Битни понедељак

Пре битног понедељка на Титово Ужице се стровалила једна од тешких недеља којима је ова котлина склона: претопло за ово доба године, без ветра; небо ведро и црвено забојено при спуштању сунца уа Стари град. Све мирно. Мртво.

Људи се тад завлаче у куће и с тешком муком преваљују отежала тела с фотеља на кауч и обрнуто, пиљећи у екране као да ће им то буљење разрешити све петљанције у које су запали.

Гледају све: мрешћење тропских рибица, отварање најновијег спомен-парка, трочасовни словеначки квиз препун досадних питања, разговор са недавно преминулим уметником о односу стварног и кошмарног. Све гледају, ништа не виде.

Тад је врло лако склизнути у самосажаљење, оно слатко и жељно размишљати како би било лепо да сам мртав, али да могу све да вас видим из прикрајка, чујем шта о мени причате, још лакше набусито одговарати најближима и закерати за сваку ситницу.

Чиреви прораде, горушица мучи доста људи.

Млеко се на шпорету квари, тацне и шољице испуштају, сијалице пуцају при притискању прекидача.

Ако има шта да се поквари, био то зуб или фрижидер, хоће.

Предвечерје тишина постаје неподношљива. Звук аутомобила или падање балконске надстрешнице на кући са оне стране долине прима се као доживљај, па смета чим се изгуби.

У кафанама седи двеста најзалуднијих и најредовнијих, и не игра шлаге нити оговара државну политику. Не јадикују ни због пропасти локалног фудбалског клуба.

Седе и ћуте.

Увече слабо ко излази, и ко изађе брзо се враћа.

С очајањем ишчекују први радни дан.

И у тај битни понедељак, у раним сатима, једна пуначка жена у црнини ушла је у приземље робне куће "Београд". Хтела је, верује се, да купи пластични чешаљ са цртежом руже и флашу густог сока.

Хтела је, а стала је као стуб усред самопослуге попуњене купцима расположења црњег од њене одеће.

Зенице су се рашириле, лице згужвало у маску ужаса и бола.

- Јелена – вриснула је и пала.

Девојка, шта девојка: риба, окренула се равнодушно и погледала у жену прекривену гомилом конзерви и картоном са натписом "ZA EXPORT ".

- Шта јој би – скочила је касирка. – Обори ми конзерве.

- Падавица. – рекла је вила. – Сигурно је падавица.

Покупила је ситнице потребне за улепшавање фасаде и изишла не окренувши се ниједном.

- Ко ће ово покупити. – подбочила се касирка љутито. – Еј, жено, устај

Покојница је прошла улицом дугом стотинак метара и обрела се на аутобуској станици. Осетила је згрануте погледе људи који су је познавали, унапред је чула приче које ће бити под хитно срочене, дотеране и прошетане градом, и било јој је мило.

Устала је код трафике и купила модни часопис, гледајући уоколо: тражила је Мицу Двиску и Мицу Прангију, добро јој познате представнице најстаријег заната на свету. Планирала је да им се придружи – векови апстиненције тражили су што хитнију употребу тазе тела.

- Јелена.

Препознала је глас и стресла се од узбуђења. Окренула се, устрептала као бреза, и пожелела да се одмах баци Марку у наручје.

- Где ћемо? – питала је и не примећујући сенку у јунаковим очима. – Брзо

Иако је мирно изгледао, у Марковој утроби тужно је мјаукао чопор мачака.

Позвао је такси, Милана, дао му пуну шаку згужваних пара и рекао му да вози на Прашиновац.

Бацила се на њега још у колима, цепајући хаљине и нервозно тргајући шлиц на кожним панталонама бркатог партнера.

- Ау – погледао је Милан у ретровизор и закачио бициклисту, социјалисту – утописту по усмерењу, и лансирао га на уличног продавца кестена.

Вила Јелена је цичећи од беса ослободила киту коју је са поштеним намерама стварала и успентрала се вриштећи из све гласа.

Такси је вози, људи су истрчавали из скромних домова мислећи да је дошао тај дуго најављивани атомски рат и смак света.

"Јебо вам пас матер"

Урлање и ломљава су се наставиле и у Марковој соби. Уседелице и маторе девојке су се згражавале и крстиле, маме су утеривале децу у куће и навлачиле завесе.

Јатаци су, нањушивши шта се дешава, у широком луку заобишли поприште исконске борбе и нестали куд који.

У пољопривредну апотеку ушла је Селена, пријатна и врло расположена.

- Кило живе соде. – тражила је љубазно.

Уједали су се, гризли и прекривали негде до предвечерја, а онда је, јашући одозго све ближе, Јелена крикнула:

- Долазим Долазииииим

и Јесте.

Марко је увио кичму тако да су пршљенови запраштали и арлаукнуо не пригушујући страшни звук ни најмање.

Женско тело је клонуло на њега, мртво, испражњено. Пажљиво га је спустио на под и пољубио у чело.

"Хеј, ту сам Не мораш љубити тај леш"

"Знам." устао је Марко.

"Ово ми је био циљ – тотална сједињеност." у гласу пуштеном по глави осећало се самозадовољство. "Ипак, можда сам требала одложити сједињавање... Годи ми туцање"

Јунак се облачио.

"Заједно смо јачи." брбљала је. "Већ видим неке од података које поседујеш..."

Изашао је и пожурио у град.

"Шта велиш на вишевековно љубавно умеће? А?"

На слануши је чекао Тоша Слепац, баш како је договорено.

"Јелена, Јелена, Јелена..." почео је Марко да понавља у себи.

"Хеј Не могу да пратим ни сопствене мисли"

"Јелена, Јелена..."

Осетио је како га Тоша хвата под руку.

"Зашто си зажмурио?" узнемирила се. "Ко је то са нама? Кажи нешто"

"Јелена..."

И два слепца су пошла до главне улице и попела се на ниску зграду са светлећом рекламом.

Помогнут Тошом, Марко је клекнуо и провукао главу кроз "А". При мењању светла неко пажљив је могао видети блесак тешког сечива и примитивну конструкцију гиљотине наручене код приватника из Крчагова, добро плаћену и због тога завршену на време.

"Јелена, Јелена..."

Људи су показивали прстом у ћушаву главу са вучјом капом и окупљали се у групице. Жагор је јачао.

- Шта је то горе? – оштро је подвикнуо Мијо Цврчак. – Одмах силази

Уплашени Тоша је подвукао канапче и сечиво је фијукнуло.

Крик, нестваран, и глава се одвојила и пала пред ноге ужаснутих сведока. Кричала је и даље бечећи се страхотно, а крви из вратне артерије прскала је по оделима приспелих.

Вриска и узмицање.

А горе, све страшније.

Тело се прво бацакало рањавајући се о конструкцију рекламе, па се усправило, на шта се Тоша Слепац накратко онесвестио.

Обезглављени јунак је јурнуо ка кровним вратима, залепио се о изљуштени зид са натписом "СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ" и пао, усправио се поново батргајући удовима и сјурио се низ степенице бојећи зидове крвљу.

Глава је женски вриштала:

- Издао си ме

Осетљивији су падали, храбри бежали. Само радознали и перверзни били су сведоци кркљања, турбулентног витлања ветра по главној улици и фијука понижене хладноће према Прашиновцу.

На вратима црвене зграде појавило се тело и заломатало према глави. Ужас у јауцима присутних.

- Немој – повикала је.

Снажне руке су пронашле чупави бусен са вучјом капом, подигле га и насадиле на врат,

Задрхтао је као осуђеник прикључен на већи напон од обећаног.

- Ааааааааааах – урликнуо је јунак и погледао око себе.

Сада је већ све било пусто.

Сео је на ивицу тротоара дубоко свестан грешке која га је жестоко оптеретила. Просто је могао видети како Јелена још једном оживљава, пунија зла.

- Марко, идемо – журио је Тоша. – Кад будеш други пут хтео да се убијеш, договори са са свим деловима тела.