То сам ја

Те ноћи се на небу изнад града свашта дешавало: од хладних, врло хладних ветрова до пријатних ведрина, од тавних облачина до распршених циркуса.

Све у свему, град је освануо прекривен танким слојем врло раног снега, што је само по себи довољно да изазове дуге дискусије раноранилаца; необични трагови су узбуркали све живо.

Људи се се скупљали у групе и узбуђено показивали отиске у снегу сличне магарећим, али очито од двоножног створа који иде ногу пред ногу. Трагови су водили по улици, преко тек реновиране чесме, по симсовима, зидовима, крововима; израњали су из давно заборављених цеви новог водовода да би направили леп дезен на аутомобилима паркираним са стране улице. Клинци – приправници у ударној групи "Пета колонија" су са запрепашћењем констатовали да је необична сподоба знала ретко коришћене путање по забаченим деловима паркова и да је направила круг око ничије гараже у којој су скривали шверцовану и украдену робу.

- Ђавоља посла – забринуто је завитлао главом Лендо Јасмин.

- Лендо, брате, шта ако репати долази по нас двојицу? – цвилио је Ћефо. – Није нам нимало требало да се онако огрешимо...

- Ко да нам је први пут

- Први тако матор... И честит

Тоша Слепац је констатовао да никакви трагови ту не постоје и да су сви слепци који лако наседају.

- Погледај

И опет, и опет, и опет су сви имали своју теорију иза које су стајали спремни да је бране.

Из ноћног живота су наишле задоцнеле Мица Прангија и Мица Двиска, прекрстиле се прво десном, па левом, при чему је опет изгубљена шатро златна минђуша откачена на помодрелог уха и повремено сачувана у набору блузе.

- Ово је да човек потурчи. – рекле су.

Неко, по интимном уверењу јако духовит, спазио је Луду Насту која је незаинтересовано разгртала снег са тим чудним отисцима и спремала се за наставак трагања.

- Насто – викнуо је и општа напетост је попустила. – Шта ти кажеш?

- Није то ништа ново. – подигла је главу. – Јануара и фебруара 1885. то се десило у енглеском округу Девон, па ником ништа није фалило

Истину је знао Гњавеж, који је управо пошао кући после првог целодневног и целокупног одсуствовања из родитељског дома у животу.

Те трагове је, инспирисан реакцијом у гајби Шарене Миме и невероватним осећајем туге и растанка при задњем сусрету са Мунигузом, нашарао лично уз помоћ два добра друга и неколико штапова са копитама од пластелина на крајевима.

Да, то је знао, али појма није имао да трагови не представљају симболичан улазак зла у чаршију, већ стварни, још мање је био упућен у хистерично убијање свог најдражег професора, ослобађање чисте енергије и брижљиво прибирање материје за поправку профиног истрошеног тела које је трајало баш целе ноћи.

И појма није имао да су Ратомир Ћирић и његов отац Рађен Ивандић рођена браћа, близанци, разнојајчани, да је по ретком окрутном планинском обичају слабији, Рађен, био остављен да цркне као маче, допао се тетки по некој левој линији, нероткињи, и однет у неко село у близини Чачка.

И појма није имао да је те бурне ноћи његовом бабу позлило, тешко, и да су му се на телу отвориле ране из којих је немилосрдно текла крв, да је долазио поп Цветковић и узнесено викао да су то Исусове ране, јер, погледајте госпођо, налазе се на местима која су била клинцима прободена.

А како ће тек знати да ће га мајка оптужити да је скитара који није брига за здравље својих ближњих и да је, уосталом, он крив ако његов отац не преживи?

И док је грабио ка личном кошмару, градски је бивао све дефинисанији: неко је пронео буву да се Рато Мунигуз није појавио на првом часу, што се граничи са невероватним, и да га нема у његовој собици на Пашиновцу, што значи да је ишчезао.

Нико није ни помишљао да неку комбинацију. Рецимо, да се напио и преноћио код пријатеља, хитно отпутовао код родбине, добио на лутрији... Не. Кроз све главе је струјала помисао о нечем ужасном у вези са њим.

Бурекџија је прошао боље него икад, а точиоци љуте ракије у чаше на пијацу се наздрављали ка тамном небу иштући још један овакав пазарни дан.

Горе, на Старом граду, Фатмир је чучао крај непомичног тела дозивајући очајнички сећања по испражњеном мозгу.

Професора је препознавао; због бројних понављања знао је да је тај каурин требао да му каже важну ствар, спасоносну, а сад лежи на дну рупе, поред разбијене амфоре око које је витлала тек оформљена вила.

- Свашта. – рекао је и изашао на стражарско место.

А сила – вила праштала енергијом и вајала тело, херојско. Из земље, зарђале хелебарде, из цркотине неке положаре бачене у шипражје, из вране убијене праћком кретали су се атоми и молекули и правили једног големог и бркатог.

- Хм... – цокнуо је хладни ваздух и одлучио – ла да дода још мало масе у подручју гениталија.

Онда је постао – ла сигурна да је жена, вила, и да је као таква и бивствовала столећима пре мучког напада и затварања у земљану посуду.

Викнула је сећању, оно је узвратило хтењима. Решења су изискивала најстрашнијег борца који је икад јездио балканским сновима.

- Ево ти трун живота... – засвирао је ваздух кроз канале.

Тело је задрхтало, руке су се згрчије и голи човек је урликнуо отварајући очи, пуст.

Лежао је шумно дишући и вила је знала да је то неисписана табла, девојачки споменар и тестамент који траже своје податке, формуле, искуства и кајања.

- Ти си Марко. – рекла је. – Краљевић.

Из међумозга и међуножја је сабрала сва сећања повезана са том сликом ушанченом у тмини митова и надања и кроз уши сазданог је фијукнула бујица јунака, Турака, враних коња; раздрагани Шараца је избијао варнице из љутог камена и износио конкретне предлоге у вези расподеле вина 50:50; он, Марко, лично облачи самур-калпак, чекрк-челенку, три ката хаљина и коласту аздију, и гледа са танких чардака столове од бијела сребра, јабуке од духог злата; разгони Турке на буљуке, пије рујно вино, укида свадбарину, витла топузином и цеди суву дреновину од девет година.

Са сваким податком, са сваком песмом, очи су постајале живље, али тупост... Она је остајала.

Посебно му се свидело орање друмова, "море, Марко не ори друмове" и "море, Турци, не газ'те орање."

Из објективних и педагошких разлога је прећутала да је Марко и на једну вилу потегао буздован, шестоперац златни, међ' плећа ударио, оборио на земљу и поштено је млатио буздованом преврћући је с десне на лијеву.

Ни поменула му није Росу, сестру Леке капетана из Призрена, која се одбила Маркову просидбу казавши да неће имат' гроба ни укопа, ни да јој је оштрим пињалом десну руку одсекао и метнуо у леву очи јој извадио, у јаглук завио и турио у десно њедарце.

После ширег избора из података о свакодневном живљењу у она и ова времена, згранути Марко се подигао и погледао око себе.

Ништа.

А онда је то ништа наставило да му провлачи кроз уши причу о Златној књизи, нужној да васпостављање царства магије и њено тотално израстање у свеважећу силу.

У међувремену, ах, добро би јој дошло поновно искуство живљења у људском телу, женском, и то, ах, у неком које се Марку допадне.

Заведен и задесеђен Марко се узверао уз канал, гуран хладном силом. Не дањем светлу исправио се потпуно го, и стравично крикнуо.

Фатмир је скренуо погледа са теретног воза крцатог аутомобилима за богате људе преко дебелог мора и спазио покојног Рата Мунигуза, необјашњиво разређеног и окрпљеног полувидљивим наслагама меснате материје, бркатог, косатог и рутавог по целом телу.

- Професоре, – рекао је уљудно, – сад сам се сетио. Обећао си ми карту садашње Турске као доказ да је знатно умањена од времена у којима је владала Ужицем.

Марко га је бело погледао, нешто се преспојило и он се ухватио рукама за главу крикнувши гласније и шокираније него малочас.

Пао је некако успорено.

Из јаме је фијукнуо хладни ветар, бесан, тренутно обухватио сцену и прозвиждао кроз Фатмира.

- Шта то радиш?

- Причам са професором.

- То није професор, то је Марко Краљевић – била је то бесна вила.

Фатмир је пажљиво посматрао голо тело.

- Па... Кад би озбиљно узео овај крпеж и празноглавост, могао бих и поверовати...

Окренуо се, лагано одшетао до свог места за чучање и чврсто одлучио да се не петља у те вилинске компликација.

"Недостајаће ми професор." закључио је.