Сви су све знали и из мудрости ћутали

Могло би се ладно тврдити да је гужва почела пре пуних шест месеци пре тајанственог ишчезнућа професора географије Рата Мунигуза и појаве свега и свачега, и то баш на Косову, кад то не би била само једна, мала, крхка, истиница.

Наиме, Свето Кланцара, из објективних разлога близак добро обавештеним изворима информација, причаће својој слинавој екипи за послове по Истамбулу да је суштина свега у кашњењу тешко зарађене плате у неком руднику у близини већ легендарног Душанова.

Са задовољством ће истицати да је Мехмуд Реџепи, бушач, напунио све џепове плавог одела излизанима новчаницама и отишао право у кафану "Пристанак", наручио дуплу љуту на сваких седам минута док се не смисли шта ће да шине на брзака, крајичком ока снимио сто у мрачнијем делу задимљене просторије и неуобичајену живост око њега.

- Ене – рекао је.

Пришао је опрезно и открио нови свет, средство за ефикасније уклањање реалности и рационалности од свих пића свог прашњавог света: таблић. У паре.

Професионални дерач наиваца и цава Жико Карбуратор, Кланцарин другар из војничког притвора, снимио је до патоса одваљену доњу вилицу, утупљен поглед и проценат флашираног шпиритуса у крви, каширао блентавог Настаса Пекара насуканог до брашњавог дна некад бескрајног џепа, уфиксирао га уским плавим очима и ословио га:

- Седи, дечко.

Замашћене карте искрзаних ивица су фрцале по столу праћене гомилама пара и Мехмуд је добијао, губио, добијао, губио, губио.

Када је задња жута банка звецнула следећи траг плате, корејског дигиталног сата са шеснаест (

- Јооооој

Баш у тај трен се Мехмудов отац Заим Реџепи тргао и напустио уобичајени сан о бољем сутра, ознојен, мунуо безимену жену доведену са Проклетија и уздахнуо:

- Све је готово. Крај.

И у кревету убрађена жена је помислила да му каже да можда мало претерује, али је одустала свесна могућих последица по често мерене коске.

Мехмуд Реџепи, бушач, прокрчио је пут кроз кошмаре, авети и акрепе и појавио се испред високог зида, који је штитио породичну уџерицу од набоја од урокљивих очију и сигурне руке, баш негде пред свитање.

Кроз капију је прошао уз музику петлова.

Са сваким нечујним кораком будио је по једног уснулог сродника: оца Заима, мајку, жену Сахибу и балавурдију, пет комада.

- Сигурно си потрошио плату – констатовао је отац.

- Ништа у кући немамо – пркосно је рекла Сахиба.

- Тата, шта си нам купио? – запитали су клинци.

У другом кругу ниво буке се подигао, у трећем су урлали:

- Да сам туцо камен имао бих аутопут

- Пијандуро

- Уби се кад ниси способан да живиш као човек

- Да се убијем? – подигао је Мехмуд обрве.

- Уби се – жена је била најгласнија.

И Мехмуд је мрднуо главом, окренуо се на петама и одљуљао се до шупе-дашчаре са кровом од зарђалог лима од буради довучених са отпада, узео каскадерски појас проневерен на снимању копродукције "Посрнула учитељица", намонтирао га испод џемпера са прикладним шарама и вратио се у двориште.

Сложна породица је већ била унутра и чули су се лелеци и изабране псовке, дечји плач и смех.

- Тако дакле – помислио је смирено и попео се на највећи орах у околини, закачио омчу на појас и обесио се на једну од виших грана.

Прва га је спазила мајка, згранула се и ћутке ушла у кућу устрашена могућношћу да крик ношен у усахлим грудима не привуче пажњу пролазника и комшија; отац је журно изашао и пљунуо презриво и наредио снахи да затвори децу и оде по власт.

После непуног сата су се појавили полицајци Лендо Јасмин и Ћефо Мухарем, више него другови, полицајци из убеђења, промрсили по коју у знак пажње, разумевања и шатро саучешћа и попили по једну с ногу.

- Ћефо, да вучемо шибицу, па иди да га скинеш – протегао се Лендо с ужитком у знак сећања на протеклу ноћ.

Вукли су и Ћефо је нерадо загребао уз дрво – старца, чије би сећање било погубно за сва схватања истините историје тог несрећног краја.

Лице му је било озбиљно, као што је ред и обичај. Породица у дворишту је била нема.

Када се приближио на дохват руке, привезао се за дебло, пробао како то држи и ухватио непомичног Мехмуда за џемпер.

"Е, будало проста", помислио је полицајац, а онда је бушач нагло раширио руке и рекао тихо "Бу", и Ћефо Мухарем се уз језиве крике смандрљао, кршећи гране, цепајући одело и кожу.

Везивање му баш није успело.

Када су се уверили да је представник власти жив, присутни су прво опичили каменицама, а потом су га скинули са ораха и шутирали по дворишту.

- Доста – рекао је Лендо. – Ми га преузимамо.

Мехмуд Реџепи, бушач, пронађен је испребијан на мртво име и презиме у урвини Алијиног потока, између трулог шпорета "смедеревца" и пробушеног бубња за томболу рабљеног у оном истом "Пристанку". Окупљеној светини је рекао:

- Цркни, гологузијо.

Онда су се нека светла угасила, нека упалила и Мехмуд је, нечујно вриштећи, упао у ковитлац из кога нема чупања.

Истрага је била неажурна и тиха док неко (опет) није потегао питање уставности и законитости и спровођење закључака задњих педесетак седница разних форума о ситуацијама на Косову, а онда су Лендо Јасмин и Ћефо Мухарем премештени у Титово Ужице, ужа Србија, док ствари не легну.

Свето Кланцара, пробисвет и полумафијаш, тада ће правити драмску паузу и значајно саопштавати да је професор Ратомир Ћирић, у народу познатији као Рато Мунигуз, делегат негде, био тај који је покренуо питање употребе палице и још неразјашњене смрти сиротог рудара.

Неко национално темељнији и историјски свеснији паламудиће о турској тврђави, садашњем Старом граду и прикази турског војника, стражара, која се могла видети само дању како чучи и посматра тужно и пажљиво тешке камионе и брзе аутомобиле на Златиборском путу, са оне стране несташне Дјетиње.

Чињеница је да је Мунигуз више пута виђен у тихим разговорима са приказом и да је исто толико причао пијанцима у кафани "Конго" на Ракијском пијацу како тај тужни стражар није знао да је мртав довољно дуго и да би могао да крене у тотално бестелесје кад би био свестан те истине. Говорио је да се тај Фатмир жалио да током бескрајног дана у застрашујућем свету дође до којекаквих закључака, а кад се провуче кроз рупу у бесловесно обновљеном зиду и допре до собице у којој су стражари спавали, утоне у тмину као кап у океан и сутрадан се пробуди потпуно испражњене памети и ужасне подмуклим нападом неочекиване стварности.

Па ће ти, озбиљнији и аргументованији, оптужити Турке и петсто година под њима за нестанак професора омиљеног као објекта свеопште зајебанције чаршије окрутне кад осети мршу.

А ја, записничар тешких и опомињућих порука из дубоке несвести, недокучивих и овом уму кроз који оне тако бахато пролазе жарећи неутроне, синапсе и масе свих боја, са пуном одговорношћу тврдим: све је започело много раније.

Од оног трена кад је речена светлост и све пукло из недара стварања лично, из мрве, комадићи ових догађаја су пузали кроз време и простор скупљајући се да осликају ситуацију какве никад није било, нити ће; сви што сматрају да су мангаши, видре, и да су искористили ситуацију и побољшали свој тренутни скор, љуто се варају – она је њих искористила и поиграла се само ради сопствене комплетности.

Опијени љубављу ка себи, својој памети и луцидности, видре то од оног задњег "Ааах" неће укапирати.

Остало је некако запостављено мишљење ђака којима је професор био разредни старешина, уосталом последњих колико-толико ововремених и стварних бића уочених са ишчезлим. Они су групно сматрали да је Мунигузу истекао рок трајања, као што је и много чему и коме истекао, и да је дотични опозван од мајке природе да би уступио место онима што долазе.

Пробрали су симпатије што је резултовало бујицом њихових изјава и тумачења о било чему и неприхватљивих захтева. Шта ћеш.

А можда би било битно реконструисати догађаје.

Професор Ратомир Ћирић, звани Рато Мунигуз из никад до краја разјашњених разлога, отворио је прозор скоро срушене кућице на Пашиновцу и пустио ужичку јесен у подстанарски собичак.

Неравни под од излизаних дасака, поњава шареница преко; расушени ормар са обавезним стакленим делом и ружом урезаном у стаклиће; старински тешки кауч са тканим зеленим прекривачем тегљеним чак из далеког дела детињства кроз влажне ћумезе београдских газдарица, студентске домове, стражње просторије школа у вукојебинама и јаругама по којима је до скора службовао; сто метар са осамдесет, стандардни, са жућкастим и помно изгребаним ултрапасом и две кривоноге столице од шперплоче; полице са стотонак офуцаних књига, свески и "Ужичких зборника"; на зиду осредњи рам са двадесетак фотографија педантно поређаних у устакљену носталгију – премало за скоро четрдесетогодишњи рад у просвети, превише за уморно око и осетљиву душу.

Брекћући је закопчао синдикалне ципеле "Крцунке" и придржавајући се за хладне, металне ограде сишао низ стрму улицу, скренуо десно на задњу улицу за земљом и калдрмом у центру било ког града избегавајући вешто бројне заостатке од редовних залазака браће у заштитнички мрак и кликнуо:

- Гле

Рато Мунигуз, професор у средњој школи, окорели усамљеник и темељни познавалац историје овог необичног града, имао је онај ретки а добри обичај пажљивог посматрања свега и свачега и уочио је да из земље вири метални новчић – боде очи.

0 Leopoldus II, 1862 – задовољно је прочитао натпис.

Ставио га је у закрпљени џеп и знатно орније пошао даље – није приметио ни да му је Сефер дао бурек са месом уместо са сиром.

Газио је ка Старом Граду, древној тврђави, сада руини, на јесењи час у природи са одељењем Е41.

После његовог нестанка, сви ће бити паметни. Овде тако бива после било чега.

Сви који иоле држе до себе тврдиће да су га видели на тој шетњи и да су наравно, нешто осетили.

Луда наста је, трљајући промрзле руке, неким јадним прутом чепркала комадић земље окружен асфалтом на Слануши, испред Социјалног, тражећи злато. Управо је, причаће те зиме бабама по Ракијском пијацу, размишљала о понуди младог и лепог инжењера из ваљаонице о удруживању рада и средстава: он трагач метала с дискриминатором, она свој истраживачки таленат и интуицију, кад је Мунигуз наишао.

Десна му је рука била забијена у џеп јевтиног капутића до лаката, торокаће, па је одмах схватила да је он, Ратомир, пронашао део њеног злата.

"Усправила сам се, згранута и упитала га, пиљећи: "Знаш ли ти да је сво закопано благо овог града моје?" Мало се тргао, погледао ме као да је, боже опрости, он луд и рекао: "Не пљескај."

Па ће објаснити тим крејама да се из тог одговора могу извући многа тумачења, да учени књиге могу написати, а да је јасно као дан да је преко покојне Милице Попадије лично, претходне станарке оног кућерка, Рато Мунигуз ступио у контакт са чуварима изгубљених богатстава и ушао у катакомбе испод Титовог Ужица.

Дуле Врљо и Вељо Камила су жицали ситнину стојећи поред дрвета на раскрсници, око двадесетак метара од Насте.

"Смејао се." тврдиће углас на познатој журци прављеној у атомском склоништу засутом ђубретом. "И ходао као да се не ваља шетати ногу пред ногу: журно и повијен горњим делом тела. "Имаш коју лову?" питали смо. "Не примају новчиће ове врсте на одељењу за алкохолна пића" показао је неку пару."

Па ће окупљеној сабраћи разјаснити да је профа већ био нестао, само што то нисам ни знао, а да се време збунило и пустило његову пројекцију да прошета градом.

Доказ је, наравно, новац из неког другог времена.

Потом ће у атомско склониште нахрупити малолетни деликвент и пунолетни напасници, честитати Нову годину и натерати их да једу отпатке из канте за десерт.

"Нема приче"

У соби број тринаест ужичког СУП-а, са алкама у зидовима, показаће се да је то само хвалисање.

Док је ишао улицом дуж назови дрвореда, професор се сударио са Тошом Слепцем, обневиделим од бацања живе соде у његове некад плаве, заводничке очи. Већ сутра он ће рећи једној финој госпођи која га је придржала после прецизног ударца главом у зид:

"Ударио је у мене. Питао сам га: "Човече, откуд ти бркови?" Рекао је да и нема, као да сам ја слеп. "Тошо, лепо признај да си слеп и купи штап и кера, или набави неку младицу да те вода." додао је безобразно. Ипак, опипао сам га испод носа и утврдио да сам погрешио. Необјашњиво. Уочио сам те бркове јасно као и ваше прекрасно попрсје. Да проверим? Ммммм..."

На пространом Тргу партизана видело га је бар тридесет залудних персона, а двеста ће тврдити да се с њим и руковало.

Код основне школе "Андрија Ђуровић" прешао је улицу на црвено, на шта му је Мијо Цврчак, бивши ђак, припретио прстом и опростио му због поклоњене двојке у завршном разреду.

Док је пролазио поред ткачнице, није дисао. Тврдио је да од ваздуха избациваног бучним вентилаторима човек може добити џампер на плућима.

Поздрављајући рибаре, није рекао "Срећно", већ "Бистро", што је касније у удружењу риболоваца "Ђетиња" протумачено као несвесно одавање будуће тајне.

Поред плаже је надокнађивао дисање, јављао се пензионерима и џогерима, попео се уз степенице, па поред железничког моста и тунела запуцао једва проходном стазом. Помагао се хватањем за зидине и упијањем енергичне галаме већ приспелих ђака.

Мица Прангија и Мица Двиска ће романтично причати о потрази за минђушом од фол злата изгубљеној прошле ноћи на свом редовном усрећивању великих момака за мале паре, задњем у тој прохладној понуди, четвороручној и шесторупној и несхватљивом одбијању.

"Као светац је био." појаће сложно.

Прошавши поред зачуђених девојчица, Ратомир Ћирић је ступио на Стари град.

У стари сан.