Безброј птица

Тодор се први освестио од синошње пијанке, упарадио и свратио код брице на џаба бријање.

- Куда? – питао је возач.

- На Забучје, код оног алхемичара.

- Ваља пазити... – намрштио се младић. – Чуо сам да је једног специјалца...

- Мораш ти припазити на језичину. – одбруси је неко и нешта. – Вози.

- Разумем.

Ушао је у алхемичарку лабораторију мрзовољнији него кад је устао.

- Тако ти нама, а? – стартовао је без поздрава.

Макарије је подигао главу и некако се искључио из етеричног света описаног у купусари.

"Да га спалим?" – двоумио се. "Нее.. Крупна је зверка, могу ме спречити у раду. А и буде ми жао."

- Јеби га, – сео је Тодор на прашњаву столицу, – ниси требао. Млад момак. Све ти чинимо, а ти убијаш.

- Нек ми нико не смета. – уздахнуо је Макарије.

- Неће. Сем... Марко је и код тебе долазио?

Алхемичар је подигао обрве. Није очекивао да и дебелгуз зна за плес сила.

- И опет ће. Он ми не смета.

- Ни мени. – насмејао се Тодор, устао, пошао и стао крај врата.

Ово је Макарије већ очекивао.

- Узгред, – окренуо се муж жене и син државе, – можеш ли да направиш коју бомбицу у слободном времену?

Уметник I и уметник II су устали бар сат касније и отишли на разговор са младим песником. Талентом.

- Чуј, дечко, – рекао је I – Има ту нешто...

- Али те виле и хероји... – умешао се II. – То ти је већ виђено.

- Пиши сложеније...

- Метафоричније...

- И политички тренутак...

- Мораш бити ангажован.

Ућутали су.

Гњавеж је устао, пришао столу са милион рукописа младих песника и писаца, талената, и љубазно им рекао:

- Јебите се.

Изашао је без трескања вратима.

Напољу се било смркло као да су све котларнице града ложиле керове.

Млади Ивановић, јаком крвном везом зближен са Марковом професорском основом, није могао да пише ништа сем оног што му је продирало у снове.

Запалио је дуван и отишао на Ђетињу да баци рукопис.

- Хеј, дечко. – махнула му је Мица Прангија, дошла на мост да гледа воде како пролазе, наравно, у друштву Мице Двиске. – Јеси ли за акцију?

- Тужан сам, сломљен сам, нема пара. – реферисао је Гњавеж. – Најрадије бих плакао.

- Хајде да плачемо заједно. – мазно је рекла Мица Двиска. – Биће гласније.

Жена мужа жене и сина државе је такође устала, колико се може, и одлучила да се убије: несрећан и празан живот, опште незадовољство, нема деце и те ствари. Као и сваког јутра.

Попила је кафу и појела брижљиво спремљен доручак достављен у највећој тишини, сетила се да има занимљивих ствари и у овом ништавилу и одустала. Као и сваког јутра.

И кад је узела задњу румену кифлу кроз трпезарију је дунуо хладан ветар, обиграо око ње мрсећи јој косу о оборио новине.

"Откуд промаја?" изненадила се. "Мора да је кроз оџак."

И појма није имала да јој је тог дана живот спасило нешто усађено у гене, или подсвест, ко ће знати, што је пресудило да вила не изабере њено врло употребљиво тело за своје овоземаљско бивствовање.

Још мање је могла да зна да то у принципу нема никакве везе, јер ће сутра устати, колико се може, и одлучити да се убије: несрећан и празан живот, опште незадовољство и те ствари. Као и сваког јутра.

Онда ће пре кафе и доручка да се сети да Марко није дошао на састанак који му је заказала протекле ноћи, комшија није могао да се извуче неопажено, шофер је возио куварицу а собарица је имала тежак назеб.

Попиће неке лепо обојене пилуле, као и сваког јутра, али не две већ пуну шаку.

И више неће устајати.

А Марко је и даље спавао.

Додуше, не у свом кревету, нити у било чијем кревету, већ у гомили ђубрета и смрада систематски навлачену у атомско склониште испод Трга партизана.

- Хеј. – угледао га је Свето Кланцара и показао малодобницима са којима је дошао ту да потегне ракију и попуши дуван. Или нешто још горе.

Целокупна деликвентска екипица "Пета колонија" се окупила око уснулог принца.

- Скитница. – знао је Жвало. – Виђао сам га са Лудом Настом.

Свето се насмејао, болесно, извадио цигару из дебелих усана и спустио на Маркову надланицу.

У додиру са жаром шака се трзнула, па примирила и страшне очи су се отвориле.

Није знао где је, али је знао шта ће.

Младим хулиганима се чинило да устаје сатима и постаје све већи о мрачнији.

Знали су где су, али нису знали шта ће.

- Жгадијо – одвалио је Марко лакашно Света и заувек га раставио од два омиљена зуба.

Кланцара је опипавао главу и с неверицом потврдио утисак да му је још на раменима. Изоштрио је раздешени оптички систем и, ужаснут видео пете своје банде.

- Чекајте

Стигао их је и престигао. Остатак дана су се крили у Жваловој гаражи и већали о могућности страшне освете.

Причали су и претили, и знали да од тога ништа неће бити.

Марко је пошао трагом страха и топота и изашао из улаза удаљеног од полицијске станице двадесетак метара. Бол на руци је прошао, опекотина већ зацелила, али био је толико бесан да му није падало на памет да се крије од чувара реда и мира.

- Чује, Маре, – зазвечала је Луда Наста долазећи од поште – ниси ми добро склонио оно мало блага.

Гледао је у рашчупану старицу ка теле – још се није био потпуно дозвао.

- Минђушу – као, љутила се Наста.

Марко се машио за џеп капута.

Није било кутије.

- Ископала сам је на Слануши – задовољно је рекла откривачица блага. – То само потврђује да је мој инстинкт непогрешив.

Пружила му је кутију.

- Сакрићу је боје. – рекао је покорно, закључивши да му је испала из џепа приликом вијања са шеиком.

Или је стварно у неком од ноћних лутања по Тамном вилајету копао и сакривао.

- Тражио те алхемичар. – рекла је, спазила птицу како слеће на упропашћени травњак и рује по земљи и пожутила да и она мало чепркне.

Пошао је преко Дјетиње, па уз серпентински стари пут преко Забучја. Покушао је да размишља и планира, али није, није имао о чему и одустао је.

На стени са које се Ужице види цело, са придруженим долинама Турице и Крчагова нашао је Макарија.

- Леп поглед. – рекао је алхемичар.

- Тражио си ме.

- Распитивао сам се мало у својим круговима. – Макарије је заинтересовано посматрао гибање аутомобила по улицама и извлачио из тога којекакве закључке. – Неки сматрају да је Златна књига у ствари заветна шкриња, која је садржала десет Божјих заповести и тајна знања. Оружја. Мисле да су је Римљани узели из Соломоновог храма и одвукли у престоницу, одакле су је неки варвари отели, вукли по Европи не знајући шта са њом и на крају је продали Турцима жељним са имају једну од највећих хришћанских реликвија у својим рукама. Са гнушањем додају да се говорка да су шкрињу заветну охоли Турци користили за седење и мокрили по њој кад се препију вина и препуше хашиша, изазивајући хришћанске свете силе да се појаве и одбране.

- Јели то тако? – Марко је био збуњен обиљем података.

- Ко зна. Не верујем. – слегнуо је раменима Макарије. – Мој најдражи пријатељ, онај са именом Пердурабо, што значи Истрајаћу, поручио ми је да не наседам на те глупости и кажем ти да је Златна књига свежијег порекла. Негде од Парацелзијусовог доба. Бар се сматра да је тај велики алхемичар имао прилике да је дотакне, али не и да је прочита. Она садржи само једну реч и ако је икад људско биће прочита отвориће му се врата пакле, раја, свемира и окончати бескрајни круг патње.

- И?

- Сумњам у то.

- Има ли још мишљења?

- Да, много. Једина жена алхемичар коју данас познајемо, Лепа Лепа, тврди да је Златна књига магични ваздух затворен у флашу од плавог венецијанског стакла. Ко буде толико паметан да је открије на основу једва оњушивих мириса у атмосфери моћи ће удисањем упити сва знања свих светова. Ако је то тачно, у шта не верујем, задатак је отежан у ово доба свеопштег загађења ваздуха.

- Не верујеш у то?

- Не.

- Набројао си ми гомилу објашњења и закључио да су безвредна. – упитно га је гледао Марко. – Зашто си ме онда тражио?

- Понекад је важније знати шта није него шта јесте. – стрпљиво је рекао Макарије. – А има још нешто: сви, баш сви истичу да се према досад познатим сазнањем Златна књига, или ма шта то било, налази у Ужицу. Узевши у обзир ко је све овуда прејахао, није искључено. Даље, сви се слажу да је то ма шта било смештено у ковчег, затворен специјалним бравама које се отварају сам на додир правог трагача. Пацери су елиминисани.

- Значи, ту је...

- На ковчегу је нешто урезано. Нисам успео да сазнам шта, неки страх је у оптицају, али сазнаћу и обавестити те.

- Хвала. – мало се наклонио Марко. – Ти ми заиста помажеш.

Алхемичар је потегао руком у унутрашњи џеп и извадио доста новца.

- Узму. – рекао је. – Немој да тражиш од дебелогуза.

- Због чега то чиниш? – питао је Марко.

- Погледај