Врата по врата – шокара

И десило се. Луда Наста је пронашла комад накита у збљузганој мешавини снега и земље.

Јесте да је то била ововековна шатро минђуша Мице Прангије, или Двиске, али нашла је.

Хукнула је у промрзлине и блатом умазане руке и пажљиво очистила свој налаз.

"Права ствар." задовољно је прислонила минђушу уз ресицу и погледала како то функционише на мутном стаклу трафике на Слануши. "Жене по Ракијском пијацу има да свисну од зависти."

Онда се у њој упалила сигнална лампица – ако јој неко отме нађено благо, полицајци ће је отерати да им не смета не верујући јој ни речи.

"Закопаћу на Старом граду" сетила се.

Нагло се окренула и пошла ка западу, и ударила у ужурбаног гњавежа.

- Извини, Насто – промрмљао је и наставио ка болници.

А тамо, отац при крају.

- Рађене, дижи се. – шапнуо му је. – Доселиле су две младе рибе у комшилук. Школарке

Човек умотан у окрвављене завоје је неко време био непомичан, а онда је подигао кажипрст.

- Желиш нешто? – младић се нагао до очевих усана.

- Донеси ми... – зашкрипао је отац и застао.

- Кажи, Рађене.

- Донеси ми... Лепињу са све.

- Одмах доже – мало се опустио гњавеж.

Ипак, све му се то није свиђало.

Нарочито не поп Цветковић са срањима о преузимању светског греха и часној смрти.

Луда Наста је у то доба већ била на Старом граду, уљудно се пријавила Фатмиру и упитала га о најбољем месту за скривање блага.

- Сили нечиста, достојна си одговора само зато што жене ниси ни видела. – набусито је реаговао турски стражар. – Овде ти то није сигурно, разни се у задње време врзмају. Погледај оног тамо

И показао јој је контузованог Марка.

- Наопако. – Наста је ставила руке на кукове. – Го човек.

Одлучно је пришла људескари.

- Шта ти мислиш да си? Где ти је одело?

- Не знам, – немоћно је слегао раменима. – Сад сам се освестио.

- Педери. – закључила је умно Наста. – Боли ли те дупе?

- Не боли.

- Нису стигли да те карну. Држи овај капут

Скинула је тридесетогодишњи капут покупљен из заоставштине покојног накупца Цицваре, помогла узнемиреном Марку да се обуче и повела га ка граду.

- Како се зовеш? – питала је.

- Марко.

- Ја сам Наста. У ствари, Луда Наста, али не волим да ме тако зову.

Водила га је за руку кроз цео град, испред поспрдних погледа и увредљивих коментара доколичара уверених да се у чаршији појавила још једна будала погодна за иживљавања. Није могла да избегне залудног Тошу Слепца, који је уперио затворене очи к њима, помирисао ваздух, окретао и кривио главу, и на крају питао:

- Насто, ко је то?

- Марко. – промрсила је стара жена и повукла епског јунака за рукав.

Тоши очито нешто није било јасно.

"Можда је то зато што је го." слегао је раменима.

Наста га је одвела уз степенице поред школе до Пашиновца и бивше собе Рата Мунигуза, , узела кључ са лимене надстрешнице искривљене изнад улазних врата обојених у болесно зелено и отворила.

- Уђи. – просто је рекла.

Марко је стиснуо зубе и тренутно се презнојио.

- Шта си се удрвенио? – грдила га је Наста. – Сви су уверени да Мунигуз више неће доћи, а штета да овако фин собичак зврји празан.

Дрхтао је.

- Ако дође, наћи ћемо ти нешто друго – повукла га је грубо и убацила у собу.

Под, поњава шареница, ормар са стакленим ружама, ткани прекривач, сто полице, књиге и рам са фотографијама – вриштали су.

И Марко.

Његов глас, разоран за све блиске уши, није превише изненадио бића накрцана у неколико кућица предвиђених за рушење пре Христа – био је то један од оних крајева у којима се зна ко кога вара и зашто, које дете није ништа јело јер му је мајка од сабље пијана и где се неспоразуми било какве природе решавају или пијанством, заједничким, или батинама.

Још се ни јека није вратила, а у собичак су ушли Пеле, Пилот и звездоточац, проверени утаманитељ свих дестилата воћа и поврћа, доживотни почасни чланови "Удружења неизлечивих алкохоличара" оформљеног тајно у Жунића парку, легендарној ариљској лудници.

За њима су упловиле као цепелин две Циганке, Рада и Млада, мајка и кћи, тешке укупно цирка триска кила + по два кила бижутерије на свакој.

Марко је зверао као до зида дотерани.

- Још једна луда. – шацнуо га је Пеле. – Време је променљиво, па су масовно ишетале.

- Пеле, кучко стара, ово је твој ђак Сигурно га је Наста покупила под прозорима породилишта.

- Не. – достојанствено се успротивила Наста. – Нашла сам га на Старом граду. Овај симпатични младић је очито жртва педера.

- Значи, Звездочатац

Мајка и кћи су се толико засмејале да им је запретило гушење, а Звездочатац, већ годинама пијан, подигао је кажипрст и једва изустио:

- Ја... Нисм... педер.

- Докажи – једва су дочекале Циганке.

Бациле су се на њега и почеле да му откопчавају панталоне опране вероватно пре три – четири године; патент – затварач офуцане "вијетнамке" је скинуо, а дугмићи на кошуљи су напустили своја радна места.

Звездочатац је запомагао, копрцао и четвороношке јурио око стола, жене су се ваљале за њим, вукући га за ногавицу, пајташи су се зацењивали од смеха.

Марко је пиљио.

Брањење се претворило у хистерично смејање на сваки додир тамних руку и изнемогло пузање спутавано ногама посматрача дна чаше.

Марко је обрисао чело.

Потера за мушкошћу темељно изможденог и уцвељеног Звездотачца се завршила општом пијаном потрпачом.

У Марку је неки прекидач кврцнуо, неки струјни ток се преспојио.

Очи су му севнуле у часу проваљивања вилиних паметно ваганих података у гладни мозак и јуноша је скочио на тешке ноге лагане, дрмнуо песницом по столу одваливши ћошак и подвикнуо:

- Вина

Клупко је стало, паралисано. Немо.

И врло брзо је њему и прикупљеним клошарима било савршено јасно ко је, одакле долази и шта жели, и да је флаша јевтиног вина обично сирће недостојно чак и учешћа у салати правог јунака.

- Не ваља ово – бацио је флашу кроз отворена врата.

- За боље треба пара. – осмелио се Пилот да проговори први пут.

- Биће пара – искезио је Марко зубе. – Чујте сад

Гледали су га као божанство, као гејзир првокласне ракије и шуму дувана.

Као испосник уверен у узалудност свог пута кад отвори врата неба.

- Имам задатак, и обавићу га. – громки глас се разликовао од свега што су у животу испуњеним разочарењима и ударањем Сандокана у Бреговића чули. – Живећу овде. Ако ме будете слушали како ваља, биће ића и пића, и пара, и заштите. Ако нећете, зло.

Шесторо дроњавих и избечених је ужурбано заклиматало чупавим главама.

- Треба ми сабља. – спустио је глас. – Из Дамаска.

Млада је осетила изненадни порив да каже било шта том, ох, мушкарцу њених снова, по цену шамарања.

- Има на пијацу. – одбасовала је мукло, влажних дланова и узлупана срца.

Непун сат доцније водила га је кроз шверцерску вреву обученог као гастарбајтера, сва поносна.

Прошли су кроз гомиле касетофона пластиканаца, без вредних дигиталних сатова "у пола цене", рабљених фотеља, креденца донетог у мираз као поклон првог мужа њене мајке Раде, поред њеног првог, другог и четвртог мужа и стали код тезге једног вишег, са тамним очима и сраслим обрвама и брадом до испод очију – а тај је сматрао да је он следећи муж.

Климнула је главом као у знак поздрава, Дојчило је отклимнуо, снимивши притом да је с том Младом голем и ухрањен, љут и незгодан, значи пријатељ.

- Треба ми сабља. – прекинуо је Марко минут ћутања поводом смрти једне љубави. – Димискија.

"Голем и глуп." закључио је искусни Дојчило.

Проровио је по краденој, купљеној и шверцованој роби набијеној у приколицу ручне израде прикачену за једног кашљуцавог "запорошца", извадио неки зарђали комад гвожђа у облику сабље и озарио се:

- Ево куме Не бих је продавао, али треба да се женим.

Брзо је секнуо тамним очима у правцу узнемирене Младе и пружио гвожђе Марку.

- За тебе, куме, две иљаде марки.

Марко појма није имао шта је то "Две иљаде марки", чак ни једна шта је, али је знао, или осећао, да то гвожђе није вредело ковања, а камоли Дамаска.

Подигао је поглед са метала и погледао продавца.

Дојчилу се није допао тај поглед.

- Иљаду. – убрзао је.

Марко га је ухватио за јакну купљену у јевтинијем делу Истамбула, подигао и нежно спустио на гомилу старудије.

- Дечко, не ваља ти рад.

Дојчило је очас схватио да се дебело израдио, да је једно нељубазно или удворичко "немам" било хиљаду пута разумније решење од покушаја уваљивања исправљене и мало заоштрене опруге амортизера скинуте са напуштеног "ФАП-а".

- Посао си преузео. – тихо је говорио грдни купац. – Ако испоруке не буде, неће ни тебе бити. Укради, купи, куј. Не занима ме.

Помиловао га је по коси огромном ручердом и окренуо се ка излазној капији.

- Плаћам златом. – додао је и притом се мало вратио, тако да се при поновном настављању театралног одлажења сударио са Гњавежом.

- Пази мало – обрецнуо се ђак Ивандић, ван себе због преобиља шокантних догађаја.

- Ја сам Марко Краљевић – раширио се јунак.

- Је ли? – Гњавеж је дунуо дим ка грдосији са изразом који је јасно стављао до знања да му је пун клинац свега. – А ја сам Муса Кесеџија.

Наставио је својим путем не примећујући колико је његова нејака појава узнемирила клошара са којим се сударио, купио од Дојчила руски транзистор беле боје по ког га је отац послао и запуцао преко Доварја.

Ветар је фијукао, хладан и некако гадан, а Гњавеж је набијао руке у бушне џепове "монтгомери" капута и журио.

Трудио се да не гледа гробље са десне стране.

Помоћу разних трикова пробио се на одељење за интензивну негу и пре него што је отворио врата бацио је поглед кроз стакло са ког је изгребана бела заштита од погледа.

Лепиња са кајмаком, јајима и претопом још увек је била на болничкој нахткасни.

Неодвијена.

"Не мора да значи..." стресао се.

Десна рука Рађена Ивандића је извиривала испод прекривача пререшетаног црвеним мрљама; шака му је била тамна и згрчена у положају примереном свецима – кажипрст и мали полу – испружени, домали и средњак згрчени и спојени са квргавим палцем.

- Шта радиш ту? – дрекнула је медицинска сестра чија је висина одскакала од клупе само због енормних штикли. – А, ти си онај што му је ћале мандркнуо после Исусових мука.

Одтоптала је низ ружни и прљави ходник, а Гњавеж је, иако потврђени мушкарац, иако Муса, клекнуо и горко плакао.

Те ноћи, кад су се скоро сва светла погасила, тишина је пустила своје пипке по Прашиновцу.

Само је с времена на време понека сенка прелазила до комшијских врата држећи се мрака.

Марко је лежао у кревету Ратомира Ћирића, званог Рато Мунигуз, и покушавао да систематизује гомилу информација којој је данас био изложен и доведе их у склад са оним што му је Вила усадила.

И чекао је Младу.

Врата су издајнички шкрипнула, па је несретни и чедни кревет шкрипао и прскао целе ноћи увијајући се да би омогућио големим телесинама да се боље дохвате.

Много касније, уваљан од зноја у мокру постељину, Марко је устао, огрнуо неки јадни профин кућни мантил и не покушавајући да га нормално обуче и отворио врата да оде до дворишног клозета.

Ноћ је била тамна, много тамнија него што је очекивао, и уопште није било хладно.

Врата иза њега су се затворила и светла трака је нестала.

Марко је страшно опсовао.

Пружио је руку да опет пусти светло у тај мрачни кутак света, али ништа није могао напипати.

Кренуо је право, и лево, и десно, И укосо. И нигде није било било чега што би се могло опипати.

Само је испод ногу шкрипутао неки оштар шљунак.

Марко је ишао, и ишао, и после много сати, страха и очаја, сетио се приче о Тамном вилајету и гласу који је говорио о кајању, узео шљунак или не.

Сагао се и напуни шаке.

Кад се поново усправио, видео је у даљини врата. У ствари, више их је наслутио по једва видљивом ореолу светла који се пробијао између њих и довратка.

"Напокон" одахнуо је и пошао ка Ратеовој собици и најтежој Циганки са којом је икад шенлучио у кревету. Светлости.

На дохват руке је застао, пресуо шљунак у џеп направљен од леве руке и голог тела и несигурно пружио десну ка кваци, плашећи се да врата не ишчезну.

Отворио их је брзо, пресрећан.

- Дијаманти – пљуцнуо је презриво алхемичар Макарије спазивши шта држи у рукама. – Ја сам опет засро и добио злато – можемо јувелирску радњу да отворимо.

Марко се сручио онесвешћен и светлуцави драгуљи су се расули по неуредној соби.

- Никад ми нећемо на други спрат. – хукнуо је Макарије и пошао да га отегли на кревет.