Пуна кућа врата, ниоткуда ђака

Вече је распирило врло разне приче и дало им замах који здрав ум више не може зауставити.

Радило се није богзна ни пре овог недокучивог хаоса, а сада је графит црним спрејом испрскан на једном од погодних зидова добио пун смисао: "Производне активности стагнирају..."

Нова Мица је обавила неколико куповина пазећи да не натрчи на неког из претходног живота – као да је осетила назнаке отимања ситуација из њених вилински руку.

Са пуно духа је биркала одежду за њену најновију креацију: црне кожне панталоне са металним нитнама набављене из Турске за један бутик, наравно, преко "Пете колоније"; рокерске чизме са много копчи и километарским пертлама; кариране кошуље, топле, вероватно неуспео покушај извоза за канадске дрвосече; јакна кожна, из Милана, допремљена преко онемоћалог канала јаких момака са Царине и Ракијског пијаца; нитне, рукавице, црну мараму за око врата.

"За разлику од оног сељака, Муса ће бити фрајер" била је задовољна.

Позвала је такси и несрећни Милан је проклињао рефлексе и спору памет све до краја асфалтне улице што води до Старог града.

"Ако овде уђе онај рапаљ Марко, убићу се." дрхтао је.

Није. Јелена је поштено преплатила вожњу и стрес и ушла у мрак и зидине.

- Муса – тихо је зовнула.

- Ммммм...- зачуло се из тмине. – Ту сам.

Изашао је, голем и го.

- Донела сам ти одело. – задрхтала је Јелена од страсти. – Али, не мораш га стално облачити.

- И нећу... – сузио је очице. Трећа нога тражи чизму за себе.

- Ево је. – тресући се као лист, вила је задигла сукњу и спустила црне гаћице.

Окренула се, натрћила и ставила руке на зид, а Арбанас се закуцао тако силовито да се питала није ли се и тај стари зид мало помакао.

Уз један други зид, исписан љубавним, антидржавним и скоро паметним мислима, на каљавим степеницама предвиђеним за случај елементарне катастрофе, смотао се један Марко. Сложена катастрофа духа.

Сањао је Макарија и очи су му као некад поскакивале испод потамнелих капака. Да, сањао је, и тај доживљај је био знатно различит од правих продора у Тамни вилајет.

Алхемичар је цртао некакве шаре, једнороге, Меркур и змију са репом у устима; скрхани јунак је мрмљао у круг неразумљиве формуле преображаја. Нека друга, можда ближа свести половина, напрезала се да успостави неки ред, са ове или са оне стране прага, свеједно.

Дрхтао је, цвокотао.

Наједном, Макарије је одбацио мензуру и она није пала, не, она се разделила и постала нешто сасвим стото, са крилима и зубима, загледао се у тачку са које је Маркова свест посматрала сву ту нејасноћу и јасно рекао:

- Огрешио си се.

Из тачке гледишта формирало се питање, билно. Очајно.

- Самоубиство никако не ваља. Све си нас дубоко разочарао.

Уздах, па:

- Сумњам да ће ти ико отворити врата Тамног вилајета.

Пресуда.

Тамо на старом граду вила је крикнула, Муса засоптао и Марко се пробудио. Тежак, мамуран, збуњен. Уплашен.

Устао је, тетурав, и у мраку некако уфиксирао врата која су излазила на пети спрат.

Пришао им је, напрегао се свим силама да понови тај познат му осећај приближавања Тамном вилајету, пружио дрхтаву шапу и отворио.

Прљави ходник, лифт са разваљеним дугмићима, искрице шпијунки.

- Проклетство – крикнуо је и треснуо руком кроз дрво врата.

Иза првих врата десно, у топлом миру свога дома, седео је Стево Жаранић, официр. Подигао је обрву – није му се свиђало што је давање инструкција његовој драгој супрузи прекинуо непредвиђени звук из ходника.

- Жаре – довикнуо је.

Из соба је роксовала музика.

- Жаре

Из музике је извирио бусен насађен на мршаво тело.

- Шта оћеш?

Изгледа да неки твој издише на помоћном степеништу. Иди провери.

- Иди па провери – одбрусио му је син и нестао негде између бас бубња и ритам гитаре.

Мајка је опет шмрцнула.

- Добро. – рекао је достојанствено Стево. – Ја ћу и проверити.

Кад је био на два метра од врата, квака се повила на доле.

- Закључано је. – рекао је родитељ бусена.

Да, и Марко је осетио да су врата закључана, и то је његовом уму улило нову наду, неосновану. Гурнуо је раменом и дрво је прсло. Поред обеућеног Стева су протрчала врата и огромни човек са ауром од најфинијих алкохолних пара. Разбили су стакло на кухињским вратима и прострли се по скоро орибаном поду.

Марко се подигао на ноге јуначке, једва и упиљио у официра.

- Не. – рекао је после пажљивог проучавања. – Ти си са овог света.

И док је излазио из собе је извирио Жаре Жаринић и потпуно нетактично поступио.

- Матори, – питао је, – шта то лумпујеш по кући?

Матори је прискочио до наткасне са службеним пиштољем, због шокантне појаве српског јунака, али тај потез је био потпуно погрешно схваћен.

- Ћале немој – закукао је бусен.

- Стево – вриснула је мајка очајно.

Марко је већ био испред суседних врата. Није ни покушао петљанцију са кваком: гурнуо је раменом и прекинуо прељубачку идилу Дула Веља и Ваља Камиле.

- То је онај – вриснуо је Вељо.

А онај, полуслеп од бола и пијанства, тупо је загледао – пајташе који су пре подне клошарили, враћали се на ручак и бивали добри синови све до вечере.

- Али ви нисте. – одмахнуо је и отрчао.

Његова појава је утерала Стева у стан, где су га жена и син савладали заједничким напором.

Стрчао је низ степенице: Крв у њему је урликала због скучености жила, срцу су биле премале те огромне груди.

Провалио је опет.

Мрак и два реда зуба Рада Јањца затеченог са накитом у једној и поштанском врећом у другој руци: жива слика наглог кајања.

- Ја нисам... – шкрипнуо је Циганин.

- Не, ниси – јекнуо је јунак и окренуо се.

Јурио је даље низ степенице, а иза њега су се отварала врата, жагор је добијао хистеричне одјеке у пустари те чупаве главе.

Крикнуо је.

Стакла су задрхтала, поспали бецнули, онима по ходницима говно се смрзло у гузици.

Испред улаза је већ био милицијски ауто са два очајна пуба. Када је крик протрчао, имали су нека посла око радио-станице, суга, мењача и појасева. Тек кад им је одмакао десетак метара ка граду, пошли су за њим.

Отворио је врата Удружења пензионера – ледени страх да им је смрт одбројала те последње дане и одбила да дода камату. Чангрљање коцкице по столу, оборена домина, краљица испод стола.

Одмахнуо је главом.

У радио-клубу седео је Чомбе, сабирао и одузимао.

- Јеси ли платио чланарину? – питао је оштро иако је снимио да се не би добро провео кад би га брко мало дохватио. Њему су и мафијаши плаћали чланарину приликом првог уласка у монтажну бараку са великим стаклима.

- Неееее

- Мики

- Неееее

- Шта би? – извирио је Мики из суседне просторије. – Неће да плати?

- Сигурно мисли да ескивира чланарину за ову годину пошто је децембар. – укресао је Чомбе "Викенд". – Ако дође почетком следеће, наплатићу му и за ову

Марко је излетео у прву зграду преко пута, уздахтао уз степенице и пао испред једних врата.

Покуцао је.

Чули су се кораци, ситни, и неко је отворио врата. Црвено светло је изашло у ходник и увукло се у оба очајна ока Краљевића Марка.

- Мицо, – рекла је Мица Прангија, – Марко

Двиска је помолила кљун, прекрстила се и позвала слатке дечаке из "Пете колоније."

- Ваш је.

Изашли су опрезно и установили да је Марко више негде друго него овде.

- Дај шприц – наредио је Свето Кланцара. – Кокнућемо му троструку дозу.

Док је хемија ударала, древни јунак се блажено кезио и мрмљао песму из солдатских дана професора Рата Мунигуза.