Златна књига

Други круг

У ноћи битног понедељка Мијо Цврчак је завршио на нервном одељењу, и никад више неће изаћи на слободу и у нормалност.

Слуђен, држао је говоре патриотске садржине и помињао Катаре и обред са одсеченом главом, за који никако није могао чути на курсу за позорника.

Сви присутни на Марковој представи нису заспали. Прво су по сто пута понављали своју причу инспектору из милоште названом Несаломиви, потом су седели у својим кујницама или огромним дневним собама, пили домаћу ракију, пиљили испред себе изазивајући бојазан код укућана.

Телефон на инспекторовом столу је зазвонио. Новинари. Незгодни.

- Да, прича се. – потврдио је. – Приказе, мртваци у турској униформи, васкрснућа девица, одсецања глава... И још много тога.

- Шта кажете званично? – интересовао се новинар. – Потврђујете или демантујете.

- Потврђујем. – нерадо је рекао Елиот Нес.

- Шта је Златна књига.

- Не знам.

- Да ли је у питању заиста Краљевић Марко?

- Не знам.

- Шта кажу стручњаци?

- Ћуте.

Спустио је слушалицу. Сломљен.

Добро је знао да ће сутрашње новине бити шенлук – наслови преко целе стране, указивање на немоћ науке и органа реда, објашњења психолога, социолога и парапсихолога, глупа и пуна бесмислених речи.

Знао је и да ће остати сам на ветрометини. Сви ће ћутати и чекати развој догађаја, а јавност ће њега питати и тражити објашњења. Дејство.

Лично, као приватно скоро интелигентно биће, појма није имао куд удара. Школован као материјалиста и исто тако одгајан, није могао да прихвати бића у чију се присутност више пута уверио.

Извадио је службени пиштољ, напунио га и прислонио на чело.

Зажмурио је.

- Не. – спустио је оружје. – Интересује ме шта ће бити. Можда ћу и решити. Помоћи ће ми неко. Имам гибаницу за вечеру. Можда бих остао жив, а као биљка.

Тодор се није усуђивао да опет ургира за мало слепила према Марку. И сам је имао гомилу проблема: сахрана жене, фрка са блесавим алхемичарем... Једино позитивно је било што је пронађено благо украдено из његовог салона и што је функционерима плата подигнута за тридесет процената, и то ретроактивно за целу годину.

- Док се мало слегне. – рекао је Уметнику I и Уметнику II док су мезетили јање, и ни сам није знао мисли ли на печење или политичко безбедносну ситуацију.

Нога у чизми је опет прорадила. Овај пут на Прашиновцу, соба и врата Маркова, ударац Светов.

- Ха – викнуо је и заузео карате гард.

Иза њега је била комплетна "Пета колонија" са пиштољима у рукама.

- Нико. – опустио се кад је угледао уништену собу. – Празно.

- Пилот је иза оних врата – показао је мали балави. – Оних зелених.

Развалили су врата и испрепадали мамурног пилота.

- Свето – узвикнуо је. – Знаш ли које је доба?

- Предзадње време је прошло. – мужевно је узвикнуо Кланцара. – Ко је Марко?

- Јеси ли ти блесав?

- Пази шта причаш

За сваки случај му је прилепио шамар и одмах се повукао.

- Ко је Марко? – дернадао се.

- Како ко? Марко је Марко Краљевић.

- Одакле долази?

- Из Тамног вилајета.

Пилот је видео пиштоље – мало је изоштрио алкохолом замагљени оптички систем.

- Немој, Свето. Брате Пили смо заједно док није рикнуо од цирозе...

- Ћути

Страшни вођа "Пете колоније" је био на ивици суза, али...

- Средите га – наредио је и изашао.

Стао је испред кућерка, готово истоветног оном у ком и сам живи, удахнуо дубоко и погледао у ведро небо.

Трудио се да не обраћа пажњу на звуке: ударце, псовке и кукњаву старог човека.

- Јеси јунак, јебало мајку. – из мрака је изашла Луда Наста. – Пеле не може да се одупре ни малом детету.

- Завежи, лудо – запретио је Кланцара прстом.

- Можеш само да ми попушиш пичку на сламчицу.

Прошла је поред њега мирно, као поред заораног турског гробља и ушла у собу.

"Пета колонија" је довршавала шутирање несрећног пијанца.

- Доста је било. – рекла је жена.

Пришла је, извадила чисту марамицу и обрисала батинаном крв са усана.

- Нисте помислили да дођете, попијете пиће и лепо нас питате за Марка.

Ћутали су. Мислили су да овако треба.

- Нисте помислили ни да је Марко бесмртан.

Очајно су ћутали.

И ништа нису мислили.

А бесмртник је тумарао градом целу ноћ, изазивајући панику где год би се појавио.

Једна патрола је пуцала, и погодила, подсетивши га да није лак за уништења.

Јечећи од муке попео се уз Забучје, на Биоктош. Није био сигуран да је Макарије Мртав.

Није био више ни у шта сигуран.

Ступио је на зараван и згурио се од чуда.

Није било ни стражи ни специјалаца и камиона за злато. Није било ни куће, ни трага од ње чак.

Само узорно заоран засад пшенице, тазе.

Окренуо се – није погрешио место. Ту је до скора било једно од места на којима је налазио макар мало мира.

Пожурио је до ивице и погледао Стари Град, преко амбиса.

- Фатмиреееееее

Ништа.

Узао је снагу и развикао се из пета:

- Фатмиреееееее

- Шта се дереш, магарече? – упитао је Фатмир и умало изазвао сурвавање бесмртника низ литицу.

- Откуд ти? – запањио се Краљевић.

- Био ми је симпатичан тај Макарије. – у војниковом гласу је било доста сете. – Каурин, а није џукела. Реткост, Алаха ми

- Ја сам...

- Знам.

- Са вилом...

- Знам – подигао је Фатмир руку. – Знао сам још док сам ти говорио да то не радиш. Српска будала...

- Покушао сам да се убијем... – утучено је рекао јунак.

- И опет је заузела Јеленино тело... – замислио се Турчин. – Биће с њом белаја.

- Шта да радим?

- Тражи Златну књигу. – рекао је Фатмир и отишао.

Марко је пожелео да га зовне, али није. Полако је учио да свет није ту да се прилагоди његовим плановима.

А Јелена? Кад се обрела у селу, обукла се, дотерала фризуру и фасаду, узела дусу пара да јој се нађе и сишла у град.

Смешила се сваком мушком створу и тиме полако потискивала бес због поступка њене творевине, а и због сопствене неспособности да спречи тај циркус.

Нашла је Мицу Прангију и Мицу Двиску, и рекла три реченице: о парама за пиће и фину вечеринку, склоности ка фискултурно – љубавним активностима и жељу за ортаклуком у заједничком живљењу.

- То – цикнула је Двиска. – То.

- Ехеј, имам идеју

Поделили су задатке, прекрстиле и Јелену у Мицу и договориле се да се нађу за пола сата у стану.

Гњавеж већ данима није ишао у школу. На очевом гробу је био чешћи него у кући, али – затекао се у право време на правом месту.

- Молим? – јавио се на телефон.

Идеја му се одмах допала и за пола сата је био битан део кичерајског тулума у изнајмљеном стану у близини аутобуске и железничке станице, са певањем, плакањем, љутим народњацима и покушајима пуцања.

Иако је био радо прихваћен у собичцима обеју Мица, са Плавом (Двиском) чешће хватао у коштац.

- Гњавежу – цмокнула га је.

Прангија је размишљала да доведе Шарену Мицу са којом се у кревету најбоље слагала, али је одустала. Плашила се да млади Ивандић не направи какав белај. Довела је неког Мићу, дрвосечу са рукама к'о ногама и шакама к'о лопатама.

За нову Мицу, засад без суфикса, набациле су једног финог.

Проблем је био што јој је један био мало, био он фини или жестоки.

- Да ли би могао још једном? – увукла се у кревет код Двиске и Гњавежа. – Вечерас ми доста треба...

Плава Мица се закикотала и напустила собичак, а Гњавеж се напалио од количине страсти уложене у његово поновно пуштање у погон, облика и кривина, врелих усана на све стране.

И док су гужвали постељину Нова Мица, вила, Јелена, сетила се да би могло да се добије и нешто више од тог дечака.

Слатко га је намучила целе ноћи, пунећи му уши шапатом о величини његове персоне и персоналних виталних делова, уму и безумљу, и успела је да га напали да се обуку и напусте топли кревет зарад присуства импресији рађања зимског сунца посматраној са Старог града.

Извукли су се тихо држећи се за руке, попели уобичајеном стазом бескућних љубавника, помогао јој је да пређе преко остатка зида.

Уз смијуљење и штипкање довукла га је до рупе и гурнула доле. Крик опет издатог.

- Правиш колекцију? – упитао је Фатмир.

- Аха – насмејала се. – Хоћеш ли тело?

- Не. – одлазио је. – Ја нисам мртав.