio je na ludaka.

“Dobro, šta je ovo?” dreknu.

Devojka se trže; ma koliko uznemiren, Marijan nije propustio trenutak kada su se njene lepe sise zanjihale pod bluzom, nesputane.

Nekoliko sedih penzionerskih glava iz kolone u kojoj potlačeni čekaju svoje penzije, okrenu se da ga osmotri. Nije ni obratio pažnju na njih.

“Šta, ovaj, nije u redu?” pitala je, a glas joj je zadrhtao.

On tresnu šakom o polirani drveni pult, a kada je podigao tamo je ležao presavijeni telegram.

“Ponovo?” upita ona.

“Jašta nego da je ponovo!” besneo je.

“Greška?” upita ona.

“Treća po redu!” Uzdigao je prst u vazduh.

“Ne treba da vičete.”

Njen glasić je podrhtavao, kao i mramorno bleda ručica kojom je uzela telegram. Marijan je učinio napor da se obuzda.

“Proveri mi to devojko, kad te molim”, rekao je tiše, odjednom bolećivo. “Proveri ko to šalje, tako ti Boga.”

Devojka je izgledala vidno potresena. Njene krupne smeđe oči bile su zaplašene, ali Marijanov smireniji ton dao joj je polet. Prevrnula je telegram kroz ruke, a onda se udaljila, prošla kroz vrata u zadnju prostoriju hodajući unatraške sitnim koracima.

Nervozni osmeh na njenom licu govorio je Marijanu da za njega ovde neće biti pomoći. Ostavio je ružan utisak. Polako, sagledavao je sopstveno neurotično ponašanje. Stideo ga se. Ali, bes koji je osećao zbog tih uvrnutih telegrama nije jenjavao. Niko ne voli sistematsko podjebavaje, on ponajmanje. Ljudi koji su ga dobro poznavali nisu se uvek pohvalno izjašnjavali o njegovom karakteru. Nervozan, prek, ponekad i nepravedan, lako je gubio prijatelje. Pa i sopstvenu ženu.

Nisi ovde da bi kritikovao samog sebe, podsetio se.

Devojka se vratila tren kasnije, praćena ogromnim čovekom u poštarskoj uniformi. Čovekovo lice bilo je četvrtasto, grubo, ukrašeno staljinističkim brkovima. Marijan oseti trenutak olakšanja. Možda ova ljudina može da mu pomogne. Možda zna odgovore.

“U čemu je vaš problem, gospodine?” upita ljudina. Imao je divan glas. Kao iz bačve od dvesta litara. Čvrst, muški, postojan.

Marijan obuzda novi titraj nervoze i prisili se da još jednom, detaljno, objasni problem. Govorio je polako, govorio je razložno, a rmpalija je slušao uz povremeno klimanje glavom u maniru sveznajućeg mudraca sa rešenjima za sve probleme.Ali, kada je Marijan završio tiradu, ta gromada od čoveka samo slegnu ramenima.

“Uznemiravajući telegrami?” Zurio je u Marijana bez treptanja. “Čuo sam za uznemiravajući telefonske pozive. Mangupska posla. Ali za takve telegrame nisam nikada. Mora da je neka uvrnuta greška u pitanju. Znate šta, dođite Vi sutra do mene, a ja ću u međuvremenu sve proveriti i urediti.”

Gledali su se tren-dva.

Marijan odahnu. Rešenje njegovog problema izgledalo je na domak ruke.

Tada mu grmalj pruži telegram.

“Uzmite ovo.”

On se lecnu. “Zašto?”

“Vaš je. A dobar poštar uvek mora da isporuči pošiljku, zar ne?”

Marijan huknu i pokunjen uze telegram. Ćušnu ga u džep. U trenutku kada je ponovo dodirnuo tu hartiju, nije mogao a da ne oseti gađenje.

Izašao je iz pošte sumornog lica.

7.

U mislima ga je nazivao super-poštarom.

Sledeću noć proveo je nemirno. Prevrtao se po krevetu i sanjao čudne snove, kojih se ujutru nije sećao. Imao je taj grozni, metalni okus u ustima, kao i uvek nakon noćnih mora. Ustao je, istuširao se i uhvatio sebe da razmišlja o neopranim sudovima, haosu i neobrisanoj prašini, kada se na vratima oglasilo zvono. Obukao je bade-mantil na golo telo i krenuo da otvori, uveravajući sebe da to ne može biti poštar. I ne može biti još jedan telegram.

Ali, bio je.

“Dođi još jednom i ubiću te!” dreknuo je na mladića u plavoj uniformi koji razrogači oči, onda se sjuri niz stepenice i pobeže.

Marijan je stezao telegram i ruke su mu drhtale. Bes ga preplavi.

Pocepaj ga, reče mu glas razuma. Uhvatio je telegram po sredini i umalo to i učinio, ali onda shvati da nije u stanju. Živac radoznalosti titrao je u njemu, kao plamen sveće u mrkloj noći.

Otvorio ga je i pročitao bez daha, sa očima razrogačenim i vrelim, sa metalnim ukusom u ustima koji prati njegove noćne more čak i kada se odvijaju van sveta snova.

1.10.1995.
telegram broj:00444
za gdin-a Marijan Drazic

Jos jedna noć neizvesnosti i straha iza mene STOP Shvatam da ovo nije obično mesto STOP Puno razmišljam o putu do ovde STOP Sećam se da sam doživeo saobraćajnu nesreću STOP Izgubio svest STOP Možda umro i otišao u Pakao STOP U tom slučaju moguće da niko ne prima ove poruke STOP Ostaje mi samo nada STOP I glad STOP Išao kroz grad i provaljivao u kuće STOP Osećam da sam nepovratno izgubljen STOP Sve kuće u gradu su prazne i poharane i često vandalizovane STOP Nigde hrane STOP Mislim da se najgore još nije ni dogodilo STOP Napolju je naglo zahladnelo i magla je doprinela da grad izgleda prokleto STOP Tragajući za hranom nedaleko od zgrade pošte našao groblje STOP Jeza me prošla kao udar struje kada sam ga ugledao u magli STOP Mislio da će me užas ubiti STOP Nizovi krstača gube se u magli STOP Mislim da je ogromno STOP Odvratno mesto STOP Otišao da pogledam krstače STOP Imena i datumi suludi STOP Mrtvaci sa svih strana sveta ovde leže STOP Neki datumi su stari vekovima STOP Ima ih iz svih epoha STOP I iz ovog veka STOP Osećam da je mesto značajno i da će se nešto dogoditi STOP Kroz nabore magle video tamne prilike kako se kreću stazama između grobova STOP Pobegao odatle STOP Temperatura naglo porasla i magla je nestala STOP Ptice se nisu vraćale STOP Mislim da polako ludim na ovom mestu STOP Možda se uputim pravcem suprotnim od groblja gde se nekad nalazio put STOP Negde ću stići STOP Ali osećam se slabo jer nisam jeo STOP Došao na ludu ideju da iskopam jednog mrtvaca i pogostim se njegovim mesom STOP Potrebna mi je pomoć STOP Odmah STOP

8.

Super-poštar ga smireno odmeri. Šalterska službenica bila je sklupčana iza njegovih leđa i drhturila je kao list na vetru, sićušna i preplašena. Kao i većinu žena, strah je poružnjivao i činio starijom. Marijan shvati da je postajao njena dnevna mora, baš kao što su telegrami bili njegova.

“Ponovo?” upita brkati super-poštar.

“Rekli ste: srediće se.”

Marijan je zvučao drogirano, takoi izgledao.

“Proverio sam”, reče poštar, skide kapu sa glave, spusti je na pult i duboko uzdahnu. Ispruži četvrtastu šaku i preuze zgužvani telegram od Marija. “Nema greške. Telegrami su upućeni na vašu adresu i na vaše ime.”

“To je... pa to već znam”, graknu Marijan.

“Samo smireno, molim Vas”, reče poštar tonom uzvišene mudrosti. “Greška nije do nas. Telegram je korektno isporučen. Vama se ne dopada njegova sadržina... e pa, ja tu ništa ne mogu da učinim. Većina ljudi telegramima dobija loše vesti. Saučešća i slično. Ponekad, samo ponekad, to su čestitke. Obično ih, međutim, obaveste da je neko blizak njima umro... Razumete? Telegrami su retko nosioci lepih vesti.”

“Super”, graknu Marijan. “A kako to meni pomaže? I ko? Ko je taj ko ih šalje? Ovde nema ni potpisa ni adrese pošiljaoca.”

Super-poštar i njegova koleginica izmeniše jedan sumnjičav pogled.

“E, pa sad, tu ima neke zabune. Nijedan sistem nije bez propusta”, reče superiška muška. “Novi kompijuterski sistemi od skora je u upotrebi, pa tu ima nekih bagova. Razumete? I tako... potkrala se krajnje neobična greška... da vaši telegrami nisu pravilno zavedeni. Drugim rečima, niti znamo ko ih šalje... niti odakle. I to nije jedini problem. Pogledajte izgled ovog telegrama, sa svim tim STOP signalima između rečenica, bez interpunkcije.”

On ponovo pogleda u koleginicu koja slegnu ramenima; strah se dobrim delom povukao sa njenog lica i ono je povratilo nešto od prethodne ljupkosti. Izrazi njihovih lica bili su neodređeni, možda zbunjeni. Super-poštariška nastavi diskurs ubrzanim glasom.

“Ovakav izgled telegrama izašao je iz upotrebe pre više od tri decenije. Ovo uopšte nije poslato modernim, teleprinterom. Liči na nešto kucano Morzeovom azbukom, na jednom od onih starih telegrafskih tastera. Mislim da se takvi ne koriste nigde, osim možda na nekim starim brodovima, ili na vojnim brodovima u specijalne svrhe. Nije mi jasno... kako je moguće da ovakav tekst prođe kroz naš sistem. Razumete? Zaista čudno. Kao da je tekst kucao neki ludi telegrafista sa početka dvadesetog veka, ili možda sa kraja devetnaestog...”

Marijan otvori usta da vrisne, pa ih zatvori.

“Znamo samo to da dolaze iz inostranstva”, primeti poštar. I osmehnu se obeshrabrujuće. “Ni u glavnoj pošti nemaju nikakvu evidenciju, osim da su telegrami isporučeni. Razumete?”

Nešto ga stegnu u grudima. Iza stezanja dođe i bol i on se uplaši za svoje srce. Preuzeo je izgužvani telegram od poštara, saslušao njegov savet da ubuduće ove telegrame jednostavno cepa i baca u đubre, da ih ne čita, sve dok ne prestanu da stižu.

Klimnuo je glavom i odlučio da baš tako uradi.

Baciće ih. Sve će ih pobacati.

Ali nije to učinio kada je došao kući. Seo je i počeo da ih čita iznova i iznova.

Dok je to činio, nešto se menjalo u njemu.

Osećaj da je u pitanju samo gruba šala nepovratno je bledeo, a da on nije znao zašto je tako.

9.

Peti telegram ga je prevario. Umesto da sačeka sledeći dan, stigao je u sred noći. Zvono na vratima preseklo je Marijev san, učvršćen “bensedinom”. Izvukao se iz kreveta mamuran, otvorio vrata i nadutim, ispupčenim očima zaškiljio u nepoznat lik koji mu pruži hitan telegram.

Marijan uze i potpisa ševrdajućim rukopisom.

Bacio je telegram, neotvoren, na sto u trpezariji i krenuo nazad na spavanje. Tek kada mu je glava dodirnula jastuk, shvati šta se desilo. Ripnuo je uz kreštav, uznemiren krik.

Otrča nazad u trpezariju, odjednom razbuđen. Zapiljio se u belu kovertu na stolu.

Mrzeo je tu kovertu; ovoga puta bila je još deblja, a kada je bude otvorio unutra će pronaći najduži telegram koji je u životu video. Ali više je mrzeo sebe zbog tog osećaja, zbog ogromne potrebe da je otvori, razvije papir i pročita.

Želeo je, a bio je to strahovit poriv, da sazna sadržinu. Sve je izgledalo bolje od neznanja. Morao je da sazna šta se događa u tom imaginarnom, ludom svetu gde je jedan čovek izlgeda izgubljen baš kao što je on, Marijan, izgubljen u ovom u kojem je rođen, i u kome je proveo čitav život.

Čitao je.

1.10.1995.
telegram broj 00555
za gdin-a Marijan Drazic

Otpočelo je u sumraku STOP Ni u ludilu ne bih dočekao noć na ulici pa sam se vraćao u poštu kada su stigle ptice STOP Hiljade i hiljade njih preplavilo je nebo STOP Kao talas koji se iznenada izdigao iz mora STOP Desetine se obrušile na mene i napale STOP Njihovi kljunovi oštri poput stakla STOP Trčao sam STOP Oštri kljunovi za samo minut iskidali kožu sa mojih ruku i glave STOP Teško sam povređen STOP Spas našao u podrumu pošte STOP Nemam ogledalo ali znam da mi je lice unakaženo STOP Nije mi to najveća briga STOP Vise od toga plaši me što je tako malo krvi iscurelo iz rana STOP Ne osećam nikakav ozbiljan bol STOP A neke rane su toliko duboke da mogu da zavučem prst u njih sve do drugog članka STOP Možda je ovo san STOP Ako jeste onda se završava STOP Osećam se kao da se gasim i sva sećanja otiču iz mene STOP Više ne pamtim svoje ime STOP Napolju ptice nisu sletele na krovove STOP Uzdigle se i oformile crni stub koji se kovitlao STOP Otišle u pravcu groblja STOP Tlo je počelo da podrhtava STOP Nije zemljotres STOP Iznenada me obuzela strahovita čežnja da pronađem izvor podrhtavanja STOP Poriv za ovo ne umeme da objasnim STOP Izašao iz skloništa i krenuo ka groblju kao da sam opsednut STOP Pod zracima zalazećeg sunca ugledao po prvi put pravu veličinu ove nekropole STOP Čini se bezgraničnom STOP A kada sam se približio ugledah najjeziviji prizor u životu STOP Grobovi su se otvarali STOP Mrtvi su izlazili STOP Pomokrio sam pantalone STOP Dolazili su odasvuda STOP Video sam raznorazne grobove a ne samo krstače kao pre STOP Na milione STOP Trulež je odizala mermerne i kamene i betonske ploče STOP Izlazili su STOP Zemlja se raskopavala STOP Krstače se lomile STOP Zidovi grobnica popucaše STOP Iskopali su tunele kroz humke STOP Kuljali su napolje iz svojih tamnih skrovišta STOP Jezive kreature STOP I mada su neki od njih mrtvi već eonima njihova tela nisu se potpuno raspala STOP Kao da ih je ovo mesto očuvalo STOP Ipak vidi se trulež na njima STOP Ne znam kako nisam umro od straha STOP Podozrevam da je to zato što sam i ja mrtav STOP Prenuo sam se i pobegao kada je usledio napad ptica STOP Sada znam zašto su dolazile STOP Hrane se mesom mrtvih STOP Spustivši se sa neba u ogromnom crnom oblaku napale su zemljom zaprljane prilike STOP Nastao pakao STOP Nisam gledao STOP Bežao sam a iza mene mrtvi su vodili bitku sa pticama STOP Vratio se u poštu i zabarakadirao vrata STOP Neće ih to zaustaviti kada dođu po mene STOP Ako dođu STOP Možda ih ptice sve prožderu STOP Ovu poruku šaljem poslednjim ostacima razuma i snage STOP Odustao od svake nade STOP

Ruke su mu drhtale.

"Ludilo”, prošaputao je, zgužvao list koji mu je šuštao među prstima i zavrljačio ga na pod. “Ludilo.”

10.

Grozna dreka telefona prekinula je snove u kojima su crne, velike ptice kljucale oči Marijanovom ocu, nepomičnom u crnom mrtvačkom sanduku, konačnom domicilu za mrtve.

Sanjao je grad duhova. Bio je načinjen, taj grad, od drvenih kuća nalik na one iz kaubojskih filmova, i okružen žutom pustinjom sa tri strane, a ogromnim grobljem sa četvrte. Bio je to grad mrtvih u čijoj su kapeli položili kovčeg sa telom Marijanovog oca. A ptice su se gostile, jer nije bilo živih da ih oteraju. Mada... video je ulice prekrivene leševima ptica i drugih životinja, video je da su im krila isčupana ili polomljena, kljunovi iskrivljeni, perje rasčupano, kao u borbi. Video je sve to i u snu jecao.

Hodao je i između grobova i zurio u njihovu ispražnjenu, oskrnavljenu utrobu. Čitao je natpise na nakrivljenim, puknutim, slomljenim, izvaljenim spomenicima i krstačama, čitao je imena i tražio svoje, ali njega tamo nije bilo. Čudio se raznolikosti jezika, simbola, datuma. Put koji je vodio od groblja išao je do jedine zgrade od kamena na tom mestu, a pred tom zgradom čekala je jedna uspravna prilika. Marijan priđe i vide da je lice tog čoveka užsano unakaženo, prošarano ranama kao malim otkopanim rakama, da su mu oči plačne i prazne, a da jednom rukom pokazuje gore. Marijan pogleda i vide kablove. Crni, dugi, debeli kablovi spajali su se u telegrafski stub, a onda nastavljali put dalje, do sledećeg, i sledećeg, sve dokle ih je niz vodio, nekud ka horizontu, u suprotnom smeru od groblja u kome mrtvi više nisu pronalazili svoj mir. Oni su svi otišli.

Marijan shvati da u ruci drži telegrame. Pružao ih je čoveku, a ovaj je otvorio suve, puknute usne da nešto kaže... dreka telefona bila je jača.

Probudio se maltene uz vrisak, a telefon je zvrndao. Iskobeljao se iz posteljine, sa pidžamom prilepljenom uz znojavo telo; lice kao da mu je bilo okupano, a pazuh mu je smrdeo po starom znoju. Dovukao se do telefonskog aparata tromim i nesigurnim hodom. Strah, kao posledica sna, još uvek je divljao njegovim sistemom kada je podigao slušalicu, a učinio je to da bi utišao dreku. Nije ga ni interesovalo ko zove.

“Molim...”

“Marijane, ti si?”

Mamino zlato. Njih dve kao da su imale jedan glas koji su delile, prgav i opor. Grč mu se pojavio u stomaku već na prvi ton u slušalici.

“Ko drugi?”

“Nema potrebe da budeš drzak.”

Marijanov glas zazvuča hrapavo i istrošeno; ništa od uobičajne oštrine. Klatio se na nogama poput pijanca i borio sa uskomešanim osećanjima. Sa stravom, prvenstveno.

“Nema”, složio se bez snage.

San je sporo gubio konture u njegovoj glavi, strah bledeo.

Njegova još uvek ne bivša žena sa druge strane veze pročisti grlo, kao neko ko se sprema da diskutuje. Pripremala je svoj uobičajni lažno-topli ja-te-shvatam ton. Marijan oseti slabost. Obuze ga snažan osećaj konsternacije, a kolena kao da mu klecnuše.

“Zovem te da te podsetim”, reče ona, “da danas imamo suđenje.”

“Kad?”

“Danas, pobogu, danas.”

“Dobro,dobro... znam”, slaga on. Potpuno je zaboravio. “Biću tamo.”

“Fino.” Pauza izazvana obostrnim ćutanjem. “A, kako si ti? Glas ti zvuči čudno.”

Šta te briga kako sam, pomisli on besno.

“Dobro”, slaga još jednom. Očaj tada vrisnu u njemu, ali ono što je izašlo bilo je samo nejaki šapat. Plačljivi vapaj u začetku. “Slađana, ja...”

“U redu, onda. Vidimo se u sudnici. Jedva čekam da se sve ovo završi već jednom.”

Usta su mu još bila otvorena, razjapljena nad mikrofonom slušalice, kada se veza prekinula. Zahvati ga nalet besmislenosti. On oseti kao da se pod otvara pod njegovim nogama, a ispod zastašujući sunovrat. Nagomilani vazduh u plućima nagonio ga je na vrisak.

Bio je avet samoga sebe. Prikaza koja spušta telefonsku slušalicu i žali zbog svega propuštenog u životu.

I svestan je da više nema nade.

11.

Brijao se rukama koje su drhtale, pokušavajući da skine tri dana stare čekinje a da se ne zakolje pri tome. Lako je mogao da se unakazi

(kao lik iz snova)

i na sudu izgleda kao nesposobna budala. Bila je to poslednja stvar koju bi poželeo, ali bilo mu je teško da povrati samokontrolu nakon svega. O telegramima nije mnogo razmišljao, gurao je sve takve misli nekud u stranu i prepuštao se refleksima koji će ga sprovesti kroz neophodne i svakodnevne radnje umivanja, oblačenja, doterivanja. Konačno, negde oko 11:00 bio je spreman.

Pogledao se u ogledalo i zadovoljno se pljesnuo po licu. Kraj je stigao, ali barem će ga dočekati u stilu.

Zakoračio je ka izlaznim vratima i kada ih je otvorio, sledio se u nemom iznenađenju, oči u oči sa mladićem koji je upravo posezao za tasterom zvona. Buljili su jedan u drugog nekoliko trenutaka.

Mladić je zevnuo, zatvorio usta, ponvo zevnuo i konačno rekao:

“Imate telegram.”

Marijan zari zube u donju usnu i bez reči preuze koverat, potpisa dostavnu listu, i nastavi da grize usnu.

Pola sata kasnije, pred ulaskom u sudnicu, dole u zgradi Palate pravde, ugleda suprugu koja ga je izdala, srećnu taštu koja je pod ruku stezala novog zeta, prefinjenog, sredovečnog muškarca sa naočarima debelog rama na nosu. Nije ništa rekao. Nije imao šta da kaže. Pustio ih je da bulje u njegovo prebledelo lice, a desnom rukom kompulzivno je stezao neotvoreni telegram u desnom džepu sakoa.

Hartija kao da je pekla jagodice njegovih prstiju.

Ušli su u sudnicu i sve se završilo prilično brzo. Brak je bio okončan, on poražen, neprijatelj pun lažnog saosećanja, ali bez snage da obuzda smešak trijumfa u uglovima usana. Tašta posebno. Rastali su se bez reči. Slađana je možda nešto i želela da mu kaže, ali njemu je bilo dosta svega. Okrenuo se i otišao, sa osećajem mraza u trbuhu, ukočenom Adamovom jabučicom u grlu, vrelinom u očima koja nije mogla da se pretvori u suze. Ophrvan monumentalnim osećajem da je sada potpuno sam na svetu, hodao je poput starca, spuštene glave, usukanih ramena, sa očima u kojima nije bilo života. Bio je poražen. A njegov najgori neprijatelj, to je sada shvatao sa izluđujućom jasnoćom kao da je zamućena voda iznenada postala perfektno bistra i pokazala ono što je na dnu, bio je on sam.

Sat vremena kasnije, lutajući ulicama Beograda kao izgubljeni pas, upoređivao je jezivi svet napuštenih gradova i ogromnog groblja sa sopstvenim životom, i nalazio mnogo, previše analogija. Mogao je da razmisli o svemu i izbroji otvorene grobove sopstvenog života, rake koje zjape. Bilo ih je tako mnogo. I nikda pre nije tako jako i tako razorno jasno osetio da je promašio čitav život.

Malo kasnije, šetajući je stigao do Kalemegdana, pronašao neku zabačenu klupu, seo i otvorio šesti i poslednji telegram.

Više nije osećao strah, bio je prazan iznutra. I pomiren sa sudbinom.

2.10.1995.
telegram broj:00666
za gdin-a Marijan Drazic

Oni prolaze STOP Jasno mogu da čujem njihove korake koji dobuju drvenim trotoarom oko pošte STOP Ptice su poražene STOP Imao sam vremena da o svemu razmislim STOP Sada sam siguran STOP Mrtav sam STOP Stradao sam u saobraćajnoj nesreći koliko mogu da se setim STOP Ne svojom krivicom STOP Ubijen sam u sopstvenim kolima STOP Sve se to vratilo u moje sećanje STOP A mesto na kome sam se našao pripada mrtvima STOP Samim tim pripada i meni STOP Od smrti ne možeš pobeći STOP Ali nešto se dogodilo i mrtvi se sada kreću STOP Vraćaju se STOP Gledam ih dok promiču STOP Njihov broj je ogroman STOP Miljarde onih koji su umrli tokom postojanja sveta STOP Pripadnici svih civilizacija STOP I niko ne može da ih prebroji STOP Njihov put kreće se u pravcu kojim se prostiru telegrafski stubovi STOP Tek danas sam zapazio te stubove STOP Ne znam kako sam napravio takav propust STOP Nije ni važno STOP Više ne osećam ni glad ni žeđ ni strah STOP Čeka me put STOP Krećem uskoro STOP Pred armijom mrtvih pale su ptice a psi i vukovi i kojoti i gomile pacova razbežali se STOP Armija je nezaustavljiva STOP Ne znam koji je cilj i ne znam da li donosi dobro ili zlo i nije me briga STOP I ne znam koliko će put trajati STOP Možda celu večnost STOP Možda nekoliko sati STOP Vreme je da krenem STOP Mi dolazimo STOP STOP STOP STOP STOP Ukoliko se ukaže prilika javiću se ponovo STOP

12.

Dolazili su. Znao je to. Osećao je to.

Mrtvi su se vraćali da povrate svet koji su izgubili. I znao je, kada jednom budu došli, u tom blasfemično-sakralnom činu palingeneze, svet više neće biti isti. Promeniće ga. Preobraziti. Sa nepoznatim učinkom da li će takav svet biti bolji, ili lošiji, sa manje ili više bola i užasa.

Bilo je ljudi, sigurno, koji bi u njegovoj situaciji urlali od straha. Upozoravali bi svet na opasnost, izigravali proroke uverene da će mrtvi doneti nesreću i razaranje, na čije se rekurentne litanije niko ne bi osvrtao. Jedan deo njega jeste strepeo, ali bilo je to bledo osećanje. Marijan nije imao šta da izgubi što već nije. Njegovo postojanje odavno je bio samo niz refleksnih radnji, patnji i gubitaka. Šta bi on izgubio osim sopstvene mizerne egzistencije? Ništa. Njegov život dugo su uokvirivale senke. Očekivao je da se spusti potpuna tama. Konačna tama.

Krenuo je kući. Ušao je u tramvaj broj 13 i seo, a kada je zatvorio oči mogao je da vidi pusti svet i armiju koja hoda, armiju nemrtvih u nadiranju, crni veo načinjen od tela u hodu koji pokriva neshvatljivo velike površine, milione kvadratnih metara. Crna, pokretna zavesa abominacije koja napreduje. Iza zatvorenih kapaka jasno je video svet nemrtvih. I njegove stanovnike blaziranih lica, a užarenih očiju.

Sada je bio adept upućen u tajnu mrtvih, iniciran telegramima i snovima, možda i svojom patnjom. Dopšao je na ideju da možda i nije jedini, da ima još upućenih; nije izdržao da se ne okrene oko sebe i promatra lica putnika u tramvaju, ali nijedno mu nije delovalo izgubljeno ili zlopaćeno, nijedno nije nosilo njegovu vrstu

(ludila)

bola. Mrtvi su želeli nešto od njega. Možda da otvori prolaz između svetova kada za to dođe vreme, ili da učini nešto drugo što bi pomoglo. Nije znao, ali nije se brinuo. Osećao je da će u snovima naći objašnjenja. Shvatiće razlog. Nakon svega, neće ga ostaviti u neznanju.

Širom otvorenih očiju je kroz zamrljane prozore tramvaja mogao je da vidi drugačiju sliku, realnu, sliku beogradskih ulica koje promiču. To ga nije zbunilo. Spoznaja koju je stekao nikakvom silom ili ubeđivanjem nije mogla da bude poljuljana ili promenjena. On je jednostavno znao.

Oni su na putu.

Oni dolaze.

--------
mart 1996.
mart 1999.