13

Снег. И хладно, много хладно чак и бесмртнику и прикази.

Фатмир је неко време контао да ли га се све ово уопште тиче или не. Њему лично се све развијало добро – више се није будио потпуни испражњеног ума. Сећања су надирала и постајала чврста на светлости зимских дана.

- Слушај, каурине. – сконтао је. – Гадно си се увалио. Она роспија те зајахала поштено.

Марко је ћутке гледао у беличасте падине Забучја, леђима окренут Турици.

- Покушаће да те заведе у лику жене за којом си напукао. Немој пристати. – понављао му је ко зна који пут. – Ако је ти не опалиш, лутаће у том јадном телу док се не одлучи за његово напуштање, без превише утицаја.

- Прецизно речено, Фатмире, – умешао се неко нечујно пришавши с леђа, – Моћи те женске силе изгледају импресивно, али су врло ограничене.

- Макарије – тргао се брко. – Алхемичар.

- Неуспешан Напалио си ме поштено.

На помен Златне књиге Марко се смркао. Вила...

- Преживећеш. – пријатељски га је потапшао алхемичар по рамену слабом руком. – Предлажем ти да наставиш потрагу.

- Због чега? – јекнуо је Марко. – Да би она куја стекла више моћи?

- Можда твој налаз може и неко други употребити. – значајно је рекао Фатмир.

- Што више контактирам са колегама, све сам заинтересованији. Тајна скривена у овој рупи изгледа превазилази поимања једног човека, похлепу једног народа и потребе целог човечанства. – Макарије је био врло озбиљан.

- А вила? – питао је Марко.

- Ако је не повалиш, сметаће ти али те неће моћи онемогућити. – закључио је Фатмир сусрет на врху мртвог града.

А доле, у граду, изненађења нису престајала.

Свето Кланцара, идол ситних пробисвета, играо је "Шлаге" са момчићем дошлим из Тутина код другог стуба испред кина "Партизан". После три попаљене новчанице оцени је да је поштено да изгуби једном.

- Добио сам – кликнуо је Тутинац.

- Јеси, затвор. – појавио се Мијо Цврчак из стуба.

Кланцара је реаговао као електронско окидно коло, окренуо се и прилепио се уз прса Несаломивог.

- Свето, ево ме. – осмехну се Елиот Нес. – Дођи да причамо.

Момак из Тутина је прошао са грдњом, обећањем да неће више никад, само да му не обавесте укућане, и скраћеном верзијом педагошке беседе, а шеф "Пете колоније" је добио прилику да разговара са инспектором у канцеларији, а не у 'тринаестици'. Пријатна промена.

- Причај. – казао је Несаломиви.

- Шта?

Несретни Свето је сабрао двадесетак ситних крађа, три поштене туче, седам уобичајених малтретирања, једно полусиловање, продају шверцоване и украдене робе и закључио да су му активности ове недеље у оквирима нормале.

- О Марку Краљевићу, сабљи Димискији и Златној књизи. – Прекрстио је руке страшни инспектор.

- А, то. – одахнуо је Свето. – Појавио се ниоткуд и прича се да је посредно или непосредно крив за смрт Рата Мунигуза. Он је истребио и оне твоје...

- Нису они моји – љутнуо се Елиот Нес.

- Добро. – Кланцара је помислио како пораст компетенција обавезно проузрокује грубост и осећај моћи, али преварио се. Несаломиви је био такав само због звона које је бобоњало негде у њему самом и упозоравало на недораслост стварима у које се плете. – Наста, Пеле, Пилот, Копилот, овај, Звездочатац, Циганка Рада и њена дебела кћерка. Вероватно и онај несретни Дојчило преко ње. Тоша Слепац.

- И Тоша? – подигао је обрву Несаломиви.

- И Тоша. Оркестар "Нова калафонија". Алхемичар.

- Ко – скочио је Елиот Нес бесно.

- Алхемичар. – Свето се зачудио бурној реакцији. – Онај што...

- Тишина Ово је позни двадесети век и нећу допустити никакве мистичне патке

Прозујао је још три круга ради довођења количине адреналина излученог на помен Макарија на колико-толико нормалан ниво.

- Слушај, Свето. – запалио је цигару. – Имам материјала за тебе и твоју екипу колико хоћеш. Знам и оно што си ти заборавио, ни твој стриц који те редовно вади из срања ти не би помогао кад бих то мало потерао.

- Ја...

- Ћути. Од тебе и твојих очекујем податке о том лудаку. Све: кретање, контакте, говоркања. И још нешто: нећемо видети ако будеш користио мало суптилније методе за прикупљање података од клошара. Знаш, они познају све живе полицајце у граду.

- И мртве. – Кланцара је направио фазон и гадно погрешио.

- Оклизнуо сам се. – објаснио је друговима порекло маснице око ока кад су се окупили у "Конгу". – Нису ме пипнули, мајке ми.

Цело поподне Марко је провео у самачкој соби, без икога. Ударцем моћне песнице о трошни зид позивао је Селену да утрчи ако може нечујно и невидљиво, и донесе флашу пића из велике резерве.

Био је пијан к'о клен, к'о змија, к'о шумска комисија од три члана, и није знао за себе никако.

Са зида је скинуо рам 30 x 50 цм наборан сликама из живота професора Ратомира Ћирића и прелазио грубим прстима по површини стакла.

Ђаво му није давао мира – роварио је по исцепаној души као жижак у балконским вратима.

Бљескови сећања или тлапње депресивног пијанца?

Потегао је флашу и свукао преко пола литре тзв. природне ракије и осетио како је унутрашња ватра прихвата и распламсава се још више, букти.

А жижак никако да изгори.

Код следеће флаше је покушао себи да објасни, разложно колико то пијан човек може, да му та два сусрета са,,, са... Јеленом... не могу значити толико – па срео је и обљубио толико жена. И бољих риба

Цангр. Флаша.

Цангр. Стакло пуца и фотографије се просипају, и крв, али ране на рукама брзо зарастају, а оне друге...

Урла.

И денатурисани алкохол скривен у питкости мушки удара изнутра, и грдосија пада, несвестан. Кратки мир.

И када је све постало још мирније, устао је са пода и погледао опружено тело.

"Могао бих баш и да се окупам." закључио је.

Осврнуо се и видео да ништа не постоји сем њега и опруженог тела са пеном на устима.

"Марко." дрмнуо је трупло. "Помери се."

Изгледало је као да она зелена птичица дрма Забучје и инсистира на померању.

Чучнуо је поред себе и видео да су очи полуотворене – беоњаче крваве од плача, ветра и алкохола.

"Е, и ја сам ти неки херој." сео је на тело. "Чекаћу. Нешто се мора десити."

И десило се: кроз ништа, необојено и безвучно, долазио је Макарије. Као да клизи. И, некако, лепши, пламанитији.

"Ене" – изненадио се. "Ту си."

"Ево ме. Откуд ти?"

"Ступио сам на виши ниво у току потраге за Златном књигом. Не много виши, али ипак виши."

"Честитам. Теби иде боље него мени."

"Јебало мајку", насмејао се алхемичар. "Чим сам се мало уздигао изгубио сам способност стварања злата."

"И?" слутио је Марко.

"Бесан и луд, изазвао сам реакцију у којој смо погинули два специјалца и ја."

"Ти си..."

"Мртав."

"А откуд ја овде?"

"Ваљда си и ти мртав." слегао је раменима Макарије. "Ово и није баш место за живе."

"Ја сам бесмртан" успротивио се Марко.

"Ах, да..." сложио се алхемичар. "Онда ти је то нешто привремено. Или је умрло нешто у теби. У сваком случају, немој се предуго задржавати – ко зна хоћеш ли се моћи вратити ако пожелиш."

Тело се мешкољило и Марко се залелујао.

"Еј" уплашио се. "Одвуче ме тело."

"Чекај" дигао је руку алхемичар. "На ковчегу пише "ET IN ARCADIA EGO"."

"Шта?"

"" ET IN ARCADIA EGO"." поновио је. "Потражи..."

Али Марко је већ био нестао.

Људескара се подизала с пода питајући да ли је задовољан због повратка или не.

Сећао се баш свега и био је дубоко свестан пријатности која га је обузимала у ништавилу.

"Можда има још познатог света?" запитао се мало мање пијано. "Ваљало би тамо чешће навратити."

Појма није имао да му је алхемичар махнуо, прошао кроз њега и упутио се ка некој светлости на хоризонту.

Биће то дуг пут.