NAZAD

SADRŽAJ

DALJE

Trago Zabok je skoro vukao svog nazovi druga Rifata Mizuku po sumnjivom kraju kvarta Grbavaca. Subotnje veče je strujalo blatnjavim ulicama, mokrim grlima i od vekovnog potiskivanja stvarne prirode tankim nervima.

Iz ulaza ofucanih krčmi vrebale su ništa bolje žene. Da nisu bili isprepadani neljubaznim pogledima, vojnici bi bili besni zbog zbog brojnosti pripadnica njihove rase među posrnulim Grbavkama.

- Ovo je leglo poroka! - zgađeno će Rifat.

- Uživaj samo, druže, kad se malo okrene naša ekipa, počećemo i ovde da zalazimo!

Došli su do ulaza broj pedeset dva i s nepoverenjem ušli u prljavi lavirint stepenica, prolaza i vrata. Čađavi fenjeri su ispuštali taman toliko svetlosti da ne idu po mraku.

- Tu smo! - reče Trago ispred vrata išaranih tajanstvenim simbo- lima.

Pokucali su i posle nekoliko trenutaka tišine otvorili i ušli.

U prostoriji punoj rekvizita koji su imali jezivo značenje, lutki u prirodnoj veličini i Grbavaca i Pritki, bezbroj travki okačenih o razapeti konopac, punjenih ptica, ognjišta u svakom uglu, punjenih ptica grabljivica i nekoliko otrovnih zmija u kavezu sedela je matora grbava žena.

- Slobodno uđite... Čekala sam vas!

"Stara fora svih nazovi čudotvoraca!" pomisli Trago.

- Došli smo zbog ruke moga druga! - pokaza on na ojađenog Rifata.

- Ili zbog strahova? - hrapavo se nasmeja baba.

Rifat je poželeo da negoduje, ali ga je Trago prekinuo.

- Nisi glupa, babo - reče - ima u ovom gradu stotinu onih što nameštaju kosti i tetive, a kod tebe se dolazi zbog drugih stvari!

- Priđi! - pozva ga baba, pokazujući rukom na tronožnu stoličicu. Priđi, ne boj se!

Seo je i potpuno se predao biću za koje su ga tokom isprepadanog života uveravali da je niže, nemušto i nebešto, podobno samo za teške fizičke i prljave poslove.

Starica je skinula sa vatre sud sa rastopljenim olovom, obišla nekoliko krugova oko stolice i oznojenog vojnika Velikog trojstva mrmljajući nerazgovetne poruke onozemnim silama na nedokučivom jeziku Grbavaca.

Trago, iako duboko impresioniran ritualom, nije propustio priliku da primeti poželjnost znanja tog govora.

U ko zna kom krugu baba je jeknula, zateturala se i umalo prosula sadržaj čaše na pacijenta. Brzo je prišla velikoj posudi od drveta odsečenog na raskrsnici životinjskih staza u najmračnijoj šumi, u najgluvlje doba, sasula olovo u vodu.

- ne ruha balli quetiwy... Ne ruha balli qetiwy... - ponavljala je u transu, ne obraćajući pažnju na paru i cvrčanje.

Zmije su zasiktale iz skučenog kaveza, stolovi i stolice kao da su zacvileli.

- Bojiš se... - iskrivljenim glasom je progovorila baba. - Sav svoj život si se bojao... Strahovao si podjednako od grubog oca i plačljive majke, snage starije braće i tužakanja mlađe... Da se nisi plašio žena, svi bi ti strahovi bili snošljiviji... A ti si strah prikrivao silom i grubošću...

Sasula je i ostatak i neko slabijih živaca bi se zakleo da je u oblaku pare video kojekakve obrise.

- Imaš sreće... - škripala je baba. - Tvoji strahovi će do jutra nestati... Bićeš svu noć u goloj vodi, košmaru i prevrtanjima, ali ustaćeš miran...

- treba li šta da uradim? - promuca Rifat.

- Ne treba... - zlokobno se nasmejala baba. - Sve je već urađe- no... Živećeš bez strahova ali više nikad nećeš videti pun mesec!

- Šta to znači? - skoči vojnik oborivši stolicu.

- Došao si do kraja svog puta, sinko... Nećeš dugo živeti!

- Ni ti baba! - prišao je iz ugla Trago.

- Znam! - reče baba i izdahnu.

Stajali su u užasu, a onda Trago munu druga, požuri do besne vatre ispod posude sa olovom i razbuktalom granom zahvatiše ostatak sobe.

Dok su odlazili simnjivim sokakom čuli su vrisku, upozorenja da očišćenje vatrom dolazi, škripu dvorišnih pumpi i besomučno lupanje vlastitih srca.

Majstor je šetao po prostoriji iz koje je Veliko trojstvo vladalo Donjim svetom.

"Ovo postaje zamorno!" mislio je. "Nije dobro za zdravlje da se viđamo svakog jutra."

Prošao je pred četirimlada čoveka poređana pored zida sa portre- tima prisutnih vladara naslikanim na malteru, sa svetačkim aurama oko sedih glava.

- Ni jedan ne odgovara! - okrenu se Majstor trojici staraca.

- To su naši najizučeniji ljudi! - reče Mili ne zalećući se.

- Moguće.

- Zašto ne uzmete bar jednog na probu? - reče Dragi pomalo nestrpljivo. - Ukoliko ne odgovara nije ga teško zameniti.

- Najvažniji poslovi me čekaju. ne bih imao vremena da se pozaba- vim učenikom.

- Koji kriterijum je kod vas danas važeći? - ironično upita Mili.

Majstor ga pogleda skoro sažaljivo.

- I danas, i juče, i bilo kog dana, - reče, - biraću za učenika mladića koji ima vatru u ožima. Bez plamička se neće odlepiti od Donjeg sveta - vodiće računa samo o troškovima gradnje i funkci- onalnosti za obavljanje verskih obreda. naravno, to ni vama ne odgovara.

Ritual izlaženja bio je svakog jutra brži.

- Čita nas - konstatova Voljeni zatvarajući vrata.

Dugo su ćutali pokušavajući da zamisle vlastiti život u bitno promenjenim okolnostima.

Stari graditelj je izašao i umešao se među radnike.

- Čiko, čiko! - zapišta grbavi dečak pokušavajući da ga stigne. - Imam nešto za vas!

- Kaži, derane! - pomalo strogo reče Majstor.

Iz zadnjeg džepa dronjavih pantalona dečak je izvukao svitak istog papira kao što je bio onaj dobijen od Pasika.

- Rekli su mi da vam ovo dam! - pruži ga i okrenu se.

- Čekaj, je li ti to Pasik dao?

Dečak je samo ubrzao i odrično odmahnuo glavom. Samo nekoliko trenutaka kasnije Majstor nije mogao da ga prati - pokreti radnika kao da su bili uvežbani za prikrivanje brzih odlazaka.

"Brine me moj sluga..." nezadovoljno pomisli Majstor i strpa planove pod mantiju.

Odložio je obilazak za popodne.

&bksp;

Iste noći u kojoj je Rifat Mazuka doživeo oslobađanje od strahova i njihovu zamenu gorčinom i beznađem, Sin je ležao pored reke i gledao u zvezdano nebo.

S vremena na vreme po neka zvezda bi strelovito projezdila preko neba.

- Samo onaj čije oči ne gledaju nebo noću misli da je život na Donjem svetu jedinsten i neponovljiv - reče belom konju.

Ustao je i bacio se u sedlo.

"Svaka svetla tačka je jedno sunce; oko svakog sunca obilaze čitavi svetovi..." razmišljao je dok je konj oprezno gazio kroz tminu. "Jedan od njih mora biti sazdan po mojoj meri!"

Ovaj put Sin nije žurio - nije želeo da neki busen ili skrivena rupa poremete važne događaje kojima je nameravao da popuni noć.

Sa sobom je nosio i veliki mač, posebno iskovan, a pod pelerinom skrojenom od skupocenog ćebeta nađenog u zaostavštini moćnog oca ljuškala se opasna puška bogova.

Na storinak metara os zgrade u kojoj se nalazila administracija glavnog grada sjahao je i pomilovao konja da bi ga sačekao. Bio je siguran da su dani zajedničkog ludovanja ostavili traga u životinjskoj glavi.

I tako, krenuo je ulicom zavodeći se primetno, kao pod maskom uzornog službenika skriveni nezadovoljnik u večeri posle plate. Gomila sličnih mu je pomagala.

- Hej, lepotane, - dubokim glasom je zvala još solidno držeća ljubimica noći iz mračnog ulaza, - jesi li za ljubav?

- Za ljubav kažeš? - nasmeja se Sin. - Čuo sam da se aktivnost na koju misliš ponekad i tako zove!

- Znači nećeš. - razočarano reče.

- ne znači, samo volim da stvari zovem pravim imenom! Potražiću te ovih dana.

Praćen sa dva tamna oka prišao je zgradi, ošacovao dva stražara besna na ceo svet i zanimanje koje iziskuje odvojenost od užitaka subotom i zaključio da je bolje pogledati kako stoje stvari sa zadnje strane.

Skrenuo je iza ugla otkopčavajući šlic - stara fora koja uvek pali.

- Prigustilo, prijatelju! - veselo ga je pozdravio jedan mokri brat, Pritka, izvrsno uklopljen u bučnu grupu pijanih Grbavaca.

Iza zgrade je bilo dvorište prepuno rashodovanih stolova, nakriv- ljenih ormara i kartoteka pravljenih bez razloga i za nikoga, i to je Sinu omogućilo da stigne do zadnjih vrata bez opasnosti da bude primećen.

Stavio je ruku na kvaku, i vrata se nisu otvorila. Uzdahnuo je i pogledao na prozor.

"U pravu je moj Pasik," uzdahnuo je, "ugušiću se u izobilju!"

Nekako se uzverao uzneravan zid, zavukao oštricu mača između dva okna i zakrenuo ga. nadao se da će kratki prasak drveta ostati neprimetan u noći punoj buke.

Nije čekao ni trena napolju - prebacio se u mrak i pritajio.

Nije prošlo mnogo, a bilo mu je jasno da je njegov ulazak ostao nezapažen.

Ispod vrata na kraju hodnika virilo je treperavo svetlo i Sin se uputi ka njima.

Strpljivo je potisnuo kvaku i isto tako otvorio vrata. Urođena navika za brzim rešavanjem terala je potpke znoj niz visoko čelo i ispod pazuka.

Kroz procep je ugledao sobu iz koje su vodile stepenice nadole,a na krevetu se dežurni vojnik valjuškao sa Grbavkom.

"Vrlo interesantno!" pomisli Sin. "Mislio sam da moja sorta ne gotivi taj tip žena!"

Ponovo je stisnuo mač u šaku i tiho otvorio vrata. Krevetu je prišao u tri brza koraka i prislonio oštricu na stražarevu oznojenu kožu.

- Stani malo - rekao je nežno. Imaš stranku.

Nisu se ni pomerili.

Sin je zavukao ruku pod pelerinu i izvadio konopac.

- Uvezaću vas tako, na gomili, pa se snalazite ako možete.

Nabio im je njihovu prljavu odeću u usta, izvinjavajući se i objašnjavajući da je druga alternativa dvostruko ubistvo, prite- gao veze i ispričao im o njegovom nedavno preminulom psu koji se i na konopcu dobro snalazio.

Obešenjački im je namignuo i uputio se stepenicam u podrum. U popravilište.

Noćen more su bile priča za malu decu prema prizorima koje je dole zatekao: po podovima skučenih ćelija, smrdljivim, nikad čišćenim, ležali su izmučeni Grbavci. Okolo su se nalazile najstrašnije mašine za mučenje, čekići, mengele, zgasla ognjišta sa metalnim krunama - sve što bi bolestan um mogao poželeti.

Na točku za istezanje beživotno je ležalo telo Pritke.

Na zidu su bila raspeta dva Grbavca.

Sin se nije previše iznenadio, znao je da je njegov otac bio dosledni sledbenik ovakvog načina prevaspitavanja i uklanjanja neprilagođenih iz Donjeg sveta, ali želudac te slike nije mogao lako da prihvati.

Išao je od ćelije do ćelije i pred jednom stao kao da je video gospodina Repatog lično - na podu je spokojno spavao isprebijani Pasik.

Sin provuče ruku kroz rešetke i zviznu mu šamarčinu.

- Psi, već počinjete? - podigao je sluga glavu.

- Šta tražiš ovde? - tobože ljutito je upitao Sin - Zar te ja zato plaćam?

Pasik je skočio i uhvatio rukama za rešetke:

- Gospodaru, znao sam da ćeš se pojaviti...

- Na belom konju - ironično će Sin. - Ne truni, nisam imao poja da si ovde. Došao sam po Galilea, ali izgleda da sam zakasnio!

Mahnuo je glavom ka točku.

- Nije to Galileo. - razočarano reče Pasik - Taluda robija sa mnom!

Sin je ošacovao red ključeva na kamenom zidu, prošetao i pokupio ih. Posle pokušaja sa zadnjim, katanac se predomislio i pustio Pasika da izađe.

Za njim je izašao i Galileo.

- Mlađi si nego što sam mislio - reče mladić. - Jesu li ti ovde prebili nogu?

- Ne, hrom sam od rođenja - reče začuđeni Galileo. - A koji si ti?

- Sin.

Pasik se nestrpljivo umešao:

- Izvinite što prekidam vaš zanimljiv razgovor, ali ne bi bilo zgodno da nas zora ovde zatekne! Vi polako probudite i oslobodite sve zatvorene, a ja dolazim za koji minut.

Uzleteo je uz stepenice, izgrdio Grbavku koja je plakala pod unesrećenim stražarom i iz stola izvukao ispisan papir.

- Može - reče ljudima iz popravilišta.

Zbunjeni zatvorenici su slušali instrukcije bez pogovora. Izašli su u tišini, potiskujući preveliku želju da raskomadaju stražara, čekajući Sina pred vratima okrenutim ka glavnoj ulici.

- hajde nešto za moju dušu! - zamoli Pasik.

Sin je izvadio pušku ispod pelerine, dao znak svima da se odmaknu od vrata i buka je ispunila mražni hodnik, munje su otkidale komade drveta, stražari nisu ni znali šta ih je otpremilo sa ovog sveta.

Oslobođeni iz popravilišta su uz galamu izjurili na ulicu i dok bi čovek rekao "čađo" ceo kvart je opusteo.

Pasik, Galileo i Sin su požurili do belog konja, svratili do državne štale po Sivonju i konja za hromog naučnika i bez žurbe odjahali u noć.

&bksp;

- Drhtiš? - upitao je Trago Mizuka Rifata dok su jahali ka gradilištu.

Vojnik je imao snage samo da potvrdi glavom.

- Verujem da te ova noć zabrinjava... - namršti se Rifat. - Potrudićemo se da tvoj košmar prođe što pre i bezbolno.

Požurivali su uhranjene konje i, kad su stigli, Rifat je uleteo u prostorije specijalnog odreda.

- Ustajte! - viknu gromko. Nije bilo vojnika koji je ostao na slamarici posle toga.

Obukli su se, opremili i jurnuli u noć.

Jahali su divlje, uz borbene uzvike, psovke i kletve, i pred zoru su stigli na imanje Sinovog prijatelja Roxora.

- Stanite! - zaustavi Trago čopor - Ovo je naš prvi zadatak... Čovek na žijem smo imanju je prijatelj najopasnijeg protivnika Velikog trojstva! Neka kamen na kamenu ne ostane, neka ništa živo ne izbaulja van ograde!

Izvukao je mač, dao znak za napad i pobesneli vojnici su jurnuli uz divlje pokliče.

Rifat Mizuka je vibrirao u sopstvenon haosu i sve mu je izgledalo nestvarno, kao davno sanjani san oživljen u momentima pre buđe- nja.

Drhtao je i vikao, vikao i drhtao, vitlajući mačem u zdravoj ruci. Oko njega su jurcale baklje i sve je bilo svetlije od zapaljenih sena i dvorišnih zgrada.

Roxorovi konji su njištali i pokušavali da izbegnu oštrice vođene nemilosrdnim rukama.

Desetak jahača je zapalilo kuću i poređalo se okolo čekajući sa pripremljenim sečivima izlazak dvoje mladih ljudi.

Prozori su pucali, dim je hitao u prohladno svitanje.

Iz kuće se začuo prigušen krik, ženski, a onda su se vrata otvorila. Iz kuće je izašao Roxor, sav garav, sa okrvavljenim mačem u ruci.

Pogledao je kroz vojnike kao da ih nema i pažljivo razgledao pustoš koja je do skora bila njegov dom.

Slegao je ramenima, prislonio oštricu na srce i svom snagom zario mač.

Vojnici su se nesvesno pomerili za korak, a Trago je besno komandovao povlačenje. iako je čovek osuđen na smrt izdahnuo, iako se pirovalo i ludovalo, ništa nije bilo valjano.

Rifat Mizuka je jahao zajedno sa saučesnicima, a sam. Sve se više tresao, i sada je definitivno znao da će stvarno skoro umreti, a strahova se neće osloboditi.

Nekako to nije bio pobedonosan povratak.

Majstor je tu istu zoru dočekao napolju, među vatrama i budnim radnicima. Vojnici su bili uznemireni - neka flaša je krišom kružila između njihovih ruku.

"Kladim se da je kompletno Veliko trojstvo na prozoru!" pomisli neimar ne skidajući pogled sa neba.

Nekoliko puta u toku noći pojavljivala se ona jezovita svetlost, čas oko vrha brda, čas kao trag na nebu, a jednom je uz strašni zvižduk proletela iznad naselja i Oreske.

Majstor nije imao pojma odakle to leteće čudo i zašto - nije se usuđivao da pretpostavi da je to zbog njegove gradnje.

Kada su vojnici predvođeni Tragom ujahali u logor, sve glave su se okrenule ka njima. Pokušavali su da se drže nadmeno, ali unezvereni Rifat je širio osećanje promašenosti na sve njih.

- Moraćemo da ih izdvojimo negde! - reče Dragi precizno uočavaju- ći šta se dešava. - Glas o izvoru udaraca neprijateljima bi se odavde mogao brzo proširiti!

- Ne bi trebalo da nose uniforme - sugerisao je Voljeni. - najbolje bi bilo da nose neke mantije sa kapuljačama preko glave...

- U pravu si! - navuče zavesu Dragi.

Dan je podsetio majstora da mu je vreme predviđeno za obnovu snaga isteklo - Grbavci su već vadili iz torbi komade sušenog mesa i pogače hleba.

Bio je zadovoljan urađenim poslom. Najveštiji majstori Donjeg sveta radili su brzo i tačno po nacrtima.

Već u toku popodneva četvrtasti stubovi su bili uloženi u posebno topljen i oblikovan olovni blok, sa delovima od ćilibara i slabo kome poznatih minerala, od olova odeljenim bakarnim trakama i rupama u koje je tek trebalo uvući okrugle šipke od masnog grafita.

Naravno, svako je dobijao samo deo plana - u celinu je samo starac imao uvid.

"Za ovaj deo potrebni su još samo gorski kristali i nekoliko sitnih dijamanata!" konstatovao je i produžio obilazak.

Kad je stigao u blizinu Oreske da se još jednom zapita kako će to teško čudo napustiti zemlju, umalo nije viknuo od iznenađenja - jedno od četiri metalna krila je bilo teško oštećeno, zavrtnji kojima je bilo vezano za vitki trup zdanja počupani.

"Znači, počelo je!"

Udahnuo je duboko nekoliko puta da se smiri i pozvao stražu.

- Ovo je ludilo! - procedi Sin gledajući poklane konje, zgarišta i leševe dragih mu ljudi.

- Ime tog ludila je Trago Zabok, - tiho reče Pasik, a bio je prisutan i Rifat Mizuka.

- Pritke?!

- Vojnici Velikog trojstva. Oformili su ekipu za ugnjetavanje i eliminisanje nepoželjnih... I mene su oni skleptali u popravili- šte.

- Drago mi je što to nisu učinili tvoji revolucionari.

Mučni posao sahranjivanja dugo je trajao i za to vreme tri begunca nisu govorili.

- Ako postoje bogovi, neka nam omogućše susret na nekom od bestelesnih svetova! - reče Sin u pravcu grobova pre nego što su krenuli.

U pećini su se malo okrepili i prespavali do mraka. Prvi je ustao Pasik - neke navike se vrlo teško menjaju - i spremio večeru dostojnu cara. Probudio je prvo Galilea i poslao ga na izvor da donese sveže vode, a kad je sve bilo gotovo i mladog gospodara.

- Dobro, Pasik, otkud ti u popravilištu? - upita Sin - Mislio sam da je gotovo sa tvojim dozrevanjem ličnosti.

- Izdaja - nasdravi Grbavac. - Uvek izdaja.

- Bio sam uveren da ste jedinstveni.

- I bili smo ova četiri veka, sad se primiče dolazak na vlast.

- Shvatam. Nećete više biti svi jednaki, nepoverenje ulazi na velika vrata!

Galileo je stalno prinosio hranu.

- Bogami, dečko, zdravo jedeš! Valjalo bi te voditi po kućama bogataša kao primer njihovoj malokrvnoj deci! - šalio se Pasik.

- Mesec dana sam proveo u popravilištu...

- Samo zato što si rekao da se Donji svet okreće oko Sunca? - začudi se Sin.

- Samo, ha! - progovori Galileo između dva domaćinska zalogaja. - Celo učenje Velikog trojstva se temelji na zabludi da je Donji svet centar oko koga se sve obrće!

- Nameravam da otputujem gore.

- Znam.

- I?

- Ne može se sa ove grude pomoću štapa i kanapa! - odbrusi Galileo.

- Ni pomoću Oreske?

Galileo je malo oklevao, pa odmahnu glavom.

- Ni tako.

Sin je ustao i pošao ka zadnjem delu pećine.

- Pođi za mnom. - reže.

Odveo je hromog sanjara do predmeta visine metar prekrivenog tkaninom i razgolitio ga.

- Ukazao se uređaj koji sigurno ne potiče sa ovog sveta, ili bar vremena.

- Ovo je ostalo do bogova - reče Sin uzbuđeno. - Služi za uprav- ljanje oreskom.

Galileo je omađijano prelazio rukom preko fino obrađene metalne površine, dodirivao raznobojna stakla svih veličina, oprezno pritisnuo jedan taster na malo odvojenoj tastaturi.

- Pokazaću ti sve spise ostale posle njihovog odletanja. verujem da mi možeš malo pomoći... Legendu o odlasku znaš, ali ne verujem da si upućen da su uspeli da se otrgnu uz pomoć materijala koji i danas postoji...

- Nije pošteno ostati u sredini koja te godinama opterećuje! - okrenu se Sin i priđe stolu.

- Sine! - pozva ga Galileo.

- Povedi i mene... Nesavršenog!

NAZAD

SADRŽAJ

DALJE