Нестанак човека и злата у присуству власти

Стари човек је посматрао котлину испуњену маглом (сивилом) до самих брдских обала. Просто да човек не поверује да је испод тог покрова живот уопште могућ.

Дисао је тешко; тачније, бректао је.

"Ниси младић." констатовао је и жалобно намигнуо оном делу свог бића што је нагонио крхко старачко тело да се пентра по гудурама и прескаче потоке, тврдоглаво избегавајући да преброји године, подвуче црту, сабере и одузме и саопшти резултат.

- Е, мој Рато, скапаћеш. – казао је Гњавеж тихо.

- Здраво, Ивандићу. – дошао је професор до даха и окренуо се.

А његов ђак, обучен као да је искорачио из "Казабланке" да протегне ноге, одбијао је од себе велике кругове плавичастог дима, гледао га саосећајно и, најзад, преко "Дрине" без филтера препоручио:

- Не треба ти ни за клинац ово замајавање са нама, Рато. Што не идеш у пензију?

Професор је дубоко, дубоко уздахнуо, решен да му каже да га не сматра толиким гњавежом, иако то остале колеге упорно истичу, али да се окане дељења савета човеку старијем бар три пута; па да дода како живот без нових изазова, судара са генерацијама које долазе и боравка међу људима не вреди ни као папир те штетне цигарете коју дрско пуши пред својим професорима. Уместо свега тога, тихо је приметио:

- У праву си.

- Осећам да ћеш нас убити подацима из светле историје ове рупе испод нас. – уздахнуо је Гњавеж.

Сунце је полако разбијало маглу и град стиснут у шаку брда се појављивао све храбрије.

- Идемо, Ивандићу.

Уронио је у јато шарених и бучних дрекаваца пуних вере у неизоставно мењање света применом чисте енергије и жеље за бољим сутра.

Наравно, убио их је подацима о Ужицу, из светле и мрачне историје; квргавим прстом посутим пегама показивао је где су биле џамије, кафане, куће важних људи, битке, јавне куће, путеве напредовања и повлачења безбројних војски залуталих у подручја у којима и староседеоци пате за одласком и повратком.

Трудио се да не буде досадан – показивао је никад жалоснијег Фатмира, ослоњеног о џилит и загледаног некуд ка Орловцу, можда пратећи лет јастреба за кога је Прешо Буч, големи голубар кадар да смаже кајгану од тридесет јаја и потом попије зејтин на које су та јаја испржена, бесан због одношења високолетача, расписао награду у вредности печеног јагњета.

Нико га није видео. Пар девојчица и Гњавеж су изјавили да нешто назиру крајичком ока, док гледају у жито и црвено лишће у кањону Дјетиње, па су им се сви смејали.

А иза преосталог од просторије у којој су Турци некад држали оружје, омиљеном месту виђенијих ужичких воајера спремних да приме и добре батине и евентуално буду бачени на плажу да би, ах, присуствовали шенлуку двеју Мица са муштеријама или плахим пољупцима необавештених школараца, чучали су Лендо Јасмин и Ћефо Мухарем, полицајци, више него другови.

Иако су одскора у овом граду, место им је било добро познато: ту су ћутали прикривени и гледали, наравно на професионалној основи, и реаговали кад се потреба укаже и то различито – са Мицама, зна се, с неупућеним младим љубавницима легитимисање, претња пријављивања родитељима, поповање и, богами, шамарање ако треба.

- Лендо, да се договоримо – тихо је зуцнуо Ћефо.

- Ајде.

- Па, да ли да га бијемо мало или много?

Ћефо је меркао професора загледаног у неку рупу, вертикални ходник, шта ли, у којој су смерне девојчице убациле неколико овећих каменчића.

- Много, ал да пазимо да преживи. Матор је.

- Матор, а лаје. – закључио је Лендо мудро.

А тамо, Рато Мунигуз, професор, корио је девојчице.

- Није фер да то чините.

- Јебига, Рато, овуда није прошао нико да не баци цицу у рупу. – смејала се Мима. – Шта може фалити?

Шарена Мима је мало била у праву, а много је грешила.

Истина је љута да су хиљаде људи из чиста мира бацали камење доле, па и цвеће, што је много боље од оних стотина што су бацали камење ка шеталишту поред Дјетиње не марећи превише има ли кога доле.

Истина је и да досад скоро ништа није шкодило то чангрљање и тупо ударање, али Шарена Мима ће седамдесет и кусур година касније, заробљена у старачком дому негде у Поморављу, гледајући реку Мораву са умрљаног прозора угледати грчке лађе, нерасположеног Фатмира како пребраја амфоре обележене са по три паралелне црте, кишу камења из ведра неба, ломљаву и ослобађање свих авети које је током снова и депресивних страховања спознала, професора Ратомира Ћирића како спокојно плива низ Мораву, леђно, и узвикује "Живела народна власт"

- Ипак је фалило – крикнуће, пасти са шкрипавих инвалидских колица и за осамдесет минута остарити још осамдесет година и умрети са страшном кривицом у души.

Јер: у тој рупи јесте била амфора са три засечене црте, паралелне, запечаћена вештичијим мастима и одбојним травама, остављена ко зна кад и од ко зна кога, свакако храброг и паметног.

Јер: у тој атмосфери била је заточена врло независна сила, често зла, још чешће блесава. Понекад вила.

И кад је то осетило да га више не спутава печена земља и пажљиво распоређене мирођије, и да у близини нема никог моћног да га врати у ништа, одлучило је да се дозове као вила и обави штошта у добу у коме се обрело.

Хладан ваздух је дунуо из рупе, подигао сукњу Шареној Мими, што је инспиративно деловало на Гњавежа; однео је војну мапу околине из Ратових руку и капе чувара реда у Дјетињу.

- Дува. – кратко је рекао професор. – Децо, идите.

- А ти, Рато? – питао је Гњавеж.

- Остаћу још.

Зоран Ивандић, главни фрајер генерације, извадио је "Дрину" гледајући пажљиво свог омиљеног професора као да ће сваки час запросити оцену више или сагласност да се не појави на сутрашњем писменом из математике због тешке изненадне болести.

- Чувај се. – рекао је.

Отишао је и све се окретао, све док му Шарена Мима није објаснила да нема преке потребе отићи на марксизам поред празног, топлог стана, флаше хладног "Скендербега" и солидног фискултурног расположења код ње лично.

"Сјајан момак." закључио је опет професор.

И таман је хтео да потражи заблуделог Фатмира и објасни му сурове чињенице о смрти, животу и смрти после ње и пробрана философска гледишта о свему томе, кад му се на путу испречише Лендо Јасмин и Ћефо Мухарем.

- Добар дан. – уљудно их је поздравио.

- Како коме. – исцерио се Ћефо.

- Зашто?

- Сад ће да те лемамо. – придружио се и Лендо значајном смеху зла.

- Другови, ја вас не познајем.

- Упознаћеш. – скидао је Ћефо одгоју палицу.

Лендо је навлачио "боксер" на дебеле прсте.

И тек што су први ударци пали, опет је нешто хладно заурлало, завриштало и већ женске прсте провукло кроз умове двојце полицајаца.

Претње су постале ударци, батинање убијање.

Бацали су га на зидић, играли "Ужичанку" на плућима.

Ударали су и по местима на којима су ожиљци и маснице приметни, и онемели професор се одједном више ничег није плашио, и баш ништа га није болело.

Било му је само мало жао Фатмира који је то зачуђено гледао.

Када је живот истекао кроз безбројне крваве ране, ортаци су подигли лако тело и бацили га у рупу; кад је трупнуло блентаво су се насмејали, уозбиљили, окренули око себе престрашено и журно отишли.

Фатмир је сишао доле. Пут је добро знао – за време опсада туда су ишли до скривеног излаза поред Ђетиње и пунили тикве и тестије водом.

Пришао је изломљеном телу и све окупљенији ваздух га је питао:

"Ево тела. Хоћеш ли да те оживим?"

"Не." рекао је Фатмир безгласно. "Ја нисам мртав."

Тај женски ваздух се бездушно смејао.

"Много си глуп, Фатмире."

Турски војник је закључио да речи жене нису достојне размишљања, па ни било каквог облика регистровања. Окренуо се и полако пошао навише.

"Уосталом, сматрао сам га за пријатеља."

Ваздух га је пратио.

"Мртав си, будало, схвати то"

"Кучко"

"Узми живот, Фатмире"

"Одби, жено"

И ваздух се бесно окренуо, још гушћи него малочас, и хладноћа је обавила професорово тело убрзавајући хлађења.

А на Биоктошу, баш у правцу који је Фатмир интензивно гледао, стајао је једини сведок ових догађаја. Додуше, назови сведок, јер никад и ником неће рећи ни реч.

Турски војник је провирио из рупе и упитно погледао ка стенама, питајући се ко би то могао бити, а алхемичар Блажо Јејиђ, самозван Макарије, пљуцнуо је са ивице стене на свет и вратио се у своју лабораторију.

Ишао је ка приземној кући правећи се да не примећује бројне припаднике тајне службе концентрисане на невеликом простору.

Ушао је не обраћајући пажњу на "раднике" који су данима утоваривали и истоваривали циглу са невешто камуфлираног камиона.

За толико интересовање Макарије може захвалити чињеници да је тотално неуспешан алхемичар: уместо суховног скока резултат његових опита било је злато. Килограми и килограми злата, тоне властитог незадовољства, одушевљење презадужене државе.

Подложио је ватру, усуо у казан све што усути треба, корачао укруг и мрмљао. Онда је узео теглу облепљену тамним папиром. захватио дрвеном кашиком, некакав прах, зажмурио и сасуо то у казан.

Држао је очи затворене још неколико минута очекујући једном скоро достигнут бљесак израстања, а онда их отворио и пљунуо на пет килограма најчистијег злата наталоженог на дно казана.

- Ђубре.

Размишљао је због чега му је данас рука задрхтала и покварила све.

- Па човек је умро – згрануо се.