Глава вука

Горе, на Прашиновцу, из шарених и знојних снова извукао се уморни Марко.

Месец га је пробудио. Пун, снажан, наваљивао је кроз мали једноструки прозор са оквирима у облику крста. Влага окупљена на стаклу давала му је ореол.

- Устао си. – Наста је упалила светло. – Преспавао си цео дан.

- Исцрпљен сам. – протегао се Марко Краљевић. Имао сам доста рана, а и нисам се још потпуно повратио.

- Закрпила сам ти одело – стара жена је бацила вучје крзно на кревет.

Ту је већ била капа од главе вође чопора и ћурак се придружио баш где треба – слика вука.

"Васкрсни вучју природу..."

- Прича се да има вукова по брдима. – Луда Наста је убацила дрво у ватру. – Тошу Слепца сам видела у самоуслузи – прво се правио да ме не види, па ми је испричао да војска пуца на животиње свуда око Ужица.

Светлост месеца је давала чудан сјај стакленим очима Маркове капе.

- Идем – узео је предводника чопора и изашао.

Напољу је било ведро и моћни сјај месеца разарао је везе са свакодневљем.

- Аууу. – покушао је Марко несигурно.

Осећао се глупо. Кренуо је ка граду и поновио.

- Аууууу

"Ово је већ звучније." осетио је да му руке дрхте.

- Аууууууууууууууу

Срце је почело да туче јаче. Крв је зашуштала у ушима. Дрхтање се пренело на цело тело.

Потрчао је низбрдо урлајући све гласније и уверљивије.

У плавој кући са леве стране пута устала је радознала жена и одшкринула завесу.

- Шта се то чује? – Муж је склонио "Политику" са лица и придигао се.

- Вукодлак – навукла је жена застор.

- Аууууууууууууууу

Јурио је , а више није био задихан: ухватио је дуги дах и овако би могао километрима.

Из сенке је иступио голобради полицајац и пуцао из револвера без упозорења.

Марко се само подвио од удара, окренуо се са трзајем и страховито зарежао.

Младић у плавом је видео очи и пламичак који није својствен људима које је досад у животу сретао и бесомучно одјурио.

- Аууууууууу – поздравио је Марко сигурни Месец.

Куцање срца је протресало цело тело и скрпљени јунак је осећао како са сваким ударцем снага расте.

Кад је сишао на равни део, сетио се два имена; Вук и Викола, наравно, не слутећи да су оба била његова и тајна у различитим животима.

Потрчао је пустим улицама и после неколико десетина корака приметио капије окићену за свадбу, са луком од светлог цвећа. Стао је као укопан.

- Вучји зијев. – рекао је гласно и зарежао.

Сазнање о обреду у коме је провучен кроз одсечене усне убијеног вука због заштите од урока учврстило се у сред памћења.

Бесно гледајући око себе полако је пришао капији и прошао кроз њу.

Осетио је да се нешто померило, а све је изгледало нормално: исти снег, иста улица, исте куће. Ни трага некој видљивој промени.

Порив да крене спречио је почетак мишљења који је претио да га заблокира у овим вратима.

- Ауууууууууууу – потрчао је.

За неколико секунди стигао је до велике раскрснице испред општине и укотвио се поред трепћућег семафора.

Мириси, стотине мириса су струјали његовим ноздрвама и бивали уредно класирани екстремно изоштреним чулом.

"Могу ли пронаћи магични ваздух скривен у флаши од венецијанског стакла?" запитао се а да то није формулисао речима.

Ушмркивао је хладни ваздух, окретао се, подизао и спуштао и ниједан од насртљивих мириса му се није учинио чаробним.

И онда, негде на висини од пола метра изнад неутабаног снега, у правцу запада је нашао траг – различит шмек.

Познавао га је, био му је јако близак, али није могао да се сети.

"Ништа размишљање – акција" севнуло је целим новим бићем.

Пратећи танушни траг пошао је Главном улицом.

Околне зграде су биле замрачене и осећао је сваки од неколико стотина устрашених погледа из лажне сигурности топлине и невидљивости.

- Ауууууууууууу – поздравио их је.

- Ауууууууууууу – чуо је касни одговор.

Пожурио је испред места на ком се сукобио са Мусом Кесеџијом, потрчао кроз паљевину Ужица трећи пут и био израњављен многим хицима, клекнуо је на снег и не трепћући се загледао у великог вука, предводника чопора после убијања оног чију је кожу носио.

Животиња је ишла средином улице, вероватно белом линијом покривеном целцем, полако.

На ивици круга од црвеног конца је кратко застала, оњушила и ипак одлучила да настави.

Опрезно је пришао Марку и оњушио показујући на трен оштре очњаке.

Човек је забацио главу, шакама окружио уста и заурлао према месецу.

-Ауууууууууууу

На половини крика и вук се придружио.

Онда је гурнуо Марка њушком и игра је почела.

Гуркали су се, режали, ваљали и лажно уједали не напуштајући границе круга.

- Видиш ли то ово? – питао је друг Моша цвикераша.

Шеф штаба је ћутао, али разбарушени научник није:

- Култ вука је још жив у забаченим крајевима Србије. Његови припадници сматрају да је Србин постао од вука и да се враћа у вучје обличје кад умре...

- Не интересује ме шта они сматрају и верују, већ зашто се ово што видимо стварно догађа. – тихо је рекао цвикераш као да се плаши да заиграни вукови не чују глас из канцеларије робне куће. – Са веровањима и идејама је лако – бришеш их и модификујеш како хоћеш, са реалним, конкретним чиновима све је теже.

- Рећи ћете да сам будала ако вам кажем шта мислим. – уздахнуо је научник.

- Хоћемо, али кажи.

- Треба некако навести Марка да прође кроз неку мини клисуру, може и вештачка, ископана, на чијим странама горе ватре или свеће. То је један од рецепата за неутрализацију вукова. Сведочанства кажу да се дешавало да им се по пролазу уста заувек отворе и тако постану неспособни да ишта поједу,,,, Можда би...

- Глупост – одмахнуо је руком шеф и поново се окренуо невероватном призору. – Празноверица.

Са улице су допирали урлици.

- Морамо то урадити тако да нико не сазна, – тихо је рекао после пар минута. – Обезбедите на тај начин све објекте за које се може претпоставити да га интересују.

- Ауууууууууууу – чуло се удружено завијање Марка и великог вође чопора.

Расплели су се, скочили на ноге и појурили према истоку нестајући са видика службеним посматрачима.

Стали су тек испред велике куће, и Марко није био сигуран ко га је ту довео.

Бљеснула му је слика обећаног секса, мноштва предмета из старина и мучног разговора уз лошу ракију.

И знао је да је ту.

Две звери су елегантно прошле поред излуђеног стражара који је, чим су минуле, бацио пушку и капу и одјурио кући да се искука и напије.

Врата су била откључана и Марко их је отворио и пропустио вука да уђе први.

Тодор, Уметник I и Уметник II су опет пили исту течност и покушавали да проанализирају шта се дешава.

- Вук. – једва је писнуо уметник II кад је угледао страшну животињу.

Није им лакнуло ни кад се на вратима указао Марко Краљевић.

Ништа није рекао. Мирисао је.

"Мислим да је то доле у подруму." неко од вукова је помислио. Или оба у исто време.

Претећи си погледали три љута Србина и отишли подрумским степеницама, а уплашени несрећници су заглавили врата јурећи напоље.

Марко није упалио светла – тај чудни месец је продирао и кроз подрумска окна помажући му да види десетак сандука, окованих.

Вук је пришао једном, лакираном у црно, са оковима од неког сјајног метала и окренуо очи побратиму.

Двоножац је пришао, узбуђен и положио руке на мртву твар која је толико патњи донела њему, граду и свима које су икад дошли у везу са њом.

Прстом је превукао преко забојеног натписа " ET IN ARCADIA EGO..." и срце му је узвикнуло.

Катанца није било – тек две обичне резе подсечене да се палцима уклоне.

Уздахнуо је, претумбао по глави могућности и људе који су му о тим могућностима говорили, ставио палчеве на резе и притиснуо.

Ништа. Као да гура Проклетије.

Запео је свом снагом, стењући и опет није успео.

- Зашто? – ударио је шаком по неизмерној чврстини сандука и одмах знао одговор: Златну књигу није за себе тражио.

Вук, који је до тада мирно седео и посматрао шта побратим ради је скочио на ноге и зарежао.

Светло се упалило и на степеништу су угледали расположеног Мусу.

- У-уу