NAZAD

SADRŽAJ

DALJE

Sin pogasi baklje, promuva se oko tajanstvenih vrata iz drugog sveta i izađe napolje u mrak.

Udahnuo je nekoliko puta što je dublje mogao i otrčao do reke. Nekoliko minuta kasnije veslao je kroz maglu u strpljivo pravlje- nom čunu ka najvećoj reci Donjeg sveta.

Na ušću ga he dočekao udar vode i dobro ga zaljuljao i pokvasio.

"Rano je za kupanje!" nasmeja se mladić velikoj vodi.

Toliko puta je tako uplovio u majku svih reka i zato nije mogla tako lako da ga iznenadi.

Svitalo je kada se čun nasukao na drugu obalu. Sin ga izvuče do obližnjeg grmlja i polako krenu ka rosnoj livadi.

Pucaj biča, podstaknu u njemu prijatne slike jurnjave i ludila neobuzdanih mladića. Činilo mu se da prasak vibrira u vlažnom jutru dugo pošto je uho prestalo da čuje.

Na livadi je bio Roxor, sin konjušara koji je održavao ergelu njegovog oca. Njih dvojica su, ako mladi, rasekli žile na rukama i pomešali krv. Danas to ne bi uradili iako je prijateljstvo i dalje bilo jako.

Okolo je ponosito šetalo pedesetak rasnih konja.

- Poranio si? - veselo upita Ruxor. - Pasik mi je to najavio, ali nisam verovao da ćeš ustati pre podneva!

- Priteralo! - Sin priđe i pruži ruku. - Zadnje vreme je došlo!

- Hoćeš li kod mene na doručak? Moja žena bi vilela da te upozna!

- Da li je prvo tebe dobro upoznala?

- Valjda...

- Kad bude "jeste!", doći ću. Još je rano.

- Kako želiš - pomirljivo raširi ruke Roxor. - Kladim se da nisi jeo čestito od kad je Pasik otišao kod Majstora.

- Bar će jela biti.

- Ali neće biti nas.

Sin je posmatrao konje.

- Hoćeš opet onog crnog? - pokaza Roxor.

Vranac kao da je znao da o njemu govore - prope se i moćno zanjišta.

- Belog - odmahnu glavom Sin.

- O-ho! Princ na belom konju! - zagrme Roxor.

- Ne zezaj. Tako mi došlo.

- Prvo si uzeo vladarsku stolicu, sad jurcaš naokolo na belom konju! Da nećeš da preuzmeš vlast?

- Nikako.

Vitki Sinov prijatelj brzo uhvati belca bez ijedne mrlje i osedla ga. Sin je iščezao u pravcu glavnog grada Donjeg sveta najvećom brzinom koju je lepa životinja mgola da razvije.

"Šteta... Mnogi bi ti pomogli da dođeš na čelo ovog sveta!" isprato ga Roxor pogledom.

Jedva ukroćeni belac jezdio je plodnom dolinom. Živice, ograde i jarkovi za njega nisu predstavljali nikakvu prepreku.

Prošli su pored skromnih kuća Grbavaca, okruženih ukusno sređenim baštama, velelepnih kuća Pritki, koji su šetali i sa užitkom posmatrali kako rade ljudi iz klase smatrane nižom.

Izbivši na put od brojnih pešaka iznuđivali su razmicanje - njištanje konja je bilo signal.

- Brže! - podviknu Sin.

I životinja se prope pa zagravi tucanikom.

U Niglu, glavni grad Donjeg sveta, su uleteli. Malo su usporili tek pred pijacom, prošli do kraja duge ulice i napokon stali.

Sin je sišao i umešao se u gužvu. Uživao je u komešanju i razno- vrsnoj robi. O tom svetu je dosta naučio prateći strica u njego- vim redovnim obilascima.

Mirisao je tajanstvene čajeve ubrane u neispitanim oblastima planete, kroz prste propuštao skoro nevidljivu svilu; konjima je zagledao u zube i cenkao se forme radi.

- Ostani zdrav! - šapnuo je jednom Grbavcu okruženom glinenim loncima raznih veličina, a ovaj je skoro premro.

- Ne boj se, - nasmeja se Sin, - ja nisam Pritka - malo su me istegli na točku! A imao sam leđa lepa skoro kao tvoja...

Odmakao se trudeći se da ne prasne u smeh. Zamišljao je revolu- cionarni sastanak i govor grnčara uspaničenog zbog mogućnosti da se zna za pripreme.

Grbavci su, uglavnom, prodavali hranu i zanatlijske proizvode, a ono malo Pritki bilo je iz porodica u raspadu i prodavali su imovinu u bescenje.

Zastao je pred jednom dnevnom sobom nekadašnjeg bogataša nabaca- noj po ulegnuću u kaldrmi, predviđenom za otpatke i prljavu vodu koju su stanovnici Nigle nemilice prosipali kroz nevelike prozo- re. Prstom je pokazao na čudnu spravu:

- Šta je to?

- Teleskop - odgovori bledunjavi prodavac.

- Koji vrag?

- Teleskop. Sprava za gledanje u zvezde.

- Vidi, vidi... - zainteresovao se Sin. - Radi li?

- SAsvim. - Pritka nije živnuo ni na mogućnost da nešto proda. - Krateri na Mesecu skoro da se mogu dohvatiti rukom, zvezde su velike i oko njih postoje mnoga tela.

- Otkud ti to?

- Moj stanar. Galileo, odveden je jedne noći, znaš već gde. Rekao je da prodam njegove stvari i tako namirim kiriju.

- Pošto?

- Dinar.

Sin baci dinar u izrezbarenu drvenu kutiju, uze teleskop i krenu.

- Zbog čega su pokupili tog Galilea? - seti se.

- TVrdio je da se Donji svet okreće oko Sunca i da postoji bezbroj ovakvih svetova.

- Tako... - okrenuo se Sin i pođe ka konju.

Jedva je izdržao da ne potvrdi reči tog nesretnog Galileja - takve stvari su pisale i u papirima koje je nasledio od oca.

Požurio je, a srce je jače zalupalo - činilo mu se da se sa koracima okreće Donji svet.

Ostatak dana je proveo obilazeći mračne krčme, stecišta potlače- nih, ološa, umetnika, lakih žena doušnika Velikog trojstva. Tri puta su ga vojnici zaustavljali i pitali ko je i čiji je i sva tri puta je slagao bez imalo griže savesti. Moralna načela su kod Sina funkcionisala jedino u dodiru sa prijateljima, i ljudima sa tugom i poštenjem u očima.

Bila je noć kad je otključao vrata kuće u blizini centra NIgle. Pažljivo se pope uz izdajnički škriputave stepenice i lagano pokuca na vrata sobe u potkrovlju.

Otvorila su se i lepa oniža devojka, temeljne građe, sa očima teleta i kosom do polovine leđa privi se uz mladića o kome su mnoge sanjale.

Bajka je trajala kratko - tek pritvorena vrata su se s treskom otvorila i propustila besnog oca sa isukanim mačem i debelu majku zlih očiju.

- BItango! - jeknula je glava porodice. - Ti si obeščastio moju kćerku!

Njegova kćerka već gola ispod plahte, oborila je pogled na način koji je oštrom oku mnogo govorio.

- Pardon! - podiže prst Sin. - Ja sam samo nastavio tuđe delo.

- Laže Iselja, laže! - zbrza majka. - Bar ja znam svoje dete.

"E, moj Iselja" pomisli Sin. "Igraš tragičnu ulogu u stereotipnoj predstavi!"

- I? - upita.

- Moraš se oženiti s njom! - zalarma majka.

Iselja Ratok, činovnik u upravi Nidle, u čijim venama je teklo mastilo, u mozgu škripale fioke, kao papagaj je ponavljao reči svoje žene.

- Čemu, lepa gospo? - naceri se Sin veštici. - I ako se oženim, opet ću otići.

- Možeš da odeš odmah po izlasku iz Oreske - tad će moje dete biti žena priznata zakonom i ostavljena od bitange.

SIn je, naravno, sve shvatio. Na ovom svetu se samo devica mogla udati, a on nije kriv što je to za mladu kćer Iselje Rastoka davno prošlo vreme.

- Ja sam čarobnjak, Iselja! - oštro reče. - Povratiću tvojoj kćeri devičanstvo.

Prišao je krevetu sa srcima urezanim u drvetu i strgao pokrivač ne obazirući se na vrisak postiđene devojke, iz džepa izvadio kožnu kesu nabijenu zlatnicima i, vadeći ih vrlo pažljivo, počeo da ih ređa po isprepadanoj devojci: dva na prepone, jedan na Venerin breg, jedan na pupak, dva na stomak, po jedan na svaku bradavicu i tri ispod vrata.

Iselja Ratok, žena mu i dete nikad u životu nisu videli toliko bogatstvo, niti će.

- Za ove pare može se kupiti čast, muž, sveštenik za venčanje, kuća i dug život! - prekrsti Sin ruke.

- Malo je deset... - reče žena dok su joj oči ispadale.

A Sin priđe i uze zlatnik sa leve dojke.

- Ali... - zapanjila se žena.

I onaj sa desne je završio u kesi.

- Ćuti, ženo! - mrštio se ISelja.

- Pa, gospodine i gospođo, bila mi je čast! - nakloni se Sin. - Devojko draga, neću te se previše često sećati.

Ostavio je porodicu Ratok da se divi ponovo stečenoj časti, uzjahao belog konja i nestade u tmini.

Kao i svaki put kad bi ga izdali, nije mu bilo lako. Umirivalo ga je saznanje da se i poslednje niti koje ga vezuju za Donji svet nepovratno kidaju.

Kilometrima dalje noć ga je uzbuđivala. Vatre oko Oreske u izgradnji tek su se umirile i ravnomerno disanje ratnika zamenila je borbena pesma setnog prizvuka, kada je počelo.

Ne bi se moglo reći da je Hrumek, ložač vatre ispod džinovskih kotlova, čuo neki zvuk; biće da je to bio osećaj koji doživljava- ju senzibilni uoži naglih nepogoda.

Tresnuo je čupavom glavom, protrljao mišićavi kratki vrat i zablenuo se u pravcu visoke građevine.

Oreska je od njega bila udaljena oko petsto metara i samo se nazirala unoći, ali je Hrumek primetio neki tamni predmet desetak metara iznad oštrog vrha.

Svetlost se pojavila naglo i neočekivano. Lebdeće telo se malo spustilo, zatreptalo i krenulo oko zdanja. Kretalo se polako, a svetlost je dolazila i odlazila u pravilnim razmacima.

"Kao svitac koji traži ženku!" pomisli Hrimek.

Iako ni najmanji šum nije narušio mir noći posle vrlo napornog dana, jedna za drugom glave su se dizale. Prošlo je samo nekoliko minuta od pojave neobične letelice, a ceo logor je bio budan.

Grbavci padoše na kolena dotičući čelom i dlanovima zemlju, a svetlost je narasla desetak puta i skoro se ugasila neposredno posle toga obilazeći Oresku.

Na prozoru se pojavi MAjstor, gledajući kao hipnotisan šta se dešava. Znao je da to što obilazi Oresku ne potiče sa Donjeg sveta, ali nije znao je li božanske ili tehničke prirode.

"Uspeću!" starački zglobovi pobeleše od stiska.

Iz zgrade istrčaše vojnici, raspojasani i razgaćeni i zgranuto zablenuše u nebo. Nije im išlo u glavu da postoje pojave mimo znanja i dopuštenaj Velikog trojstva. Još dugo im neće biti jasno da više ništa nije kao pre početka gradnje ove Oreske.

Igra je trajala još koji minut, a onda se nakrenulo, stalo i strahovitom brzinom odletelo prema zvezdama. Ostao je samo zvižduk koga će se prisutni večno sećati.

Majstora je probudila buka gradilišta i ulazak sunca u sobu. Iako neispavan, čilo je ustao za svije godine. - Noćašnji događaj učvrstio je njegovu veru.

Zasmetalo mu je što Pasika još uvek nema.

"Dosad je uvek dolazio na vreme!" pomislio je. "Mora da se negde zapio."

Bio je siguran da ta pretpostavka nije tačna, ali nije dozvolio svojim slutnjama da pospeše razvoj nepovoljnih događaja.

Žurno je izašao napolje. Primetio je više poštovanja kod vojnika i to mu je godilo - još neko misli da noć iz koje su upravo isplovili nije slučajno bila tako zanimljiva.

Upravo još juče su krenuli sa radovima po nacrtima dobijenim od dečaka, bar po Pasikovim rečima i mnogi radoznalci bliski Velikom trojstvu su se muvali po gradilištu.

Majstor je upravo proverio sadržaj devet velikih kazana. U svakom od njih kuvala se smesa različitih smola, listova barske biljke prekrasnih cvetova, izmrvqenog kamena tivljenjaka, pluća spilj- skog medveda i gomile još koječega.

- Uvek mora da ključa - reče Hrumeku. - Tek kada se osuši prvi premaz, možete početi sa drugim. Kada svih devet završite, pozovite me!

- Hoću, gospodaru!

Nešto dalje, dvojica Grbavaca su natapali fine daske od najlakšeg drveta Donjeg sveta u neku žuto-zelenu tečnost dobijenu od bezbroj sastojaka. Pored njih je bio šator i starac je ušao.

- Zdravo! - pozdravi radnika u šatoru.

Grbavac se nakloni i pokaza rukom ka namočenim daskama, one su svetlele nekom mirnom svetlošću i potpuno razbijale mrak.

- Neverovatno! - divio se Majstor. - Prosto neverovatno. I to je tek jedno natapanje, a predviđeno je da odstoje u drugoj, jačoj tečnosti dvadeset dana!

Izašao je zadovoljan, nadgledajući radove izvedene drugi put u veku Donjeg sveta, a prvi put od ljudskog roda.

Bio je svestan da mnogo toga nedostaje, ali je verovao da će Pasik doneti još uputstava. Ako dođe...

Pogled mu je nesvesno odlutao za radnikom sa pletenom korpom na leđima. Kod svake grupe je sastao, vadio čaure šumskog leptira u bezbroj boja i delio ih.

"Ove godine ima dosta čaura" pomisli Majstor. "Biće prekrasno kad se leptiri izlegu."

Stvarno, šumski leptiri su neobično lepi. Praktično nema ni dva iste boje, sa istom šarom - samo im je veličina potpuno identi- čna. Čaure se otvaraju istog dana, u zoru posle punog meseca. Leptiri lete ceo dan oko mesta na kom se legu, a uveče poleću ka udaljenoj šumi oraha, dostupnoj samo najizdržljivijima.

Samo dva čoveka su je videla, a nijedan nije u nju kročio - tle je prekriveno gmizavcima svih vrsta i veličina.

Na periferiji Nidle jedan kovač je raspirivao meh - imao je još nekoliko finih udaraca da dovrši mač. Sa hrpe iskovanih listića metala odabrao je jedan, pažljivo i znalačkim udarcima priljubio ga je uz hiljade ostalih.

- Sada je dobar! - okrenuo se nekolicini Grbavaca poređanih na drvenoj klupi.

Potegao je rukom i odsekao ugao od radnog stola. Rez je bio gladak.

- Mačevi vojnika Velikog trojstva su oklagije prema ovome! - zapljeska Hrumek.

Samo jedan Pritka ima nešto slično! - kovač pogleda Pasika ispod oka.

- Sin nije Pritka - mirno mu reče. - On je nova sorta.

- Hmm... Dobro.

Recite mi zbog čega se sastajemo bez potrebe! - Sinov pulen je bio ljut. - Rekao sam Majstoru da ću se vratiti u toku dana!

- Budući vladar i dalje misli kao sluga!

- Janik, prekini! - upozori Hrumek kovača. - Pasik je u pravu - Pritke ne smeju ništa da posumnjaju!

- Dobro! - progunđa kovač. - Moramo hitno da se dogovorimo oko Oreske - zato smo ovde! Ja sam za to da je sabotiramo.

- Ja ne! - podiže prst Pasik.

U prostoriji sa podom od nabijene zemlje, golemim mehom i gomilom napravljenih mačeva, sve je ućutalo. Ni iz vatre nisu vrcale varnice.

- Pasik, ukoliko ta limarija odleti, ili se desi bilo šta što se ranije nije dešavalo, Pritke će dobiti novu snagu. A Grbavci pokolebati!

- Oreska će poleteti. Sin želi sa njom da ode.

- Nemam ništa protiv Sina, ali Oreska neće poleteti! - uzviknu Hrumek.

- Prestrašila te moć one kule - primeti Pasik. - Dužan sam da vas upozorim da Sin raspolaže oružjem moćnijim od svih mačeva Donjeg sveta.

- I? - Janik je dobro znao šta to znači.

- Braniće Oresku i svoj odlazak.

- Da glasamo! - uzviknu Hrumek. - Ko je za sabotiranje!

Sve ruke sem Pasikove su se digle ka čađavoj tavanici. Hrumek i Janik su likovali.

- Euforija nije dobar prijatelj revolucije - mirno će Pasik. - Tražim samo pravo ponovnog razgovora.

- Da glasamo!

Većina je izglasala ponovnu raspravu, ali Pasik je znao da sastanka neće biti u narednim danima.

- Do sledećeg sastanka važi prva odluka! - reče Janik. - Pasik, zakuni se da nećeš odati sabotere i sprečavati akcije.

- Ja sam zakletvu jednom dao. - Pasik ustade i pođe ka vratima. - Ostanite zdravi.

Poterao je Sivonju i on je sluteći valjda da mu gazda danas nije dobre volje, poslušno krenuo.

"Ne sviđa mi se razvoj revolucije..." tumbao je Pasik po glavi. "Još sam kao neki vođa, a mnogo toga se dešava mimo mene, mimo svake pameti..."

Oko kilometar od kovačnice zaustavio je životinju. Neko vreme je nepomično posmatrao noć u kojoj je rođen, bašte u koje je uskakao i krao voće.

Sjahao je, privezao Sivonju za ogradu i prošao kroz baštu prepunu livadskih pežurki. Njegov otac je više voleo da pojede nego da vidi.

Zalupao je na vrata od masivnog drveta okovana ukrasnim okovima.

- Zdravo! - reče bratu koji je izvirio.

- Zdravo... U stvari, ostani zdrav.

Nijemu ruku pružio - samo je otvorio vrata i pozvao ga da uđe.

Unutra je pištala gomila dece okupljena oko rupe u zemljanom podu i nekoliko klikera. Kraj ognjišta stajala je žena i mešAla neku čorbu u povelikom bakraču.

Seli su, popili i ćutali.

- Nisi dolazio otkad te je otac izjurio - reče mu brat.

- Eto... kao i ostali mlađi sinovi.

- Hoćeš li ručati sa nama?

- Ne, odmah odlazim! - Pasik popi još jednu. - Imam nešto za tebe: odnesi ove spiske do gradilišta Oreske, nađi nekog balavca i pošalji ga da ih preda Majstoru.

Bacio je smotuljak na sto.

- Hoćeš li?

Brat samo što nije šenuo od sreće. Očekivao je da će Pasik tražiti deo imovine na koju ima pravo pet godina nakon očeve smrti. Natočio je još po jednu.

- Naravno da hoću, braća smo!

Pasik nazdravi, dok je brat lepo i dugo pričao, njemu je sve teže bilo, jer je većina žitelja Donjeg sveta više mmislila o koristi i šteti, a tek onda o ljudima.

Žurio je i nije se nećkao dok mu je brat utrpao sušeno meso, domaći sir i ukiseljene gljive u veliku torbu okačenu o samar.

Larvu šumskog leptira mu nije dao - bio je uveren da će dobiti od nekog drugog, jer je simpatizer prevrata. Stajaće po strani, skloniti se kada plima naiđe, a bukati kad sve bude gotovo.

- Visoko će on dogurati! - reče Sivonji kad su odmakli. - Ne bi me iznenadilo da dospe i u novo Veliko trojstvo.

Tek posle nekoliko minuta shvatio je suštinu izraza "novo Veliko trojstvo", i suštinu dilema koje su ga opkoljavale.

"O tome ću razmisliti sutra!" rekao je sam sebi i zaspao u sedlu.

Sivonja nije išao ka gradilištu Oreske već ka šumi u kojoj je živeo Sin, a Pasik je to i u snu savršeno znao.

Vojnici Velikog trojstva, Rifat Mizuka sa polomljenom rukom i Trago Zabok stvor prepun jeda zbog nečasnog porekla, jahali su na čelu kolone od pedeset probranih boraca.

Staza je bila obrasla travom; životinje su sa čudom posmatrale strance. Nad rečicom su vodeni cvetovi plesali ljubavnu igru na zadovoljstvo halapljivih pastrmki.

Tu lepotu nije umeo niko da vidi.

- Ovuda se retko prolazi - konstatova Rifat.

- I što bi, - drug mu je bio ubeđen da je sveznadar i sve mu je bilo logično. - Kužni se korise stazom samo kad idu u kupovinu, a to je retko! Niko drugi nema posla u ovim brdima.

Kužni su bili jedna od najvećih zagonetki Donjeg sveta. Niko ne zna odakle su potekli - Grbavci i Pritke su negirali bilo kakvu vezu sa njima.

Bili su potpuno ćelavi, deformisani, buljavih očiju i osuti ružnim krastama. Kretali su se umorno i vrlo kratko živeli.

Boravili su u izolovanom selu, teško dostupnom i po ceo dan klesali četvorougaone stubiće od narandžastog kamena, postavljali ih po livadi iza sela, bacali se na izradu novih sa fanatičnim žarom.

Niko nije znao zbog čega to rade, niti jeko želeo sa njima o tome da razgovara. Mnogi su sumnjali da i sami Kužni imaju pojma o razlozima.

Nekoliko njih je pravilo lepe figure u belom mermeru, bez ijedne mrljice, izuzetno cenjene po celoj planeti i od toga je živelo celo selo.

Bilo je nespojivo kako ta neugledna bića uspevaju da izrade oblike nezemaljske lepote.

Vojska je ušla u selo napravljeno od drvenih koliba sa krovovima od drveta prekrivenog blatom. Kužni ostaviše započete poslove i bežeći uleteše u kuće. Sve je bilo nemo - samo su deca ispuštala krike slične plaču.

- Užas! - zgadi se Rifatu.

- Vojniče, pokaži šta znači služiti Velikom trojstvu! - prezrivo se nasmeši Trago.

Od grupe klesača odvoji se bezubi starac sa velikim mrljama po koži ruku i lica.

- Dobar dan, stranci! - jedva reče. - Kojim dobrom?

Trago je gledao u polje ispunjeno stubovima, potpuno istovetnim.

- Treba nam šest stubova! - pokaza na njih. - Traži ih Veliko trojstvo.

- Dragi, Mili i Voljeni su nam dali autonomiju još pre trista godina! - uzbuđeno će starac, a govor mu postade jedva razumljiv.

Promenili su mišljenje! - naceri se Trago. Verujem, doduše, da vas neće dirati do gradnje sledeće Oreske.

Iz gomile klesača izdvoji se jedan mlađi čovek.

- Imate li naređenje? - upita.

- Imam! - uzviknu Trago, trže mač iz korica, potera konja napred i odrubi čoveku glavu.

- Slušajte, bednici! Uzećemo šest stubova bez obzira na vaše mišljenje! - pridruži se i Rifat svom drugu po oružju. - Napred!

Vojnici projahaše pored tela koje se grčilo i ispuštalo zadnje kapi krvi, onemelog vođu naroda Kužnih i zapanjenih klesača, pored upozorenja sa mrtvačkom glavom razumljivog svim svetovima Vaseljene i ujahali u polje.

Trago je naredio nekolicini vojnika da jašu i prihvate se posla. Ostale je rasporedio u borbeni poredak.

Kužni su klečali i molili se.

Vojnik Resko Oroz, potomak slavne porodice Oroz koja je pomogla Velikom trojstvu da dođe na vlast, previše žustro zagazi u travu. Bio je željan prilike da se dokaže.

Prišao je prvom stubu i neljudski vrisnu, svali se na zemlju i zalomata udovima.

U rupi, u podnožju stuba ležala je zelena travarica, najopasnija zmija Donjeg sveta.

Vojnici se povukoše konjima, a Resko, posle nekoliko bolnik krikova ostade da leži nepomično.

- Užas! - plakao je jedan od vojnika.

Resko Oroz još uvek nije bio mrtav - otrov zelene travarice je potpuno paralisao čoveka. Samo su srce, pluća i mozak radili.

- Ubi ga! - naredi Trago uplakanom.

Mladić izvadi mač i očajno pristupi unesrećenom saborcu. Tek kada je mač prošao kroz srce Reska Oroza otvori oči.

- Sad pažljivo na zadatak! - naredi Trago.

Isprepadani vojnici otkopaše šest stubova, ubivši pri tom tri zelene travarice. Natovariše narandžasti tovar na konje i uzjaha- še.

- Izvadite mačeve, pripremite baklje! - riknu Trago. - Osvetićemo našeg druga!

I tako, potisnuvši potpuno da za smrt Reska Oroza Kužni ni najmanje nisu krivi, jurišali su i sekli, palili sve što je bilo za paljenje. Kužni se nisu branili - većina ih je na prvi znak moguće nedaće već bila u zemlji ispod kuća, u rupama iz kojih su vadili narandžasti kamen.

- Sledeći put neće biti tako - reče stari vođa uplakanom naro- du. - Pripremićemo se i mi za ubijanje.

- Mi ćemo njih, oni će nas, pa mi njih...! I dokle tako? - upita tridesetogodišnja Adela, najstarija žena u narodu Kužbih.

- Dok se bude moralo.

Moglo bi se reći da je tada ideja o napuštanju polja sa stubovima počela da se vrti po mozgovima Kužnih, ali posle odlaska bi sav njihov dotadašnji život bio besmislen.

A slabo ko je voljan da ruši temeljno.

Veliko trojstvo je pažljivo slušalo priču o otimanju tuđih stubova.

- Majstor ne bi bio zadovoljan upotrebom sile - primeti Mili. - Mada ruku na srce, te Kužne treba istrebiti.

- Da, - uzdahnu Dragi romantično, - ako ništa, iz estetskih razloga.

Trago je lebdeo od ponosa.

- To nije problem! - reče.

- Pazi, dečko! - ustade Mili. - Ne živimo više u varvarskom dobu - ni pripadnici naše rase nam to ne bi odobrili... Ali ako se s vremena na vreme nešto slično dogodi, šta se tu može.

- Shvatio sam! - nakloni se Trago.

- Ideja ti je briljantna! - umeša se Voljeni. - Da ne bi kompro- mitovali redovnu vojsku, neka odred prekine poslove oko uklanja- nja nepoželjnih.

- Tako je, naredićemo redovnoj vojsci da malo popusti, reče Dragi. - Nego, bilo bi dobro da obave i jedan veoma važan zada- tak.

Ustao je i otišao do ogromnog rednog stola trouglastog oblika, a zatim otvori poslednju fioku i izvuče neuramljenu uljanu sliku.

- Poznaješ li ovog dasu? - upita Traga.

Trago Zabok je pažljivo gledao portret vitkog mladića duge kose, neobrijanog, sa tajnom u svetlim očima.

- Ne znam, ali pretpostavljam.

- To je Sin - rekao je Dragi s mržnjom. Ali Gracijani Južica, jedino dete prošlog Dragog Doxe Gracijani Južice, tridesetak i kusur godina. O njemu se sve više priča i nekima se te priče ne sviđaju. Uskoro neće biti mesta za njih u popravilištima.

- Neće se još dugo pričati! - nabra obrve Rifat.

- Samo pazi da ga ne pretvoriš u mit! - sumnjičavo prokomentarisa Voleni. - A sad idi!

Bezbroj naklona izađe napolje.

- Otvori vino! - mrzovoljno reče Mili stražaru. - Gubi se i ti!

Pili su ćutke, a onda Dragi reče ono što su svi znali:

- Stvari loše idu, a osećam da nam mnogo toga nije pod kontrolom. I ta Oreska... Majstor je baš započeo oko nje.

- Razmišljao sam i zaključio da neće baš biti zgodno da poleti!

Dragi je povlačio kažiprst preko vrišteće zelene čaure šumskog leptira.

- Neće valjda - reče.

O pojavi leteše svetlosti te noći nisu raspravljali - raport komandira straže odbacili su i svima zapretili zatvorom zbog pijanstva. Ipak, naredili su da se prijavi sličan događaj.

Jer oni su ti koji gledaju na taj ples pun jeze i strahovali od ponavljanja.

NAZAD

SADRŽAJ

DALJE