Полицијски бум

Кустос, курир и портир Музеја Радован Лакић Трули, висок метар и милиметар и због тога још познат као 3М и Мими управо је пребирао ретке кошчице печеног пилета које није у жару борбе за живот и смрт самлео снажним зубима кад се зачуло куцање по стаклу улазних врата.

"Невероватно" изненадио се. "Неко би у цик зоре у Музеј. Сигурно некаква екскурзија..."

Одвукао се до врата размишљајући да ли да свуче једно пивце сад или једно сад, друго мало касније.

Кад је угледао ко жури у музеј, изненадио се још више.

- Дојчило. – тупо је отворио уста.

- Отварај, Мими, нећу да ме неко овде види

Трули је потегао свежањ кључева с којим је пролетос убио кера луталицу прецизним хицем са даљине од двадесет метара и отворио.

- Гле, гле... – искосио се. – Љути шверцер свега и свачега жели да је дообразује за једно јутро.

- Не прди – намрштио се Циганин. – Имаш ли ти овде сабљу Димискију? Морам хитно да је видим.

- Човече, ово је музеј револуције Крагујевчани су синоћ донели експонате за изложбу о Карађорђевићима

Дојчило га је одушевљено продрмао, лупи три шамара из милоште и обећао касетофон "King size", предвиђен да га носе три Црнца. И пет касета TDK.

Сишли су низ степенице и после тражења по листама отворили дрвени сандук.

- То је ово. – 3М је извадио сабљу са дршком од слоноваче и пружио је шверцеру.

- Тупа је ко будак. – намрштио се Дојчило.

- То је експонат, Нећеш се тући с тим.

- Тип који ми је наручио сабљу из Дамаска сигурно није колекционар.

- Е, јебига... – искренуо је Трули главу. – И ако има неко довољно луд да се бије са сабљом, неће наћи другу будалу да му спарингује.

Узео је оружје од Циганина.

- Јес' тупа. – сложио се и вратио је у сандук.

- Мими, брате, помагај – захуктао је шверцер. – Изгубићу главу ако не испуним наруџбину.

- Ћути, будало. – процедио је кустос и окренуо се око себе.

Срећом у музеј још нико није привирио.

- Слушај, сероњо. Био си једно три пута фер према мени, чиме си анулирао остале подлости и цинкарења и заслужио да ти вратим поштено. У Ужицу има једна сабља Димискија, права, пронађена приликом градње једног важног објекта. И још штошта је тад и у другим приликама градње пронађено, али музеја није видело, нити ће. Није важно како се зове њен садашњи власник и на којој је функцији. Даћу ти адресу и Бог нека те чува. Колекционарство таквих ствари код нас је опака ствар – уколико те нањуше да се муваш у близини тих послова, можеш одмах да се распродаш неком институту.

- Човече ово ми је први и задњи пут. – цвилео је Дојчило док је 3М писао адресу.

- Мени препиши јајца да дубанкесу. – пружио је Трули изгужвали папир.

И док је гледао шверцера, старог пријатеља из момачких обијања аутомобила, вађења касетофона и продавања по пијацама околних места, није могао да сузбије осећај скоре катастрофе.

"Страшно је кад неко упадне у поље на ком велике паре царују." резимирао је слегнувши рамена и отишао да ипак попије пиво баш сад, па друго касније.

И кад је завукао кажипрст у тек отворену боцу и направио оно "плоп" пре него што га сручи у дехидрирани организам, у кућу на Забучју се пробудио страшан јунак, подигао из лежећег положаја и рекао:

- Ко сам ја?

Алхемичар задубљен у жуте списе и проблем мрвљења филозофског камена, растварању у небеском оцату и добијању филозофске воде, погледао га је преко наочара.

- Јувелир. – рекао је цинично. – И то мој ортак.

- Ко си ти? – Марко је зинуо као пеш.

- Јувелир. – Макарије је уздахнуо. – Твој ортак.

Марко је мирно посматрао тамну просторију са стотинама тегли на полицама, округлом пећи на средини, препарираним јастогом и гајбама за воће пуним пара, па рикнуо:

- Што ме зезаш?

- Слушај, сине, – алхемичар је одложио књигу, – целу ноћ бунцаш да си био у Тамном вилајету, а отуд си донео гомилу дијаманата. Еј, уместо мудрих речи, пророчанстава, ти теглиш дијаманте. Ја ово сазнање упрежем не бих ли спознао већу тајну Универзума и добијем злато. Килограме. Тоне. Ми смо јувелири, и то ти је. Чуј, знам добар локал на главној улици...

- Неее – крикнуо је Марко.

Неко је кратко покуцао на врата.

- Господине, – чуо се службен глас, – је ли све у реду.

- Да, – опет је уздахнуо Макарије, горко, – све је у најбољем реду.

- Морам знати ко сам ја – лупао је Марко огромним ручердама у главу.

- Стварно, ко си ти? Заинтересовао се алхемичар као да никад није стајао на Биоктичу и гледао Стари град.

- Ја сам Марко Краљевић. – устао је џин са кревета. – Племенитог рода, јунак без мане и страха. Признајем турског султана, али не и зло. Пијем рујног вина, убијам зулумћаре, цедим суву дреновину од девет година...

Застао је код прозора и угледао специјалца са аутоматском пушком у рукама. Наравно, појма није имао шта је то специјалац и шта је то аутоматска пушка.

- Ко сам ја? – тихо је упитао. – Зашто сам у овом необичном времену у коме се не зна ко је Турчин, ко је добар а ко зао? Зашто не знам много тога?

- Сине, – пришао му је Макарије, – многи се то питају. Теби је одговор доступнији него људима рођеним у овом времену – имаш кога да питаш, и учини то сутра, кад се одмориш. Пут дуг шест векова је превелик и за Марка Краљевића.

Из гајбе од воћа извукао је неколико свежњева педантно упакованих новчаница.

- Ово је новац овог доба, динар. Постоје новци других земаља, овде врло цењени, али за сад је и овај довољно добар за тебе...

- Чекај, не можеш ми тек тако...

- Имам ја тога пуно. – показао је алхемичар гајбе. – Док год производим оно жуто срање, држава ће ми давати хартије колико ми треба.

- Шта је то Златна књига? Где да је нађем? – сетио се јунак свог задатка.

- Тешко питање. – замислио се Макарије. – Врло. Ја имам неколико с тим насловом, али то није оно што ти тражиш. Ако је на овом терену, то може бити рукопис легендарног "Креманског пророчанства", записиваног од проте Гаврила Поповића, бог да му душу прости, на специјалном папиру, стављеног у флашу од три литре испуњену бистрим уљем и узиданом у темељ протине куће...

- Где је то? – уздрхтао је Марко.

- Протина кућа је била испод Прашиновца, а сада је ту Дом ЈНА. Колико се зна, темељи нису дирани...

Марко је одушевљено скочио, протресао руку добром алхемичару испремештавши му коске и појурио ка вратима.

- Где ћеш? – изненадио се Макарије.

- На задатак

- Зар тако го?

Марко је тек укопчао да нема баш ништа на себи.

- Даћу ти нешто да обучеш и један савет: не жури. Са војском се не смеш зајебавати.

Отишао је од алхемичара мало смирен. И даље му није било јасно ништа сем да је рођен стотинама година пре и да има задатак који мора извршити. Ко зна, можда је то боље него да је рођен овде и сада, да му је све јасно а да не зна који је то задатак који мора извршити да би Свемир и даље спокојно дисао?

На старом месту преко Џетиње затекао је Мицу Прангију и Мицу Двиску, због незнања бројних долазника одбеглих од сурових брда све познатије и као Плава Мица и Црна Мица. Прангија је у малој руци држала шатро златну минђушу, пар он у Настином власништву, и даме су наизменично по три пута хукнуле, пожелеле по жељу, занимљиво – исту, и парче жутог метала је уронило у хладну воду.

- Погледај – показала је Прангија праменове црвене боје које је испуштала текстилна фабрика "Цвета Дабић". Цветојка опет има менструацију.

Па су се дуго кикотале потврђујући да није паметно објектима давати имена људи који су макар једном бићу били драги.

На Слануши је, наравно, био Тоша Слепац и посматрао Настин студиозни рад покушавајући да ископа више података о њеном новом сапутнику.

- Насто, држи пара. – дао је Марко цео свежањ несрећној жени. – Купи печења, ђаконија и најбољег вина.

- Дакле, ниси слаг'о

- Две жене и гуска – вашар – насмејао се Марко.

- На жалост, – прикључио се Тоша Слепац овој занимљивој расправи, – оне су једини супротни пол.

Из уског пролаза који води до милицијске станице изашли су Лендо Јасмин и Ћефо Мухарем, више него другови, и то тако значајно као да долазе да приме "Оскара" за главне улоге у неком полицијском филму.

Одмах су снимили интересантну тројку и нацртали се поред њих.

Марко је ширио ноздрве, крв је врила, адреналин циркулисао. Посматрао их је убилачки.

Да су били опрезнији, све би било другачије.

Али није могло.

- Види, види, – започео је Ћефо први чин сопствене трагедије, – Луда Наста има пара Откуд ти, срце? Почела си да узимаш хлеб Мицама?

- Одјеби. – Наста је очувала достојанство.

- А можда си украла? – Лендо је сматрао да се цинично цери, а на лицу му је играла нека недефинисана гримаса, ружна. – Да те приведемо и саслушамо мало? Знаш ти како ми умемо да саслушавамо, а?

Тоша Слепац је записивао бројеве опасача, а Марко је фрктао – само пламен што није сукнуо.

- Ћутиш, лударо, а? – преузео је Ћефо реч.

Марко није знао да је саздан од жртве ове двојце садиста, никако, али је знао да му њихова близина наводи сваки мишић на титрање, сваки нерв на слање милијарди сићаних импулса овлашћених да се слију у наређења који је мозак само могао да овери.

- Ја сам јој дао. – промукло је рекао.

Тоша се мало одмакао.

- Значи, ти си украо? – Лендо је раширио ноге и подбочио се. – Знаш ли шта следује?

- Знам. – Марков глас је био злослутно храпав. Смрт.

Медвеђим ударцем десне руке ошајдачио је Ленда Јасмина и убацио га кроз прљаво стакло трафике. Био је мртав још у пролазу.

Ћефо је, блокиран у свом подједнако глупом ставу, исколачених очију пратио лет свог више него друга, и није ни трепнуо док му је Марко прилазио, хватао га за грло и подизао бар пола метра увис.

- Путујте у друштву. – убацио је и њега кроз остатке стакла.

Десетак пролазника је шокирано гледало како горостас прилази трафици, хвата је за доњу ивицу, чупа из лежишта и преврће. Аутомобили су се заустављали, прозори отварали.

Тресак се још није слегао а Марко се окренуо и пришао дами у краткој бундици прошверцованој из Пољске.

- Имате ли какво запаљење? – питао је.

- Д-да... – Журно је отворила торбицу из Шпаније, брљала, брљала, дрхтала и сузила и најзад извукла упаљач. – Изволите...

Марко је узао упаљач, гледао га заинтересовано и покушао да изазове ватру стезањем и мућкањем, безуспешно. Врати је справу жени, прошетао натенане до обореног киоска, отцепио задњи лист дневних новина са врло узбудљивом репортажом о поновном прекиду на шаховском турниру, врати се и одмахнуо:

- Хоћете ли ми запалити, молим?

Убрзано је потврдила главом и притиснула сензор скоро неприметан.

- Хвала. – љубазно јој је рекао Марко, дотакао образ и намигнуо. – Имаћу ово у виду.

Потпалио је остатак новина и пламен је заплесао. Бочице са бутаном су биле спремне да прихвате.

- Ватра. – рекао је Марко за себе гледајући као хипнотисан. – Она и чисти, зар не.

- Добро је да нема оне мале продавачице. – рекао је Тоша и ужурбано се удаљио.

- Насто, видимо се. – помиловао је Марко стару жену и одшетао ка Прашиновцу.

- Бежите, људи, унутра има плинска боца – узвикнула је Роса Чмичак, нова продавачица новина, управо пристигла колима са много добре сарајевске журке.

Сви послушаше и бум.