Борба великог Србина и великог Арбанасе у малој Југославији

Четвороножно вук је зарежао и кренуо корак напред.

- Реци тој пудлици да се смири. – Муса је опет потегао дуги мач.

Био је крвав и Марку се чинило да може препознати крвне групе Тодора и двојице уметника.

- Вук зна како се раскида грло.

Муса је погледао вођу чопора и припретио му прстом, а онда показао ка тамном ковчегу.

- Дај ми то. – наредио је. – Крајње је време да се овај циркус оконча.

- Да би га ти дао вили? – Краљевић је питао оно што је већ знао.

- Јашта.

- И не интересује те шта је унутра?

- Ни најмање. То јој треба и даћу јој – оно што мени треба добићу

- Обојица смо њена творевина. Јеси ли икад помислио да нас је сачинила да бисмо испунили циљ? – покушао је опет Марко. – Тај циљ је овај сандук и кад га преузме, ми јој више нећемо бити потребни.

Мала сумња је заиграла лицем страшног Мусе Кесеџије. Не предуго.

- Гушиш. одмахнуо је руком. – Сигурно има још планова са мном, ово јој није крајњи циљ. А тебе је давно отписала

- Уколико успе да отвори ковчег и упозна се са његовом тајном, нико јој више неће требати.

Арбанас је ћутао.

- Ја нисам могао да га отворим. – признао је Марко. – Није ми суђено то знање и моћ. Можда ћеш ти успети?

- Одмакни се, неверниче

Вукови су се помакли и Арбанас је приступио ковчегу у ком се, можда, крије Златна књига.

Пробао је палчевима, неће.

- Сад ћеш видети како Муса долази до тајни и богатства – пљунуо је у шаке и подигао мач изнад главе.

Није се концентрисао ни секунда – урликнуо је дивље и силовито ударио у оно што је изгледало као дрво и сечиво је пукло на два дела.

Иако изненађен, брзо је реаговао: зграбио је ковчег и потрчао уз степенице.

Марко је појурио, вук је скочио, али касно: Арбанас је био бржи. Затворио је врата и ставио резу.

- Вратићу се да вас побијем – обећао је.

Вук је појурио према вратима и бацио се на њих пуном снагом, безуспешно.

- Ја ћу – промрсио је Марко.

Једно, два пут и трећи пут су врата излетела из лежишта.

Побратими су изјурили из куће и видели Муси како замиче.

Вођа чопора није чекао Марка – појурио је, режећи опасно.

И Марко је појурио, протрчао поред контузованог љубавног пара у колима паркираним у мраку око разбијеног лампиона; поред полицајца задуженог за тај рејон и који је смислио да је баш прави тренутак за посматрање звезданог неба и на превоју брда угледао тамну мрљу у снегу.

Знајући, арлаукнуо је.

И није било одговора.

Предводник чопора је лежао у крви, одсечене главе и искасапљеног тела.

"Докопао се новог мача" сетио се Марко силног блага покојног Тодора, Бог да му душу прости.

- Ауууууууууууу – опростио се од водича кроз ову ноћ и појурио још брже.

И опет је крв текла, и опет дуги дах и одсуство ситних бојазни.

Мусу је стигао испред црвене зграде, баш кад се спремао да утрчи у улаз и подели радост са поставом стана црнила.

Зарежао је и извукао Димискију.

Муса је у руци имао тешки мач Темплара, посвећен на чудан начин, у обреду са Христом а без хришћанства, али сандук није испуштао.

Краљевић је навалио жустро, Муса је узвраћао и узмицао прелазећи на другу страну улице. Златна књига је и њега угрозила.

На прозоре легендарног стана наџеџиле су се Мице, и од овог и од оног света, и Свето Кланцара са својим адраповцима.

- Ако спусти сандук, готов је. – тихо је прокоментарисао вођа "Пете колоније" и тако направио једну од већих грешака у животу.

- Доле

- Али... – затрокирао је Жвало.

- Ако буде "али", ја ћу вам судити

Стрчали су низ степенице и стали пред улазом.

Звекет метала са друге стране улице није им се никако допадао.

- Лако је њима, бесмртни су. – хукнуо је Свето. – А ми смо оно мало наших живота ставили у рубрику "расходи."

- Ово могу да бацим. – гледао је Жвало револвер са распрскавајућим мецима.

Јеленина галама их је подстакла да савесније приступе извршавању задатка.

Заобишли су борце и дошли Муси иза леђа.

- Муса. – проговорио је Свето. – Испусти сандук и бори се, ми ћемо га однети Јелени.

- Није то посао за смртнике

Ковчег, можда Заветни чак, је треснуо на уски појас асфалта очишћеног од снега испред књижаре.

Очајници су га дограбили и одвукли десетак метара даље а мачеви су све јаче звонили.

- Донесите га горе – завриштала је Јелена.

- Ја ћу га предати – викнуо је Муса и "Пета колонија" је паметно послушала ближу силу.

Ослобођен терета Арбанас је кренуо у офанзиву праћену цијукањем мача и сабље и притерао Марка до самог стакла иза ког су стајала учила.

Величина чуда које се на Главној улици дешавало победила је страх – људи су отварали прозоре и излазили на терасе. Тамне сенке су се назирале и у мрачнијим деловима улаза и пролаза.

Биће да је и осећај завршетка необичних догађаја допринео томе.

- Удри га, Муса

- Мали, – друг Моша се у друштву буљука плавих нечујно привукао чуварима ковчега са тајном – нестани од те сандучине

Обично спор Кланцарин мозак овог пута је све сагледао и наредио руци да извади револвер.

Рупа тачно међу очима друга са савезног нивоа.

У трену су се плави и црни повукли са чистине: "Пета колонија" у увучени улаз књижаре, полиција иза угла.

Запраштало је жестоко.

Муса је појачао офанзиву и широка леђа српског јунака су провалила излог.

Арбанас се несавесно уплашио стаклене кише и мало устукнуо, а Марко је искористио поклоњену паузицу и ускочио у излог. Учинио је то прилично трапаво срушивши при том сталак са географским картама. Смотуљци су се закотрљали падајући пред јуначке ноге, а карта Југославије, огромна, развила се испружајући се од Марка до Мусе.

Обојица су зевнули као рибе и упиљили се у шаре, и као да је пуцњава престала, и све се смирило.

Бар им се тако чинило.

- Реци ми, – чуо је Марко свој глас, умекшан, ублажен – где је рудник урана?

Помичући се успорено Муса Кесеџија је врхом мача понишанио на Жировски врх питајући се откуд зна и зашто показује, и већ није било ни мисли ни питања – само глава која јечи и урла на неколико метара од велике трупине. Стајао је који секуне и пао преко карте.

Глава је запомагала и кркљавим звуком подстакла неке токове у телу – почело је да пузи несинхронизовано према извору звука.

- Право – избезумљено је вриштала вила. – Још само мало

Тело се ломатајући приближило својој арбанаској памети и отежалим рукама заграбило снег; Марко је већ клизнуо до главе, ухватио за косу, завитлао неколико пута и хитнуо ка прозору са вилом и Мицама.

Завијајући лук, крвав тресак, онесвешћивање радодајки.

Муса Кесеџија се придигао и пружио десну руку ка недохватљивом прозору постигавши тиме само да се људи из црвене зграде панично уклоне са могућег правца показивања аветињске сподобе.

Тајац.

Кад је клонуо, глава у кухињи је рекла нестварним гласом:

- Никад нико неусамљен.

И лудачки сјај у тамним очима се угасио.

Тело је доживело брзу метаморфозу: с коца и конопца скупљени атоми су ужурбано хватали задњи ветар за Стари град и оставили иза себе полураспаднуто тело једног несрећног гњавежа.

Марко је гледао без сажаљења.

У њега јесте штошта продрло: фотографије, покућство, дискретни сигнали знаци бића из околине и био је скоро сигурам у порекло основе на коју је дозидан, међутим, било је то несварено знање.

- Јелена, – рекао је мирно, – силази.